Sarah Crabill, Getty Images Sport

Blog ostalo

08.01.2019 | 14.00

Izuzeci od pravila

Autor

Fudbalska liga nekadašnje Jugoslavije bila je po kvalitetu među najjačim šampionatima Evrope (od nje su verovatno bila bolja samo prvenstva Engleske, Nemačke, Italije i Španije), a u njoj su glavnu reč vodili klubovi takozvane velike četvorke – Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo.

Vujadin Boškov

Beate Mueller/Bongarts/Getty Images

O dominaciji timova iz Beograda, Zagreba i Splita možda najbolje govori podatak da su se u šampionatima od sezone 1946 /1947 pa do poslednjeg nadmetanja održanog u sezoni 1990/91 – ako prihvatimo presude Suda koji je, poništivši odluke FSJ da titule 1986. i 1987. godine, u skladu sa Šajberovim ’merama’, dodeli Crvenoj zvezdi i Vardaru, vratio ta dva trofeja Partizanu – oni, ukupno, čak 41 put peli na tron namenjen najboljem klubu bivše države. Već sama ta činjenica pokazuje koliko je bilo teško, u konkurenciji tih giganata, prvi preseći ciljnu vrpcu, a to se, ipak, desilo pet puta kada su tri pretendenta iz drugog plana (Vojvodina i Sarajevo po dvaput, te Željezničar jednom) uspela da makar privremeno razbiju monopol ’velike četvorke’.

Ovaj tekst će zato biti podsećanje na te izuzetke od pravila kad su titule stizale u glavni grad Bosne i Hercegovine, te sadašnji stadion „Karađorđe” u Novom Sadu, na vremena u kojima se govorilo “da je naša liga toliko jaka zato što u njoj, pored Zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama, postoje i drugi kvalitetni timovi koji mogu stići na vrh”. Ta vremena su, nažalost, danas samo daleka prošlost, ali se iz podsečanja na njih, ako ništa drugo, može izvući pouka kako, uz dobar rad, organizovanost, hrabrost i, naravno, neophodnu dozu sreće u realizaciji poduhvata, i takozvani mali klubovi mogu, bar na kratko, postati veliki.

Prva je led probila Vojvodina u sezoni 1965/66, dakle skoro nakon dve decenje od starta fudbalskih šampionata u Jugoslaviji. U toj sezoni branilac titule Partizan je briljirao u Kupu evropskih šampiona gde je stigao do finala sa Realom, ali je cenu za to platio u domaćem prvenstvu, koje je završio tek na 11. mestu. Velike, možda i ključne zasluge za uspeh Novosađana pripadaju tandemu Vujadin Boškov – Branko Stanković. Prvi je svojim menadžerskim sposobnostima uspešno obavljao posao tehničkog direktora kluba, dok je njegov saigrač iz olimpijskog tima Jugoslavije u Finskoj 1952. godine angažovan kao trener ekipe na koju je primenio svoje zamisli. Igrači Vojvodine su, u skladu sa “Stanetovim” zahtevima, bili besprekorno fizički pripremjeni i demonstrirali su ofanzivni fudbal. Glavne poluge tima bili su reprezentativni golman Ilija Pantelić, golgeter Silvester Takač i kreator igre Dobrivoje Trivić, koji će 1968. pružiti briljantne partije u dresu Jugoslavije na završnom turniru Prvenstva Evrope u Italiji. ’Lale’ su na svom putu ka tituli savladali Partizan (3:2), Zvezdu (3:2) i Dinamo (2:0) na njihovim terenima i ubedljivo, sa sedam bodova prednosti ispred drugoplasiranog Dinama, na kraju prve prošle kroz cilj.

You Tube


Novosađani su ostvarili bilans od 17 pobeda, devet remija i četiri poraza (gol razlika 53:28), a ekipa, koja će ostati upamćena po tome što je prva prekinula dominaciju ’velike četvorke’, najčešće je nastupala u sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Nešticki, Brzić, Sekereš, Takač, Savić, Radosav, Trivić, Pušibrk. Klub iz severne pokrajine Srbije je naredne sezone bio uspešan i u Kupu evropskih šampiona gde je stigao do četvrtfinala.

Voša je prvo na startu eliminisala austrijsku Admiru (1:0 u Beču, 0:0 u Novom Sadu), da bi zatim u osmini finala odmerila snage sa madridskim Atletkom. Naš prvak je stekao prednost o dva gola nakon prvog meča na domaćem terenu  (3:1) ali je protivnik u revanšu na stadionu “Manzanares” ostvario pobedu sa istom razlikom (2:0). Pošto se u to vreme gol postignut u gostima nije računao kao prednost, bilo je predviđeno da se treći meč igra na neutralnom terenu, međutim to se u ovom slučaju nije desilo pošto je Vujadin Boškov prihvatio zahtev čelnika španskog prvaka da Madrid bude domaćin majstorice. Za to je jugoslovenski klub dobio kompenzaciju od 25.000 dolara što je u to vreme bila lepa suma novca. Taj potez se isplatio jer je Vojvodina u nezaboravnom odlučujućem susretu uspela da nadoknadi minus od dva gola i pogotkom Takača u 102. minuti produžetka izbori plasman (3:2) među osam najboljih timova ’Starog kontinenta’.

Naredni protivnik je bio škotski Seltik, ali je rukovodstvo Vojvodine pre tog duela prodalo Takača francuskom Renu i za dobijeni novac postavilo reflektore na novosadskom stadionu, koji su dobili naziv „Takačeve oči”. Prvi susret pod električnim osvetljenjem i 35.000 gledalaca odigran je protiv tima iz Glazgova 1. marta 1967. godine i u njemu je novosadska ekipa, zahvaljujući pogotku Stanića, stekla minimalnu prednost za revanš. Nažalost, tu zalihu naš prvak nije uspeo sačuvati u Škotskoj, gde su domaćini, najpre preko Čalmersa anulirali zaostatak iz Novog Sada, da bi u drugom minutu sudijske nadoknade Mek Nil, nakon faula nad golmanom Pantelićem, postigao odlučujući pogodak koji je ’Kelte’, odveo do polufinala, a kasnije, posle završnog duela sa Interom u Lisabonu (2:1), i do prvog trofeja jednog britanskog kluba u Kupu evropskih šampiona.

You Tube


Uspeh Vojvodine u prvenstvu Jugoslavije ponovio je u narednom šampionatu 1966/67 još jedan tim koji nije pripadao ’velikoj četvorci’ – Sarajevo. Ekipa sa Koševa, predvođena trenerom Miroslavom Brozovićem i tehničkim direktorom Ibrom Biogradlićem, već je u prethodnim sezonama bila u vrhu jugoslovenskog fudbala, ali je u toj iskoristila šansu i popela se na sam tron. Udarnu snagu Sarajeva sačinavao je napadački trio u kojem se isticao golgeter Vahidin Musemić – koji će 1968. godine pružiti sjajne igre za reprezentaciju Jugoslavije u završnici prvenstva Evrope – ali ništa manji značaj nisu imali ni bočni napadači Boško Antić i Boško Prodanović.  Koliko su verovali u taj trio svojih ljubimaca navijači bordo tima su pokazivali rečima koje su se tada često čule na utakmicama Sarajeva: “Dva Boška na dva čoška, a Musemić u sredini, za pobedu ti ne brini”.

Mlađi od dva prvoligaša iz glavnog grada Bosne i Hercegovine je u završnicu šampionata ušao sa dva boda prednosti ispred jedinog konkurenta Dinama, a odlučujući meč u pretposlednjem kolu igrao je upravo na “Maksimiru” sa tim rivalom. Sarajevo je odolelo u tom derbiju okončanom bez golova, pa je timu sa Koševa preostalo da u poslednjem kolu na svom terenu savlada fenjeraša Čelik kako bi i zvanično mogao da počne da proslavlja  najveći uspeh u svojoj istoriji. Očekivanja su ispunjena 2. jula 1967. pred 35.000 navijača na starom „Koševu“ (stadion je kasnije rekonstruisan za Zimske olimpijske igre 1984.) kada je domaćin, i pored neočekivanog vođstva Zeničana od 2:1, stigao do ubedljivog trijumfa (5:2) i prve od dve titule šampiona Jugoslavije. Sarajevo je sezonu okončalo bilansom od 16 pobeda, šest remija i isto toliko poraza (uz gol razliku 52:29), a zanimljivo je da su čak 40 pogodaka postigla trojica već pomenutih napadača – Musemić 16, Antić 14 i Prodanović 10. Novi prvak je najčešće nastupao u sastavu: Sirčo, Fazlagić, Muzurović, Jasenković, Bajić, Prljača, Prodanović, Šiljkut, Musemić, Blažević, Antić. Interesantno je da je zbog povrede samo pet puta za bordo tim u toj sezoni zaigrao legendarni Asim Ferhatović Hase, koji se po završetku tog šampionata oprostio od fudbalskog terena.

Naredne sezone Sarajevo je, baš kao i Vojvodina, svoj nastup u Kupu evropskih šampiona okončalo u nadmetanju sa rivalom sa Ostrva i budućim prvakom ’Starog kontinenta’. Pošto su u prvom kolu eliminisali kiparski Olimpijakos (2:2, 3:1) prvaci Jugoslavije su voljom žreba u osmini finala za protivnika dobili slavni Mančester Junajted, predvođen zvezdama Bobijem Čarltonom i Bestom. U prvom duelu odigranom 15. novembra 1967. pred dupke punim „Koševom“ domaćin je igrom zaslužio pobedu, ali su sreća i odluka sudije da ne prizna pogodak Musemića nakon što je lopta punim obimom prešla gol liniju omogućili timu Mata Bazbija da ode neporažen (0:0) iz Sarajeva. Dve nedelje kasnije u revanšu na “Old Trafordu” engleskom timu su ponovo pomogle sudije, pošto je drugi pogodak Besta priznat, iako je prethodno loptu koja je bila izvan terena fotoreporter vratio na travnjak. Tim iz „šehera” je u završnici meča, iako bez prethodno isključenog Prljače, uspeo da pogotkom Delalića ugrozi prednost Junajteda (2:1) ali su Bazbijeve ’nove bebe’ na kraju, ipak, preskočile tu tešku prepreku i u maju 1968. pobedom nad Benfikom na “Vembliju” (4:1) stigle do prvog trofeja Kupa evropskih šampiona.    

You Tube


Trebalo je da prođe još pet sezona da bi ponovo jedan tim iz Sarajeva, ovoga puta Željezničar, pokvario uobičajenu sliku u ishodima trke za najbolji klub Jugoslavije. Izabranicima trenera Milana Ribara, koje su zbog oštre, beskompromisne igre (koja je često prelazila granice dozvoljenog) tada nazivali “dinamit momcima sa Grbavice” se u sezoni 1971 /72  pružila prilika da stignu do titule iako su, zbog neadekvatnih uslova na svom stadionu, sve utakmice kao domaćini igrali na „Koševu“. Željo je imao iskusan i dobro ukomponovan tim, sa vrlo kvalitetnim igračima, kako u defanzivnoj liniji, tako i u napadu. U odbrani su dominirali reprezentativci Josip Katalinski i Enver Hadžiabdić, dok su napadački trio sačinjavali jedan od najboljih šutera u istoriji jugoslovenskog fudbala Josip Bukal, “nebeski skakač” Edin Sprečo i spretni strelac Boško Janković.

Sarajlije su najveći deo prenstva proveli na liderskoj poziciji, a ključnu pobedu su verovatno ostvarili kada su u derbiju u glavnom gradu BiH golom Spreče savladali jednog rivala za titulu, Crvenu zvezdu sa 1:0. Zanimljivo je da su ’Plavi’ u toj sezoni zabeležili u utakmici sa Mariborom jedan od najubedljivijih trijumfa u istoriji jugoslovenskih šampionata – 8:0. Koliko su se stvari na fudbalskom polju promenile od raspada nekadašnje zajedničke države pokazuje podatak da je Maribor u postjugoslovenskoj eri nekoliko puta nastupao u Ligi šampiona, dok Želji nijednom nije pošlo za rukom da izbori vizu za bilo koje od dva evropska takmičenja.

Željezničar se se prvi, i kasnije će se pokazati jedini put, popeo na jugoslavenski tron nakon što je 11. juna 1972. na stadionu JNA u poslednjem kolu ubedljivo savladao Partizan sa 4:0.  Tim Milana Ribara je najčešće nastupao u sastavu: Janjuš, Dragan Kojović, Bećirspahić, Bratić, Katalinski, Hadžiabdić, Jelušić, Janković, Bukal, Sprečo, Deraković, a prvenstvenu trku je završio sa dva boda prednosti nad drugoplasiranom Zvezdom i bilansom od 21 pobede, devet remija i četiri poraza(uz gol razliku 55:20). Interesantno je da je, uz Bukala (14 golova) i Jankovića (13), najefikasniji igrač šampionskog tima bio centarhalf Katalinski koji je čak 12 puta zatresao mrežu protivnika.

You Tube


Željo se, poput gradskog rivala, u Kupu šampiona spotakao na engleskoj prepreci. U prvom kolu se se sastao sa Derbi Kauntijem, a u duelu dva nečekivana prvaka svojih zemalja bolji je bio tim Brajana Klafa, koji je trijumfovao, najpre na Ostrvu (2:0), a zatim i u Sarajevu (2:1) gde je počasni gol za domaćina postigao Sprečo. Bio je to kraj priče o šampionskom Željezničaru, koji se posle samo pet sezona preselio u niži rang. Naredne sezone se vratio u elitno društvo i stvorio novu sjajnu generaciju igrača koja je pod vođstvom Ivice Osima 1985. stigla do polufinala Kupa UEFA, ali to je neka druga priča.

Narednih 12 šampionata donelo je trujumfe timova iz ’velike četvorke’, a onda se u sezoni 1984/85 neočekivano ponovo na vrh popelo Sarajevo. Tim sa „Koševa“, koji je sa klupe vodilo nekadašnje krilo šampionskog tima iz 1967. godine Boško Antić, uopšte na startu prvenstva nije bio uvršten među favorite, a nakon što je u prvih pet kola ostvario samo dve pobede malo ko je mogao da pretpostavi da će trku završiti kao najbolji. Ipak, bordo ekipa je iz meča u meč popravljala formu i i rezultate, a  kada je nakon devetog kola ostvarila niz od sedam uzastopnih pobeda uključila se u borbu za vrh tabele u kojoj je ostala do samog kraja prvenstva. Iako u svom timu nije imala neku veliku zvezdu poput Safeta Sušića, ta druga šampionska generacija Sarajeva je bila dobro ukoponovana celina sa nekoliko odličnih fudfbalera. Odbrani su sigurnost davali budući reprezentativci Faruk Hadžibegić i Dragan Jozić, dok je efikasnosti ekipe doprinosio napadački trio koga su sačinjavali doskorašnje levo krilo reprezentacije Jugoslavije, Predrag Pašić, pridošlica iz Igmana iz Konjica, Dragan Jakovljević i mlađi brat Vahidina Musemića, Husref, čiji je adut takođe bila odlična igra glavom.

Prelomni mečevi na putu ka tituli su verovatno bili u Novom Sadu, gde je Sarajevo nakon vođstva Vojvodine uspelo da načini preokret i na kraju trijumfuje (2:1), te utakmica na “Poljudu” u kojoj je Antićev sastav uspeo da izbegne poraz (0:0) u odmeravanju snaga sa jedinim konkurentom za naslov Hajdukom. Nakon remija u pretposlednjem kolu u Skoplju (2:2), Pašiću i drugovima je bilo dovoljno da u poslednjem susertu na svom terenu ne izgube od Zvezde pa da po drugi put postanu šampioni države. Željeni cilj su i ostvarili 30. juna 1985. kada su golovima Musemića i Jakovljevića savladali tim sa “Marakane”(2:1), pa se na najvećem stadionu u BiH zaorila pesma navijača: “Na Koševu pevaju junaci, mi smo novi Jugini prvaci”.

You Tube


Antić je tako uspeo da spoji igračku i trenersku titulu šampiona Jugoslavije, a u tom šampionatu je njegov tim najčešće počinjao utakmice u sastavu: Đurković, Radeljaš, Kapetanović, Janjoš, Hadžibegić, Jozić, Jakovljević, Vukičević, Husref Musemić, Senad Merdanović, Pašić. Sarajevo je okončalo trku sa četiri boda prednosti nad Hajdukom, uz bilans od 19 pobeda, deset remija i pet poraza (i gol razliku 51:30). Baš kao i njegov stariji brat Vahidin, i Husref Musemić je bio najefikasniji igrač šampionskog tima Sarajeva. Mlađi od braće Musemić je u prvensrvu postigao 19 pogodaka, a odmah po završetku šampionskog slavlja preselio se sa „Koševa“ na beogradsku “Marakanu”.

Sarajevo je, nažalost, neslavno okončalo svoj drugi nastup u Kupu evropskih šampiona. Mada se nakon žreba činilo da je na startu dobilo relativno lakog protivnika, finski Kusisi, poraženo je, nakon bledih igara, u oba susreta (0:2 u gostima i 1:2 na „Koševu“) i tako pre vremena završilo takmičenje u najvažnijem klupskom nadmetanju ’Starog kontinenta’.

Poslednje odstupanje od pravila desilo se u sezoni 1988/89, dakle pri samom kraju postojanja bivše Jugoslavije, a klub koji je atvorio krug bio je upravo onaj isti koji je više od dve decenije ranije prvi prekinuo dominaciju ’velike četvorke’ – novosadska Vojvodina.  Bivši šampion sa “Karađorđa” je, nakon neprijatnog iskustva sa ispadanjem iz Prve lige (u koju se vratio naredne sezone), odlučio da stvori tim koji će predstavljati spoj mladosti i iskustva, pa su pored veterana Miloša Šestića, Čede Marasa i Svetozara Šapurića, angažovani talentovani fudbaleri poput Siniše Mihajlovića i Slaviše Jokanovića. Ekipu je vodio trener Ljupko Petrović, kojem su, obavljajući svoje poslove, pomagali tehnički direktor Ljubo Španjol i tada mladi sportski direktor Milorad Kosanović.

You Tube


Mada niko nije očekivao da će taj miks mladosti i iskustva već u toj sezoni lansirati Vošu u borbu za sam vrh, ekipi je nakon dobrih igara i rezultata poraslo samopouzdanje, ali i ambicije. Petrović i njegovi fudbaleri su shvatili da imaju šansu da ostvare podvig, a ključni korak ka ostvarenju tog cilja su učinili kada su 19. aprila 1989. godine u Novom Sadu savladali glavnog konkurenta u borbi za prvo mesto Crvenu zvezdu sa 3:1. Trijumf nad Slobodom (4:2) doneo je timu iz “srpske Atine” drugu i poslednju titulu šampiona Jugoslavije, za koju su svojim igrama dali manji ili veći doprinos: Maras, Mijić, Vujačić, Tanjga, Kartalija, Jokanović, Mihajlović, Punišić, Joksimović, Šestić, Mijucić, Šapurić, Vorkapić. Vojvodina je šampionat okončala sa tri boda prednosti nad Zvezdim, uz bilans od 18 pobeda. šest remija i 10 poraza, te gol razliku 50:38.

Drugi nastup Novosađana u Kupu evropskih šampiona bio je znatno manje uspešan nego premijerni. Vojvodina je već na startu poklekla pred prosečnom ekipom mađarskog Honveda, koji je nakon uspeha u Budimpešti (1:0) elimisao našeg prvaka zahvaljujući golu postignutom u revanšu u Novom Sadu gde su domaćini ostvarili pirovu pobedu od 2:1.

Stigli smo tako do kraja priče o šampionima koji su prekidali dominaciju ’velike četvorke’, pošto se Jugoslavija ubrzo raspala, a njeno fudbalsko prvenstvo otišlo u istoriju. Nekadašnji prvaci SFRJ iz drugog plana Sarajevo i Željezničar osvajaju titule u prvenstvima BiH, ali uopšte ne dominiraju u toj ligi jer su se na tron penjale i ekipe Zrinskog, Širokog Brijega, Borca, Modriče, Leotara. Za razliku od klubova sa Koševa i Grbavice, Vojvodina u daleko slabijim prvenstvima SR Jugoslavije, SCG i Srbije, još nijednom nije uspela da ponovi trijumfe iz 1966. i 1989. godine. Zašto je to tako nije tema ove priče, koja je isključivo podsetnik na neka prohujala vremena u kojima je i klub iz Novog Sada imao snage da makar i povremeno bude glavni na velikoj sceni.    

Komentari (4)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Eugene

Dobar tekst, ali preterano potenciranje kvaliteta lige. Verovatno bila medju 10 (tada je postojalo tridestak drzava) u Evropi. Niti smo bili redovni ucesnici svetskih i evropskih prvenstava, otprilike na svako drugo smo isli... Klubovi u Evro takmicenjima, poneki bljesak, bez velikog traga, par izuzetaka... Pored pobrojanih, jaci utisak klubova u Evro takmicenjima i Holandjani i Belgijanci i Rusi i Portugalci i Francuzi...

Odgovori 6 11

Dusan

Odlican teks! I po malo tuzna prica o tome da uvek verujemo da su nas sudije pokrale i da nikada ne sude u nasu korist.... skoro svaki opis poraza je takav...

Odgovori 9 1

Slaninar Zapad

Centralizam je u SFRJ bio poprilično izražen ali se ponekad ipak dešavalo da i klubovi van prestonice osvajaju titule. Nažalost, stvari su se u međuvremenu pogoršale. Sada je apsolutno zabranjeno da titula ide van kruga dvojke. Svi su uključeni da to mora biti tako. Političari, FSS, sudijska organizacija... Ponosni smo na Vošine dve titule prvaka u SFRJ, kada su država i liga bile jake. Voša '89 je kao Lester pre tri sezone. Zvezda je već tada imala okosnicu tima koji je dve godine osvojio KEŠ. Vošu volimo i dalje i živimo za neko buduće vreme kada se o tituli neće odlučivati na Dedinju, nego na terenu.

Odgovori 16 4

* Sva polja su obavezna

Legenda živi: Za Dragan Mance Kup prijavljeno 200 ekipa

Autor

Legenda živi: Za Dragan Mance Kup prijavljeno 200 ekipa

Legenda živi: Za Dragan Mance Kup prijavljeno 200 ekipa

Za međunarodni dečji festival u fudbalu 'Dragan Mance Kup' već se prijavilo 200 ekipa, saopštili su organizatori.

Prosinečki za SK: Ljudi te ili zavole ili te ne vole

Autor

Prosinečki za SK: Ljudi te ili zavole ili te ne vole

Prosinečki za SK: Ljudi te ili zavole ili te ne vole

Sabahudin Baho Topalbećirević pripremio vam je zanimljivu priču sa jednim od najboljih fudbalera bivše Jugoslavije, sada selektorom reprezentacije Bosne i Hercegovine Robertom Prosinečkim.
Loading...