Izvor: Ultra trkač Srbija
Blog ostalo 07.01.2018 | 00:00

Ultra trkač Srbija – duže od 'mogućeg', više od sporta

Autor

Alpi. Kiša i potpuni mrak. Stopala pulsiraju u ritmu umora, a mozak u ritmu patnje, na mestu koje doslovno oslikava vrh ledenog brega, topografski i filozofski. Tamo gde trčanje postaje filozofija, a kilometri i usponi životna iskušenja, počinje Ultra trkač Srbija.

Ultra trkač Srbija

Izvor: Ultra trkač Srbija

Autor: Uroš Jovičić.

Više od 300 kilometara na Himalajima, uz temperaturnu razliku od 55 stepeni Celzijusa, za manje od 72 sata. „Trka divova“ – 338 kilometara u italijanskim Alpima, sa više od 25.000 metara uspona. Kao tri Mont Everesta. „100 milja Istre“, kroz fantastičnu prirodu hrvatskog priobalja, negde između tvrđava omeđenih zelenilom i uskih kamenih uličica. Ultra trejl na Fruškoj gori, na Jahorini takođe. Trka samoprevazilaženja u dužini od 24 sata. Svaki trening na Košutnjaku, po kaljuzi od pola metra, po snegu i žezi.

To su njihovi koraci kada se pretvore u publikacije trka koje su za sobom arhivirali i izazova koje su do sad prevazišli. Jedan pasus i tu se priča završava. Priča o medaljama, priznanjima i trci kao broju koji „prodaje novine“.

Na tom istom mestu počinje jedna potpuno drugačija priča. Ultramaraton je možda atletska disciplina, ali glavni junaci ove priče nisu atletičari. Pomenutim kilometrima su prošli programeri, fotografi, dizajneri, srednjoškolci, ekonomisti, ljudi različitih zanimanja, nivoa obrazovanja, konfesija i socijalnog nivoa. I jedan reper.

Zar nije sjajna ideja da nešto tako nezgrapno kao trčanje više stotina kilometara iz zadovoljstva objasni neko ko je istinski osetio matricu prirode u huku vetra i topotu kiše. Neko ko je uživao u basovima soptsvenog srca i imao privilegiju da svoj najbolji fristajl života napravi osvajajući planinske vrhove u zoru.

Boško Ćirković Škabo, član hip-hop grupe Beogradski sindikat, "vrlo spontano" postao je deo nečega što je tek godinama kasnije dobilo svoj oblik, iako je od samog početka imalo smisao.

Ultra trkač Srbija

Izvor: Ultra trkač Srbija

To su dve reči koje oduvek opisuju najvažnije i najlepše akcije u mom životu. Aktuelna je bila saradnja Sindikata sa humanitarnom organizacijom ‘Život’. Moj dobar prijatelj Sale me je podstakao da trčim polumaraton i pominjao mi je da bismo mogli da spojimo to sa humanitarnim ciljevima Bel hospis organizacije. Ja sam se našao prvo na startu, a potom i na cilju svog prvog polumaratona. U ciljnoj ravnini sam kasnije susreo i Dalibora koji me je tada bodrio, a sve što je usledilo je, kako kažu, istorija”, započeo je priču Boško Ćirković za Sport Klub.

Čovek koji ga je dočekao na cilju Beogradskog maratona 2013. godine bio je Dalibor Daničić. Prošlo je neko vreme, Daničić je kontaktirao Škaba sa idejom da počnu da trče zajedno i 1. septembra iste godine stvoren je Ultra trkač Srbija.

Ako bismo pokušali da ga definišemo kao tim, to bi bilo pogrešno, suviše sportski za nekolicinu ljudi upitne forme. Ni pokret ne bi bilo pravi termin, zbog prevelikog političkog prizvuka. Ultra trkač Srbija u tom trenutku bio je samo ideja.

Ultra trkač Srbija

Izvor: Ultra trkač Srbija

Nisam imao pojma za šta se spremamo. Dalibor nam je predstavio ultra trejl distance i iskustvo kao neku najnormalniju stvar u životu. Kao da ćemo skočiti padobranom iz aviona ali tandem. Kao spremaš se malo, ali u suštini svaki turista to može, samo ako sme. Očigledno nas je dobro procenio jer da u meni nije bilo psihičke snage, možda inicijalno samo nekog inata koji je kasnije izmutirao u nešto više, nema šanse da bih završio trku na Fruškoj gori (prvi ultramaraton ‚umetnika‘ iz redova UTS). Nakon onoga šta se meni desilo na 31. kilometru trke – prilično sam dehidrirao i dobio do tada neviđene grčeve u obe noge – malo bi ljudi nastavilo do 125. kilometra. Ali, kao i kod tog prvog polumaratona (za koji se nisam spremao gotovo uopšte) opcija nezavršavanja nije bila u mojoj glavi. Tako da je Dalibor očigledno znao da sam ja oduvek bio spreman jer dobro je poznato da starog psa ne možeš naučiti nove trikove. A ja sam baš mator pas”, nastavlja priču Ćirković.

Grupa koja se na Košutnjaku pripremala za izazove poput tog na „srpskoj Svetoj gori“ postajala je sve veća. Ipak, čini se da je nemoguće definisati trenutak u kom je ta grupa prerasla u zajednicu.

Svakoj grupi kojoj pristupam, pristupam najiskrenije moguće. Mene ako pitaš to se desilo 1. septembra 2013. tj. već nakon našeg prvog treninga, na kojem nas je bilo petorica, sa sve Daliborom. Već tada sam odlučio da verujem tim ljudima i u to što smo počeli da formiramo. Sada nas ima pedesetak na treningu, ali svi su tu došli ili preko prijatelja koji su ih dobro uputili u ideju ili preko fejsbuk stranice koju vodi Dalibor, što je još ozbiljniji filter. Očigledno nas bije nekakav glas koji sprečava da dolaze ljudi koji zaista ne smeju ili ne žele da dođu. Nemam bojazan da će ideju degradirati bilo ko ko je spreman da potegne put do Košutnjaka i trenira po snegu u šest ili sedam sati ujutru”.

Ultra trkač Srbija

Izvor: Ultra trkač Srbija

Ideja koju Škabo spominje sublimirana je u četiri reda koja odzvanjaju šumom kada god se okupe “obični ljudi koji vole da prevazilaze sopstvene granice”:

Mi ne trčimo brzo – mi želimo da stignemo daleko.
Naš imperativ nije pobeda pojedinca – nego bolja zajednica.
Mi ne želimo da preteknemo tebe – već da prevaziđemo sebe.
Naši rezultati ne ukazuju da smo bolji – nego da možeš i ti.

Iza te parole stali su svi koji se smatraju delom zajednice, bez obzira šta ih je u tu zajednicu dovelo. Za nekoga je to bila “želja da se izađe iz zadatih kalupa kako bi se dokazalo da postoji sinhronicitet u slučajnostima koje nam se događaju”. Drugi su se priključili zbog “visokog pritiska i viška kilograma” ili zbog slike u ogledalu “debelog konzumenta cigareta”. Na koncu, neke je put Košutnjaka vodila želja za ispunjenjem, za dokazivanjem, ili samo prijateljstvo. Posle četiri godine gomila različitih motiva slila se u jedan tok – pomeranja sopstvenih granica.

Čini mi se da svi polako primenjujemo iskustva sa trka i treninga na realan život – konstantan rad na sebi, briga za bližnje, briga za okolinu, potraga za iskrom u oku i srcu koja čoveka vodi napred. Ima tu još mnogo mesta za napredak po pitanju primene tih iskustava, ali je evidentno da smo počeli to da radimo. Pričam pre svega na osnovu sopstvenog primera”, kaže Škabo.

Ultra trkač Srbija

Izvor: Ultra trkač Srbija

Kao da je i on sâm prestao da spoznaje veličinu tih brojeva koje označavaju kilometre, u očima posmatrača. Troficifren broj kilometara ‚u cugu‘ i više od 300 kilometara po veoma zahtevnim planinskim obroncima sigurno zahtevaju veoma ozbiljnu pripremu. Međutim, da li je stvarno tako?

Treninzi nisu preteški, pa deca ih uspešno završavaju”, kratko odgovara Ćirković i nastavlja priču o broju ljudi koje bi voleo da vidi na poljančetu, „Ne znam za Dalibora, ali ja bih voleo da nas bude i 500, nasparam sadašnjih oko 50 redovnih. Mislim da bi taj svojevrsni slet bio mala pobeda zdravog razuma. Pogotovo ako bi posle ideja bila preneta dalje u realni svakodnevni život. Ideja zajednice, ideja porodice, ideja da komšiji poželiš dobar dan, ideja da pokupiš đubre za sobom, ali i za drugima, ideja da je nužno raditi svakodnevno, raditi na sebi”.

Ipak, jedna ideja i jedna vizija svojim ostvarivanjem pokazali su da svaka pčela i pored majušnog tela i svilenih krila može da poleti samo ako to hoće. Dalibor Daničić tokom prvog treninga po okupljanju UTS sanjao je o tome da se zastava te trkačke i ljudske zajednice nađe na cilju “Trke divova”, u italijanskim Alpima.

Kada je Škabo završavao svoj prvi maraton, rekao sam mu da bi bilo dobro da za pet meseci istrčimo prvu trku samoprevazilaženja na 12 sati. Rekao je da nije pravi trenutak da mu to kažem. Verovao sam upravo u taj trenutak. Tri godine nakon osnivanja Ultra trkača došao je trenutak da se na startu ‘Trke divova’ nađemo Aca, Škabo, Branko i ja. Nestrpljivi da krenemo, ali i vidno uplašeni. Ta trka je posebna, to čak i nije trka, to je prvi izazov kome sam prišao ne da se uverim u svoju vrednost, već da potvrdim svoju ništavnost. Da ubijem sve malo u sebi, rekao je idejni tvorac UTS Dalibor Daničić.

Ultra trkač Srbija

Izvor: Ultra trkač Srbija

Posle prvih 50 kilometara suncem okupanog dana četvoricu prijatelja dočekao je pravi potop. Tada su počele borbe za ostvarivanje limita kako bi uopšte ostali u trci.

Na samoj stazi nas nisu obilazili samo oni koji su išli u suprotnom smeru. Ponavljao sam svojim saputnicima, a pokušavao da uverim i sebe, da je sve to relativno i da se držimo mi naše priče o mravu i Jerusalimu. Kiša nije prestajala, a Škabo je stalno padao i ponovo ustajao. U jednom trenutku bukvalno nije mogao da se pomeri. Kao da je ceo oduzet. Ljutio se na mene, ljutio se na sebe, bez vere da je bilo šta moguće uraditi. Korak, pa stanemo. Nekako stižemo do pred vrh, tu nas obilazi stariji čovek, vidno lošeg stanja, gleda Škaba i kaže mu da ne može sad da se preda. To je verovatno i prelomni trenutak. Potoci su na ulicama i više nema ničega suvog na nama. Ipak, uz aplauz i zagrljaje naših bližnjih ulazimo u prolazni cilj pet minuta pre isteka limita. Iskreno, Škabo je tada zasluzio medalju, nije ni morao ići dalje. Međutim, nastavili smo u kišnu noć”, prepričava Daničić.

To je bila tek polovina trke. Naredne dve noći donele su nove izazove, a svako svitanje imalo je obrise spasenja. Priroda je svojim čudima i neuhvatljivim promenama porobljavala i oslobađala, gotovo ostavljala na cedilu, a onda pružala utočište. Posle svih tih izazova, tokom spusta u grad koji je među svojim ulicama krio i cilj, nije bilo reči. Samo ponos.

Ultra trkač Srbija

Izvor: Ultra trkač Srbija

To rečima ne mogu ni da pokušam dostojno da opišem, a kamoli da sažmem u odgovor za kakav medij. Jedna reč: hodočašće. Bila je čast hodati tim stazama. Divna priroda, divni ljudi, neponovljivo iskustvo”, kaže Ćirković i daljom pričom potvrđuje još jednu od parola glavnih junaka teksta koji čitate – u cilju kraja nema, “Trenuci najveće unutrašnje borbe nikad nisu blizu vrha nego upravo u podnožju. Blizu vrha već kreće blaga euforija, a na vrhu je trenutak blaženstva. Spust je često najbolniji. Sadržaj i težina tih trenutaka varira ali pomisao na cilj i na najmilija bića mi je do sada uvek pomagala da ih prebrodim. Nije kao da sam ja neki prevejani penjač, čak ni trkač, ali kada pogledaš šta je sa druge strane u stvarnom svetu, za tebe ne postoji problem. Tamo je kontinuitet klabinga, praznih priča, loših navika. A mi, mi smo amateri, ljubitelji onoga što radimo. Nismo sportitsti koji gledaju kako da iskrivinare dolazak na trening. Mi se trudimo da napravimo mesta u svojim životima za isti. Da uskladimo ljubavi i obaveze. Tako pravimo svoj stvaran svet, korak po korak”.

Prošlo je više od godinu dana od kada je vizija jednog čoveka postala stvarnost zajednice. Pretrčani su mnogi kilometri u međuvremenu, a ispred svih tih kilometara Daničić stavlja ono što je prelazeći ih o sebi naučio. Naučio je kako kaže “da čovek nije rođen da vuče lance, već da širi krila”, i da je moguće da “ponovnim stvaranjem svakog pojedinca zajednica postane bogatija”.

Pred ljudima koji čine Ultra trkač Srbija mnogo je novih izazova i stotina kilometara. Međutim, koliko god atraktivno zvučalo trčanje kroz pustinju Gobi, kroz Atakamu, Saharu i preko Antarktika, na kraju se sve svodi na težnju malog mrava iz spomenute priče.

Koliko god velike životinje bile glasne u ubeđivanju da je njegov put u Jerusalim nemoguć, mrav je spreman da na tom putu žrtvuje sve zbog višeg cilja. Želja zanemoćalog starca u tami italijanskih Alpa pokazuje da je Ultra trkač Srbija pretrčao granice mogućeg. Entuzijazam ljudi koji se okupljaju na Košutnjaku da trče i u pauzama čitaju poeziju dokaz je da su odavno pretrčali granice sporta.

Komentari (3)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Lili

Svaka cast !inspirativno ,iskreno i ohrabrujuce !

Odgovori 9 0

Dalibor Danicic

Hvala Urosu na tome sto nastoji da (p)ostane novinar.. Treninzi u Ultra Trkacu su besplatni i uvek ce tako biti (misim da je bitno da se to zna).. Svi su dobrodosli.. Postoje samo tri pravila: budite redovni, nemojte kasniti i postujte sve druge clanove.. www.ultratrkacsrbija.com

Odgovori 14 2

Danilo

Kakav sjajan tekst!

Odgovori 15 1

* Sva polja su obavezna

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Redakcija Sport Kluba potrudila se da vam začini novogodišnje i božićne praznike i po vašim reakcijama vidi se da smo vas prijatno obradovali.

Sestre Katanić – jedna kapiten na terenu, druga u kući

Autor

Sestre Katanić – jedna kapiten na terenu, druga u kući

Na terenu, ali i van njega krasi ih velika borbenost, osmesi i međusobna povezanost. Oblačenjem dresa Crvene zvezde odmah su postale deo prvog tima. Jedna je kapiten na terenu, a druga u kući. Najvažnija im je podrška roditelja, a male sportske borbe njih dve vode i kada se završi utakmica.
Loading...