Izvor: Getty Images/Harold Cunningham
Blog ostalo 03.06.2017 | 08:00

Vremeplov šampiona - 61 korak do Kardifa

Između Pariza i Kardifa nije samo 500 kilometara zemljanih i vodenih prepreka. Fudbalski gledano između dva grada se smestilo više od šest decenija sportske istorije, koncentrisane u konačnom sezonskom okršaju „dvojice“ najboljih na Starom kontinentu.

Andriy Shevchenko, Gianluigi Buffon

Izvor: Bongarts/Getty Images

Počelo je u gradu na Seni 1956, nastavlja se 2. juna u najvećem naselju Velsa.

Finale ovosezonskog Kupa/Lige šampiona će biti 62. po redu. Na stadionu “Milenijum“ u Kardifu će se sastati šampion Italije Juventus i novi prvak Španije, ali i branilac titule u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju, Real. O fudbalerima, trenerima, formi, očekivanjima i stanju u dva kluba ćete čitati u drugom tekstu na portalu Sport kluba. Ovde će biti govora o putu koji su “majstori sa bubamarom“ započeli 13. juna 1956. godine na „Parku prinčeva“, a koji ih je iznova jednom u 365 dana okupljao u borbi za titulu, prestiž i večnu slavu.

I na početku beše Real.... 

Madridski klub je dominirao „mladim“ danima takmičenja, koje je nastalo na inicijativu sportskog urednika L’Ekipa Gabrijela Anoa. Real je bio jedan od 16 klubova koji su prihvatili poziv uticajnog dnevnog lista i novoformirane UEFA da učestvuje u prvom Kupu evropskih šampiona. Madriđani su ga osvojili, a onda su dominaciju nastavili i kroz naredne četiri sezone.

1956. Pariz: Real – Rems 4:3

Prvo finale je igrano na "Parku prinčeva" u Parizu, a sastali su se Real i francuski Rems. Čast da postigne prvi pogodak u finalnom duelu za titulu je pripala vezisti Remsa Mišelu Leblonu, koji je već u 6. minutu savladao Huana Alonsa. Golman Reala je četiri minuta kasnije i drugi put izvadio loptu iz mreže, a strelac je bio Žan Templan.

Ipak, ekipa Hosea Viljalonge je odbijala da izgubi. Alfredo di Stefano je smanjio u 14, Ektor Rijal je izjednačio u 30, a čak ni novi gol Remsa preko Mišela Idalgoa u 62. nije bio dovoljan. Markitos je doveo meč u egal u 67, dok je Rijal u 79. minutu postavio konačnih 4:3 za Real.

Izvor: You Tube

1959. Štutgart: Real – Rems 2:0

Pokušao je Rems i tri godine kasnije u Štutgartu, ali ovoga puta bez Rejmona Kope, koji je tada bio na drugoj strani terena. Francuzi su u Nemačku došli sa sjajnim Žistom Fontenom, strelcem 13 golova za Francusku na SP 1958, ali ponovo nisu mogli protiv Di Stefana, Henta i bivšeg saigrača Kope, koji se na tom meču i povredio. Real je slavio sa rutinskih 2:0 (Enrike Mateos 1, Di Stefano), dok je Rems posle toga osvojio još samo dve nacionalne titule, a onda je nestao sa evropske fudbalske "mape“.

1957. Madrid: Real – Fiorentina 2:0

Između "dva Remsa“ Madriđani nisu mirovali. Njima bi na megdan 1957. godine na "Santjago Bernabeu“ izašla Crvena zvezda da nije bilo "Viole“, brazilca Žulinja i strelca Maurilija Prinija.  Crveno-beli su ugostili Fiorentinu na stadionu JNA, ali posle poraza od 1:0 u Firenci nisu mogli do gola (0:0). Ovako je u glavni grad Španije otišao šampion Italije, u prvom finalu koje je jedna ekipa igrala kao domaćin.

Utakmicu je obeležila odluka holandskog sudije Lea Horna, koji nije uvažio sugestiju pomoćnika o ofsajdu Mateosa, već je dosudio penal zbog prekršaja nad istim igračem, koji je po svoj prilici bio van šesnaesterca. Egzekutor u 69. je bio Di Stefano, Hento je rešio pitanje pobednika u 75. za 2:0, a svih 124 hiljade prisutnih navijača je bilo zadovoljno, kao i španski diktator Francisko Franko, koji je lično uručio trofej svojim ljubimcima.

Izvor: You Tube

1958. Brisel: Real – Milan 3:2 posle produžetaka

Godinu dana kasnije Real je osvojio i treću titulu, a na “Hejselu“ u Briselu te 1958. godine je "pao“ Milan (3:2), koji je u polufinalu izbacio Mančester Junajted, koji se tek oporavljao od avionske tragedije u Minhenu i smrti osam fudbalera. Milanezi su vodili preko Skijafina u 59. i Grila u 77. minutu, ali još jednom su za protivnike bili fatalni Di Stefano u 74, Rijal u 79. i Hento u 107. minutu, prvom golu u finalima u produžecima. Zlatne medalje “Blankosima“ je uručio tada 21-godišnji Voren Biti, kasnije slavni holivudski glumac. Kako se čuveni ženskaroš tu našao nije baš najjasnije, ali je dugo vladalo uverenje da je u pitanju bio belgijski princ Aleksander, dok FIFA nije potvrdila drugačije.

1960. Glazgov: Real – Ajntraht 7:3

Do pete uzastopne titule je Real došao "sedmicom“. Ajntraht je 1960. na "Hempden parku“ demoliran u najefikasnijem finalu do danas sa 7:3, koje je ujedno i najgledanije. Čak 127.621 navijač je pratio duel dva tima, koji se zamalo nije ni odigrao. Fudbalski savez Zapadne Nemačke je pre toga zabranio svojim klubovima da igraju utakmice protiv klubova za koje nastupa Ferenc Puškaš. Legenda Mađarske i Reala je implicirao da su nemački fudbaleri bili dopingovani tokom finala SP 1954. u Bernu, koje je njegova reprezentacija izgubila sa 3:2. Puškaš se zatim izvinio Nemcima zbog tvrdnji o "čudu u Bernu“, utakmicu KEŠ je ipak odigrao, a Ajntraht je počastio sa četiri gola (46, 56. pen, 60, 71). Di Stefano je dodao tri (27, 30, 73), dok su za tim iz Frankfurta pogađali Rihard Kres u 18. i Ervin Štajn u 72. i 75. minutu.

Decenija Benfike i Milaneza

1961. Bern: Benfika – Barselona 3:2

“Kraljevski klub“ je najzad zaustavljen u sezoni 1960/61, a kao i mnogo puta kasnije za to je bila odgovorna Barselona. Katalonci su se osvetili za poraz u polufinalu godinu dana ranije, ali ni te sezone nisu mogli do titule, koju će dočekati 31 godinu kasnije. U finalu u Bernu ih je nadigrala Benfika sa 3:2, a Mađari Šandor Kočiš i Zoltan Cibor su uprkos golovima doživeli novi poraz u glavnom gradu Švajcarske. Radovali su Žoze Aguas, Mariu Koluna, koji je igrao slomljenog nosa,  i ostatak tima trenera Bele Gutmana, ali je tugovao golman Barselone Antoni Ramalec, kome ide „na dušu“ prvi autogol u finalima KEŠ.

Izvor: You Tube

1962. Amsterdam: Benfika – Real 5:3

Gutmanovi “Orlovi“ su sledeće sezone odbranili titulu u novom pohodu protiv Reala, koji je zabeležio i prvi neuspeh u finalu. U Amsterdamu je bilo 5:3, a ni het-trik Ferenca Puškaša (18, 23, 39) nije bio dovoljan. Aguas u 25, Kavem u 33. i Koluna u 50. minutu, kao i 20-godišnji Euzebio u 64. iz penala i 69. su odigrali toliko dobro da je njihov trener poželeo povišicu. Gutman je nije dobio, ali je na odlasku poručio da Benfika ne osvoji evropski trofej u "sledećih 100 godina“.

1963. London: Milan – Benfika 2:1

Gutmanovo “prokletstvo“ je prvi put provereno već 1963. godine na “Vembliju“, gde je Benfika izgubila u finalu od Milana sa 2:1. Sam je Euzebio proleteo kroz odbranu “rosonera“ u 19. minutu za 1:0, ali više nije uradio pored Ćezarea Maldinija i Đovanija Trapatonija. Na drugoj strani terena je proradio sjajni Brazilac Žoze Altafini (58, 69),  dovoljno da se trofej preseli sa Pirinejskog na Apeninsko poluostrvo.

1964. Beč: Inter – Real 3:1, 1965. Milan: Inter – Benfika 1:0

On je tu i ostao u naredne dve sezone, a nije menjao ni grad. Inter je 1964. godine u finalu u Beču savladao Real sa 3:1, što je bila poslednja utakmica “plave strele“ Di Stefana posle decenije provedene u madridskom klubu. Majstor defanzivne taktike Elenio Erera je znao kako sa “starim“ Realom, što su potvrdili golovima Sandro Macola u 43. i 76, kao i Aurelio Milani u 61, dok se za Madriđane upisao Felo u 70. Ererin “veliki Inter“ je dominirao i naredne sezone, a za drugu titulu mu je bio dovoljan jedan gol Brazilca Žaira protiv Benfike u meču u Milanu, ne baš lepom za oko zbog vodom potopljenog terena.

1966. Brisel: Real – Partizan 2:1

Real se “najzad“ okitio šestom titulom 1966. godine i to protiv Partizana u Briselu (2:1). Partizanove “bebe“ su na putu do “Hejsela“ izbacile Nant, Verder, Spartu i Junajted, dok je Real eliminisao Fejenord, Kilmarnok, Anderleht i Milan. Tim trenera Abdulaha Gegića sa Šoškićem, Galićem, Jusufijem i ostalima je “imao“ Real predvođen tada 33-godišnjim kapitenom Hentom. Velibor Vasović je u 55. minutu glavom savladao Arakistaina i tas na vagi se “nagnuo“ ka Beogradu. Ipak, Madrid je slavio novu titulu golovima Amansija u 70. i Fernanda Serene u 76. minutu. Partizanov tim se ubrzo raspao, ključni igrači su rasprodati, a ni Real nije prošao bolje jer je na novo finale čekao 15 godina, a titulu pune 32.

Izvor: You Tube

1967. Lisabon: Seltik – Inter 2:1

Sledeće sezone se finale igralo u Lisabonu, a Seltik za jedinu titulu KEŠ može da se zahvali timu trenera Džoka Stajna, čiji su svi igrači bili rođeni u krugu od 50 kilometara od Glazgova. Lokalni heroji Tomi Gemel i Stivi Čalmers su bili tvorci preokreta u pobedi od 2:1 protiv Interove “negacije fudbala“, za koji je kao i ranije strelac bio Macola (7. minut penal).

1968. London: Mančester Junajted – Benfika 4:1 posle produžetaka

Mančester Junajted je prvi trofej KEŠ osvojio 1968. godine pobedivši u finalu Benfiku sa 4:1 na “Vembliju“. Deset godina posle pogibije fudbalera u nesreći u Minhenu ser Met Bezbi je uspeo ono što bi možda i ranije postigao da nije bilo kobnog dana u Bavarskoj. Odlučivali su produžeci, pošto su prethodno Čarlton i Žaime Grasa pogađali, a Benfika bi možda i slavila da nije bilo golmana Aleksa Stepnija, koji je u poslednjem momentu zaustavio šut Euzebija. U nastavku su Džordž Best, Brajan Kid i još jednom Bobi Čarlton imali više snage, pa su “Crveni đavoli“ postali prvi engleski tim osvajač KEŠ.

Izvor: You Tube

1969. Madrid: Milan – Ajaks 4:1

Milan je svoju drugu titulu zaslužio 1969. godine protiv ne toliko iskusnog tima Ajaksa, čiji slavni dani će tek uslediti. Pierino Prati je postigao het-trik u pobedi od 4:1, Anđelo Sormani je bio strelac jednog gola, a za “Kopljanike“ je sa penala bio siguran, ponovo u finalu poraženi, Velibor Vasović. 

Vreme “totalnog“  fudbala, “pljačka u Parizu“ i doba Engleza

1970. Milan: Fejenord – Seltik 2:1 posle produžetaka

Dominaciju holandskog fudbala započeo je Fejenord 1970. godine pobedom nad Seltikom od 2:1 na “San Siru“, u utakmici kojoj je pretilo odlaganje zbog masovnih štrajkova u Italiji. Kelti su bili favoriti, poveli su preko Tomija Gemela, ali su Rinus Izrael i Ove Kindval u produžetku ostvarili trijumf za ekipu Ernsta Hapela.

1971. London: Ajaks – Panatinaikos 2:0, 1972. Roterdam: Ajaks – Inter 2:0

Putem tima iz Roterdama su krenuli “Kopljanici“ iz Amsterdama, koji su u naredne tri godine dominirali kontinentom. Totalni fudbal u režiji Rinusa Mihelsa je Ajaksu prvu titulu podario na “Vembliju“ 1971. godine protiv Panatinaikosa (2:0), koji je posle spektakularnog i "sumnjivog“ polufinala eliminisao Zvezdu (4:1 u Beogradu, 3:0 u Atini). Grke je sa klupe vodio Ferenc Puškaš, ali je fudbalski "filozof“ Johan Krojf vukao konce na terenu, Van Dajk i Han su bili strelci, a titulu je iz trećeg pokušaja osvojio i kapiten Velibor Vasović. I naredne sezone Ajaks je pobedio istim rezultatom ali drugog protivnika, uz dva gola Johana Krojfa u utakmici u kojoj se Inter besomučno branio. Totalni fudbal – Katanaćo 2:0.

Johan Krojf

Izvor: Getty Images

Johan Krojf

1973. Beograd: Ajaks – Juventus 1:0

Ajaksova era 70-tih u KEŠ je završena u Beogradu. Na stadionu Crvene zvezde je 30. maja 1973. godine pao Juventus (1:0). Sudio je legendarni Milivoje Gugulović, a pred 90 hiljada navijača jedini strelac je bio Džoni Rep lobom glavom preko Dina Zofa u 5. minutu. To je bilo prvo finale za „Staru damu“, a priliku za revanš Holanđanima je dobila 23 godine kasnije u Rimu, i nije je propustila.

Izvor: You Tube

1974. Brisel: Bajern – Atletiko Madrid 4:0 (prvi meč 1:1)

Tri godine dominacije Ajaksa su zamenile tri godine “terora“ Bajerna. Bavarci su prvi trofej KEŠ u vitrine spustili tek posle ponovljenog meča protiv Atletiko Madrida 1974. godine, što je presedan do današnjih dana. Oba puta se igralo na “Hejselu“, a u prvom 15. maja je bilo 1:1. Luis Aragones je u 114. minutu zatresao mrežu Sepa Majera, ali su Madriđani ostali u šoku kada im je Hans-Georg Švarcenbek u 120. minutu šutom sa 30 metara ukrao pobedu. Penala nije bilo, a posle dva dana sve je išlo na vodu nemačke ekipe. Po dva gola Gerda Milera i Ulija Henesa (4:0) su potopila španske „Jorgandžije“, kojima je to bilo prvo od tri izgubljena finala.

1975. Pariz: Bajern – Lids 2:0, 1976. Glazgov: Bajern – Sent Etjen 1:0

Bajern je sezonu u Bundesligi završio tek na 10. mestu, ali je kao osvajač automatski izborio igranje u KEŠ. U jednom od kontroverznijih finala Nemci su 1975. godine bili bolji od Lidsa sa 2:0 (Rot 71, Miler 81), a na “Eland roudu“ je iskovana pesmica "Mi smo šampioni, šampioni Evrope“. Sadašnji član Čempionšipa to nije bio, a verovatno da je najomraženiji čovek u Lidsu i danas franuski sudija Mišel Kitabdžijan, koji je poništio gol Lorimera zbog navodnog ofsajda, a nije dosudio ni dva jedanaesterca posle igranja rukom i prekršaja Bekenbauera. S razlogom besni, navijači Lidsa su na "pljačku“ odgovorili neredima na tribinama, kasnije su demolirali deo Pariza, a jedan radnik nemačke TV je ostao bez oka. Nasilje je navodno bilo toliko da je UEFA razmišljala i o gašenju takmičenja, ali se završilo na diskvalifikaciji Lidsa na četiri sezone iz Evrope. Bajern je sledeće sezone na “Hempden parku“ kompletirao het-trik, a može se reći da je imao i sreće jer je Sent Etjen nekoliko puta pogađao okvir gola Sepa Majera. Na kraju je Zelenima presudio Franc Rot, koji je savladao Ivana Ćurkovića u 57. minutu.

Izvor: You Tube

1977. Rim: Liverpul – Menhengladbah 3:1, 1978. London: Liverpul – Briž 1:0

U sledećih šest sezona KEŠ su obeležile sjajne godine Liverpula i Notingem Foresta. Redsi menadžera Boba Pejzlija su 1977. godine u finalu pobedili Menhengladbah sa 3:1 u Rimu, a Kevin Kigen se titulom oprostio od kluba sa „Enfilda“. Moćni miš je u finalu nadigrao Borusijinog Alana Simonsena, ali su se za golove pobrinuli Mekdermot, Smit i Nil. Kigena, koji je otišao u HSV, je na kraju sezone zamenio Keni Dalgliš, a Liverpul je upravo golom Škota odbranio titulu KEŠ. U finalu na "Vembliju“ 1978, Redsi su pobedili Briž minimalcem od 1:0, u utakmici razočaravajućoj za neutralne i navijače belgijskog kluba.

1979. Minhen: Notingem Forest – Malme 1:0

Reč “minimalac“ je postala zaštitni znak istorije KEŠ, jer su čak sledećih pet finala završena tim rezultatom! U borbi za trofej 1979. godine u Minhenu su se sastale ekipe koje bi u današnje vreme teško bilo zamisliti u finalu. Aktuelni šampion Švedske Malme i ekipa iz donjeg doma Čempiošipa Notingem Forest su tada bili u naponu snage, a napadač Trevor Frensis je bio ključ pobede Šumara. On je transferom iz Birmingema postao prvi Britanac koji je plaćen za milionsku cifru (1,18 milion funti), a zanimljivo je da zbog proceduralnih pravila UEFA do finala nije ni igrao.

Izvor: You Tube

1980. Madrid: Notingem Forest – HSV 1:0

Četa legendarnog menadžera Brajan Klafa se danas spominje kao ekipa koja je više puta bila šampion Evrope nego sopstvene zemlje (2/1), a taj “rekord“ je uspela da postavi na “Santjago Bernabeu“ 1980. godine. Strelac u pobedi protiv Hamburgera, koji je trenirao Branko Zebec, bio je Džon Robertson, ali je Notingemsku “šumu“ sačuvao golman Piter Šilton braneći sve moguće i nemoguće.

1981. Pariz: Liverpul – Real 1:0

Menažder Liverpula Bob Pejzli je 1981. godine na svoj konto dodao i treću titulu KEŠ, što je kasnije od trenera ponovio samo Karlo Anćeloti. Redsi su na “Parku prinčeva“ nadigrali Real golom Alana Kenedija u 82. minutu, a vredno je pomena da je ekipu koju su činili i Hoze Antonio Kamačo, Visente del Boske, Karlos Santiljana i drugi trenirao legendarni jugoslovenski stručnjak Vujadin Boškov.

1982. Roterdam: Aston Vila – Bajern 1:0

Još jedan engleski klub se proslavio u Evropi 80-tih. Posle Liverpula i Notingema niz je nastavila Aston Vila slavivši protiv Bajerna u Roterdamu 1982. godine (1:0). U svom prvom nastupu u elitnom takmičenju Vili je bio dovoljan pogodak Pitera Vita u finalu da iznenadi favorizovanog bavarskog giganta sa Brajtnerom i Rumenigeom u timu. Meč je obeležio i tek drugi nastup golmana Najdžela Spinka u dresu Vile, pošto se u 10. minutu povredio prvi čuvar mreže Džimi Rimer. Spink je branio odlično, a kasnije se ustalio ispred gol-crte i postao prvi izbor Aston Vile sve do 1996. godine.

1983. Atina: HSV – Juventus 1:0

Juventus je svoje drugo finale KEŠ izgubio u Atini 1983. godine, iako je u timu imao veličine poput Mišela Platinija, Zbignjeva Bonjeka, Paola Rosija, Dina Zofa, a sve pod komandom Đovanija Trapatonija. Na “Staru damu“ se namerio stari “lisac“ Ernst Hapel, koji je 13 godina ranije bio šampion sa Fejenordom, a to je ponovio sa Hamburgerom. Heroj je postao kasniji trener mnogih nemačkih klubova, a sada kineskog Šandonga, Feliks Magat, koji je postigao sjajan gol sa 18 metara iskosa sa leve strane u 9. minutu. Zof je bio savladan, a Juve je još morao da sačeka na prvu titulu.

Izvor: You Tube

1984. Rim: Liverpul – Roma 4:2 (1:1) posle penala

Finale Kupa evropskih šampiona 1984. godine je obeleženo i prvim penalima koji su odlučivali o prvaku. Liverpul je osvojio četvrtu titulu, a Romi nije pomoglo ni to što se igralo na “Olimpijskom stadionu“ u Rimu. Posle golova Fila Nila za Redse i  Roberta Pruca za “Vučicu“ i 120 minuta igre, prešlo se na jedanaesterce. Stiv Nikol je u prvoj seriji promašio za Liverpul, dok je Agostino di Bartolomei realizovao za Romu. Ipak, sreća se preokrenula pa je za Rimljane prvo promašio Konti, a onda i Frančesko Gracijani, koga je do tada na neviđen način „klimanjem kolenima“ dekoncentrisao golman Liverpula Brus Grobelar. Tačku na pobedu Liverpula od 4:2 je stavio Alan Kenedi sigurnim udarcem sa 11 metra.

Izvor: You Tube

Prvenac “Stare dame“, buđenje Istoka

1985. Brisel: Juventus – Liverpul 1:0

Juventus je najzad osvojio KEŠ 1985. godine iz trećeg pokušaja pobedivši Liverpul golom Platinija iz penala u 58. minutu, ali je taj 29. maj na “Hejselu“ crnim slovima ostao zapamćen u istoriji. Pre početka meča je došlo do sukoba između navijača dva kluba, pod naletom velike mase ljudi “kolabirao“ je deo tribine, posle čega je nastradalo 39 ljudi, dok je povređeno preko šest stotina.

I pored "noćne more“ u Briselu, finale je odigrano posle odlaganja od preko sat vremena, a sve u strahu da se ne dogodi još veća tragedija. Penala za Juventus, po svojoj prilici, nije ni bilo jer je Geri Gilespi faulirao Bonjeka van šesnaesterca, ali tog dana nije bilo mesta za nove prigovore. Platini je bio siguran sa bele tačke, a Juventus je kompletirao evropske trofeje pošto je prethodno osvojio i Kup pobednika kupova (1984) i Kup UEFA (1977). Tragedija na “Hejselu“ je doprinela da svi engleski klubovi budu isključeni iz evropskih takmičenja na pet godina, Liverpul na šest, a pitanje huliganizma je postala centralna tema u fudbalu.

Izvor: You Tube

1986. Sevilja: Steaua – Barselona 2:0 (0:0) posle penala

Godinu dana kasnije se finale igralo u Sevilji, a rumunska Steaua je postala prvi klub iz istočne Evrope pobednik KEŠ. Tim trenera Emerika Jeneija je bio sačinjen isključivo od rumunskih igrača, a za „heroja iz Sevilje“ je, posle trijumfa nad Barselonom posle penala (2:0), ustoličen golman Helmut Dukadam. Brkajlija iz okoline Arada je odbranio sva četiri udarca sa 11 metara igračima Barse, te su Marijus Lakatuš i Gabi Balint overili trijumf. Svoj prvi trofej KEŠ je osvojio i sjajni defanzivac Miodrag Belodedić, koji je na sledeći čekao pet godina.

Izvor: You Tube

1987. Beč: Porto – Bajern 2:1

Portugalija je na novog prvaka Evrope čekala od 1962. do 1987. godine kada se posle preokreta protiv Bajerna na “Prateru“ radovao Porto (2:1). Ludvig Kegl je doveo Bavarce u vođstvo u prvom poluvremenu, dok su Portugalci morali da se oslone na druge igrače u odsustvu najboljeg strelca Fernanda Gomeša, koji je bio povređen. Tada je Alžirac Rabah Mađer postigao jedan od najlucidnijih golova u istoriji KEŠ petom, dok je rezervista Žuari u 80. minutu trasirao potpuni preokret, što će kapiten Bajerna Lotar Mateus osetiti i 12 godina kasnije u Barseloni na mnogo brutalniji način.

Izvor: You Tube

1988. Štutgart: PSV – Benfika 6:5 (0:0) posle penala

Zmajeve su sledeće godine u finalu “zamenili“ portugalski Orlovi, ali je “kletva“ Bele Gutmana ponovo učinila svoje. Benfika je u Štutgartu izgubila posle penala od PSV Ajndhovena (6:5) u bezličnom finalu, a tragičar je bio defanzivac Antonio Veloso, otac portugalskog reprezentativca Migela Velosa, čiji je šut u šestoj seriji odbranio Hans van Brekelen. Ekipa trenera Gusa Hidinka je te sezone osvojila triplu krunu, što su u to vreme uspeli samo još Seltik i Ajaks.

1989. Barselona: Milan – Steaua 4:0, 1990. Beč: Milan – Benfika 1:0

Dvadeset godina posle poslednje titule Milan je upisao novu “recku“ 1989. godine. Rosoneri su u toj sezoni “preživeli“ čuvenu maglu u Beogradu protiv Zvezde i ponavljanje meča, razbili Real na “San Siru“ sa 5:0 u polufinalu, a zatim i Steauu u finalu na “Kamp Nou“ sa 4:0. Arigo Saki je u timu uz Maldinija, Kostakurtu i Barezija u odbrani, u napadu imao paklenu holandsku trojku Rajkard, Gulit i Van Basten, koji su mu i doneli pobedu. Dvostruki strelci su bili poslednja dvojica pomenutih, a medijski magnat Silvio Berluskoni je zadovoljno trljao ruke samo tri godine pošto je crveno-crne spasao bankrota. To je mogao da čini i 1990. godine posle finala u kome je Milan pobedio Benfiku sa 1:0 u Beču. U 68. minutu je Kostakurta dodao do Van Bastena, koji je pronašao Rajkarda za konačan rezulat, što je poslednji put da je neko odbranio trofej u KEŠ/LŠ.

1991. Bari: Crvena zvezda – Marselj 5:3 (0:0) posle penala

Verovatno da je 29. maj 1991. godine najvažniji datum u beležnici navijača Crvene zvezde, a to i ne čudi posle istorijskih trenutaka na stadionu “Sveti Nikola“ u Bariju. Posle eliminacije Grashopersa, Rendžersa, Dinama iz Drezdena i Bajerna, na red je došao Marselj u čijim redovima je bio i Dragan Stojković Piksi. Teško je pristetiti se nekih bitnih momenata 120 minuta finala u kome je trener crveno-belih Ljupko Petrović žrtvovao lepotu fudbala radi cilja pobede. Dosadno finale i pat-pozicija je pretvorena u napete penale (5:3) gde je Stevan Stojanović odbranio udarac Manuela Amorosa u prvoj seriji, dok su Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović i Pančev bili nepogrešivi. Istorija je bila ispisana.

Izvor: You Tube

1992. London: Barselona – Sampdorija 1:0 posle produžetaka

Poslednju sezonu pod imenom Kup evropskih šampiona, pre definitivnog modifikovanja takmičenja u ligaško, obeležio je trijumf Barselone. Katalonci su posle dva poraza u finalima, 1992. godine na “Vembliju“ bili bolji od Sampdorije golom Ronalda Kumana u 112. minutu iz slobodnog udarca. Vujadin Boškov je još jednom izašao kao poraženi trner iz velikog finala, a sa njim i Roberto Manćini, Đanluka Vijali, Srećko Katanec i Đanluka Paljuka. Trener Barselone Johan Krojf je imao na raspolaganju Mihaela Laudrupa, Hrista Stoičkova, ali i mnoštvo kvalitetnih španskih fudbalera (Zubizareta, Ferer, Bakero, Gvardiola) pa je uspeh i mesto u legendi bilo zagarantovano.

Prelazak u “ligu“ i preokret u Barseloni 

1993. Minhen: Marselj – Milan 1:0 

Liga šampiona je “rođena“ u sezoni 1992/93, a novi brend je samo ozvaničio uvođenje grupne faze što je učinjeno godinu ranije. Prva LŠ je otišla u ruke Olimpika iz Marselja, koji je slavio jednim golom Bazilea Bolija u Minhenu protiv Milana (1:0). Međutim jedini francuski osvajač elitnog takmičenja u istoriji je ubrzo od pobednika postao gubitnik, a za to je najviše zaslužan njihov vlasnik, kontroverzni biznismen Bernar Tapi. Zbog korupcionaške afere i skandala sa nameštanjem mečeva u Francuskoj Olimpik je ostao bez domaće titule, a “proteran“ je i u Ligu 2. Sjajnoj generaciji sa Bartezom, Desaijem, Felerom, Abedi Peleom i Dešanom je ipak ostavljena evropska kruna, ali bez šanse za odbranu. Večna sramota je takođe ostala.

1994. Atina: Milan – Barselona 4:0

Propušteno u Minhenu Milan je nadoknadio protiv Barselone 1994. u Atini, a nije ni bio favorit. Tim snova Johana Krojfa (Stoičkov, Kuman, Romario) je ponižen (4:0) od strane Kapelovog Milana, koji je bio višestruko oslabljen. Bez što povređenih, što suspendovanih Kostakurte, Barezija, Lentinija, van Bastena, Papena i Brajana Laudrupa, u jednoj od najboljih izdanja jednog tima u finalu zasijali su Danijele Masaro sa dva gola, Dejan Savićević koji je opravadao nadimak Genije lobom za sva vremena, kao i Marsel Desai, koji je postao prvi igrač osvajač LŠ dve godine zaredom sa različitim klubovima. Posramljeni Krojf je sigurno zažalio što u tim nije uvrstio Mihaela Laudrupa, za koga je Fabio Kapelo kasnije izjavio – Od njega sam strepeo najviše.

Izvor: You Tube

1995. Beč: Ajaks – Milan 1:0

Znali su Holanđani da se “osvete“ rosonerima zbog ponižavanja svoje legende, a to su učinili već 1995. na “Ernst Hapelu“ u Beču. Ajaks sa Lujom van Galom na klupi je u proseku imao 23 godine, dok su milanski “starci“ igrali bez Deja Savićevića zbog povrede, a mnogi kažu i zbog sukoba sa Kapelom. 18-godišnji Patrik Klajvert je sa klupe ušao i postigao gol za pobedu u 85. minutu (1:0),  i do danas ostao najmlađi strelac u istoriji finala LŠ. Titulu su poneli asovi poput braće De Bur, Sedorfa, Davidsa, Litmanena, Overmarsa i Rajkarda, koji je srušio bivši klub.

1996. Rim: Juventus – Ajaks 4:2 (1:1) posle penala

“Dugo smo čekali. Pobedu iz 1985. nismo shvatali kao trofej zbog Hejsela“, rekao je 1996. godine funkcioner Juventusa Roberto Batega pošto je torinski klub u finalu u Rimu savladao Ajaks. Van Galov skoro isti tim je bez velikih napora došao na Olimpiko, ali je jurio zaostatak pošto je u 13. minutu Fabricio Ravaneli iskoristio pometnju u odbrani Holanđana. Jari Litmanen je u 41. izjednačio a posle 120. minuta nije bilo promene (1:1). Marčelo Lipi je osetio da bi srpski vezista Vladimir Jugović mogao da bude čovek odluke i nije pogrešio. Bivši fudbaler Crvene zvezde je zamenio sada menadžera Čelsija Antonija Kontea u 44. minutu, i na njemu je bilo da izvede odlučujući penal. Prethodno je Anđelo Peruci pročitao udarce Davidsa i Siloja, dok su Ferara, Pesoto i Padovano bili sigurni. Jugovićeva hladnokrvnost u četvrtoj seriji protiv Edvina van der Sara je poslednji momenat u kom je “Stara dama“ osetila slast trijumfa u Ligi šampiona. Novu priliku ima protiv Reala u Kardifu.

Izvor: You Tube

1997. Minhen: Dortmund – Juventus 3:1

U naredne dve godine Juventus je došao do poslednjeg stepenika, ali ga nije prešao. Prvo su im se isprečili “Milioneri“ iz Dortmunda 1997. godine (3:1), a na talasu tih igara je i defanzivac Borusije Matijas Zamer nagrađen “Zlatnom loptom“. Otmar Hicfeld je dobro ukomponovao ekipu, koja je Juventus znala u dušu. Jirgen Koler, Paulo Souza i Andreas Meler su nastupali protiv bivšeg kluba, a mnogo toga je bilo jasno kada je Karl-Hajnc Ridle u 29. i 34. minutu matirao Perucija. 23-godišnji Alesandro del Pjero je maestralnom petom u 65. minutu  doneo kakvu takvu nadu u preokret, ali je sve sumnje razvejao Lars Riken u šest minuta kasnije, kada je prebacio Perucija sa daljine od 25 metara. Sjajni golman je mogao samo da pogleda kako se lopta koprca u mreži.

Izvor: You Tube

1998. Amsterdam: Real – Juventus 1:0

Pre nego što će postojati “Kardif“ bio je “Amsterdam“ i prvo finale LŠ između Juventusa i Reala. Tog 20. maja 1998. godine je „kraljevski klub“ bio zainteresovan za sedmu titulu, prvu od 1966. godine i duela sa Partizanom.  Juve je do finala stigao kao u drugi u grupi iza Mančester Junajteda, ali je u nokaut fazi izbacio Dinamo iz Kijeva i Monako, kao i u polufinalu ove godine. Real je eliminisao Leverkuzen i Dortmund i očekivanja su bila velika.

Na jednoj strani su se sa Marčelom Lipijem našli Peruci, Dešan, Davids, Zidan, Inzagi i Del Pjero, dok je na drugoj Jup Hajnkes imao Sančiza, Jera, Roberta Karlosa, Sedorfa, Raula, Morijentesa, Mijatovića, Šukera – blago je reći „sudar titana“. Italijanski klub je ipak bio favorit, dok je Real pokušavao da spase sezonu posle poražavajućeg četvrtog mesta u Primeri. Kristijan Karembe je kako je vreme odmicalo u potpunosti „uštopovao“ prvu zvezdu „Dame“ Zidana, a među besmrtne u Madridu je ušao Predrag Mijatović.

Jugoslovenski reprezentativac je te sezone igrao na mahove, a u Ligi šampiona nije ni jednom bio strelac. Ipak, u 66. minutu je Roberto Karlos snažno šutirao, udarac je bio izblokiran, lopta je došla do Mijatovića, Peruci je poleteo u prazno, a Podgoričanin ju je smestio tamo gde i treba. Navijači Juventusa su tražili ofsajd, ali je bilo kasno – La septima je stigla u Madrid.

Izvor: You Tube

1999. Barselona: Mančester Junajted – Bajern 2:1

Pravo uzbuđenje u Ligi šampiona je tek usledilo, a priredili su ga fudbaleri Mančester Junajteda i Bajerna, na “Kamp Nou“ 1999. godine. U možda i najvećem preokretu koji je videla Liga šampiona “Crveni đavoli“ su pobedili Bajern sa 2:1, čime je ekipa Aleksa Fergusona osvojila triplu krunu. Na centru je bio slavni Italijan Pjerluiđi Kolina, dok je Junajted bio bez suspendovanih Roja Kina i Pola Skolsa. Mario Basler je u 6. minutu savladao Šmajhhela i u Minhenu je već počeo da se hladi šampanjac. Međutim Ferguson sa klupe u drugom poluvremenu diže prvo Tedija Šeringema, a onda i svog omiljenog džokera Ole Gunara Solšera, koji uzvraćaju golovima u 90+1. i 90+3. minutu. Za očaj u Bajernu, na nesreću Lotara Mateusa, koji je u poznim danima propustio priliku da osvoji jedini trofej koji mu je nedostajao.

Izvor: You Tube

Dan kada se Bosfor tresao

2000. Pariz: Real – Valensija 3:0

Dva tima iz iste zemlje su se prvi put sastala u finalu Kupa/Lige šampiona 2000. godine. Na stadionu “Francuska“ u Sen Deniju su igrali Real i Valensija, a dileme nije bilo. Madriđani i trener Visente del Boske su lako izašli na kraj sa “Slepim miševima“ Ektora Kupera (3:0), koji je do sada postao kralj drugih mesta (u karijeri ukupno osam). Za “osmicu“ Reala su se pobrinuli Fernando Morijentes glavom, Stiv Mekmanaman spektakularnim volejom i Raul posle perfeknog kontranapada.

Izvor: You Tube

2001. Milan: Bajern – Valensija 5:4 (1:1) posle penala

Valensija je pokušala i naredne godine, ali je na “San Siru“ ispred sebe imala golmana Bajerna Olivera Kana i meč sa samo penalima kao opcijom. Najpre je pogodio Gaizka Mendijeta u 3, a onda za 1:1 i Štefan Efenberg u 50. minutu, naravno sa bele tačke. Posle 120. minuta su pucani novi penali, a izvedeno je čak sedam serija. Bavarci su omašili dva puta “sa kreča“, ali je Valensija učinila isto jednom više (5:4). Maurisio Pelegrino je šutirao u desnu stranu Kanovog gola, Nemac je bio na pravom mestu, i Bajern je posle 25 godina osvojio četvrti trofej.

2002. Glazgov: Real – Bajer Leverkuzen 2:1

Za 2002. godinu je bilo rezervisano novo finale Reala. Strašni madridski “galaktikosi“ (Zidan, Figo, Raul) su u Glazgovu naišli na tvrd orah u vidu Bajer Leverkuzena i tek su ga slomili kada je magični Zinedin Zidan u 45. minutu raspalio levicom volej sa 15 metara i “pocepao“ mrežu Hans-Jerg Buta (2:1). Do tada je Real poveo preko Raula u 8, ali je Bajerov defanzivac Lusio u 13. minutu savladao Cezara Sančeza posle skoka. Iskusni golman se povredio u 68. minutu, a njegovo mesto je zauzeo 21-godišnji Iker Kasiljas i sačuvao vođstvo Reala protiv zahuktalih “Farmaceuta“. Titula broj devet za “kraljevski klub“.

Izvor: You Tube

2003. Mančester: Milan – Juventus 3:2 (0:0) posle penala

Veliki italijanski rivali Milan i Juventus su 2003. odigrali meč bez golova na “Old Trafordu“, ali je umeće Andreja Ševčenka sa penala donelo šestu titulu rosonerima, dok je Karlo Anćeloti osvojio prve “zečje uši“ kao trener. Dominirale su odbrane sa Kostakurtom, Nestom i Maldinijem u Milanu, a Bufonom, Tiramom i Ferarom u Juventusu. Posle 120 minuta i 0:0 golman Milana Dida je zaustavio udarce Davida Trezegea, Marsela Zalajete i Paola Montera, a Bufon šuteve Klarensa Sedorfa i Kahe Kaladzea. Mrtvog hladnog Ševčenka u petoj seriji nije mogao (3:2).

2004. Gelzenkirhen: Porto – Monako 3:0

Žoze Murinjo je put ka trenerskom Panteonu započeo 2004. godine. Portugalska zvezda u usponu je u osmini finala šokirala svoj sadašnji klub Mančester Junjted, a onda su pali i Lion, La Korunja i u finalu Monako u duelu dva autsajdera u Gelzenkirhenu (3:0). Sigurna pobeda golovima Karlos Alberta, Deka i Dimitrija Alejničeva je značila i poziv Murinju od Romana Abramoviča. Dva dana kasnije “Specijalni“ je bio na “Stamford Bridžu“.

2005. Istanbul: Liverpul – Milan 3:2 (3:3) posle penala

U Istanbulu na Bosforu se vekovima sudaraju civilizacije i kontinenti, a 25. maja 2005. godine su su sudarili Milan i Liverpul u najspektakularnijem finalu u istoriji Lige šampiona. Legenda rosonera Paolo Maldini je matirao Jiržija Dudeka u prvom minutu, a kada mu se golovima u 39. i 44. minutu pridružio Ernan Krespo izgledalo je da su Redsi otpisani. Prerano su se poradovali Italijani, jer su u drugom delu igre zatajili. Stiven Džerard u 54, Vladimir Šmicer u 56. i Ćabi Alonso u 60. minutu su doveli atmosferu na stadionu “Ataturk“ u tačku ključanja, ali je nova drama usledila tek posle dva produžetka (3:3).  Seržinjo, Pirlo i Ševčenko su te večeri ostali začarani ispred Dudeka. Ukrajinac je tako samo posle dve godine od meč-vinera protiv Juventusa, postao tragičar kada je njegov šut po sredini gola zaustavio poljski golman (3:2). Menadžer Rafa Benitez je Liverpulu podario petu titulu, ali i trofej u trajno vlasništvo koji se dobija u tom slučaju ili u slučaju tri uzastopne titule.

Izvor: You Tube

Večita dilema Real ili Barselona

2006. Pariz: Barselona – Arsenal 2:1

Arsenal je 2006. godine na “San Deniju“ bio prvi londonski klub, koji se plasirao u finale LŠ. Za protivnika je imao Barselonu, ali i nesreću da golman Jens Leman postane prvi “dobitnik“ crvenog kartona u istoriji borbe za trofej. On je u 18. minutu oborio Samjuela Etoa izvan šesnaesterac, ali je i pored toga Arsenal poveo golom Sola Kembela u 37. minutu. Katalonci su postepeno pronalazili put ka golu Almunije, a trener Frank Rajkard je dodatni pritisak napravio uvođenjem veterana Henrika Larsona, što je bio njegov poslednji meč u klubu. Šveđanin je bio asistent kod golova Etoa u 76. i Žulijana Beletija u 80. minutu, te je Barsa drugi put u istoriji osvojila Ligu šampiona (2:1).

2007. Atina: Milan – Liverpul 2:1

Dve godina posle “čuda u Istanbulu“ Milan je uspeo da se osveti Liverpulu. Ovoga puta reprize u Atini nije bilo. Bilo je velikih problema sa prodajom ulaznica, a grčka policija je zabranila nekima od navijača koji su imali regulano kupljene karte da uđu na stadion. Mnogi su ipak ušli bez ispravnog dokumenta, ili sa lažnom ulaznicom, a na kraju su organi reda bacili i suzavac kako bi smirili prevarene navijače. Na terenu se proslavio čuveni “spavač u petercu“ Filipo Inzagi, koji je postigao golove za Milan u 45. i 82. minutu, dok je Dirk Kajt samo smanjio na konačnih 2:1.  

Izvor: You Tube

2008. Moskva: Mančester Junajted – Čelsi 6:5 (1:1) posle penala

Pedeset godina od tragedije u Minhenu i četrdeset godina od prvog trofeja KEŠ Mančester Junajted je treći put “krunisan“ na evropskom tlu 2008. Stadion “Luzniki“ u Moskvi je bio domaćin finala između “Crvenih đavola“ i Čelsija, a na kraju su odlučivali penali. U regularnom delu su se upisali Ronaldo za Junajted i Lampard za Čelsi, ali je igrač utakmice bio Edvin van der Sar. Golman Mančestera je odbranio udarac Nikolasa Anelke u sedmoj seriji penala (6:5) i Moskva je slavila „crvene“, dok je mlađani Kristijano Ronaldo plakao na centru od sreće.

Izvor: You Tube

2009. Rim: Barselona – Mančester Junajted 2:0

Ronaldo je sledeće sezone mogao samo da plače od tuge jer Mančester u Rimu nije imao rešenja za zahuktalu Barselonu sa Ćavijem, Inijestom, Mesijem, Etoom i Anrijem, a Pepom Gvardiolom na klupi. Katalonci su suvereno slavili golovima Mesija i Etoa (2:0), Gvardiola je postao šesti osvajač trofeja i kao igrač i kao trener, a kompletirana je i prva tripla kruna, što u Španiji do tada niko nije uspeo. 

2010. Madrid: Inter – Bajern 2:0

Istim rezultatom je zavšen i finalni okršaj Lige šampiona između Intera i Bajerna 2010. godine na “Santjago Bernabeu“. Crno-plavi iz Milana su na novu titulu čekali čak 45 godina, a na nju mogu da zahvale taktici građenja kontranapada Žozea Murinja i dvostrukom strelcu Dijegu Militu. To je bilo i prvo finale koje se igralo u subotu, umesto tradicionalno u sredu, a Inter je iste sezone ubeležio jedinu italijansku triplu krunu.

2011. London: Barselona – Mančester Junajted 3:1

Još jedna repriza kontinentalnog obračuna se igrala 2011. godine. Akteri su bili Barselona i Mančester Junajted na “novom Vembliju“, dok je “stari“ pre toga bio domaćin pet puta. Iako je posle prvog poluvremena bilo nerešeno (Pedro 27 – Runi 34), osećalo se da je pitanje trenutka kada će se Junajtedova defanziva raspasti. To se dogodilo u nastavku, kada su Lionel Mesi i David Vilja zatresli mrežu Edvina van der Sara za 3:1. Ceo meč za Barsu je odigrao i tek od tumora jetre oporavljeni Erik Abidal, koji je na kraju poneo i kapitensku traku i prvi podigao trofej. Ser Aleks Ferguson je samo mogao da čestita Kataloncima, za koje je rekao da su “najbolji protiv kojih je vodio svoj tim“.

Izvor: You Tube

2012. Minhen: Čelsi – Bajern 4:3 (1:1) posle penala

Bajern je 2012. godine bio prvi finalista još od 1984, koji je imao i prednost domaćeg terena na svojoj strani. Međutim, London je dobio prvog pobednika u istoriji posle dramatične utakmice u kojoj je Čelsi pobedio na penale. Branislav Ivanović i Džon Teri zbog suspenzija nisu mogli na teren, gde je u većem delu meča dominirao bavarski tim. Tomas Miler za Bajern i Didije Drogba za Čelsi su u poslednjih deset minuta postigli po gol, a u produžetku je golman Čelsija Peter Čeh odbranio udarac Robena sa bele tačke. Čeh je sačuvao gol i pri udarcu Olića i Švajnštajgera u penal seriji, a lutrija je stala na „plavo“ posle lake realizacije Didijea Drogbe u petom pokušaju (4:3). Prvi trofej Lige šampiona za Čelsi.

Izvor: You Tube

2013. London: Bajern – Dortmund 2:1

Bajern se iskupio za nanete traume svojim navijačima 2013. na “Vembliju“ trijumfom nad bundesligaškim rivalom Dortmundom (2:1). Svenemačko finale je u početko pripalo “Milionerima“, a golman tima iz Minhena Manuel Nojer je u više navrata spasavao svoju mrežu. Mario Mandžukić je u 60. minutu postigao gol za Bajern, ali je Ilkaj Gindogan osam minuta kasnije izjednačio. Tim Jirgena Klopa je na kraju srušen u 88. minutu preko meč-vinera Arjena Robena, čime je Bajern peti put postao šampion kontinenta.

2014. Lisabon: Real – Atletiko Madrid 4:1 posle produžetaka

U 59. sezoni Kupa/Lige šampiona su prvi put finalisti bili klubovi iz jednog grada. U Lisabonu su se sastali Real i Atletiko, a „kraljevski“ klub je izgravirao deseti put svoje ime na trofej. Iako je četa Karla Anćelotija pobedila posle produžetaka 4:1, stvarni tvorac pobede je bio Serhio Ramos. On je u 90+3. anulirao vođstvo Jorgandžija iz 36. minuta, a ostalo je samo bilo reakcija za šokirane fudbalere sa “Visente Kalderona“. Bejl, Marselo i na kraju Ronaldo iz penala su samo dokusurili protivnika, a na slavlju se nisu štedeli. Ipak je grasko rivalstvo nešto posebno.

Izvor: You Tube

2015. Berlin: Barselona –Juventus 3:1

“Okruglo“ 60. finale je za domaćina imalo “Olimpijski stadion“ u Berlinu, a Barselona je peti put slavila, za još jednu triplu krunu. Juventus je izgubio sa 3:1, što je čak šesti poraz u finalima ovog kluba i rekord KEŠ/LŠ. Ivan Rakitić je u četvrtom minutu postigao četvri najbrži gol u istoriji Lige šampiona, ali je Barselona prihvatila izazov u 55. minutu pošto je izjednačio Alvaro Morata. Suarez i Nejmar u sudijskoj nadoknadi vremena su na kraju rešili pitanje novog šampiona, a svoj poslednji meč za Katalonce je odigrao i legendarni vezista Ćavi Ernandez.

2016. Milan: Real – Atletiko Madrid 5:3 (1:1) posle penala

Španska dominacija je nastavljena i u meču koji smo mogli da gledamo prošle sezone na “San Siru“ u Milanu. Real je ponovo mogao da bude “gazda“ u gradu, iako je poveo preko Ramosa, koji je bio u ofsajdu. Janik Karasko je doveo stvari u egal u 79. minutu, pa su jedanaesterci bili ti koji su rešavali. Svih pet izvođenja na strani „kraljevskog kluba“ i jedna stativa desnog beka Atletika Huanfrana su značili da je 11. titula (5:3) pristigla na “Santjago Bernabeu“.

Izvor: You Tube

Sada se čeka 12. ili treći trofej, a da li će ga Real ili Juventus i dobiti znaćemo u subotu do ponoći. Od 1956. godine je pređen put od “61 koraka“, sledeći je u Kardifu, a zatim su sve oči uprte u Kijev 2018.

Komentari (8)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

YNWA

Magicna 2005 i Istanbul YNWA

Odgovori 1 0

SMET

Sastaju se 2 ekipe koje su najviše "krale" u istoriji svetskog fudbala. Da bi triplette ostala ekskluziva mog Intera, navijacu za Real.

Odgovori 10 17

David

Tacno je da su krale samo sto je Juve kaznjen i od tada to vise ne radi ali za Real to ne vazi

3 5

* Sva polja su obavezna

Krstičić potpisao za Zvezdu, debi u večitom derbiju

Krstičić potpisao za Zvezdu, debi u večitom derbiju

Nekadašnji reprezentativac Srbije Nenad Krstičić potpisao je danas dvogodišnji ugovor sa Crvenom zvezdom, potvrđeno je na zvaničnom sajtu crveno-belih.

Milojević: Želimo delima da pokažemo ljubav Zvezdi

Autor

Milojević: Želimo delima da pokažemo ljubav Zvezdi

Trener fudbalskog kluba Crvena zvezda Vladan Milojević, na konferenciji za štampu pred revanš meč protiv Krasnodara, izjavio je da su igrači svesni važnosti i pritiska, ali da će dati sve od sebe da izbore prolazak u grupnu fazu Lige Evrope.
Loading...