Getty Images / Christopher Lee

Blog ostalo

21.03.2019 | 08.10

Legenda o deda Dinu

Autor

Pre nešto više 77 godina, 28. februara 1942. godine, u malom italijanskom mestu Marijano del Frijuliju rođen je jedan od najvećih golmana u istoriji svetskog fudbala – Dino Zof.

Dino Zoff

Bongarts/Getty Images

Čovek kog je Međunarodna federacija fudbalske istorije i statistike proglasila trećim najboljim čuvarem mreže u 20. veku (iza Lava Jašina i Gordona Benksa) ušao je u anale kao jedini Italijan koji je sa “azurima” uzeo titule i svetskog i evropskog šampiona, ali i kao najstariji osvajač Mondijala, pošto je imao 40 godina, četiri meseca i 13 dana u trenutku kada je u Madridu 11. jula 1982. podigao pehar.

Zof će ostati upamćen i po rekordnoj minutaži čuvanja mreže nacionalne selekcije bez primljenog pogotka, s obzirom na to da u periodu od 1972. do 1974. čak 1142 minuta nje bio savladan u utakmicama italijanske reprezentacije.

“Dino nacionale” u svojoj zbirci trofeja sakupio je sve važne pehare, osim onog namenjenog osvajaču Kupa šampiona. U finalima najvažnijeg evropskog klupskog takmičenja nastupao je dva puta, ali je u oba odlučujuća duela – najpre sa Ajaksom 1973. u Beogradu, a zatim i sa Hamburgom deceniju kasnije u Atini – njegov Juventus pretrpeo minimalne poraze.

Zof sigurno nikad neće prežaliti propuštenu priliku da uđe u istoriju kao jedina osoba koja se i kao igrač i kao selektor popela na tron namenjen šampionu Starog kontinenta. Od tog podviga su ga u Roterdamu 2000. godine delile sekunde, pošto je Italija u finalnom susretu sa Francuskom sve do pred sam kraj meča vodila sa 1:0. Ipak, izjednačujući pogodak Viltora u sudijskoj nadoknadi vremena, a zatim “zlatni gol” Trezegea u produžecima omogućili su “trikolorima” da po drugi put postanu prvaci Evrope, a legendarnog golmana sprečili da ostvari najveći uspeh u trenerskoj karijeri.

Rođen ratne 1942. godine u porodici lokalnog poljeprivrednika u Marijano del Frijuliju, Dino je od malih nogu ispoljavao želju da bude uspešan golman. Tu ljubav prema dresu sa brojem jedan kasnije je objasnio rečima koje su pokazale da ga je pozicija čuvara mreže privlačila zbog toga što je na njoj mogao da se dokaže kao “usamljeni junak”.

“Želeo sam da budem golman jer su mi oni na terenu uvek izgledali usamljeno, a ja volim individualni sport”.

Početak, međutim, nije bio lak. Inter i Juventus ga nisu želeli u svojim redovima jer su procenili da “zbog niskog rasta nema perspektivu”. Budućeg sjajnog golmana, koji je kasnije porastao do visine od 182 centimetra, nije obeshrabrilo to odbijanje najvećih italijanskih klubova. Trnoviti put do zvezda započeo je u lokalnom Udinezeu, za koji je 24. septembra 1961. debitovao u Seriji A (u porazu od Fjorentine) i do 1963. odigrao 38 utakmica, a nastavio na golu Mantove, čiji dres je tokom četiri godine oblačio 131 put.

Prelomni trenutak u njegovoj karijeri bio je odlazak u Napoli sa kojim je 1967. godine potpisao ugovor posle transfera vrednog tadašnjih 130 miliona lira, I mada sa budućim dvostrukim šampionom Italije tokom pet sezona provedenih na “Sao Paolu” nije uspeo da osvoji nijedan trofej, Zofu su sjajne odbrane na golu Napolitanaca omogućile da načini novi važan korak u karijeri – obuće reprezentativni dres “azura”. Za najbolji državni tim Italije debitovao je upravo u Napulju, 20. aprila 1968. u revanš susretu četvrtfinala Kupa nacija sa Bugarskom, koju su domaćini dobili sa 2:0 i tako obezbedili učešće na završnom turniru ovog takmičenja.

Dino Zoff

Simon Bruty/Getty Images

Sada već 26-godišnji golman branio je u sve tri utakmice finalnog turnira, održanog juna 1968. na Apeninskom poluostrvu i uz pomoć sreće stigao (zajedno sa reprezentativnim drugovima) do svog prvog velikog trofeja u karijeri. Fortuna je tada zaista bila na strani Italijana jer ih je novčić ”bačen” nakon remija sa Sovjetima u polufinalnom meču u Napulju (u ono vreme, po pravilima UEFA, nije bilo penala) “lansirao” u finale u Rimu, gde su 8. juna u prvom susretu sa Jugoslovenima bili na ivici poraza.

Dragan Džajić je u 39. minutu meča na “Olimpiku” postao prvi fudbaler koji je savladao Zofa u njegovoj reprezentativnoj karijeri, ali su promašaji “plavih” u nastavku susreta, kao i naklonost švajcarskog sudije Dinsta, omogućili domaćinima da,najpre u finišu preko Dominginija izjednače rezultat, a zatim u produžecima izbore spas, tj. odigravanje nove utakmice.

U ponovljenom finalnom susretu, odigranom dva dana kasnije, “azuri” su bili bolji rival, pa su golovima Rive i Anastazija došli do svoje prve i zasad jedine titule kontinentalnog šampiona. Nekadašnji dečak iz Marijano del Frijulija dobio je i prvo veliko individualno priznanje, pošto je izabran u najbolji tim finalnog turnira.

Dve godine kasnije Zof se našao među putnicima za Mondijal u Meksiku, ali nije branio za “azure” na utakmicama šampionata, koji je 1970. održan u zemlji Acteka. Selektor Valkeređi je tog leta imao više poverenja u Dininog velikog konkurenta Albertozija, pa je golman Napolija morao da sa klupe gleda kako njegova reprezentacija stiže do finala u kome ju je ubedljivo savladao Peleov Brazil (4:1).

Iako Italija u narednih osam godina na svetskim i evropskim prvenstvima nije ostvarila zapaženije rezultate, Zof se u tom periodu izborio za status neprikosnovene “jedinice” svoga nacionalnog tima. U tome mu je svakako pomogla i selidba u Juventus 1972. godine, gde će najzad početi da osvaja brojne klupske trofeje. Žetva je zaista bila bogata jer je Dino, tokom 11 sezona koje je proveo kao golman u torinskoj “staroj dami”, učestvovo u osvajanju šest “skudeta” (1973, 1975, 1977, 1978, 1981. i 1982), dva Kupa Italije (1979. i 1983), kao i trofeja Kupa UEFA, koji je 1977. stigao u vitrine najuspešnijeg italijanskog kluba posle trijumfa u finalnom nadmetanju sa Atletik Bilbaom (1:0, 1:2).

Zof je u Juventus otišao kao 30-godišnjak, dakle u dobu kad se za njega moglo reći da je zreo čuvar mreže sa velikim iskustvom, a već u maju 1973. dobio je priliku da se sa novim klubom u finalu bori za najdragoceniji evropski trofej – Kup šampiona. Rival timu iz Pijemonta u duelu odigranom 30. maja na beogradskoj “Marakani” bio je branilac trofeja i tih sezona bez sumnje najkvalitetniji sastav Starog kontinenta – Krojfov Ajaks. Torinezi su susret započeli sa ekipom: Zof, Salvadore, Marketi, Morini, Longobućo, Kauzio, Furino, Kapelo, Altafini, Anastazi i Betega, dok je trener tima iz Amsterdama Rumun Štefan Kovač na teren izveo: Staja, Surbirea, Hulshofa, Blankenburga, Krola, Neskensa, Hana, Mirena, Repa, Krojfa i Kajzera.

Pobednik je bio odlučen već u četvrtom minutu kada Zof nije uspeo da zaustavi precizni udarac glavom Džonija Repa. Ajaks je u tom ne naročito interesantnom finalu propustio priliku da ostvari još ubedljiviju pobedu, a čuvar mreže italijanskog šampiona morao je da čeka narednih deset godina kako bi ponovo dobio priliku da bude akter završnog meča ovog takmičenja.

Dino Zoff

Getty Images

Junak naše priče sa godinama je učvršćivao imidž jednog od najboljih evropskih i svetskih čuvara mreže. Važio je za racionalnog golmana, ali je znao i da spektakularnim intervencijama sačuva svoju mrežu. Nedostatak visine nadoknađivao je intuicijom da se gotovo uvek nađe na pravom mestu. Odlično je sa linije komandovao svojom odbranom, te imao autoritet među saigračima, kojima je ulivao dodatnu sigurnost i samopouzdanje.

Zbog toga ne treba da iznenađuje što je u periodu od 20. septembra 1972. do 15. juna 1974. ostvario rekordni niz od 1.142 minuta bez primljenog gola u dresu “azura”. Posle prijateljskog meča sa Jugoslavijom u Torinu (3:1) u kome ga je u 43. minutu savladao Partizanov “poslovođa” Momčilo Vukotić, Zof je bio nesavladan u narednih 12 utakmica. Taj dugi period “začaranosti” njegove mreže prekinuuo je u prvoj utakmici Mundijala u Zapadnoj Nemačkoj napadač selekcije Hondurasa Mano Samona, koji je u 46. minutu duela odigranog na Olimpijskom stadionu u Minhenu matirao italijanskog rekordera.

I pored silnih odbrana i ostvarenih rekorda Dino, naravno, nije bio bezgrešan. Italijani su mu dugo na dušu stavljali pogodak primljen u utakmici sa Holanđanima na Svetskom prvenstvu u Argentini 1978. Tada je u duelu koji će odlučivao da li će “lale” ili “azuri” igrati u finalu sa Argentincima, Han udarcem upućenim sa više od 25 metara udaljenosti iznenadio Zofa i time praktično rešio pitanje drugog učesnika završnog meča Mundijala.

Golman Juventusa je dve godine kasnije imao priliku da ponovo na Apeninskom poluostrvu sa selekcijom Italije osvoji titulu šampiona Evrope. Iako je u četiri susreta primio samo jedan gol, Zof nije ponovio uspeh iz 1968. pošto su domaćini tek četvrto mesto na prvenstvu Starog kontineneta na kome je prvi put nastupilo osam reprezentacija zauzeli. Sada već 38-godišnjem čuvaru mreže italijanskog državnog tima su ostala utešna priznanja – ponovo je izabran u idealni tim šampionata i proglašen najboljim golmanom završnog turnira.

Mnogi su očekivali da se “deka Zof” nakon ovog prvenstva oprosti od dresa “azura” ali je on odlučio da vernost državnom timu produži do narednog velikog izazova, Svetskog šampionata u Španiji 1982. godine. Reprezentacija koju je tada vodio selektor Enco Bearcot loše je započela nadmetanje na Pirinejskom poluostrvu. Nakon bledih igara i tri remija ostvarenih u mečevima sa Poljskom, Kamerunom i Peruom, Italijani su se kao drugoplasirani u grupi bukvalno prošvercovali u narednu rundu šamponata gde su ih čekale još teže prepreke – Argentina i Brazil. Mada su na startu druge faze savladali “gaučose” (2:1), činilo se da tadašnji dvostruki svetski šampioni nemaju velike šanse da se plasiraju u polufinale pošto im je za to bilo neophodno da u odlučujućem duelu 5. jula u Barseloni pobede reprezentaciju Brazilu, glavnog kandidata za titulu.

Ostalo je zapisano da je trostruki strelac Paolo Rosi tog dana na stadionu “Sarija “ odigrao utakmicu života, ali ništa manje zasluge za podvig Italijana u meču koji je ušao u istoriji svetskih prvenstava pripale su veteranu koji je čuvao mrežu pobedničke selekcije. Zof je čudesnim intervencijama, posebno u završnici susreta, sprečio da nekoliko šuteva brazilskih reprezentativaca završi u njegovoj mreži i tako omogućio “azurima” da sačuvaju minimalnu prednost (3:2).

Pošto je u polufinalu lako savladala Poljake (2:0), selekcija sa Apeninskog poluostrva je 11. jula na madridskom stadionu “Santijago Bernabeu” u meču za svetsku titulu odmerila snagu sa Saveznom Republikom Nemačkom. Enco Bearcot je te večeri ukazao poverenje: Zofu, Đentileu Kolovati, Bergomiju, Širei Kabriniju Orijaliju, Tardeliju, Kontiju, Rosiju i Gracijaniju, a u nastavku susreta zaigrali su i rezervisti Altobeli i Kauzio. Iako u prvom poluvremenu Kabrini nije iskoristio najstožu kaznu, Italija je u nastavku utakmice golovima Rosija, Tardelija i Altobelija došla do pobede 3:1 i treće titule svetskog šampiona.

Bio je to vrhunac karijere 40-godišnjeg Dina Zofa, koji je kao najstariji igrač i kapiten u istoriji finala svetskih prvenstava radosno podigao pehar namenjen šampionima naše planete. Čovek koji je pre 14 godina, nakon samo četiri reprezentativna nastupa u Rimu stigao do evropskog trona, sada je na početku pete decenije života uzeo onaj još vredniji trofej, namenjen svetskim prvacima. "Deda Dino” je proglašen najboljim golmanom Mondijala, a zanimljivo je da je bio drugi čuvar mreže koji je na svetskim šampionatima kao kapiten reprezentacije podigao pobednički pehar. Pre njega ta čast je pripala još jednom Italijanu, Đanpjeru Kombiju (1934), da bi taj elitni spisak u 21. veku proširili Španac Iker Kasiljas (2010) i Francuz Igo Loris (2018)

Zof se od reprezentcije, čiji dres je oblačio 112 puta, oprostio 29. maja 1983. na utakmici sa Švedskom. Želeo je da, pre nego što definitivno kaže zbogom golmanskim rukavicama, u poslednjoj sezoni karijere konačno uzme pehar Kupa šampiona. S obirom na to da je tim Juventusa – čiji su osnovu činili osvajači svetske titule u Španiji: Đentile, Širea, Kabrini, Tardeli, Rosi – pojačan evropskim zvezdama Platinijem i Bonjekom, izgledalo je da ovi njegovi planovi imaju realne izglede na uspeh. Torinska “stara dama” se 25. maja 1983. godine našla u Atini u svom drugom finalu najprestižnijeg evropskog takmičenja, a protivnik joj je bio nemački šampion HSV.

Sa 41 godinom i 80 dana, Zof je bio najstariji učesnik jednog finalnog meča u istoriji evropskih kupova, a kao kapiten predvodio je ekipu u kojoj su još nastupili: Đentile, Kabrini, Bonini, Brio, Širea, Betega, Tardeli, Rosi, Platini i Bonjek. Iako su bili favoriti i objektivno kvalitetniji tim, fudbaleri prvaka Italije nisu uspeli da svog kapitena na oproštaju daruju toliko željenim poklonom. Odlučujući pogodak Feliksa Magata je doneo veliku radost timu sa severa Nemačke, dok je legendarni golman morao da se pomiri sa činjenicom da ni u poslednjem pokušaju nije uspeo da se dokopa jedinog pehara koji mu je nedostajao u blistavoj karijeri.

Dino Zoff

Claudio Villa/ Grazia Neri

Zof je trenerski “zanat” počeo da uči u Juventusu, gde je radio sa golmanima. Nakon iskustva koje je stekao sa olimpijskom selekcijom “azura” dobio je 1988. šansu da vodi najbolji tim torinske “stare dame”. Bogatu zbirku trofeja Juventusa upotpunio je još jednim Kupom Italije i peharom Kupa UEFA, ali su mu čelnici kluba zbog izostanka “skudeta”,1990. godine uručili otkaz. Nastavio je trenerski posao u Laciju gde je, nakon funkcije šefa stručnog štaba, bio i sportski direktor, a 1998. Fudbalski savez Italije ga je imenovao za selektora A reprezentacije “azura”.

Mada Italija nije spadala među favorite na prvenstvu Starog kontineneta koje je 2000. održano u Holandiji i Belgiji, nekadašnji sjajni golman je uspeo da svoje izabranike odvede do već spominjanog finalnog duela sa Francuzima. Bez obzira na nesrećni gubitak titule u završnici meča, malo ko je mogao da nastup Italijana oceni kao neuspeh i selektoru prebaci da je loše vodio reprezentaciju. Ipak, 58-godišnjak iz Marijano del Frijulija je, nakon kritika koje je na njegov račun uputio Silvio Berluskoni, neočekivano odlučio da napusti selektorsku klupu.

Italijani su se, pod vođstvom Marćela Lipija, u finalu Mundijala 2006. godine u Berlinu revanširali Francuzima za nesrećni poraz u Holandiji, a Dino Zof je, posle nove epizode u Laciju i kraćeg boravka u Fjorentini, okončao svoju trenersku karijeru. Čovek koji je toliko zadužio italijanski fudbal je zaslužio da uživa u mirnim penzonerskim danima. U novembru 2015. zdravlje mu je bilo ozbiljno ugroženo virusnom neurološkom infekcijom, a sve ono što mu s dešavalo u bolnici prilikom borbe za život kasnije je opisao u razgovoru sa novinarima:

"Prvi put u životu zapravo sam se bojao... Jedne noći sam video dva lika na na kraju svog krveta. Imali su lica Gaetana Širee (saigrača poginulog u automobilskoj nesreći 1999) i Enca Bearcota (pokojnog selektora “azura”). Nisam spavao, to nije bio san. Rekao sam: ‘Ne još ne sada‘. I još sam ovde!”

Golmanska legenda je i dalje među nama – još mnogo dobrih godina, sinjor Zof!

Komentari (6)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Matija

Hvala na ovakvim temam i pismenim kolumnama

Odgovori 9 0

Zver

Svaka cast SK za ovakve tekstove.ne treba zaboraviti velikane drugih era koje neki od nas nismo imali cast da pratimo a uveliko su zasluzni za to sto je nas omiljeni sport to sto jeste danas - najvaznija sporedna stvar na svetu. Pozz

Odgovori 19 0

dsadsadsasasdsasdaasdsads

Odlican tekst!

Odgovori 18 0

* Sva polja su obavezna

Zof: Ne vidim problem u Bufonovom povratku u Juve

Zof: Ne vidim problem u Bufonovom povratku u Juve

Zof: Ne vidim problem u Bufonovom povratku u Juve

Legendarni italijanski golman Dino Zof opravdava povratak Đanluiđija Bufona u Juventus, mada priznaje da takav potez nije očekivao.

Zof: Donaruma će biti bolji od mene

Autor

Zof: Donaruma će biti bolji od mene

Zof: Donaruma će biti bolji od mene

Legendarni golman Dino Zof kaže da je blistava budućnosz pred mladim čuvarom mreže Milana Đanluiđijem Donarumom.
Loading...