Getty Images / Christopher Lee

Blog ostalo

04.03.2019 | 16.32

Na današnji dan otišao je 'Vaske'…

Autor

Pre 17 godina, 4. marta 2002. godine, zauvek nas je napustio Velibor Vasović jedan od, ako ne najvećih, onda sigurno najtrofejnijih fudbalera sa prostora nekadašnje Jugoslavije.

FK Partizan 1960/61, 1961/62, 1962/63

FK Partizan

FK Partizan 1960/61, 1961/62, 1962/63

‚Vaske‘ je ušao u istoriju kao prvi igrač iz bivše države koji je, i to kao kapiten, osvojio Kup evropskih šampiona, a ništa manje nije značajna ni činjenica da je nastupajući u tri finalna meča ttg takmičenja postigao dva pogotka, oba u susretima koje su njegovi timovi (Partizan 1966. i Ajaks 1969.) izgubili. Sa tri kluba za koja je nastupao tokom igračke karijere uzeo je ukupno osam titula državnog prvaka – četiri sa Partizanom, tri sa Ajaksom i jednu sa Crvenom zvezdom. Ostalo je zapisano da je, uz Milovana Ćirića, bio jedini čovek koji je bio i igrač i trener ‚večitih rivala‘, pri čemu je sa klubom iz Ljutice Bogdana uspeo da se sa oba ta zanimanja domogne šampionskog trona, najpre 1964. kao fudbaler, a zatim 24 godine kasnije i kao šef stručnog štaba.

Taj ponosni, po mnogim mišljenjima ponekad i svojeglavi čovek držao je do svojih principa, zbog čega je često plaćao ceh. Spadao je među retke intelektualce u našem fudbalu. Završio je Pravni fakultet i govorio četiri strana jezika (engleski, ruski, francuski i holandski),a hleb je, osim kao igrač i trener, zarađivao i kao uspešan advokat. Pred kraj života pokušao je da sa istomišljenicima preuzme rukovođenje Fudbalskim savezom SR Jugoslavije (predviđeno je bilo da obavlja funkciju generalnog sekretara) ali u tome nije uspeo. Verovatno bi ustrajao u nastojanjima da – kako je isticao - “promeni stanje u našem fudbalu” da ga već pomenutog 4. marta 2002. prilikom jedne šetnje ispred Narodnog pozorišta nije zauvek izdalo srce.

Vasović je rođen 3. oktobra 1939. u Požarevcu kao jedno od devetoro dece poreskog službenika Živojina i domaćice Jelene. Nakon što je završio osnovnu školu u Požarevcu, porodica se preselila u Beograd. Pošto je 1953. preminuo otac Živojin, brigu o Vasovićima preuzima majčin brat David Laušević, inače tada visoki funkcioner Uprave državne bezbednosti i član uprave Partizana. Budući trofejni defanzivac je fudbalsku karijeru započeo kao petnaestogodišnjak u Partizanu, kao član čuvene generacje “Matekalovih beba” u kojoj su, uz njega, bili Šoškić, Jusufi, Kovačević, Galić...

Za prvi tim kluba u čijem dresu će odigrati više od 300 utakmica je debitovao u sezoni 1958/59 i ubrzo se ustalio u startnoj postavi na poziciji centarhalfa. Već u sezoni 1960/61 mladi štoper i njegovi drugovi iz te talentovane generacije će stići do prve od svoje četiri titule, a ‚Vasketu‘ će dobre igre u timu iz Humske omogućiti da 18. juna 1961. debituje za reprezentaciju u prijateljskoj utakmici koju su ‚Plavi‘ odigrali sa Marokom (3:2) u Beogradu. Iako će dres sa državnim grbom obući 32 puta i postići dva pogotka Vasović neće biti učesnik nijednog evropskog i svetskog prvenstva, a mnogi smatraju da njegov izostanak sa spiska putnika za Mundijal u Čileu jeste jedan od glavnih razloga što Jugoslavija te 1962. nije došla do finala ili titule svetskih šampiona.

You Tube


I u naredne dve sezone nekadašnji dečak iz Požarevca i njegovi klupski drugovi su titulama potvrđivali superiornost u šampionatima Jugoslavije. Kad je izgledalo da će se ova priča nastaviti, pred start prvenstva 1963/64 odjeknula je senzacionalna vest da je jedan od stubova tima iz Humske, umesto da potpiše novi ugovor sa ‚crno-belima‘, za pet miliona tadašnjih dinara prešao u redove najvećeg rivala – Crvene zvezde. Suma koju je dobio za taj transfer odgovarala je novčanoj vrednosti za koju su se tada mogla kupiti dva Mercedesa, a ‚Vaske‘ je kasnije otkrio da se za prelazak u redove najljućeg rivala odlučio ne samo iz finansijskih razloga, već i zbog ljutnje na čelnike Partizana.

Tada mi je isticao ugovor, ali je isticao i Jusufiju. I on i ja smo bili reprezentativci. U upravi Partizana tada je bio moj ujak David Laušević, pa su mudraci u klubu mislili da je bolje dati velike pare Jusufiju, da on ne ode, a da ja po prirodi stvari moram da ćutim, kao ujak će me srediti. Naravno ja sam otišao odmah kod Ace Obradovića i rekao: ‚Čika Aco, ako Zvezda ima para, ja bih...‘ I tako sam došao u Zvezdu, plaćan iz crnog fonda”.

Kada su videli da je vrag odneo šalu rukovodioci Partizana su odlučili da reaguju, pa je predsednik kluba general Ilija Radaković bio spreman da Vasoviću, takođe iz crnog fonda, ponudi duplo veću sumu novca od one koju mu je dala Zvezda kako bi se vratio na stadion JNA. Usledili su i pritisci i pretnje, od kojih treba izdvojiti onu koju je putem potpisanog pisma uputio jedan zagriženi navijač ‚crno-belih‘, inače oficir JNA. On je poručio reprezentativnom centarhalfu da će ga “ako ponovo ne obuće dres Partizana iz snajperke ubiti na sred stadiona”.

Vasović je, ipak, sezonu 1963/64 proveo u Crvenoj zvezdi, koja je na kraju šampionata preotela titulu od večitog rivala. Ako je odlazak pouzdanog defanzivca iz Humske u Ljuticu Bogdana bio senzacija, njegov povratak u ‚staro jato‘ nakon samo sezone provedene u Zvezdi, predstavljao je još veći šok za navijača oba kluba ali i celokupunu jugoslovensku sportsku javnost. Naravno, ni ta stvar nije protekla bez poteškoća, pa je čitav slučaj morao da rešava drugi čovek Jugoslavije Aleksandar Ranković, koji je nakon 45-minutnog razgovora sa Veliborom rekao: “Razmotrićemo i videćemo”. Pod uticajem ‚druga Leke‘ čelnici večitih rivala Ilija Radaković i Aca Obradović su postigli kompromisno rešenje – ‚Vaske‘ se vratio u Partizan, dok je u Zvezdu otišao Zvezdan Čebinac.

You Tube


Veliborov povratak izazvao je reakcije ostalih igrača ‚crno-belih‘, koji su na osnovu „slučaja Vasović“ procenili da se klub može ucenjivati za veći novac. Većina njih je odbila da igra dok im se ne ispune zahtevi, pa su tako na meču sa Vardarom u Skoplju tim Partizana, uz Vasovića i Kovačevića, činili isključivo omladinci beogradskog kluba.

Strasti su se na kraju, ipak, stišale, a Partizan je na kraju sezone 1964/65 ponovo bio šampion Jugoslavije. Bila je to četvrta i poslednja titula nekadašnjih “Matekalovih beba”, dok je Vasović postao jedini igrač u istoriji jugoslovenskog fudbala koji je u pet uzastopnih prvenstava – doduše kao član dva različita kluba – stizao na šampionski tron.

U narednom prvenstvu tim koji je tada vodio trener Abdulah Gegić je bio daleko od borbe za prvo mesto u nacionalnom prvenstvu, ali je zato stigao do same završnice Kupa evropskih šampiona. Pred beogradskim klubom su redom padali Nant (2:0, 2:2), Verder (3:0, 0:1) i Sparta (1:4, 5:0), u polufinalu je posle velike borbe eliminisan glavni favorit Mančester Junajted (2:0, 0:1), pa su Vasović i drugovi dobili šansu da pobedom nad Realom postanu prvi jugoslavenski tim koji je trijumfovao u najznačajnijem takmičenju ‚Starog kontinenta‘. U finalnom meču, odigranom 11. maja 1966. na briselskom stadionu “Hejsel” priliku da uđu u istoriji su imali: Soškić, Jusufi, Vasović, Rašović, Mihajlović, Bečejac, Kovačević, Galić, Bajić, Hasanagić i Pirmajer.

Čovek kojem je to bio prvi od tri nastupa u finalnim duelima Kupa šampiona prošao je te večeri u glavnom gradu Belgije kratak put od junaka do tragičara jugoslovenskog tima. Posrećilo mu se da u 55. minutu, posle kornera, udarcem glavom dovede ‚crno-bele‘ u vođstvo. Navijači jugoslovenskog pravaka su tada uleteli na travnjak “Hejsela” da podele radost sa svojim ljubimcima, pa se činilo da bi Partizan mogao osvojiti svoju prvu evropsku titulu, a Vasović steći status nezaboravnog heroja finala. Nažalost, samo 15 minuta kasnije strelac do tada jedinog pogotka je načinio grešku koja je verovatno bila presudna za kasniji ishod utakmice. Mada je imao dovoljno vremena da zaustavi opasnu kontru Reala rušenjem napadača madridskog tima Amansija izvan kaznenog prostora, ‚Vaske‘ je, u skladu sa svojim poimanjem fer-pleja, pokušao da dozvoljenim sredstvima prekine tu akciju protivnika. 

You Tube


Amansio ga je, međutim, nadmudrio, a zatim ušavši u šesnaesterac lako savladao nemoćnog Šoškića. Taj izjednačujući pogodak podigao je do tada nemoćni španski tim, pa je Serena u 76. minutu sjajnim udarcem doneo ‚kraljevskom klubu‘ šestu titulu šampiona Evrope, dok su nesuđeni junak finala i njegovi drugovi tugovali zbog propuštene prilike da se upišu među besmrtnike.

Bio je to kraj najvećeg Partizanovog tima u istoriji jer su gotovo svi igrači posle briselskog finala nastavili karijere u inostranim klubovima. Vasović nije imao menadžera, pa je posle neuspelih kontakata sa Borusijom iz Dortmunda i Minhenom 1860, bio spreman da se vrati u Beograda. Tada je neočekivano dobio poziv od holandskog Ajaksa, kluba u kome će provesti narednih pet godina i ostvariti najveće uspehe u klupskoj karijeri. Tim iz Amsterdama je tada imao mladu talentovanu generaciju fudbalera koju je predvodio u svetu još uvek nepoznati Johan Krojf, a trener Rinus Mihels je forsirao novi stil igre koji će nekoliko godina kasnije postati poznat kao ‚totalni fudbal‘.

Jugoslovenski internacionalac se dobro uklopio u taj novi Ajaks i zbog svog kvaliteta, ali i profesionalnog odnosa prema obavezama stekao poštovanje svih u amsterdamskom klubu. Već u njegovoj prvoj sezoni ‚Kopljanici‘ su došli do titule, a tada 20-godišnji Krojf je sa 33 gola bio prvi strelac šampionata. Koliko je ‚Vaske‘ bio cenjen u novoj sredini pokazuje i to da su ga saigrači, u konkurenciji domaćih asova Krojfa, Kajzera, Neskensa, Staja i Surbijea, izabrali za kapitena, što je bilo priznanje koje do tada nije dobio ni jedan stranac u tom holandskom klubu.

Ajaks je u sezoni 1968/69 načinio veliki korak u Evropi, pošto je uspeo da se plasira u finale Kupa šampiona. Rival u meču za trofej, koji je odigran 28. maja 1969. na madridskom stadionu "Santijago Bernabeu", bio je italijanski prvak Milan, u tom trenutku znatno iskusniji tim od holandskog sastava. Vasović se i u svom drugom finalu upisao u strelce, ali njegov pogodak iz penala (u 60. minutu) kojim je smanjena prednost protivnika na 2:1 ponovo nije bio dovoljan da sa svojom ekipom trijumfuje u najvažnijem klupskom takmičenju ‚Starog kontinenta‘. Milan je, zahvaljujući pogocima Pratija (trostruki strelac) i Sormanija, na kraju ubedljivo slavio sa 4:1, a našem fudbaleru je ostala nada da će doći u priliku da u trećem pokušaju konačno razbije maler izgubljenih finala.

You Tube


Naredne 1970. godine Holandija je dobila svog prvog osvajača Kupa šampiona, ali to nije bio Ajaks, već njegov veliki rival roterdamski Fejenord. Ipak, neosporni kvalitet protagonista ‚totalnog fudbala‘ došao je do izražaja u sledećoj sezoni kada su Krojf i drugovi u ovom takmičenju, preko Tirane (2:2, 2:0), Bazela (3:0, 2:1), Seltika (3:0, 0:1) i Atletika (0:1, 3:0) stigli do svog drugog finala. Za protivnika su 2. juna 1971. na londonskom "Vembliju" neočekivano imali grčki Panatinaikos, koji je prethodno u atinskom revanšu sa Crvenom zvezdom nadoknadio, činilo se, nedostižni zaostatak od tri gola (1:4) sa beogradske "Marakane".

Ajaks je u tom finalu bio favorit, a tu ulogu su na terenu trebali da opravdaju: Staj, Surbijer, Vasović, Hulshof, Rejnders, Neskens, Miren, Van Dajk, Krojf, Svart i Kajzer. Iako se u Londonu nije upisao u strelce ‚Vaske‘ je konačno stigao do toliko čekanog trijumfa u završnim duelima Kupa šampiona. ‚Kopljanici‘ su pogocima Van Dajka (5.) i rezerviste Hana (87. minut) ostvarili očekivanu pobedu (2:0), pa je čovek, koji je prethodno dva puta poražen u finalanim susretima, imao tu čast da kao kapiten novog prvaka ‚Starog kontinenta‘ podigne dragoceni pehar u engleskom ‚hramu fudbala‘.

Slavlje je nastavljeno i po povratku ekipe u Amsterdam, a kad su svi očekivali da će pouzdani defanzivac nastaviti uspešan posao u Ajaksu, on je odučio da u 33. godini okonča igračku karijeru i vrati se u Jugoslaviju. Koliki je trag ostavio tokom petogodišnjeg igranja u Ajaksu najbolje pokazuju reči njegovog nekadašnjeg saigrača, na žalost danas takođe pokojnog Johana Krojfa, koji je izuzetno cenio svoga kapitena:

„Bio mi je veliki prijatelj, od njega sam toliko naučio. Kad je došao kod nas 1966. godine doneo je visok nivo profesionalizma. Nisam znao da takav igrač i takav čovek negde postoji. Igrali smo mi lepo i pre njegovog dolaska ali smo sa njim dobili ono što nam je nedostajalo – sigurnost. Ponekad sam imao problema u defanzivi, a onda on dođe i samo kaže: ‚Johane, ne brini, ostavi ga meni‘. U tom smislu mi je bio kao stariji brat“.

Posle samo nekoliko meseci tek penzionisani fudbaler je dobio priliku da, iako bez ikakvog trenerskog iskustva, sedne na klupu svoga bivšeg kluba Partizana. Čelnici ‚crno-belih‘ su verovali da Vasović, i pored tog minusa, može - zbog neospornog autoriteta i igračkog znanja koje je posedovao - biti pravo rešenje za klub koji već nekoliko godina nije uspevao da se vrati na stare staze slave, odnosno osvoji titulu šampiona Jugoslavije. Doskorašnji kapiten Ajaksa je novi posao u Partizanu započeo u pauzi između dva dela šampionata 1971/72, a koliko su u to vreme i mediji sa pažnjom pratili povratak velikog asa u domaći fudbal možda najbolje ilustruje naslov foto reportaže – Vaske bez maske – objavljene te zime u "Večernjim novostima" .

You Tube


Na žalost Vasovića, čelnika kluba i navijača Partizana, njegov trenerski učinak na klupi tima iz Humske nije bio ni približno uspešan kao u nekadašnjim igračkim danima. Mladi stručnjak sa ‚crno-belima‘ nije osvojio ni jedan trofej. U njegovoj debitantskoj sezoni Partizan je prvenstvenu trku završio na petom mestu, naredni šampionat je okončao na četvrtoj poziciji, da bi na isteku prvog dela takmičenja u prvenstvu 1973/74 ‚Vaske‘ zauvek otišao iz kluba u kome je stekao igračko ime.

Usledile su godine u kojima je bez većih uspeha radio u Proleteru, francuskim klubovima Anžeu i Pari Sen Žermenu, egipatskom Zamaleku i grčkom Ernikosu, a onda je 1986. postao šef stručnog štaba Crvene zvezde. Sa ‚crveno-belima‘ je ostvario najveći uspeh u trenerskoj karijeri, osvojivši 1988. titulu šampiona Jugoslavije. Ostao je, međutim, žal zbog propuštene prilike da se u Kupu šampiona stigne do same završnice, a možda i do trofeja, čime bi Vasovićev trenerski učinak sigurno bio uspešniji od ostvarenog. Zvezda je 4. marta 1987. u prvom četvrtfinalnom duelu najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja na "Marakani" nadigrala Real, koji su tada predvodili asovi Butrahenjo, Sančez, Valdano, pa se može reći da je konačni rezultat (4:2) bio čak i dobar za madridski klub. Činilo se da ‚Vaske‘ može da odvede najtrofejniji jugoslovenski tim u njegovo treće polufinale Kupa šampiona ali je u revanšu na "Santijago Bernabeu" domaćin ostvario pobedu (2:0) koja mu je bila dovoljna da eliminiše Beograđane i tako speči njihovog trenera da se ponovo (mada u novoj ulozi) nađe na korak od učešća u završnom meču tog takmičenja.

Vasović je kao trener bio dosta zahtevan, a od svojih fudbalera je, ne samo tražio da izvršavaju postavljene zadatake na treninzima i utakmicama, već i da se obrazuju. Zbog inistiranja na učenju engleskog jezika došao je u sukob sa nekolicinom fudbalera Zvezde, što je, kako mnogi tvrde, bio jedan od razloga njegovog odlaska sa "Marakane" 1988. godine. Nakon kratke epizode u švajcarskoj Belinconi okončao je svoju trenersku karijeru i posvetio se advokatskim poslovima. Iako više nije bio na velikoj sceni i dalje je pratio dešavanja u jugoslovenskom fudbalu, tačnije rečeno postao je žestok kritičar stanja u kome se našao naš najpopularniji sport nakon raspada zajednile države i formiranja Savezne Republike Jugoslavije. Početkom devedesetih godina prošlog veka je sa nekolicinom bivših asova osnovao Udruženje za zaštitu i prosperitet jugoslovenskog fudbala, čiji cilj su bile radikalne reforme u fudbalskoj organizaciji i sistemu takmičenja. Vasović je želeo da sa istomišljenicima, nakon oktobarskih promena u zemlji 2000. godine, preuzme rukovođenje FSJ, međutim ovu svoju poslednju utakmicu, igranu doduše van travnatog terena, nije uspeo da dobije.

Fatalni srčani udar ga je sprečio da se i dalje bori za promene u sportu, kome je toliko dao ali i od koga je mnogo dobio. Čovek koga su nazivali ‚jugoslovenskim Bekenbauerom‘ zauvek počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, gradu u kojem je počeo, ali i okončao svoju višedecenijsku plodnu vezu sa fudbalom.

Komentari (18)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Stole

Vasović je ponikao u Partizanu, sa Partizanom osvojio četiri titule i finale Kupa šampiona. Poslije povratka u Partizan izjavio je da se vratio u klub za koji navija. Bio je veliki igrač , jedan od čuvenih Partizanovih beba, koji su prvi put u istoriji jugoslovenskog fudbala osvojili tri uzastopne titule pod vodstvom trenera Stjepana Bobeka. Neka počiva u miru.

Odgovori 7 26

Misel

Ajd ostavite coveka na miru nema pametnija posla nego da cacka po netu ko za koga navija i ko koga voli kako da ne. To ovi sto predju pet banki ko moj cale pa ceo dan igraju kles rojal i vise po telefonu jer ne mogu vise sojke da jure.

Odgovori 2 25

Profesor Vuleta

Aleksej je moja redovna musterija u mom kabinetu! Pravi je majstor!😍💑

Odgovori 29 1

* Sva polja su obavezna

"Hoćete i rezultate, i klince, i dizanje vrednosti..."

"Hoćete i rezultate, i klince, i dizanje vrednosti..."

"Hoćete i rezultate, i klince, i dizanje vrednosti..."

Trener Partizana Savo Milošević izjavio je uoči gostovanja Radniku, u poslednjoj utakmici u godini, da je njegov tim dao maksimum u balansiranju između različitih ciljeva.

Milojević: Jeste zaostala utakmica, ali je derbi

Milojević: Jeste zaostala utakmica, ali je derbi

Milojević: Jeste zaostala utakmica, ali je derbi

Trener Crvene zvezde Vladan Milojević rekao je da njegov tim mora na najbolji mogući način da se spremi za utakmicu sa Čukaričkim, koja će za ‚crveno-bele‘ biti poslednja u 2019. godini.
Loading...