Izvor: Getty Images Sport, Jayne Kamin-Oncea
Blog ostalo 28.12.2017 | 07:30

Požarnim stepenicama do vrha sveta

Autor

Semafor je pokazivao 17:17, a vreme za napad je polako isticalo. Šut sa sredine terena van ravnoteže, posle blagog gubitka kontrole nad loptom „cepa“ mrežicu. Publika u Pekingu bila je na nogama, a tadašnji branioci titule Novi Sad Al Wahda morali su da se poklone njima – članovima Zemun 3x3 tima.

Zemun 3x3

Izvor: fiba.basketball

Zemun 3x3

Piše: Aleksandra Radivojević.

Bogdan Dragović, Marko Dugošija, Nikola Vuković i Lazar Rašić popeli su se na krov sveta u basketu '3 na 3' pošto su u finalu prekinuli niz novosadskog tima od čak 11 pobeda u finalima na FIBA 3x3 Svetskoj turneji.

Kada na televiziji sportisti kažu da njihov uspeh podrazumeva mnogo odricanja i žrtvovanja, da li ikada pomislite da je neko dao otkaz, smršao 40 kilograma ili trčao požarnim stepenicama sa 33. sprata hotela (ustanoviće se, ne baš svesno znajući šta radi)?

Ovo je priča o kraljevima ulične igre pod obručima.

Izvor: You Tube

Taj neki nenormalan šut

„Ma to se ne vežba, to se jednostavno desi. Bila je to kruna naše borbe. To je bio takav neki... nenormalan šut, trenutak kada se sve tako dobro poklopi“, rekao je heroj i MVP završnog turnira u Pekingu Bogdan Dragović.

Sa klupe je to izgledalo drugačije.

Iskreno, nemam pojma šta sam prvo pomislio. U tom trenutku sam bio na klupi. Kada sam video kako je bacio loptu i da je na kraju pogodio, od tog trenutka više ništa čuo ni video nisam. Utrčao sam na teren, zagrlio Nikolu, koji je bio prvi do mene i samo sam pao. Nisam mogao da verujem šta smo uspeli da uradimo. Tek posle nekoliko minuta sam uspeo da kažem 'Ljudi, postali smo prvaci sveta'. Cele godine smo mi o tome razgovarali, ali onako kroz šalu“, objasnio je Dugošija.

Vuković čak nije bio ni siguran kakav je šut Bogdan uputio, ali je video da lopta prolazi kroz mrežicu.

„Uh, nisam bio ni svestan kad je lopta prošla kroz obruč. Bio sam okrenut leđima. Ostalo je dve sekunde do kraja, Majstorović je uzeo loptu i pokušao da šutne, probao sam da odigram odbranu nad njim, ostalo je dve sekunde do kraja a to je u basketu mnogo. Kada sam video da je isteklo vreme, prvo što sam pomislio bilo je 'Au, postali smo prvaci sveta'“, rekao je Vuković za Sport klub.

Kako je sve počelo

„Upoznali smo se u klubu Mladost iz Zemuna. Vezala nas je ljubav prema basketu. Lazar, Marko i ja smo počeli da igramo lokalne turnire u blokovima. Dejan Majstorović, koji je sada u Novom Sadu Al Wahdi je igrao sa nama, a kada je otišao dugo smo tražili zamenu. Našli smo je u Nikoli Vukoviću, koji je bio dominantan pod košem. Imao je preko 140 kilograma. Kako je tim rastao, a 3x3 razvijao i postajao sve brža igra, tako smo se i mi prilagođavali. Nikola je tu podneo najveću žrtvu. Smršao je skoro 40 kilograma kako bi mogao da isprati dešavanja na terenu, da sačuva i brže igrače od sebe“, rekao je Dragović za Sport klub.

Na završnom turniru u Pekingu su se među 12 najboljih ekipa našle i četiri iz Srbije, a susreti sa sunarodnicima na turnirima širom sveta Zemunce prati stalno, što sezonu čini posebno interesantnom.

„Za mene je to mnogo zanimljivo. Svake nedelje smo u drugoj državi i uvek se desi da na turniru sretnemo bar još jednu srpsku ekipu. Sve je tada lakše. Često nas četvorica tokom leta provodimo mnogo vremena zajedno i zasitimo se. Uvek prija druženje sa drugim ekipama. To je jedna sjajna avantura koja prati ovaj sport“, rekao je Dugošija.


Čitajte obaveštenja u hotelima!

Kad smo kod avanture treba se zadržati kod te reči kada su ta trojica momaka u pitanju. U sezoni u kojoj su postali prvaci sveta prisetili su se i jednog od dva poraza u finalima Mastersa – na turniru u kineskom gradu Čengduu. Osim teškog i nesrećnog poraza, onog posle koga se ne spava satima, dogodilo se i nešto zbog čega će Marko i Bogdan (doduše i Lazar i Nikola) zauvek pamtiti broj 33.

„To se dogodilo tačno posle tog nesrećno izgubljenog finala u Čengduu. Bogdan i ja smo bili cimeri na 33. spratu hotela. Nismo videli da je sobarica donela obaveštenje prethodne večeri da će sutradan ujutru biti proba evakuacije hotela, na kome je pisalo da se gosti hotela ne obaziru i da nastave normalno sa svojim aktivnostima. Bili smo umorni, kasno smo zaspali zbog teškog poraza. U 10 ujutru kreće razglas da pišti, čuje se glas koji govori da se hitno napusti soba. Ja onako pospan skočim, gledam kroz prozor sa 33. sprata, nadajući se da ću videti da li se dole nešto dešava, da li su se ljudi skupili. Kažem Bogdanu da uzme pasoš i novčanik i da bežimo. Zovemo lift u tom trenutku, ali je blokiran. Uspaničili smo se i krenuli da trčimo sa 33. sprata požarnim stepenicama, što znači da do prizemlja ne možeš da izađeš ni na jedan drugi sprat, sva vrata su blokirana, a nema ni prozora“, počinje priču Dugošija.

Da, to je tek početak.

„Znajući da će se neko verovatno preći kao mi i početi da beži, ostavili su otvorena vrata na 16. spratu i zaglavili ih merdevinama. Rekao sam Marku da ostane tu i ne pušta merdevine, a da ja siđem do 15. da proverim da li je i tamo otvoreno. Marko je tada sreo Kineza koji radi u hotelu i koji mu je nešto pričao na kineskom. Neverovatna panika traje dobrih 10 ili 15 minuta. Na kraju smo kroz neku kuhinju ušli u salu u kojoj se služio doručak. Svi su sasvim normalno sedeli i doručkovali. Nikola i Lazar su se slatko ismejali, a najbolji momenat na doručku je bio kada smo se i Marko i ja pridružili, ali sa telefonima, novčanicima i pasošima na stolu“, objasnio je do kraja Bogdan.

Kišni Odenze, kako rezervisati Konstancu, čekanje u Temišvaru...

Te momke ne treba prekidati kada krenu da prepričavaju anegdote. Govorili bi, čini se, sve dok ne stignu do one neke koju možda treba prećutati.

„Jedna od stvari koja će mi ostati u sećanju uvek iako na tom turniru nisam ni bio zbog povrede je turnir u Odenzeu. Moji saigrači poslednju noć nisu imali obezbeđen smeštaj, a pre toga smo sami finansirali i karte. Poslednje veče su proveli na železnikoj stanici, po kiši i vetru. Gledao sam slike i nisam mogao da verujem da mi kroz sve to prolazimo“, rekao je Dugošija.

Jednu od razlika između košarke i basketa, naročito u organizacionom smislu izdvojio je Bogdan.

„Sve radimo sami, rezervaciju smeštaja, kupovinu karata, sami plaćamo putarine i sve usputne troškove. Još nemamo ozbiljnijeg sponzora, ali radimo na tome. Nemamo određenog tim menadžera, već svi radimo sve“.

Ali, Dugošija je onaj tip u društvu koji odmah nađe anegdotu čim se uozbilji situacija.

„I kad smo već kod toga. Prošle godine smo krenuli na turnir u rumunski grad Konstanca, koji je na oko 1070km od Beograda. Lazar je zbog obaveza oko sopstvene svadbe bio oslobođen tog turnira, ali smo mu dali zadatak da nam rezerviše smeštaj. On je to obavio, poslao nam adresu hotela. Dok smo još bili u Srbiji ukucamo adresu u navigaciju i vidim da mi pokazuje da put traje tri dana. Onda Bogdan i ja shvatimo da je rezervisao smeštaj u portugalskom gradu koji se slično zove“.

Bogdan „naseda“ na provokaciju i nastavlja:

„Tu noć smo spavali u Bukureštu, zatim otišli u Konstancu, odigrali prvi dan turnira i zamolili organizatore da nam nađu smeštaj. Ljudi nisu mogli da veruju da smo mi to sve promašili, ali su nam na kraju nekako našli rešenje“.

Tu nije kraj zanimljivostima sa putovanja. Na turnir u Rumuniji kvalifikovali su se bez Bogdana, koji na stalnom poslu kojim se tada bavio nije mogao više da dobije slobodne dane.

„Kada Bogdan više nije mogao da uzima slobodne dane na poslu, imali smo dogovor da mi krenemo bez njega na kvalifikacije tog turnira, pa ako se kvalifikujemo na turnir da ga zovemo da nam se priključi, a ukoliko ne uspemo da mu javimo da ostane u Beogradu“, počeo je priču Marko.

Bogdan se pobedničkih poena svog tima u finalu kvalifikacija za taj turnir priseća iz Temišvara.

„Ja nisam mogao da čekam kraj kvalifikacija jer bih onda kasno stigao na turnir. Krenuo sam put Rumunije i pravio pauzu u Temišvaru, čekajući da mi oni jave da li se vraća za Beograd ili nastavljam. Sedim u Temišvaru i gledam u telefon sve vreme. Stiže poruka 'Pobedili smo'. To je bio znak da sednem u auto i nastavim put. Taj turnir smo osvojili“.

Košarka vs. basket

U Top 40 basketaša na FIBA rang listi, 18 mesta rezervisano je za srpska imena. Sve je više košarkaša iz manjih srpskih klubova koji se sa nekoliko drugara iz kluba ili iz kraja dogovore da se ozbiljnije oprobaju u basketu. Mnogo je razloga za to, a Nikola, Lazar, Bogdan i Marko izdvajaju samo neke od njih.

„Pored toga što nemamo trenera i sami donosimo odluke na terenu, brže i dinamičnije igre, basket nam donosi i mnogo putovanja. Upoznajemo nove kulture i ljude širom sveta, a bogami i njihove nacionalne kuhinje“, objasnio je Nikola za Sport klub.

Sve popularniji izraz sve bržeg načina života – „multitasking“ je nešto u čemu Bogdan vidi jedan od uzroka popularizacije basketa.

„Kako vreme prolazi ljudi sve manje i manje imaju vremena da se posvete nekoj utakmici koja traje dva ili dva i po sata, da odu na stadion sat vremena ranije, a zbog gužve izađu sat vremena kasnije. Za to ti treba četiri ili pet sati. Valjda iz praktičnih razloga počinju da prate sportove koji su sve brži i dinamičniji. To je samo jedan od razloga. Drugi je sigurno taj što basket ima mnogo sličnosti sa košarkom, ali se mnogo i razlikuju. Verovatno je ljudima interesantno da pogledaju iz drugog ugla kako se igrači kreću na terenu, kada napad traje manje, kada je lopta drugačija. Ja košarku volim, to je sport u koji sam zaljubljen ceo život i bilo bi nezahvalno da kažem da više volim basket. Ali kako vreme prolazi idem ka tome da mi igra '3 na 3' postane interesantnija“.

Dugošija ostaje u svom maniru i bez ustručavanja „puca pravo u metu“.

„Ja u basketu mnogo više uživam nego u košarci. Na basketu smo na terenu nas četvorica. Nema trenera, menadžera, pritiska sa strane. Osećam se slobodno na terenu. Ta sloboda nam daje više šansi da to izgleda i atraktivnije i lepše. Sve više košarkaša počinje da igra i basket, mislim da postoje dva razloga za to. Jedan je jer svi volimo košarku i želimo da smo što više na terenu, a drugi je jer nam odlično služi da ostanemo u formi“.

Čega se setiš kad poletiš?

Usponi i padovi, prekretnici, ključni sastanci na kojima se donose velike odluke, suze, smeh, anegdote, greške, iznenađenja pozitivna i ona negativna – sve to utkano je u život tog malog košarkaškog čuda koji se okupio ne terenu kod Starog Merkatora.

„Krenuli smo od manjih turnira, koji nisu bili po pokroviteljstvom FIBA. Bili smo i dalje klinci, sudije su sudile i ovako i onako, morali smo svemu da se prilagođavamo. To je izgradilo naš karakter, koji nam sada mnogo pomaže u nekim situacijama. To što smo išli stepenik po stepenik je veoma važno. Najbolji turnir je taj završni, naravno. A najlošiji je možda završnica domaćeg prvenstva. Bili smo iscrpljeni, Marko nije igrao, svašta nas je snašlo. Izdvojio bih turnir na Adi 2014. godine. Mislim da je to ubedljivo najlošiji turnir koji sam odigrao u životu. Ispali smo u četvrtfinalu, a i do njega smo došli pukom srećom. Osećao sam se toliko nemoćno tada. I danas kada 'poletim' i kažem sebi da smo mnogo dobri u toj igri, setim setog turnira, da me malo spusti na zemlju. Dobro, kada sam dao taj koš za pobedu u Pekingu možda i nisam razmišljao o tom turniru na Adi, ali već sutradan jesam“, kaže Bogdan.

Dugošija kao jednu od prekretnica u sazrevanju tima vidi trijumfe nad Novim Sadom Al Wahdom.

„Meni to mnogo znači. Daje mi motivaciju da nastavimo dalje. Ove godine smo ih pobedili tri puta. Svaka pobeda protiv njih nam uliva samopouzdanje. Oni su nama uzeli Dejana i stalno im govorimo da smo im zahvalni na tome. Od kada je on otišao, nama je sve krenulo bolje. To je, naravno, naša interna šala“.

Novogodišnje želje...

„Nikoli i Lazaru bih poželeo da odbrane titulu šampiona sveta. Zajedno sa mnom i Markom“, bio je jasan Bogdan.

Marko ipak, ima neke druge, lične želje.

„Nikoli bih poželeo da nađe devojku i malo se skrasi, a mene ostavi na miru i ne šalje mi poruke stalno. Lazaru želim da posle ćerkice koju je dobio prošle godine, proširi porodicu za još jednog člana“.

Lazar sve ćlanove tima vidi na isti način.

„Ne želim da ih odvajam, svakome od njih bih poželeo isto što i sebi. Zdravlje, puno uspeha i ljubavi, to je sve“, rekao je Rašić.

„Želim samo ono najbitnije, a to je zdravlje“, bio je kratak Vuković.

Sve u svemu, ukoliko želite da budete najbolje u onome što radite, možda ne morate odraditi taj trening sa 33. sprata hotela ili da date otkaz kako biste se posvetili onome što najviše na svetu volite, ali svakako morate da žrtvujete mnogo toga.

Ovi momci su pokazali da to nije fraza svih intervjuiasanih sportista.

Komentari (3)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

guta

SK nas pred praznike raduje lepim intervjuima i pricama o sportistima koji nisu u zizi javnosti.I rade to veoma uspesno. Kao i ovi momci na terenu. Bravo i za jedne i za druge!

Odgovori 14 0

Skakavac

Konze Munze... To su ti moji Zemunci...!!! Bravo majstori!!!

Odgovori 13 2

Andjeo

Bravo momci!

Odgovori 18 1

* Sva polja su obavezna

KLS: "Stotka" Mladosti protiv Dunava, 22 poena Brkića

Autor

KLS: "Stotka" Mladosti protiv Dunava, 22 poena Brkića

Košarkaši Mladosti savladali su ekipu Dunava 101:76 u 14. kolu Košarkaške lige Srbije.

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Redakcija Sport Kluba potrudila se da vam začini novogodišnje i božićne praznike i po vašim reakcijama vidi se da smo vas prijatno obradovali.
Loading...