Getty Images/Grant Halverson

Blog ostalo

07.09.2017 | 09.00

Znate li gde su Kića, Moka i Praja igrali basket?

Autor

Otkako sam upisao srednju školu i počeo da upoznajem ljude „sa one strane reke“, morao sam da objašnjavam gde se nalazi blok 38 na Novom Beogradu.

Privatna arhiva

Piše: Đorđe Miljanić

„To ti je kod Geneksa, pored autoputa. Ne znaš gde je Geneks? Onda u blizini novog Merkatora i Fakulteta dramskih umetnosti.“

„Meni je na Novom Beogradu sve isto“, odgovor je koji bi obično usledio.

Uglavnom, reč je o bloku koji nije u krugu Blokova (krajevi uz ulicu Jurija Gagarina). Može da se prepešači doslovno za pet minuta. Mali, ali sa bogatom istorijom. Za nešto bolje upućene to je onaj blok u kojem se nalaze „mercedes“ zgrade. Za one koji nisu, tako se zovu jer su izgrađene u obliku znaka nemačkog giganta.

U tom bloku nalazi se više terena namenjenih igri pod obručima, a najpoznatiji i sa najvećom istorijom jeste „22. decembar“. Nažalost, on više nije u funkciji zbog ogorčenih komšija kojima je dečja graja i igra uvek smetala, pa se dešavalo da ujutru zateknemo nasilno odsečene obručeve. Sećam se da smo kroz čitavo detinjstvo naivno govorili:

„Iz svog džepa bih platio čuvara ili kamere kako bih zaštitio teren.“

Ime je dobio po sportskom društvu koje je postojalo sedamdesetih godina prošlog veka. Ograđen je betonskim, često dupke ispunjenim tribinama. Klasičan primer socrealističke arhitekture. Meštani bloka su u košarkaškoj sekciji Društva imali prilike da gledaju Predraga Bojića, nekadašnjeg generalnog sekretara Košarkaškog saveza Srbije i direktora Košarkaške lige Srbije. Zatim, Vladimira Dragutinovića, kasnije klupskog šampiona Evrope sa Partizanom, Milana Ivančevića, Nenada Kešelja, oca sadašnjeg igrača Crvene zvezde, Marka, Borislava Džakovića, koji je u sezoni 1994/95 kao trener vodio Partizan do duple krune...

Postoji i priča da bi „22. decembar“ izbacio još nekoliko profesionalnih košarkaša i reprezentativaca, ali je većini momaka u to vreme bio prioritet studiranje. Ako bi neko stavio košarku na prvo mesto, često bi ga roditelji oštro kritikovali, u najmanju ruku: „Zar moje dete da postane sportista?!“. Kao da je sport nešto najgore čime čovek može da se bavi. Iz današnje perspektive zvuči neverovatno, zar ne?

Privatna arhiva

Ako se neko ne bi ostvario kao profesionalni trener ili košarkaš, preko kluba je mogao da postane i funkcioner. Tako je, primera radi, Zoran Čukić, čovek kome sam neizmerno zahvalan na pomoći pri pisanju teksta, bio zaposlen u Košarkaškom savezu Srbije i blisko je sarađivao sa legendom Nebojšom Popovićem.

Košarkašku sekciju 1973. godine osnovala je grupa omladinaca i za samo tri godine je napredovala u tri ranga takmičenja. Jednom je čak stigla i do druge lige „one Jugoslavije“. Ali kako je sve funkcionisalo amaterski, a sponzora nije bilo, „22. decembar“ nije mogao dugo da opstane tako visoko.

Ali kao takav redovno se takmičio u nacionalnom Kupu, pa su često dolazili atraktivni protivnici na grubi beton teren iza moje zgrade. Recimo, baš Partizan, kao i Crvena zvezda i mnogi drugi. I to u svojim možda i najlegendarnijim sastavima. Onima sa Draganom Kićanovićem i Draženom Dalipagićem, odnosno sa Ljubodragom Simonovićem i Zoranom Slavnićem. Malo je poznato da su Kića, Praja i Moka dolazili na teren samo da bi igrali basket. Kao obični „smrtnici“, a verovatno i danas ljudi nisu svesni kakve su oni zvezde bili u svoje vreme. Iz priča ljudi bliskih njima čuo sam da su se ponašali veoma skromno, nimalo arogantno. Trener Džaković je Dalipagićev kum, pa je on bio jedan od razloga zbog kojih su dolazili baš u 38. blok.

Koliko je teren, kao i čitavo sportsko društvo, bio popularan pokazuje i činjenica da su ga često posećivali profesor Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica, Boža Maljković... Zanimiljvo je da je i čitava ekipa Bosne nakon što je postala šampion Evrope 1979. godine direktno sa aerodroma došla u „Klub 22“ da proslavi. Sa sve Mirzom Delibašićem, Žarkom Varajićem, Ratkom Radovanovićem... Jednostavno, taj kompleks bio je centar ne samo beogradske, već i jugoslovenske košarke.

Vredi psomenuti i prvog predsednika košarkaškog kluba, Šibenčanina Anta Vukelju, koji je za teren uvek voleo da kaže: „Ovo je naše malo misto.“

Tribine su bile pune, ali i terase onih koji su bili privilegovani da žive uz teren (moji roditelji na primer). Devojčice su se stidljivo smeškale ne usuđujući se da priđu živim legendama. Uključujući i moju majku, bez čijih pripovedanja ne bih ni napisao sve ovo. Dečacima su oni bili razlog da se late košarkaške lopte. Kako i ne bi, taj period bio je najvažniji za jugoslovensku i srpsku košarku.

Nažalost, kako su decenije prolazile, popularnost terena je opadala. Čak je počeo i da gubi funkciju zbog gorespomenutih komšija. Jednostavno, korisnicima koševa je dojadilo da ih iznova popravljaju. Pojavom Novaka Đokovića teren je stigao da postane i teniski. Na njemu se igrao i mali fudbal, a konstrukcije koševa sa odstranjenim tablama korišćene su kao golovi.

Da priča bude tragičnija, sada ova legendarna podloga služi kao improvizovani parking, a nekada od broja ekipa nije moglo da se stigne na red. Koliko je basket bio popularan pokazuje i činjenica da su se organizovali turniri između zgrada. Zamislite sebe kako predstavljate reprezentaciju svoje zgrade?!

Privatna arhiva

Pozitivna strana priče jeste ta da u bloku postoji još terena i oni su stacionirani ispred Osnovne škole „Ratko Mitrović“. Na njemu sam napravio prve košarkaške korake. Sećam se i svoje prve utakmice koju smo izgubili od KK Drvomarketa sa 64 poena razlike.

Košarkaške legende na ovom terenu možda nisu igrale, ali jeste bilo dosta poznatih ličnosti. Bilo je rukometaša, fudbalera, vaterpolista i, naravno, propalih košarkaša... Posebnu pažnju je privukla jedna estradna umetnica. U pitanju je Maja Nikolić, koja se niotkuda pojavila i „opikala“ jednu sa momcima. Ne želim da komentarišem kako je odigrala, ali mogu da vam kažem da je publika bila brojna, skoro kao i kada su igrali Kića, Praja i Moka.

Kada je sâm basket u pitanju, gruba i istovremeno fer igra bili su zaštitni znak. Obraćala se pažnja na kulturu, pa kada se neko baci po loptu, on bi se obavezno sačekao da se vrati u teren i tek tada bi igra bila nastavljena. Ovo je samo jedan primer koliko je na Novom Beogradu važan fer plej i pružena ruka nakon pobede ili poraza.

A, posle pružene ruke – Frutela. Ona je igrala veoma važnu ulogu u mom detinjstvu i košarkaškom vaspitanju. Bila je jeftina i objektivno odvratna, ali bolje i to nego ništa. Posle svakog basketa „na 5 dobijenih“ obavezno bi se otišlo do najbliže prodavnice da se kupi litar i po „džojsa“, kako smo tada zvali đus. Naravno, kupovao bi je gubitnik, a kako nam džeparci nisu bili preveliki, tokom igre su se često pravili grubi faulovi jer „svaki poen je važan.“

Zvučaću pomalo kao stric Albert iz „Mućki“, ali „u moje vreme“ je važilo i pravilo starijeg. Ako si klinac, često si bio „u nebranom grožđu“, pogotovo ako si vlasnik lopte. Nebrojeno puta mi se dešavalo da su me „matorci“ bezobzirno najurili sa koša, a kada bi mi uzeli loptu morao sam da stojim sa strane i čekam da oni završe. Surovo, ali bi mi je makar vratili. Bilo je i onih koji je nisu vraćali. Tako se razmišljalo dok sam ja odrastao.

Uprkos tome, dok pišem ova slova sa setom se sećam svih drugarstava koja su vremenom (ne)opravdano izbledela. Razišli smo se, a svoje partnere za igru sada nalazim iz različitih delova grada. Iz iskustva igranja sa njima shvatam koliko se basket na Novom Beogradu razlikuje od drugih. Ili je to samo subjektivan osećaj, jer sam, verovatno kao i vi, nostalgični lokalpatriota.

Kada prođem i pogledam kroz ogradu školskog dvorišta, vidim samo sivilo. Betona previše, a ljudi premalo. Samo ponekad stara garda, tačnije očevi mojih prijatelja, popune prostor unutar linije 6,75 metara. Njima trojka nije potrebna. Oni su igrali kada je blok bio najživlji, a tereni najpuniji. U vreme Kiće, Praje i Moke, kada smo još umeli da cenimo ono što imamo.

Komentari (16)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Квака 22

Прочитао сам Ђолетов напис о кошарци из „његовог“, 38 блока коју су 70-тих зачели „неки досељени момци“ тражећи „вентил“ за своју, још неисрошену енергију. А зар није „божји дар“ да млад човек има прилику и могућност да трошити енергију у спорту уместо да „виси“ на ћошку и по кладионицама како се и Ђолету догодило,... захваљујући „маторцима“ који су га понекад „терали са терена“. Тада је „Новак“ био велика „спаваоница“ а локални „живот“ се углавном одвијао око Павиљона, Фонтане и Студентдског града. Купали смо се и пецали „код Новог Мерктора“ и дуж улице Омладиских бригада у језерцима заосталим од рефулирања савског песка, а забаву тражили „преко реке“, како Ђоле сликовито рече. О плексиглас таблама смо сањали, у „шангајкама“ играли, а ко је имао патике неког јачег бренда, пристигле из иностранства, био је „цар“. Свака прича почиње однекуд, а ова наша о новобеоградској кошарци од касних 60-тих кад је почело масовно насељавање Новог Београда. До тада је „Новак“ био троугао - Павиљони, Фонтана, Студенски град, а најјачи баскет се тада играо на Фонтани „код Паше и Саше“, кошаркашких „авлијанера“ како Паша воли да се нашали сећајући се тих времена. Ту је умело да буде „крви до кољена“ јер се играло тврдо, иако за престиж а не за новац. Замолићу Пашу да напише које слово о тим годинама кошарке на Новом Београду јер сам се на „Новака“ доселио баш 1970 и баш у, од Ђолета описани 38 блок. Тај део приче, после 70-те добро знам јер сам био актер. Тада је био „социјализам“ и држава је водила рачуна о омладини мнооого више него данас. Тада је агилни „Гара“ , општински рефернт за спорт покренуо Омладинску кошаркашку лигу (Фудбалска је већ постојала), која се играла у Хали спортова. Од тада креће прича о клупској кошарци на „Новаку“. До тада је била баскеташка. Тада су се „испилили“; „Ушће“, „22. Децембар“, „Козара“, „Сутјеска“,„Нови Београд“ (касније ИМТ) и кренули у такмичења „ за право“, што је наметнуло и озбиљнију органитзацију клубова и захтевало озбиљније финансије које су превазилазиле могућности месних заједница у којима су поменути клубови насталии, привлачили велику пажњу, јер су били, како „Барба“ (Анте Вукеља кога Ђоле помиње у тексту), први председник КК „22“, део нашег „малог миста“. Не бих даље, да не замарам. Надам се, да ће неко „сложити“ целу причу о новобеоградској кошарци, јер то је заиста феномен једног времена, као и Нови Н.Београд. Феномен који је добро уочио праотац и „spiritus movens“ наше модерне кошарке „Неца“ Поповић, који на једном од састанака са кошаркашким посленицима са „Новака“ рече „кошарка је спорт, просто измишљен за насеља попут Новог Београда“. Није чудо што се кошарка на „Новаку“ тако лепо „запатила“. Било би лепо да сви напишемо понешто о кошарци из „свог краја“ Новог Београда, па да сложимо „коцкице“у већу ПРИЧУ, „украшену“ сликама и понеком исповешћу актера,од којих су многи догурали далеко,.. и у нашој и у светској кошаркашкој породици. Дакле момци, не трошите „мастило“ у доказивању где се играо бољи баскет и од када, него код Ђолета да запише и „вашу причу“,... а кад сложимо биће ВЕЛИКА. Кошарка је у „Југи“ била спорт којим се бавило из љубави а не због новца, и тај печат је прати чак и сада кад је новац „запљуснуо“. Баскет у „блокивима“ где се „гине“ за поен, је најбољи доказ.

Odgovori 4 0

Komsija

Citam, ne mogu da verujem... Nemojmo sada da falsifikujemo istoriju.... 70 je zakon za sve u gradu, pa i na Novaku!!!! Ovo cisto da se drzimo istorijskih cinjenica. Problem 38 je sto je zaista mali blok. U 70 zivi oko 30.000 ljudi, plus su kod nas dolazili iz 70A jer tamo nemaju neki kvalitet basketa, pa su se vodili kao nasi basketasi... Blok 44 niti nema neke terene, tako da su i oni dolazili u 70. Znaci 1/7 Novaka, 50.000 stanovnika je davala basketase da se igra na nasim terenima, takvu selekciju nema niko u Beogradu. Vec sam pisao ovde da su aktivni (profesionalni) kosarkasi dolazili na basket u 70. Pa letos je na Rajfajzenu igralo 7-8 profesionalnih igraca, ne nekog visokog renomea, ali ipak profi igraci, igraju lige o Evropi i Bliskom Istoku... Budimo realni, 70 je zakon u Beogradu za basket, bio je to, sada je to, a nadamo se da ce i ostati... Ali je divno citati sve ove clanke, citam o 38 bloku a kao da citam o 70, 45, sezdesetim blokovima... Pazite jednu stvar koju cu vam reci, zapamtite to: fudbal se uvek igrao na vise terena od basketa, ali se kosarka uvek vise volela... Stariji nikada nisu govorili, igrao se fudbal u kraju, vec: igrao se basket u kraju... Srbija jeste zemlja kosarke, definitvno. Hvala za sjajan tekst, neprocenjivo...

Odgovori 26 4

Mtw

Причало се 70-им годинама. О каквом блоку 44 и 70 причаш... У 38-ом се играо баскет пре него што су ови други блокови и изграђени. Поз.

4 8

* Sva polja su obavezna

Dragić: Igore, srećno! Hvala ti za sve!

Dragić: Igore, srećno! Hvala ti za sve!

Dragić: Igore, srećno! Hvala ti za sve!

Slovenački košarkaš Goran Dragić poželeo je sreću Igoru Kokoškovu u radu sa košarkaškom selekcijom Srbije.

Bogdanović najbolji strelac Mundobasketa!

Bogdanović najbolji strelac Mundobasketa!

Bogdanović najbolji strelac Mundobasketa!

Bek reprezentacije Srbije Bogdan Bogdanović najbolji je strelac Svetskog prvenstva u Kini.
Loading...