David Ramos, Getty Images

Blog ostalo

07.01.2018 | 12.00

Đurđević za SK: "Gde ćeš, Švabo, tamo su sve deca?"

Autor

Dejan Đurđević u razgovoru za Sport Klub govorio je o svojoj karijeri, ljubavi prema OFK Beogradu, uspesima Crvene zvezde, Partizana i reprezentacije i tome kako su oni izgrađeni, radu u Uzbekistanu, mukama trenera u Srbiji, ali i tenisu i golfu.

Dejan Đurđević

Dejana Đurđevića svi znaju kao Švabu. Tako ga ponekad zovu i njegova deca. A nadimak "nosi" od kada zna za sebe.

"Kod mene u familiji su svi tamne kose, a baka po maminoj strani je imala svetlu put, kosu i oči i ja sam izgleda 'povukao' na nju. Imali smo komšiju koji bi mojoj majci kad god je sretne govorio 'Uh kakvo ti je to Švapče'. Ona se branila u šali 'Ostaće mi dete Švaba'. Kada sam počeo da igram fudbal, nekako se i tu nadovezalo sve jer sam oduvek bio disciplinovan i agresivan pa su komentarisali kako igram kao Švaba. I tako je ostalo. Dešava se da me ljudi ne znaju kao Dejana. Odomaćilo se i u medijima, ali i među mojim prijateljima i u porodici", uz osmeh objašnjava Dejan Švaba Đurđević.

Naš dragi Relja napunio 11 godina

A post shared by Dejan Djurdjevic (@dejan67) on

Dejan i Bojana imaju dva sina, Janka i Relju. Janko ima 15 godina i trenira fudbal u Crvenoj zvezdi, a mlađi Relja prve fudbalske korake uči na Fakultetu za sport i fizičku kulturu.

"I Janko i Relja su trenirali pri fakultetu i zaista mogu da pohvalim te momke koji tamo rade i toplo preporučujem svima čija deca sa sedam, osam godina žele da počnu da trenuraju da ih dovedu upravo na DIF. Meni je njihova škola prioritet i zadovoljan sam jer su dobri đaci i pristojna deca, bar ono što ja vidim. U sportu su, treniraju pa neka se izbore za svoje mesto pod suncem", kaže Đurđević.

U fudbalu je od malih nogu, tako to biva sa decom iz sportskih porodica, rano se poistovete sa onim što im rade roditelji.

„Otac mi je bio generalni sekretar fudbalskog kluba Kolubara iz Lazarevca, tako da sam ja, ako može tako da se kaže, počeo da treniram fudbal sa tri i po godine. Da ne kažem da igram od kada sam prohodao, ali odrastao sam na fudbalskom terenu“, priseća se Đurđević.

„U to vreme je trener u Kolubari bio Đorđe Hadžikostić. Ja i danas negde imam fotografiju – ja stojim na terenu, imam tri godine, a pored mene moj pokojni otac i Đorđe Hadžikostić. Posle dugo godina, pozovu me na pregovore u OFK Beograd. Dolazim, a tamo Đorđe Hadžikostić i pita me 'Đurđeviću odakle si ti?' Ja kažem iz Lazarevca. Kaže 'Ja sam bio trener u Lazarevcu, znaš li ti Žižu Đurđevića?' Kažem znam, to mi je otac. Tajac... A spavao je kod nas kući jer u Lazarevcu tada nije bilo hotela, ali prošlo je od tada mnogo godina, a drugo vreme bilo, moj otac ga nikada nije nazvao“, priseća se Đurđević zanimljive anegdote koja nas dovodi i do toga kako je lako uočiti razliku između nekadašnjih vremena i ovih današnjih.

Tada se fudbal igrao iz ljubavi, a danas, čast izuzecima, fudbal se igra malo za Instagram, malo za pare i tu je razlika. Ali, vremena se manjaju i mi moramo da se adaptiramo. Ne vredi, možemo mi da pričamo ovako, ali mi smo ti koji moraju da se prilagode. Ovo su druge generacije, oni odrastaju na drugačiji način, ali ko ima to u sebi, ko voli – on na kraju postane ono što očekuje. Ovi drugi se negde izgube.“

Dva kluba za koje se u staroj Jugoslaviji navijalo, a nisu bili Zvezda ili Partizan, bili su OFK Beograd i Hajduk iz Splita.

Dejan Đurđević

Najveći deo karijere, i igračke i trenerske proveo je u OFK Beogradu.

„OFK Beograd je bio brend i u staroj Jugoslaviji i jako mi je žao što je spao na ove grane. Ja sam uvek tu šta god da treba da se uradi i da se pomogne, ali dosta to teško ide.“

„Dva kluba za koje se u staroj Jugoslaviji navijalo, a nisu bili Zvezda ili Partizan, bili su OFK Beograd i Hajduk iz Splita. Svi smo mi na neki način postali, uslovno rečeno, važni u sportu ili igrama ili trenerskim radom u OFK Beogradu i nadam se da će stvari uskoro da se promene. Jako mi je žao zbog OFK Beograda."

"Mnogo me lepih uspomena vezuje za klub. Srećem mnogo ljudi koji osećaju isto. Pre nekoliko dana mi čovek na benzinskoj pumpi kaže 'Od kad vi odoste, sve se srušilo'. Mnogo ljudi voli OFK. Jednom prilikom sam leteo za Kinu. U jednom trenutku, prilazi stjuard i kaže zove me pilot, smeje se. Tada je još moglo da se uđe u kokpit. Pilot pita da li ga znam i pokazuje mi člansku kartu OFK Beograda, broj na njoj, recimo 15. Na zapadnoj tribini je bila jedna reklama Centroprom i tačno pamtim tri čoveka koja su uvek stajala tu, nema veze kakvo je vreme bilo. To su bili taj pilot, njegov otac i kum“, osmehuje se Švaba na uspomenu.

The youngest team in Europe . Real success

A post shared by Dejan Djurdjevic (@dejan67) on

„Svi se nadamo da će biti bolje. Ja kada sam otišao pre tri godine, imali smo najmlađi tim na svim meridijanima u seniorskoj konkurenciji. To je zvanični podatak. Imali smo tim sa prosekom od 19,7 godina. Bili smo peti u tom trenutku. Imali smo osam ili devet reprezentativaca, pet u mladoj selekciji koja je osvojila Svetsko prvenstvo, ostali su igrali za mlađe kategorije. To je za mene mnogo veći uspeh nego onaj istorijski koji smo ostvarili kada sam prvi put vodio OFK. Tada smo, posle 35 godina, bili treći, igrali smo Evropu i čuveni meč sa Galatasarajem. Raditi i napraviti nešto u OFK Beogradu koji je siromašan klub i u drugim klubovima, razlika je jako velika. Mi u tom trenutku nismo imali plate ne znam koliko meseci, za prelazni rok nismo potrošili ništa. Za mene je to jedna od najlepših stanica u životu. Biti treći u Srbiji, a znamo kakve su okolnosti... Drugi put su me svi pitali da li sam lud. Bata Đora mi je govorio 'Gde ćeš Švabo, tamo su sve deca, pregaziće vas svi...' Ali, kad sa tom decom praviš priču, to je posebno“ priča Đurđević.

OFK Beograd se sapliće i posrće, ali omladinska škola radi.

Biti trener mlađih kategorija OFK Beograda podrazumeva da se obučiš kao ekonom, psiholog, pedagog, da budeš roditelj i da imaš neverovatnu energiju i da budeš spreman da ti selektiraš.

Dejan Đurđević

„Malo se i to urušilo, ali u vreme kada smo mi tamo počinjali, drugačije je bilo. Trenerski kadar je u tom trenutku bio – Sale Stanojević, Aca Kristić, Mitar Mrkela, Dražen Dukić, Galić, Goran Lazarević.. Mi smo prvi počeli u OFK Beogradu sa pričom da su treneri mlađih kategorija bili igrači koji su imali određenu 'težinu'. Igrači koji su bili velika imena nisu želeli da rade sa decom. Prvi sam ja iz OFK Beograda bio neko ko je imao 200-300 utakmica u klubu a počeo je da radi u omladinskoj školi."

"Sa mlađim kategorijama sam radio šest godina. Od najmlađih dečačića kojima sam prao čarape do toga da sam sa njima radio u reprezentaciji. Danas ih je dosta i u Crvenoj zvezdi i u A reprezentaciji. Ni tada nismo imali uslove, čini mi se da su bili gori nego sada, ali kada ljudi imaju entuzijazma i kada hoće, onda mogu da urade sve. Biti trener mlađih kategorija OFK Beograda podrazumeva da se obučiš kao ekonom, psiholog, pedagog, da budeš roditelj i da imaš neverovatnu energiju i da budeš spreman da ti selektiraš. Ti si dužan, ako hoćeš, da putuješ po Srbiji i tražiš talente, da pričaš sa njihovim roditeljima... Svi smo mi na taj način radili i izdigli smo školu na jedan nivo, a sa druge strane smo izgradili sebe i ja mogu da budem veoma ponosan“, priča Đurđević.

Nek se spremi Iran☠

A post shared by Dejan Djurdjevic (@dejan67) on

Iz OFK Beograda je Đurđević dva puta odlazio u Uzbekistan. Zvanično, radio je tamo dva različita posla, ali su ti poslovi veoma povezani i prvi je otvorio druga vrata.

„Prvi puta kada sam otišao u Uzbekistan imao sam čast i zadovoljstvo da budem trener njihovog najvećeg kluba. Pahtakor u Uzbekistanu ima najveću tradiciju. Jedini je njihov klub koji je igrao Superligu nekadašnjeg SSSR i jedini koji je konstantan učesnik Lige šampiona u Aziji. Sa Pahtakorom sam osvojio titulu, veoma uspešno smo igrali Ligu šampiona. Imali smo finansijskih problema, ali smo se borili. Uzbekistanski fudbal je u finanskijskom smislu daleko od ruskog, daleko je i od Kazahstana, ali država mnogo ulaže. Što se tiče infrastrukture oni su svetslosnim godinama ispred Srbije. Teško je to ljudima ovde objasniti. Bunjodkor je recimo sagradio stadion vredan 360 miliona dolara za koji je Alijanc arena dečje igralište. Imaju devet terena sa veštačkom travom, bazene... Imao sam pozitivna iskustva i mogu da kažem da sam na neki način ja u njihov kulturološki stil ugradio nešto od evropskog načina igranja i razumevanja fudbala.“

100 000 All in black

A post shared by Dejan Djurdjevic (@dejan67) on

„Posle, kao nagrada za to, pozvan sam u nacionalnu selekciju gde je moja isključiva dužnost bila A tim. Bavio sam se isključivo sportskim delom, učestvovao sam u celokupnom radu, pa možda i malo više od toga. Gospodin Samvel Babajan koji je bio selektor je čovek koji možda nema mnogo iskustva, ali nas dvojica smo imali neku vrstu simbioze. Dok sam ja bio trener u Paktahu, on je bio direktor. Bili smo na pragu istorijskog uspeha. Zamislite da ste čuli da je Uzbekistan otišao na Svetsko prvenstvo?! Poslednje kolo smo igrali protiv Koreje koja je izuzetno jaka, za njih igrju igrači poput Sona iz Totenhema, kapiten Kristal palasa, levi bek iz Dortmunda... Odigrali smo 0:0. Njima je taj bod dao direktan prolaz na Mundijal, a nama je jedan gol trebao. Spletom čudnih okolnosti, da ne ulazim u to, Sirija je odigrala nerešeno sa Iranom golom u 97. minutu što je nerealno, i tako smo ostali i bez baraža. Uzbekistan nema tu 'težinu' kao neke druge ekipe. Lideri u azijskom fudbalu su Japan, Kina, Iran i Koreja. Kinu smo pobedili vrlo dominantno, a onda smo pretposlednju utakmicu igrali u Kini gde smo ih nadigrali u svim segmentima, ali je sviran penal u 90. minutu protiv nas. Gospodin Lipi je, onako šmekerski, posle meča prišao da čestita i rekao 'Imali smo sreće'. U četiri poslednja meča protiv nas su u intervalu od 85. do 90. minuta svirana tri penala. Malo su ovo teške reči, ali interes svetskog i azijskog fudbala je da zemlje koje su veće i bogatije budu na prvenstvu. Ne kažem da nisu zaslužili. Za mene je ovo bilo jedno veliko iskustvo, ali ostaje žal jer smo mogli da budemo tamo gde nam je i mesto“, objašnjava Đurđević, a ja ne mogu da se otrgnem utisku koliko je nama u Srbiji lako da se poistovetimo sa nekim stvarima u azijskom fudbalu.

"Ja sam trener i uvek ću biti trener. Igrom slučaja je zvučalo drugačije ovo što sam radio. Tokom cele karijere sam išao stepenicu po stepenicu. Radio sam sa najmlađom decom i rastao sam sa njima, nakon toga sam radio sa mlađim selekcijama u Fudbalskom savezu. Prvi posao sa seniorskom ekipom sam imao u Čukaričkom gde sam bio u užasnoj situaciji - bez novca, bez igrača pa smo ipak napravili veliku stvar i opstali u ligi. Vodio sam klub koji je igrao Evropu, pa klub koji je šampion svoje zemlje u Aziji i igrao Ligu šampiona sa njima i ovaj posao je bio sledeći stepenik - sportski direktor reprezentacije. Možda mi je ova situacija otvorila neka nova vrata, ali ja sam čovek terena i to mi je osnovno. Ovo drugo doći će kada mi budemo stariji, a zamene nas neki mlađi", zaključio je Đurđević.

Mnogo se mladih trenera vraća u Superligu Srbije, ali je na polusezoni donekle tom lepom trendu malo gorčine dala ostavka Ilije Stolice u Voždovcu i njegov odlazak u Vojvodinu nakon samo nedelju dana. Dejan Đurđević zna šta znači rad u srpskom šampionatu i koliko uslovi u njemu mogu da budu surovi.

"Stanje u fudbalu je takvo. Ono je odraz događaja u državi i društvu. Stanje u državi nije idealno, pa nije ni u fudbalu. Meni se čini da smo se mi negde zaustavili na jednoj stepenici i da ne znamo gde je levo a gde je desno i da funkcionišemo samo zahvaljujući svojoj žilavosti i entuzijazmu ljudi. U svemu tome je malo čudno da u ovom trenutku srpski fudbal bere lovorike. Iza toga ima mnogo problema. Divno je što i Zvezda i Partizan igraju Evropu, to je dobra stvar za sve nas. Odlično je i što je reprezentacija obezbedila plasman u Rusiju. Ali, bojim se da to ne pokrije sve probleme koje imamo. Ti problemi postoje već dugo i ja ne vidim da se tu nešto menja. Malo mi je i dosadilo da analiziramo iste situacije."

Mislim da su treneri ovde u dosta teškoj situaciji. Da nemaju status i kredibilitet koji bi trebalo da imaju. Oni su, uz ljude koji donose pare, najbitniji. Bez trenera ne možete da napredujete. Da to nije tako Abramovič bi u Čelsi doveo svog nekog prijatelja iz Rusije, ne bi plaćao da dovede jednog od najboljih trenera na svetu.

Dejan Đurđević

"Ako želimo da budemo deo Evrope, moramo da kopiramo to što oni rade - da se prevshodno zna ko su titulari klubova pa će onda ti ljudi postavljati dalje odgovorne osobe. Ceo taj krug bi bio zdraviji i bolji. Primer Čukaričkog to pokazuje - zna se ko je titular i ljudi funkcionišu već godinama stabilo. Voždovac isto. Čim se organizuju stvari van samog terena, na terenu bude dosta bolje. Što se trenerskog posla tiče, mislim da su treneri ovde u dosta teškoj situaciji. Da nemaju status i kredibilitet koji bi trebalo da imaju. Oni su, uz ljude koji donose pare, najbitniji. Bez trenera ne možete da napredujete. Da to nije tako Abramovič bi u Čelsi doveo svog nekog prijatelja iz Rusije, ne bi plaćao da dovede jednog od najboljih trenera na svetu. To je nešto što se zna. Treneri su najzaslužniji za razvoj naših mladih igrača, ali su u nekoj podeli karata uvek na margini. Treneri pokušavaju da se zaštite, da onima koji dolaze ostave zdravije uslove za rad."

"Ovo što je Stolica uradio je jako loše. Ja sam u njemu prepoznao pre svega dobrog čoveka koji ima energiju i entuzijazam. Ali, na početku se suočio sa problemima sa kojima smo se svi mi sudarali. Meni se ne sviđa što je na neki način poklekao. Svi nekako bežimo od toga, ako imamo mogućnost, da radimo ovde. Rad ovde dođe kao neka priprema za odlazak. I nije tu više samo pitanje finansija. Mislim da je struka zaslužila više i da mora da se poštuje jer donosi srpskom fudbalu veliku dobrobit", analizira Đurđević.

naklon za sampione sveta

A post shared by Dejan Djurdjevic (@dejan67) on

Priču o važnosti struke najbolje ilistruju upravo uspesi Partizana, Crvene zvezde i reprezentacije.

"Obično se kod nas, kada se desi neki neuspeh sve ruši. I počinje se ponovo od nule jer se uništi i ono što je valjalo. Ako pričamo o Crvenoj zvezdi, moramo da pomenemo Grofa Božovića. Čovek je došao, nakon toliko godina osvojio titulu da bi sledeće godine otišao tako da ga više niko i ne pominje. A to nije lepo, on je mnogo toga dobrog uradio za Zvezdu. U tom trenutku je Crvena zvezda uradila stavr koja kod nas nije odavno viđena. Prvo se stručno pojačala. Pored Zvezdana Terzića koji je najbolji sportski radnik u Srbiji, bez premca, doveli su Mitra Mrkelu i doveli su Vladana Milojevića koji je odličan trener, mlad, moderan, sa karakterom što odgovara Crvenoj zvezdi. Struka je donela odluku kako mora da se pojača i prvi put je Crvena zvezda to uradila na taj način. Srpski fudbal ne može naprad bez dobrih stranaca i za to je zadužena i odgovorna struka. Oni su zadržali ono što je valjalo. Svi znamo da Kanga ima karakterne probleme, ali je dobar igrač. Da je meni uradio ono što je uradio Božoviću ja bih poludeo, ali on je dobar igrač, to je suština. Poznajući, i Terzić i Mrkela, te igrače koji su prošli kroz OFK Beograd, napravili jaku dobru priču. Uradili su ono što se ranije radilo. Kada dođeš na prekretnicu odsečeš ono što je bilo dobro, a pojačaš se tamo gde treba. To im je donelo rezultate koji su dobri za sve nas", objašnjava "stari" đak.

"Partizan, isto tako. Oni su čak i imali veći odliv igrača nego Zvezda i mnogo mi je žao što gospodin Đukić ovo preživljava. Partizan je 'prodao' 52 gola. To ljudi koji ne rade u fudbalu ne znaju šta znači. To je užasno teško nadomestiti. I pored toga, oni su napravili rezultat. Mora u tom procesu da dolazi do problema. A ja onda odem na utakmicu i posle prvog nerešenog rezultata sa tribina slušam 'Đukiću odlazi'. Mene to boli. To nije realno i nikome ne donosi dobro."

You Tube

"Treća stvar, reprezentacija. Došao je čovek koji ima svoju 'težinu' ima svoj stav. Do njegove smene, ono što sam ja mogao da vidim sa 'bezbedne' distance, nije bilo tih bočnih udara i reprezentacija je povratila potreban mir. Koliko god se kroz medije provlačilo da je to bilo lako, da smo imali laku grupu, ja kao profesionalac nemam prava da razmišljam na taj način. Suština je da je on dobio Vels koji je bolje plasiran od nas, koji je igrao četvrtfinale Evropskog prvenstva. Nigde nije lako. Posle toga su usledila dešavanja koja ja ne razumem."

"Sve tri stvari koje su se dogodile su izuzetno bitne za srpski fudbal. Imaju svoju organizacionu pozadinu i ambijent i to je jako važno. Ovo treba da nam bude primer kako dalje. Sa druge strane, imamo veliki disbalans između Zvezde i Partizana i ostalih klubova i onoga od čega treba da živi srpski fudbal. Ne mogu svi da stasavaju u ova dva kluba. Treba pomoći struku, treba popraviti infrastrukturu da imaju ta deca gde da treniraju. Ovo je nepresušna bašta talenata u koju treba ulagati jer je sport nešto najvrednije što naša država ima", ocenio je Đurđević.

Nije fudbal jedini sport u kome Đurđević uživa. Pasionirano prati tenis, ali voli i da ga igra. I ima partnere u tom hobiju među brojnim nekadašnjim igračima.

"Tenis je za mene na neki način otkrovenje. Kada sam završio igračku karijeru, svi smo kao drugari igrali fudbal, ali idu godine i povrede jer je fudbal veoma intenzivan sport i onda smo nekako počeli rekreativno da igramo tenis. Veliki broj bivših fudbalera igra tenis i to je jedna ozbiljna 'zaraza'. Fizički si aktivan, dovoljan je još samo jedan čovek pa je mnogo lakša organizacija, nema kontakta. Ja tenis stvarno volim i da igram i da gledam i postao je sastavni deo mog života. Mnogo putujem i uvek je prva stvar koju stavljam u torbu reket. Uvek se nađe neko sa kim mogu da igram, bilo gde. Tenis je, kao i sport uopšte, Srbiji napravio bolju reklamu od bilo čega drugog. Vaš kolega Nebojša Višković me na neki način i uveo u tenis. Imao sam prilike nekada da igram sa njim, mada se jako dugo nismo videli. Nekadašnji igrači Partizana, na primer, Goran Petrić, Zoran Mirković, Ivan Tomić... oni su pasionirani ljubitelji tenisa", sa širokim osmehom priča Đurđević.

Oprobao se i u golfu, za koji mnogi kažu da ga zavoliš na prvi udarac, ali nije mu "legao" kao tenis.

"Imao sam nekoliko puta priliku da igram i golf. Na terenu odmah osetiš draž tog sporta, ali nekako ću ga ostaviti za 60+, usporen je za mene", smeje se Švaba.

Ipak, za kraj razgovora ponovo smo se vratili na fudbal i dotakli se priče o zajedničkoj, regionalnoj ligi koju Đurđević vidi kao pozitivnu mogućnost za napredak fudbala u regionu. Jer fudbal je, kaže Švaba, nešto što spaja ljude, a sportisti svakako nisu ti koji se dele na "naše " i "njihove".

Zapravo smo samo načeli temu za neki naredni razgovor.

Komentari (2)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

M

Uzbekistanu je bio dobar, a nama evo ne valja. Vazno je da je Krstajic strucnjak... E blago nama... Tako se kod nas treneri cene

Odgovori 10 3

Peđa

Nekada odličan fudbaler, sada vrhunski fudbalski stručnjak. Pravi porodični čovek i intelektualac što je retkost među fudbalerima.

Odgovori 34 2

* Sva polja su obavezna

Stanojević pred Bačku: Uvek teško posle derbija

Stanojević pred Bačku: Uvek teško posle derbija

Stanojević pred Bačku: Uvek teško posle derbija

Trener Partizana Aleksandar Stanojević kaže da su svi u timu arhivirali utakmicu sa Crvenom zvezdom i da su fokusirani na duel sa Bačkom u Kupu Srbije.

Falčineli uzbuđen zbog LE: Možemo sa Hofenhajmom

Falčineli uzbuđen zbog LE: Možemo sa Hofenhajmom

Falčineli uzbuđen zbog LE: Možemo sa Hofenhajmom

Fudbaler Crvene zvezde Dijego Falčineli veruje da crveno-beli mogu da ostvare pozitivan rezultat protiv Hofenhajma na startu Lige Evrope.
Loading...