Getty Images / Christopher Lee

Blog ostalo

13.02.2019 | 16.29 > 16:38

Dan kada je 'Škija' srušio Špance

Autor

Bio je 13. minut utakmice sada već davnog 13. februara 1974. u Frankfurtu kada je Josip Katalinski oštrim udarcem izvedenim posle skoka u padu desnom nogom savladao golmana Španaca Iribara.

Josip Katalinski

YouTube screenshot

Tako je digao na noge hiljade jugoslovenskih navijača na "Vald stadionu", ali i izazvao neviđeno oduševljenje među milionima onih kojih su preko TV ekrana u tadašnjoj SFRJ pratili ovu nezaboravnu utakmicu. Pogodak štopera selekcije 'Plavih' i komandanta odbrane sarajevskog Željezničara, pokazaće se nekih sat i po nakon njegovog udarca, doneo je Jugoslaviji minimalnu pobedu (1:0) u majstorici sa rivalom sa Iberijskog poluostrva i odlazak na Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj, što je bio prvi nastup naših fudbalera na Mundijalima nakon 12-godišnje pauze.

Od te frankfurtske noći prošlo je 45 godina, država koja je tada slavila uspeh svoje reprezentacije ne postoji više od dve i po decenija, a sa životne scene je zauvek otišao i glavni junak tog trijumfa Katalinski. Ipak, ta majstorica sa srećnim krajem i pogodak čoveka koji je nosio nadimak 'Škija' nisu pali u zaborav. Njih se rado prisećaju pripadnici starijih generacija koji su te februarske srede sa strepnjom pratili tu istorijsku majstoricu, ali ta pobeda nad Špancima nije nepoznat događaj ni za one koji nisu bili ni rođeni u vreme odigravanja tog susreta.

Priču o atmosferi u kojoj je tadašnja jugoslovenska sportska javnost dočekala tu utakmicu, kao i o euforiji koji je usledila nakon trijumfa, teško je ispričati bez podsećanja na okonosti koje su pratile nastup 'Plavih' u kvalifikacijama za deseti Svetski šampionat. Selekcija najboljih fudbalera Druge Jugoslavije je, nakon četiri uzastupna nastupa na Mundijalima - u kojima je dva puta stizala do četvrtfinala, a jednom (1962.) čak igrala i u polufinalu u Čileu - neočekivano izostala za završnih turnira u Engleskoj 1966. i Meksiku, četiri godine kasnije. Ti izostanci su se, s obzirom na objektivno veliki kvalitet koji je u to vreme posedovao naš državni tim, smatali neuspehom reprezentacije. Posebno je javnost boleo debakl izabranika selektora Rajka Mitića u borbi za dobijanje meksičke vize, pošto je ovaj gotovo isti sastav Jugovića 1968. na finalnom turniru u Italiji bio vicešampion Evrope. 

You Tube


Zato je od čelnika FSJ, reprezentativaca i novog selektora Vujadina Boškova pred start kvalifikacija za Mundijal 1974. godine gotovo ultimativno traženo da osvoje prvo mesto u grupi i ponovo vrate Jugoslaviju među zemlje učesnice završne smotre svetskog fudbala. Zadatak nije bio nimalo lak iako je žreb smestio 'Plave' u grupu sa samo dva rivala – Španijom i Grčkom. Znalo se da selekcija našeg tadašnjeg suseda nema nikavih šansi da bude najbolja u grupi, odnosno da će se borba za zapadnonemačku vizu voditi isključivo između reprezentacije zemlje, lidera pokreta Nesvrstanih i 'Crvene furije', na čijoj je klupi kao selektor sedeo Ladislav Kubala. Taj Slovak rođen u Budimpešti ušao je u istoriju zbog toga što je tokom igračke karijere nosio dresove čak tri reprezentacije – Čehoslovačke, Mađarske i Španije (pravila FIFA su tada to dozvoljavala) - a pre nego što je započeo trenersku karijeru ime je stekao kao fudbaler koji je deset godina nastupao za Barselonu. Kubalina selekcija Španije, čiji su ključni igrači bili golman Atletik Bilbaa, Iribar, omaleni vezista Barselone, Asensi i veteran Reala, Amansio, nije spadala u sam svetski vrh, ali je bila kvalitetan tim koji je znao da igra na rezultat. 

Zanimljivo je da su i u prethodnim kvalifikacijama, za Mundijal u Meksiku, Jugoslavija i Španija bili u istoj grupi, međutim nijedna od tih reprezentacija nije uspela da tada osvoji prvo mesto koje je donosilo plasman na šampionat u zemlji Asteka. U prvom duelu tih rivala, odigranom 27. oktobra 1968. u Beogradu, nije bilo golova, dok je drugi susret u Barseloni, poslednjeg dana aprila 1969. godine, okončan Pirovom pobedom Španaca (2:1), pošto je na kraju kao pobednik te grupe u Meksiko otišla reprezentacija Belgije.

Na startu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj stari rivali su 19. oktobra 1972, odmerili snage u Las Palmasu, a ta uzbudljiva utakmica puna preokreta okončana je bez pobednika (2:2). Kubalina selekcija je povela pogotkom Amansija, da bi u drugom poluvremenu Bajević sa dva gola doveo goste na korak od pobede. Ipak, u poslednjim trenucima susreta Asensi je uspeo da izjednači rezultat i tako sprečio izabranike Vujadina Boškova da ostvare veliki trijumf u Španiji. U narednim utakmicama 'Plavi' su savladali Grke u Beogradu (1:0), a fudbaleri sa Pirinejskog poluostrva osvojili maksimalan broj bodova protiv 'Helede', pa je novi duel selekcija Titove i Frankove države, zakazan za 21. oktobar 1973. u Zagrebu, mogao da reši pitanje pobednika grupe. To se, ipak, nije desilo. Španci su na “Maksimiru” bili mnogo opasniji rival, ali su Jugosloveni, najviše zahvaljujući sjajnim odbranama golmana Envera Marića, osvojili bod (0:0) i sačuvali nadu da mogu stići u Zapadnu Nemačku.

You Tube


Sada im je, međutim, za direktan plasman bilo neophodno da u poslednjem meču u Atini savladaju domaćine sa najmanje tri gola razlike, dok bi pobeda od dva gola viška značila da će Jugosloveni i Španci ponovo izaći jedni drugima na megdan, ali tada u majstorici. Ceh neuspeha u Zagrebu platio je selektor Boškov, pa su čelnici FSJ odlučili da reprezentaciju u Grčkoj vodi selektorska komisija u čijem sastavu su bili Miljan Miljanić, Tomislav Ivić, Milovan Ćirić, Milan Ribar i Sulejman Rebac. U tom timu naših tada najboljih trenera – čiji rad sa državnim timom je kasnije produžen na majstoricu u Frakfurtu i Mundijal u Zapadnoj Nemačkoj - glavnu reč je imao šef stručnog štaba Crvene zvezde Miljan Miljanić, koji se spremao da na leto 1974. preuzme vođenje Reala.

Priča o drami u Atini, koja je 19. decembra 1973. okončana srećnim krajem, tačnije pogotkom Stanislava Karasija u poslednjim trenucima meča, dobro je poznata. Da tadašnji fudbaler Crvene zvezde nije uspeo da golom na “Karaisakiju” obezbedi 'Plavima' majstoricu u Frankfurtu, glavni krivac za neuspeh u atinskom susretu bi, pored isključenog Dušana Bajevića, bio strelac nesretnog autogola Josip Katalinski. Budući junak sa “Vald stadiona” je u završnici prvog poluvremena, pri vođstvu Jugoslavije od 2:1, ne primetivši da se golman Marić nalazi daleko izvan svog gola, uputio snažno loptu prema našem čuvaru mreže. 'Leteći Mostarac' nije uspeo da spreči da ona završi tamo gde je on u tom trenutku najmanje želeo, pa se 'Škija' našao u teškom psihičkom stanju zbog greške koja je – tada se tako činilo – okončala sve snove Jugoslovena o plasmanu na šampionat u Zapadnoj Nemačkoj.

Srećom, pobeda od 4:2 vratila je naše reprezentativce u igru, a Katalinskom dala dodatni motiv da se rehabilituje za nesrećni autogol u predstojećoj majstorici u Frankfurtu. Pripreme za odlučujući duel, zakazan za 13. februar 1974. u gradu na Majni, počele su odmah po okončanju atinskog slavlja. Mediji su prenosili svaki detalj sa priprema, baš kao i optimističke izjave reprezentativaca koji su najavljivali pobedu u utakmici decenije.

Za selektorsku komisiju je problem pred duel u Frankfurtu predstavljano neigranje kažnjenog standardnog centarfora Duška Bajevića, pa se postavljalo pitanje ko će elegantnog golgetera iz Mostara zameniti u špicu napada. Miljanić je odlučio da forsira igru sa lažnom devetkom, da nominalni centarfor bude mladi levokrilni fudbaler Hajduka Ivica Šurjak, koji je u susretu sa Grčkom položio ispit postigavši treći gol za naš nacionalni tim.

You Tube


Uz neprikosnovenog golmana Envera Marića, na bekovskim pozicijama našli su se Ivan Buljan i Enver Hadžiabdić, igrači koji su u svojim klubovima Hajduku i Željezničaru uglavnom nastupali kao štoperi. Katlinskom je društvo u sredini odbrane pravio Zvezdin defanzivac Vladislav Bogićević, dok su vezni red sačinjavali Hajdukov trkač Brane Oblak i fudbaleri tima sa “Marakane” Jovan Aćimović i Stanislav Karasi. Iako u sredini nisu imali napadača koga bi 'kljukali' upotrebljivim centaršutevima, Ilija Petković i Dragan Džajić su i u tom meču dobili poverenje kao nezamenjiva krila, što je, posebno kad je u pitanju bio tadašnji kapiten Zvezde i reprezentacije, bilo sasvim očekivano i logično rešenje.

Španski selektor Kubala je odlučio da te večeri u Frankfurtu na teren pošalje: Iribara, Uriu, Benita, Sola, Vladeza, Martineza, Klaramunta, Pereza, Garatea, Asensija i Amansija. Veliki adut 'Plavih' na meču koji je vodio belgijski sudija Vital Loro su bili navijači. U Zapadnoj Nemačkoj je tih godina svoj hleb zarađivao veliki broj jugoslovenskih gastrabajtera, pa ne treba da iznenađuje to što je više od polovine od 60.000 gledalaca koji su tog 13. februara okupirali tribine “Vald stadiona” bilo iz zemlje sa brdovitog Balkana. Jugosi su prethodno na ulicama Frankfurta pesmom i mahanjem državnom zastavom sa petokrakom zvezdom nagovestili da će biti 12. igrač naše reprezentacije, što se nekoliko sati kasnije i obistinilo.

Susret je počeo inicijativom Jugoslovena, ali bez velikih šansi, a onda je u 13. minuti nakon prekršaja nad Oblakom dosuđen slobodan udarac za 'Plave'. Iako je Slovenac na privremenom radu u Splitu nameravao da sam uputi centaršut u šesnaesterac protivnika taj zadatak je na kraju realizovao njegov klupski drug Ivan Buljan. Dok je on prilazio lopti ka kazneneom prostoru Španaca se uputio i Katalinski, štoper koji je tokom dotadašnje karijere već mnogo puta dokazao da zna da trese protivničke mreže. To je tada 25-godišnji defanzivac rodom sa Ilidže činio uspešno, kako nogom, tako i glavom, o čemu govori podatak da je u sezoni 1971/72 kada je njegov klub Željezničar postao šampion države bio treći strelac tima sa čak 12 golova. Popularni 'Škija' je kasnije opisao svoj bez sumnje najvažniji pogodak u igračkoj karijeri:

Gol u majstorici sa Špancima je najslavniji jer je u važnoj utakmici odlučio pobednika. Kada je Oblak srušen video sam da Buljan hoće da izvede slobodan udarac sa desnog krila, otrčao sam 'preko kabina' i 'odvezao se do vrata'. Lopta mi se posrećila. Skočio sam koliko sam mogao i udario loptu glavom svom snagom. Iribar se bacio i kratko odbio loptu, a obojica smo pali na zemlju. Bio sam brži i sa zemlje je poslao u mrežu. Niko u tom trenutku nije bio srećniji od mene”.

You Tube


To zakucavanje lopte u mrežu Španaca izavalo je ogromnu radost među navijačima Jugoslavije, ali i dalo dodatno samopouzdanje 'Plavima' koji su u nastavku susreta bili bolji rival na terenu. Nastavili su da opasno ugrožavaju gol protivnika, koji se do kraja utakmice nije oporavio od šoka zbog primljenog pogotka. Španci su retko ugrožavali gol Marića, njihovog ključnog kretaora igre Asensija potpuno je zaustavio Oblak, dok su centaršutevi upućeni u naš šesnaesterac predstavljali lak plen za Katalinskog i Bogićevića. O dominaciji pobednika najbolje govori podatak da su izabranici Miljanićeve selektorske komisije uputili čak 31 šut prema golu rivala, dok su Španci to učinili samo 11 puta.

Kada se začuo poslednji zvižduk sudije Loroa započelo je veliko slavlje na terenu i tribinama “Vald stadiona” ali, naravno, i u svim delovima tadašnje Jugoslavije. Plasman fudbalskog državnog tima na Mundijal u Zapadnu Nemačku proslavljan je kao da je naša reprezentacija osvojila evropsku ili svetsku titulu u tom sportu, što dovoljno govori o tome koliko je ljudima značio odlazak 'Plavih' na planetarni šampionat posle 12-godišnje pauze.

Četiri meseca kasnije Jugosloveni su pokazali dva lica na šampionatu koji su započeli odličnom igrom protiv svetskih prvaka Brazilaca na otvaranju. Remi u tom susretu (0:0), te kasnija ubedljiva pobeda nad Zairom (9:0) i nerešen rezultat sa Škotima (1:1) u poslednjem meču prve faze, odveli su naše reprezentativce u polufinalnu grupu ali i povećali očekivanja navijača. Umesto nastavka dobrih igara usledila su tri poraza od Nemačke (0:2), Poljske (1:2) i Švedske (1:2), pa su heroji iz majstorice u Frankfurtu svoj nastup na mondijalu okončali razočaravajućim poslednjim četvrtim mestom u grupi, odnosno osmom pozicijom na šampionatu.

Taj, za javnost, razočaravajući rezultat bacio je u senku ne tako davni trijumf na “Vald stadionu”, pa, ipak, heroj trijumfa nad Španijom Katalinski proglašen je na kraju godine za najboljeg fudbalera Jugoslavije u 1974. Naredne 1975. 'Škija' je iz Željezničara otišao u francusku Nicu, a od dresa reprezentacije - za koji je odigrao 41 utakmicu i dao 10 golova – oprostio se 8. maja 1977. u porazu od Rumunije (0:2) na “Maksimiru”. Po okončanju igračke karijere živeo je u Sarajevu gde se bavio sportskim menadžmentom i obavljao dužnost kordinatora za mlađe selekcije u Fudbalskom savezu BIH. Poslednjih godina se borio sa teškom bolešću, rakom pluća, a tu neravnopravnu bitku je izgubio 9. juna 2011. kada je preminuo u gradu na Miljacki. Odlazak čoveka koji je pogotkom u Frankfurtu stekao oreol heroja Jugoslavije obeležen je podsećanjima na njegov najlepši trenutak u svim delovima nekadašnje zemlje. Iako nje, kao ni njega, više nema sećanje na 'Škiju' i trijumf nad Špancima na “Vald stadionu” još živi!

Komentari (8)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Nikola

Sjajno

Odgovori 3 0

Komsija

Ko' juce da je bilo.... Tacno je za tu euforiju, drzava se svojski potrudila da napumpa tenziju. Cak se i u humoristicke serije ubacivao taj lajtmotiv majstorice i priprema za odlazak na utakmicu. U Frankfurtu bilo nasih na utakmici, k'o kod kuce da igramo. To su ona vremena bila da kada padne gol, cujes celu ulicu kako navijaju. Divna vremena, tada nam fudbal bio najveca briga. To je pravo izdanje "Hleba i igara" a ne ovi danasnji amateri... A i zasluzili smo da odemo, Spance em protezirale sudije tokom kvalifikacija, em ih sr*lo svo vreme. Ali onda smo ih dokusurili u majstorici i dugo se Spanci nisu oporavili od tog udarca. A mi nismo ni slutili da ce Nemci da nas izrade preko Adidasa i Pume (vlasnici su rodjena braca Dasler), oko ugovora za kopacke. Isvadjali se nasi oko love i svadja u timu je ucinila svoje. A bili smo jedni od favorita, 'ej bre FAVORITI!!! Takodje se zivo secam utakmice sa Brazilom na otvaranju prvenstva, nisu nam mogli nista Brazilci, mogli smo i da ih dobijemo, pa nam tada porasli apetiti... A onda afera sa kopackama i debakl...

Odgovori 7 1

Sik

To sa Brazilom je Miljan ziheraški igrao a nije morao, imali smo ne tim nego timčinu.

6 0

* Sva polja su obavezna

Ćuk pred Španiju: Za neke je ovo utakmica karijere...

Ćuk pred Španiju: Za neke je ovo utakmica karijere...

Ćuk pred Španiju: Za neke je ovo utakmica karijere...

Kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije Miloš Ćuk izjavio je pred četvrtfinale Svetskog prvenstva protiv Španije da se nada da će se Delfini izboriti sa pritiskom i dobrom odbranom trijumfovati u tom meču.

Fudbalski matador

Autor

Fudbalski matador

Fudbalski matador

Pre 65 godina, 15. jula 1954. godine, rođen je Mario Kempes, čovek koji je sa dva pogotka u finalnom meču sa Holanđanima, odigranom 25. juna 1978. u Buenos Ajresu, doneo Argentincima prvu od dve dosadašnje titule svetskih šampiona.
Loading...