Sarah Crabill, Getty Images Sport

Blog ostalo

09.01.2019 | 10:00

Krunić za SK: Teško je u Srbiji uspeti kao trener

Autor

Trener Čukaričkog Simo Krunić jedan je od onih ljudi sa kojima biste mogli o fudbalu da pričate i danima, kada biste oboje za to imali vremena. O Čukaričkom, trenerskom poslu u Srbiji i tome zašto bi većina srspkih trenera bila i bolja od onih koji vode neke evropske klubove.

FK Čukarički

Odselio se iz Sarajeva davno, decenijama se sad već meri to vreme. Ali vreme nije ni malo izbrisalo šarm i nije "ispeglalo" sarajevski duh koji je sa sobom doneo u Superligu Srbije.

Gotovo celu trenersku karijeru Simo Krunić proveo je u Srbiji, u ovom razgovoru period koji je proveo u Kini neće biti jedna od tema. Trenutno je trener Čukaričkog čije je boje branio i kao igrač.

Čuka je četvrta na tabeli završila jesenji deo šampionata, ali ono što krasi tim sa Banovog brda je lepa igra, napadački fudbal i sjajn spoj iskustva i mladosti na terenu. Čukarički važi za tim koji svi rado gledaju, bez obzira da li za njega navijaju.

"Drago mi je što ljudi tako misle. Mi se trudimo da igramo dobar fudbal. Ono što nas raduje je to što smo svaku utakmicu odigrali dobro. I u mečevima koje smo pobedili i koje smo izgubili ili igrali nerešeno - igrali smo. U svim tim utakmicama gde smo gubili bodove prikazivali smo dobru igru. Mislim da nas niko u ovom delu prvenstva koji je do sada odigran nije nadigrao. Uspeli smo da ubacimo u tim dosta mladih igrača što je bio i neki cilj, a da pored toga zadržimo četvrto mesto koje nas, u nadi da neko od prve tri ekipe neće osvojiti Kup, vodi u Evropu", kaže Simo Krunić na početku našeg razgovora.

FK Čukarički

Godine iskustva rada u Superligi su iza njega i sve su deonele nova iskustva. Većinu njih pratila je širom Srbije i jedna konstatna - gotovo prazni stadioni. Šta je ono što bi klubovi mogli da urade, što bi liga mogla da uradi da se ljudi vrate na tribine?

"Ja mislim da bismo pre svega, ali to je jako teško i ne znam koji bi klubovi to mogli da izvedu, morali da popravljamo infrastrukturu i terene. Mislim da bi mi, objektivno, trebalo da imamo bolje terene, bolje uslove i za publiku i to bi poboljšalo i ambijent. Normalno je da na interesantnu utakmicu dođe dosta gledalaca. Moramo da budemo svesni, mi u Čukaričkom, da igramo u Beogradu koji ima navijače Zvezde i Partizana i na njihovim utakmicama uvek ima ljudi. Na primer Čukarički podržavaju ljudi koji su sa Čukarice i oni navijaju za naš tim. Ali i među njima je mnogo pristalica naša dva najveća kluba. Imamo i mi našu publiku iako smo malo drugačiji od ostalih klubova. Kod nas nikada nema problema i ljudi bez straha dolaze sa decom, pozitivna je atmosfera. Da imamo i organizovanije navijače možda bi bilo više gledalaca. Ali, to je jednostavno tako. U Beogradu se teško izboriti za navijače i gledaoce. Lakše je to u manjim sredinama jer svi dođu da podrže lokalni klub", kaže Krunić.

"Svaka od ekipa koju sam vodio u Superligi je priča za sebe", kaže Krunić. A radio je u Inđiji, OFK Beogradu, Jagodini, Radniku iz Surdulice i Čukaričkom.

I za njega kao trenera i za sam klub, Jagodina je tim koji ne smemo da preskočimo u ovom razgovoru. Jagodinci će Krunića uvek dočekivati kao trenera koji je njihovom klubu doneo velike uspehe i trofej u Kupu Srbije (2013. godina, 1:0 protiv Vojvodine u finalu).

"Mi smo tih godina u Jagodini stvorili dobru atmosferu. Imali smo dobre rezultate. Ne želim da se to isključivo veže za mene, ali pre tih godina Jagodina je bila tim u teškoj situaciji i borili su se za opstanak. Ali, uz podršku svih ljudi iz kluba i podršku grada uspeli smo da Jagodinu veoma brzo podignemo. Tri godine zaredom je Jagodina igrala kvalifikacije za Ligu Evrope. Znamo svi koliko je to teško, koliko se ekipe muče da to uspeju bar jednom, a mi smo to uspeli da uradimo u tri vezane sezone. Igrali smo dva puta finale Kupa, jednom polufinale, osvojili Kup, uvek smo bili u vrhu i u to vreme je to bio tim za respekt. Gde god smo odlazili da igramo svi su nas dočekivali sa strahom i svi su kod nas dolazili razmišljajući da igraju protiv dobre i organizovane ekipe. Jagodina je tada predstavljala otkrovenje u srpskom fudbalu. Mnogo se tada stvari desilo za kratko vreme. Nažalost, zbog nekih drugih razloga sada taj klub više i ne postoji. Svima treba da bude žao zbog toga jer je Jagodina infrastrukturno možda i jedan od najboljih klubova u Srbiji. Jagodina ima Gradski stadion, ima nov stadion napravljen u Tabanima, imaju dva vrhunska pomoćna terena, jedan sa veštačkom travom, reflektore i sve prateće sadržaje", priseća se Krunić što priču skreće na drugačiji put.

FK Čukarički

U moru klubova koji muku muče sa stadionima, ima i onik koji, kao Jagodina, nemaju problem sa infrastrukturom, ali zbog probelema druge vrste nema ih u prosfesionalnim rangovima takmičenja. Takav je i primer Gornjeg Milanovca. Sa druge strane smo imali pre neku godinu primer Bačke koja je pola sezone igrala van svog stadiona jer on nije imao reflektore što je bio jedan od uslova Fudbalskog saveza Srbije za igranje u Superligi. Gleda li se nekima kroz prste dok se drugima zamera i za "zrno prašine" na tribinama?

"Za razvoj fudbala je dobro da i manji gradovi imaju superligaše i timove u Prvoj ligi. Mislim da je, kada smo već pomenuli Milanovac, tamo jedan od najlepših fudbalskih stadiona. Meni se sviđa i stadion u Užicu, ali da ne preskočim nekoga - ima mnogo lepih stadiona u manjim mestima na kojima su uslovi za igru dobri. Normalno je da je svima koj su u fudbalu žao što neki od tih timova nisu u profesionalnim takmičenjima. Međutim, to ipak treba da gledamo i na drugi način. Ljudi koji su u gradu, koji su u klubu nisu smeli da dozvole da tim ispadne iz Superlige. Pa iako ispadne, morali su da rade na tome da se vrate što pre."

"Što se tiče tog "gledanja kroz prste" nekim klubovima, da to kažemo tako za recimo reflektore. Evo, sada Zemun nema reflektore. Ali to je tim koji ima veliku tradiciju fudbalsku i teško je Zemunu sada reći kada se sportski izbori za mesto u Supreligi da ne može u njoj da igra zbog reflektora. Mogli su oni da uzmu i da igraju na gradskom stadionu, ekipe imaju pravo da igraju na drugim terenima. Evo, Proleter i Vojvodina igraju na istom stadionu jer je to gradski stadion. Niko ne može da ospori timovima ono što su postigli na terenu. Oni su zaslužili da uđu. Nekada mora da se pravi neki kompromis. To možda i natera ljude u klubu da se poradi na infrastrukturi, da se doradi ono što treba i da će to doneti nešto dobro. Ja bih jedino gledao da li tim koji treba da uđe u viši rang može u finansijskom smislu da posluje u plusu i da li ima dovoljno sredstava za takmičenje. Videli smo da se najavljuje i izgradnja Nacionalnog stadiona, ako gledamo do detalja mi zapravo nemamo nijedan vrhunski stadion po evropskim standardima. Ne znam ni u okruženju da li to neko sem Makedonije ima. Mora mnogo na tome da se radi", ocenio je trener Čukaričkog.

FK Čukarički

Kad smo već kod Zemuna, Zemun u poslednjih nekoliko meseci ima još nešto - Dejana Švabu Đurđevića, Krunićevog prijatelja na klupi. A to nas dovodi do još jedne zanimljive teme. Koliko je zapravo komplikovana situacija kada se dva dobra prijatelja nađu na suprotnim stranama?

"Generalno treneri u Srbiji imaju dobre međusobne odnose, svako se bori za svoj klub, ali nema negativne konkurencije. Logično je da se svako bori da sa svojom ekipom ostvari što bolji rezultat. Pre i posle utakmice smo prijatelji, ali tokom utakmice se svako bori za sebe. Meni se čak desi da kada je na drugoj strani neko od mojih prijatelja čiji je klub u teškoj situaciji pa ih pobedimo, ne mogu da budem nešto preterano radostan. Ne možete ni biti srećni ako utičete na sudbinu svog prijatelja, posebno ako se desi da dođe do neke smene ili slično. To je fudbal, mi u ovom poslu to shvatamo tako da nema emocija, nema kompromisa, gledaš da iz ekipe izvučeš ono najbolje što možeš jer mi imamo odgovornost prema klubu i igračima. Bilo je kroz moju karijeru, dešavalo se nekima, desiće se i meni možda, da je nakon utakmice sa nama neko smenjen, da smo izbacili neki klub iz Superlige, ali to je sve naš posao. Možeš privatno da žališ za nekim, ali kao profesionalac imaš svoje obaveze i zna se da je uspeh kluba prioritet bez obzira ko je protivnik", jasan je Krunić.

U Srbiji ne postoji trenerska organizacija koja bi mogla da zaštiti trenre u situacijama u kojima im je zaštita potrebna. A nije da su te situacije na ovom podneblju retke. Najlakše je smeniti trenera kada ne ide i najlakše je trenera tapšati po ramenu kada je sve u redu.

"Za mene je normalna stvar da je trener prvi na udaru. Druga je stvar zaštita trenera u toj situaciji. U bilo kojoj ekipi, kada su loši rezultati ili kada nije ostvaren zacrtani cilj, normalno je da prvi ide trener. Ne možeš zameniti sve igrače. To se dešava svuda u svetu. Druga je strana priče to što treneri nisu organizovani i nisu zaštićeni. Treneri kod nas nemaju organizaciju koja može da se poredi sa bilo čim. Skoro pa da je ne nazovemo organizacijom jer nikakav uticaj nema u srpskom fudbalu. Ali, to je i naša krivica. Vi znate kako su kod nas dobro organozovane sudije. Imaju svoju organizaciju koja ih štiti. Nijedan trener nije zaštićen i niko ne može da stane iza njega. Niko ne može predsednika kluba da natera da zadrži trenera na neodređeno vreme, ali zaštita je problem jer nakon otkaza trenar bi trebalo da ima neka prava. Vi se kao trener ne možete obratiti nijednoj fudbalskoj instituciji kada vam je potrebna zaštita u nekom sporu ili nekoj drugoj situaciji već tu zaštitu morate da tražite privatno. Nismo uspeli da se organizujemo, da napravimo neki sindikat i da imamo čvrstinu. Nema ko da zastupa interese struke, a ne bi smelo da se dešava da se važne odluke donose bez našeg mišljenja. Mi smo ipak direktni učesnici ove igre, a niko nas ništa ne pita."

Svi misle da je lako biti trener. Ali, kao i svaki drugi posao i ovaj je kompleksan. Ne znači da će dobar igrač biti dobar trener. Kroz igračku karijeru svako od budućih trenera ima priliku da uči od različitih stručnjaka, da stiče znanja i gradi svoju filosofiju. Ali, kada dođe taj dan nikome nije lako da sve segmente trenerskog posla "spakuje".

"Neka moja prva shvatanja ovog posla ne mogu da se porede sa današnjim. Sada potpuno drugačije gledam fudbal uopšte. Čini mi se da, ne baš bukvalno, ali ništa na početku nisam znao. Normalno je da kroz godine i iskustvo u svakom poslu stičeš veće znanje i da kroz godine postaješ bolji. Moraš da se prilagođavaš i klubu. Ni u jednom klubu nisam radio na isti način. Svaka sredina je posebna, igrači su drugačiji i ambicije klubova su drugačije i trener tome mora da se prilagođava. Ima klubova u kojima su zadovoljni opstankom u ligi, u drugima je važno prvo mesto ili plasman u Evropu. I sam pristup utakmicama zavisi od jačine tima, od igrača. Mnogo je faktora koji utiču na dobar rad trenera. Mora da se stvori i atmosfera, uslovi, dobri igrači, pa sve ono što čini fudbal. Ali i doza sreće uz sve to. Upseti kao trener u Srbiji je dosta teško", kaže Krunić.

FK Čukarički

Bez obzira na ambicije kluba, od timova i trenera se uvek očekuju pobede. Kada pobede ne dođu kreću teorije zavere i priče o nameštanju. Ali, činjenica je da nameštanja nema onoliko koliko se o tome priča.

"Kada pogledate svetske lige, gde ima novca, gde su skupi igrači - pa i tamo ima svega. I u staroj Jugoslaviji je bilo nekih sumnjivih rezultata. Ne sećam se da se dizala neka velika prašina oko toga, nisu letele glave. Imali smo primer kada je Šajber kaznio ekipe oduzimanjem bodova pa je to vraćeno jer se ispostavilo da nije bilo po zakonu da se to uradi. Od kada postoji fudbal pa dok se bude igrao, biće tih sumnji, biće priča. Kod nas na to utiču i kladionice. Meni je nekada smetalo kada na primer stavrno ostvariš dobar rezultat pa neko kaže - pustili su vas, namešteno je. Nekad svi sumnjaju i pored svih muka kroz koje si prošao da napraviš neko iznenađenje. Tačno, ti uzmu ono što si zaslužio i to uvek pogađa i igrače i trenere."

Nije lako biti ni igrač, a koliko je teško pomoći igračima da se oprave od ovakvih priča, od poraza i grešaka? Mnogo je igrača koji u poslednje vreme otvoreno pričaju o problemima sa depresijom.

"Igrač koji upadne u depresiju kada se dešavaju neke promene i neke teške situacije, ja mislim da je to do ličnosti. Da biste uspeli u sportu morate da imate i karakter i jaku psihu pored talenta i fizičkih predispozicija. Treba da imate 'glavu'. Ne možeš da budeš igrač ako 'pucaš' zbog neke sudijske odluke ili lošeg rezultata. Ti kao profesionalac uvek moraš da obavljaš posao najbolje što možeš. Normanlo je da nekada igrači zapadaju u krize kada se dese slabije igre, ali moraš da budeš mentalno jak da bi te prepreke savladao. Mnogo je talenata propalo zbog pogrešnog shvatanja i trenera i svih ljudi koji su im govorili šta je dobro za njih."

Problem za neke od igrača su i rani odlasci u evropske klubove. Neki od njih se snađu, neki netragom nestanu.

"Kod nas se tu uvek gleda finansijska strana. Normalno da neki klinac od 17 godina prihvata kada mi se ponudi milion godišnje. Neće da ostane i da se dokazuje. A klubovi ne mogu da žive bez obeštećenja. Matični klub najčešće nije u situaciji da tim igračima ponudi uslove kakvi im se nude u Evropi. Sve se svodi na novac. Naši klubovi nemaju budžete, bogate sponzore i vlasnike i ne možem da zadržimo igrače jer nije ni fer da se igraču uskrati taj novac."

"Ta se deca i ne formiraju kao igrači, a već odlaze. Evo, pogledajte malog Jovića. Ako pričamo iskreno, on je igrao za Crvenu zvezdu, ali po meni (ne znam kako će ovo neko da shvati) on u to vreme nije bio 'taj' igrač. Da je u to vreme bio ovakav igrač, igrao bi standardno. Bio je mlad i normalno da mu je trebalo vremena. Zvezda u tom trenutku ne zna da li će on postati igrač, oni nemaju toliko vremena da to procene, a dobili su ponudu. I on je otišao. I dugo ga nije bilo. Sada je počeo da igra kako ume i može, ali godine su prošle od kada je otišao. Hoću da kažem da se ne zna šta će biti od tih igrača koje klubovi prodaju kao jako mlade."

"Teško je to i za trenere. Od nas se traži rezultat. Ja ću vam iskreno reći. Ako će neki igrač od 15 godina za tri, četiri ili pet godina biti najbolji srpski igrač i da se ja njemu posvetim - nije problem, ako je to moj jedini posao. Ali, ja istovremeno moram da radim sa celim timom i da pravim rezultat koji se od nas očekuje. A to znači da, ako se nekoliko godina posvetim ovom mladom igraču sa početka priče, dok on postane najbolji - ja sam bivši trener. Treba napraviti odnos između kluba i trenera, postaviti ciljeve i prioritete i postepeno ubacivati u vatru mlade igrače. Mi u Čukaričkom imamo problem da imamo više kvalitetnih mladih igrača nego što imamo mesta da ih uključimo u prvi tim. Pa ne možeš da staviš deset mladih igrača u ekipu. Mora da se nađe neka mera, jer iskusni igrači moraju da nose igru, a ovi mlađi uz njih da stasavaju. Podjednako zaslužuju šansu, ali ne možeš svima da daš priliku. Normalno je da se onda oni osete zapostavljeno i može da nam se desi da nekog od njih i izgubimo", objašnjava moj sagovornik.

FK Čukarički

Problem je, logikom stvari, i svaki prelazni rok u kome se promeni sastav tima i nakon koga se ponovo počinje iz početka.

"Mnogo je lakše raditi u klubu negde na zapadu gde ekipe mogu da dovedu igrača kojeg hoće i koji im treba. Kod nas je jako teško dovesti sve igrače koje bi trener želeo u klubu. Treba to da se plati. Mi imamo trenere koji bi mogli da budu ravnopravni, možda čak i bolji od nekih trenera evropskih klubova, ali ne možemo da dobijemo priliku. Lako je njima da prave ekipu kada samo kažu treba mi centarfor, klub mu dovede najboljeg i tako redom, ceo tim. Ne moraju da prave igrača. Ne moraju da budu stvaraoci. Mi moramo da budemo i takmičari i stvaraoci istovremeno. Normalno je nama i da obučavamo igrače i da od njih tražimo vrhunski rezultat. Lakše je dovesti formiranog igrača i ti najbolji igrači zato i koštaju toliko mnogo. Pa vi dobijate finalni proizvod. A mi svi radimo i sa mladim igračima i pravimo od njih ono što treba da budu u seniorskom fudbalu, formiramo ih na svim nivoima a uz to svi tražimo rezultat. Mi smo u Čukaričkom, kao kompletan stručni štab, pokušavali tokom cele sezone kada god je za to bilo vremena što više da radimo sa mladim igračima i to nam daje razloga za zadovoljstvo", zaključio je Krunić.

Da zaključimo i mi - problemima nema početka i neće im biti kraja. Fudbal je život "u malom" - neprestana borba na mnogo nivoa.

Možda nas ka rešenju povedu razgovori o problemima. Razgovori sa ljudima koji imaju šta da kažu. Koji su svakodnevno direktni učesnici najvažnije sporedne stvari na svetu. Koji su tu da od naše dece naprave fudbalere, a nama "začine" živote dobrim utakmicama. I da, u isto to vreme stignu i do rezultata koji se od njih očekuje.

Sve ekskluzivne intervjue i tekstove iz našeg SK paketića pronađite ovde. 

Komentari (2)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

NebojšaDrugosaopsteniOdSr

Kako teško pa pogledaj Krstajica,Lalatovica pa onaj debeljuskasti "super hik" Kosanovic

Odgovori 2 0

senad

Trenirao je Zelju prije desetak godina.Nije uspio nesto ozbiljno napravit ali je klub i uprava tad bio u losoj situaciji.Trudio se

Odgovori 3 2

* Sva polja su obavezna

SK specijal: Sve tajne kineskog fudbala

SK specijal: Sve tajne kineskog fudbala

SK specijal: Sve tajne kineskog fudbala

Mnogo je među vama onih koji gledaju mečeve kineskog fudbala na našim kanalima. Mnogo je i onih koji su to propustili. Ali, i među onima koji vole da pogledaju mečeve iz Kine koji ne znaju neke od tajni koje stižu iz tamošnje fudbalske kuhinje.

Nacionalni stadion: San ili java vredna stotine miliona

Autor

Nacionalni stadion: San ili java vredna stotine miliona

Nacionalni stadion: San ili java vredna stotine miliona

Milioni selektora, fudbalskih stručnjaka i ljubitelja fudbala u zemlji koja čezne za velikim fudbalskim uspehom poslednjih godina "utehu" pronalaze u priči o Nacionalnom stadionu.
Loading...