Gospodin snuker: Depresivni genijalac za zelenim stolom

Skener 30. dec 201816:38 > 16:38
George Wood, Getty Images Sport

Raketa. Petostruki svetski šampion. Jedan i jedini, neponovljivi Roni O'Saliven.

Može bilo ko da vam kaže da je predsednik Svetske snuker federacije Berni Hern čovek koji je najviše uradio za popularizaciju snukera. Ali, mogao je gospodin Hern da uradi šta god je želeo, da nije bilo Ronija O’Salivena i nekolicine njegovih prethodnika i sledbenika zalud bi bio sav uložen trud.

Generacije su zavolele snuker gledajući Ronija kako igra. Gledajući ga kako se smejulji i mrgodi. Kako pedantno vrhom prsta briše prašinu sa zelene podloge stola i kruži oko istog kao mačka oko miša dok razmišlja šta će sledeće da odigra.

Zamislite rekord, Roni ga je već dostigao…

Početkom decembra 2018. godine, O’Saliven je proslavio 43. rođendan i sebi za poklon osvojio rekordni sedmi trofej na UK čempionšipu.

Za razliku od onih koji nakon najvećeg uspeha u sportu kojim se bave daju skromne izjave, Roni je u svom stilu rekao da mu je sledeći izazov da svima koji pokušavaju da ga sustignu – oteža posao.

Jedan od najboljih igrača u istoriji snukera, pet puta je bio šampion sveta, sedam puta je osvajao UK čempionšip, isto toliko puta slavio je na Mastersu, ima 19 Tripl kruna. Osvojio je 34 titule na rangirnim tirnirima, samo dve manje od Stivena Hendrija. Zaradio je više od deset miliona funti od turnira po čemu je takođe rekorder. Na listu dodajemo i najviše senčuri brejkova na zvaničnim mečevima, najviše zvaničnih maksimalnih brejkova i najbrži maksimalni takmičarski brejk do koga je došao za pet minuta i 20 sekundi na Svetskom prvenstvu 1997.

George Wood, Getty Images Sport

Mali genijalac…

Počeo je da igra snuker sa sedam godina, a prvi takmičarski senčuri brejk napravio je sa deset godina, a već sa 13 godina bio je šampion Britanije u konkurenciji igrača do 16 godina. Dve godine kasnije zabeležio je prvi od ukupno 15 maksimalnih brejkova na zvaničnim mečevima.

Sa 16 godina je postao profesionalac. Od te 1992. istorija se piše sama. Već 1993. godine prvi put je pobedio na UK čempionšipu i od tada do danas najmlađi je igrač koji je osvojio titlu na rangirnom turniru – imao je 17 godina i 358 dana.

„Tempirana bomba“ u elegantnom odelu…

Usamljeno je na vrhu, sasvim sigurno. A Roniju je uspeh, sem popularnosti i novca doneo i probleme sa alkoholom, narkoticima i depresijom.

Ronijev problem sa depresijom isplivao je u potpunosti na površinu 2014. godine nakon poraza u finalu Svetskog prvenstva. Imao je priliku da dođe do šeste svetske titule, ali je umesto toga prvi put poražen u finalu.

I ranije je njegov problem bio vidljiv. Bili su tu problemi sa drogom, sa alkoholom, drastične promene u kilaži i u povremenim „padovima sistema“ na mečevima. Ali, malo ko je u svetu snukera ikada imao razumevanja za Ronijev problem.

„Ljudi mi ne veruju, iako je to istina, kada im kažem da mi nije važno da li pobeđujem ili gubim i da li i šta osvajam. Jedino mi je važno kako igram“, rekao je O’Saliven u svojoj biografiji u kojoj je na neverovatno iskren način govorio o svojim mentalnim problemima.

„Bilo je mečeva u kojima sam imao osećaj da sam prevaziđen. Počela je era novih, mladih igrača i pitao sam se da li imam ono što je potrebno da igram sa njima. Imao sam osećaj da, čak i kada igram dobro i agreisvno, oni gledaju u mene i pitaju se ‘ko je ovaj matorac'“, pričao je Roni.

Genije protiv deprseije…

A u stvarnosti je upravo suprotno. Oduvek su mu se divili. Ali, mentalni problem je bio barijera da to uvidi i sam.

U biografiji nazvanoj „Running“ naveo je neke primere za to kako se osećao u pojedinim danima, a koje je zapisivao u svoj dnevnik:

-„Ustao. Osećam se kao da je gorila sedela na meni. Govori mi da preterujem, da bi trebalo da budem kod kuće sa decom, da bi trebalo da treniram, trčim, razmišljam o kilaži.“

-„Ustao. Gorila je opet tu. Nije loše kao dan ranije. Ponavljala mi je da će mi desna ruka otkazati poslušnost.“

-„Nakon meča gorila mi govori da neću osvojiti turnir ako nastavim ovako da igram. Ma, zaboravi! Imao napad panike kada sam uveče došao kući.“

Čak i kada je 2012. osvojio četvrtu titulu svetskog šampiona, kaže da je „gorila“ bila tu, da ga je kuckala po ramenu, zurila mu u lice i govorila mu da je „obično sr..e“.





*Sve ekskluzivne intervjue i tekstove iz SK Paketića pronađite OVDE.

Sa 25 godina već je bio duboko u problemima. Talenat je postao teret. Alkohol i droge postali su svakodnevnica.

„Ja čak i ne volim alkohol. Samo njegov efekat. Od njega mi sve izgleda lepo“, reći će kasnije Roni.

Kada nije bilo alkohola, bile su tu droge. Kaže da je jedva čekao pauzu između turnira jer tada nije bilo doping testova. Tražio je izlaz u hrišćanstvu što nije dugo trajalo, pokušao je i sa „Anonimnm ovisnicima o seksu“ iako to nije bio, ali je zato mogao da kaže da ga je to udruženje „gurnulo nazad u zagrljaj droge“.

Ali, uz sve probleme, pokušavao je da nađe način da se ponaša odgovorno prema svom ogromnom talentu.

„Mislio sam da mi se baš j..e za sve, a istovremeno sam očajnički želeo da pobeđujem“.

Morao je da shvati, kroz sve terapije, da neće uvek igrati kako može i ume. Da je nekada u redu „pobeđivati ružno“ i da je ovo borba koju će voditi do kraja života.

„Nekad sam veoma tih, povučen. Samo želim da se isključim i zaboravim na sve. I onda uključim telefon i vidim mejlove i poruke i ne znam kako da se nosim sa tim. Na neki način, to je razlog što poželim da sam loš, tada bi me bolela briga za sve“, opisuje O’Saliven.

Možda ga više ne viđamo kako, kao 2006. protiv Stivena Hendrija, napušta meč, ili da se za vreme igre protivnika pokriva peškirom preko glave kao 2005. protiv Marka Kinga, ali svi smo bar jednom čuli ili pročitali njegovu besnu izjavu nakon pobede.

„Igrao sam toliko loše da mi je došlo da iz svog džepa vratim ljudima pare“, rekao je početkom godine.

Kao što je Beri Hern lepo primetio, najveći problem Ronija O’Salivena je Roni O’Saliven.

U sezoni 2012/2013. napravio je pauzu. Mnogi su se zabrinuli da se neće vratiti. Ali, vratio se.

Završena je 2018. – godina u kojoj se u Roniju ponovo probudio onaj stari nemir i u kojoj ponovo priča o osamljivanju, ali i o napuštanju snukera. Ovoga puta ne da bi prestao da igra već da bi sa sobom poveo i druge igrače i napravio novu federaciju i takmičenja u kojima najbolji ne bi morali da igraju stalno, ne bi morali da igraju kvalifikacije za sve turnire i iznova potvrđuju klasu.

„Potrebno mi je sedam ili osam vrhunskih igrača. Sve što je potrebno je još pet nezadovoljnih. Ja sam spreman da odem ako mi neko ponudi šansu da igram neka druga takmičenja, u drugom formatu. Otišao bih odmah. Želim da igram jake turnire, protiv dobrih igrača. To je ono što me inspiriše. Ono što imamo je fantastično za mnogo ljudi, ali nije za svakoga. Znam mnoge koji bi na to pristali. I Stiven Hendri bi se vratio iz penzije. Imam strpljenja jer mislim da imam još 15 godina da igram, verujem da ću moći da igram do svojih srednjih pedesetih. Zato nema žurbe“, rekao je Roni na ovu temu.

Borbi sa vetrenjačama nikad kraja. Za sada odoleva u svom pravilu da izbegava maksimalne brejkove kada god može iz principa jer smatra da je 10.000 dolara premala nagrada za takav podvig.

Dan Mullan, Getty Images Sport

American hustle…

Da nije Roni samo depresivac i mračnjak videli smo mnogo puta. Ako je neko propustio serijal na Histori kanalu „Ronnie O’Sullivan’s american hustle“ toplo preporučujem.

U ovom serijalu videćete sasvim drugo O’Salivenovo lice dok sa voditeljem Metom Smitom putuje Amerikom i otkriva istoriju bilijara u ovoj zemlji. I igra bilijar, a ne snuker, sa nekim od najboljih varalica za zelenim stolovima.

Neki su ga prepoznali, neki nisu imali pojma ko je on. Neke je prevario, neki su ga prevarili. Sve u svemu, svi smo se dobro zabavili i upoznali jedan sasvim novi svet. I novog O’Salivena.

Porodicu ne možeš da biraš…

O’Salivenovi roditelji Ronald i Marija bili su vlasnici seksi šopa u Sohou. Zvuči kao početak nekog filma, cenim da možete da zamislite kako bi to izgledalo. U Ronijevom životu 1992. godina nije samo godina kada je postao profesionalac. To je i godina kada je njegov otac uhapšen zbog ubistva, a često će sam napominjati da je odsustvo oca u odrastanju bacilo veliku senku na njegov život.

Ima troje dece sa dve žene od kojih nijedna nije žena sa kojom sada živi. U oktobru je postao deda. Dvoje mlađe dece ima sa ženom koju je upoznao na sastanku anonimnih narokomana.

Veliki je, gle čuda za jednog Engleza, ljubitelj fudbala i navija za Arsenal. Hobi mu je vožnja motora, a kako mu ide za volanom možete da vidite i u klutnoj BBC emisiji Top gir u kojoj je bio gost vozač i zabeležio vreme od 1:47.3. U slobodno vreme i trči na duge staze i uz lični rekord od 34:54 nalazi se među 1.500 trkača na 10 kilometara u Ujedinjenom Kraljevstvu. A tvrdi i da ume da kuva.

Gledaćemo Ronija još dugo i nadati se da će se uskoro roditi neki novi Roni kome će kao i heroju ove priče otac savetovati da proba sve sportove, a koji će na kraju ipak reći:

„Najvažnija stvar, najveća ljubav mog života je moj snuker. Nikada nisam bio emotivno vezan za nekoga ili nešto kao što sam vezan za ovu igru. Da li sam bio dobar za snuker? Ne znam.“