Getty Images / Christopher Lee

Blog ostalo

28.03.2019 | 12.42

I šta, Žoze, sad: Uspon i pad Murinja

Autor

Ovo je priča o Žozeu Murinju, njegovim trenerskim i ljudskim osobinama, njegovom vrhuncu, njegovom krahu i njegovoj budućnosti.

Jose Mourinho

Shaun Botterill, Getty Images

Tekst prvobitno objavljen na Sportifico.rs

Autor: Milorad Gačević

Mnogi poznati umetnici prošli su put od anonimnih stvaralaca koji u stilskom pogledu donose nešto novo, koje publika simpatiše zato što se bore protiv vladajućih trendova i struktura, do stvaralaca koji su etablirani u umetničkom sistemu, finansijski obezbeđeni i medijski eksponirani, ali koje publika više ne voli, kritičari ih ne štede, dok oni u svojoj praksi ponavljaju ustaljene obrasce koji svima postaju dosadni. Pojedinci koji su nekad pobuđivali simpatije i entuzijazam sada izazivaju bes i rezignaciju.

Da takav scenario postoji i u sportu, vidimo na primeru Žozea Murinja. On je prešao put od gotovo anonimnog trenera koji je sa Portom ozbiljno narušio dominaciju najbogatijih evropskih klubova i tako pobrao simpatije brojnih navijača širom fudbalskog sveta koji su se radovali pobedama manje bogatog kluba nad klubovima vrednim više milijardi evra, do jednog od najplaćenijih službenika najbogatih klubova, medijski eksponiranog pojedinca koji sebe naziva Posebnim ili Specijalnim i koji sebe uvek stavlja u prvi plan, dok u praksi vođenja timova i dalje tvrdokorno istrajava u forsiranju ustaljenih obrazaca koji postaju dosadni čak i najzagriženijim navijačima timova koje vodi, pa čak i mnogim velikim poštovaocima njegovog lika i dela.

Žoze Murinjo rođen je 26. januara 1963. u Setubalu u Portugaliji. Žozeova karijera je vrtoglava, burna i sadržajna. Ona ipak može da se sažme, praktično u jednu rečenicu, kao što može da se izrazi faktografski­ – spiskom osvojenih trofeja koji je fascinantan i koji portugalskog trenera smešta u panteon najvećih trenerskih imena u istoriji fudbala. Ma šta mislili o Murinju, činjenice ilustruju njegov značaj u istoriji fudbala.

Veoma kratka karijera fudbalera, sticanje obrazovanja za trenera na akademskom nivou, godine učenja u Barseloni, kratka epizoda u Benfici, zapaženi rezultati u Uniao Leiriji, prelazak u Porto i pokoravanje fudbalske Evrope, zatim stvaranje moćnog Čelsija, trijumfalno i impozantno vraćanje Intera na staze stare slave, pokušaj rušenja Barsine imperije sa madridskim Realom, povratak u Čelsi i buran rastanak s Plavcima, ambiciozno preuzimanje Mančester junajteda i neslavno napuštanje kormila velikog engleskog kluba.

Žoze Murinjo je do sada bio trener osam timova (Benfika, Uniao Leirija, Porto, Čelsi u dva navrata, Inter, Real Madrid, Mančester junajted), osvojio je 25 trofeja i brojna individualna priznanja među kojima se izdvajaju nagrada za trenera godine koje mu je FIFA dodelila 2010. godine, orden princa Henrija, državno priznanje koji se dodeljuje u Portugaliji, i titula počasnog doktora Tehničkog univerziteta u Lisabonu. Osvajao je i titule prvaka nacionalnih liga u Portugaliji dva puta sa Portom, u Engleskoj tri puta sa Čelsijem, u Italiji dva puta sa Interom, i u Španiji jedanput sa Realom iz Madrida, uz mnogo osvojenih kup takmičenja u zemljama u kojima je radio. Ligu šampiona osvojio je dva puta, sa Portom i sa Interom. Sa Portom je osvojio i Kup UEFA, a sa Mančester junajtedom Ligu Evrope. Zaključno sa 16. decembrom 2018. godine, Murinjo je ostvario 64,8% pobeda na 909 mečeva koje je vodio u karijeri.

Jose Mourinho

Alex Livesey, Getty Images Sport

Ipak, posle otkaza u Mančester junajtedu postavlja se sledeće pitanje – koji su razlozi Murinjovog neuspeha i uopšte silaznog trenda u njegovoj karijeri?

Da bismo odgovorili na to pitanje, prethodno se moramo upoznati sa osnovama njegovog trenerskog rada i uspeha koje je ostvario. Jednom prilikom izjavio da je fudbalski svet pun filozofa sa zanimljivim teorijskim idejama, ali da je za njega realnost zbivanja unutar fudbalskog terena jedino što je bitno. Međutim, analizom realnosti (načina igre timova koje je Murinjo vodio, na osnovu njegovih izjava, kao i na osnovu izjava fudbalera koje je trenirao, zatim izjava njegovih kolega trenera i predsednika klubova koji su ga angažovali), može se jasno uočiti da je razvio specifičnu filozofiju fudbala i način rada sa fudbalerima.

Koštinja, fudbaler koga je Murinjo trenirao u Portu, ističe da su timovi pod Žozeovim vođstvom živeli od sopstvene dinamike. Murinjovi timovi menjali su sisteme igre, ali nikad nisu odustajali od određene filozofije. Kako je taj fudbaler napomenuo, „jedna od najvažnijih stvari u vezi sa Murinjom tiče se njegovog stava prema kojem protivnički timovi moraju biti prinuđeni da se menjaju, dok njegovi timovi moraju da se drže sopstvenog identiteta“. Koštinja je uveren u to da spomenuti princip predstavlja konstantu Murinjove karijere. Jedino što se u njegovoj karijeri menjalo bili su klubovi i fudbaleri. Žoze je uvek ostajao čovek koji se drži svojih principa.


Onima koji su pažljivo pratili Murinjove timove prilično je jasno koju filozofiju fudbala tako uporno i postojano forsira Žoze Murinjo. Luj van Gal, holandski fudbalski strateg koji je sa Murinjom sarađivao u Barseloni gde je portugalski trener obavljao funkciju jednog od njegovih pomoćnika, istakao je da je Žoze trener koji mnogo više veruje u odbranu nego u napad. „Zbog toga što verujem da moramo da zabavimo publiku, moja filozofija je bila da uvek moram forsirati napadački fudbal. Murinjova filozofija se svodi na to da je važno pobediti! U tome se razlikujemo“, zaključio je Van Gal. To što je trenerski zanat učio u Barseloni, gde je sarađivao sa Van Galom i Bobijem Robsonom, u kojoj je napadački orijentisan fudbal obaveza, nije ostavilo osetan trag u Murinjovoj trenerskoj praksi. Iako su u igri Porta bili vidljivi pojedini elementi čuvenog Mihels-Krojfovog totalnog fudbala, tj. „Barsajaks škole“, kako tu vrstu poimanja fudbala naziva Džonatan Vilson, pre svega elementi visokog presinga, oni su ubrzo gotovo nestali iz igre Murinjovih timova. Jer, kako ističe upravo Džonatan Vilson, mnogo snažniji uticaj od „Barsajaks“ škole na Murinja je izvršio Viktor Frade, jedan od pionira tzv. periodizacije, koji je preferirao odbranu u srednjem i niskom zonskom bloku i apsorbovanje pritiska protivničkih timova. Takav pristup podrazumeva odricanje od poseda lopte. Prema Murinjovom viđenju, u posedu lopte je rizik, dok je u defanzivnoj postavci sigurnost. Sajmon Kuper ističe da je ideolog totalnog fudbala Johan Krojf smatrao da se kontrola prostora uspostavlja kontrolom lopte, dok Murinjo smatra da se prostor kontroliše odustajanjem od kontrole lopte. Sâm Murinjo izjavio je da „što više lopta kruži između igrača na sredini terena, to protivnički tim ima više šansi da tu loptu oduzme“. Posed lopte je rizik. „Ko ima loptu u nogama, taj ima i strah“, ističe Murinjo.

Murinjo je ukazao na to da jedan od problema engleskog fudbala jeste loša obuka mladih fudbalera. On je Englezima zamerio na tome što mlade fudbalere obučavaju za izvršavanje zadataka koji su u vezi isključivo sa pozicijom na kojoj fudbaler nastupa, a savremeni fudbal zahteva svestrane fudbalere. Tu lekciju Murinjo je mogao da nauči u doba dok je bio pomoćnik u Barseloni. Na prvi pogled to bi značilo da je Murinjo sledbenik totalnog fudbala, ali njegova primarna opredeljenost za defanzivni stil igre u potpunosti je suprotna osnovnim idejama totalnog fudbala. Utoliko Murinjo nije prezao upravo od specijalizacije igrača, iako je to zamerao engleskom pristupu fudbalskoj igri. Čuveni Arigo Saki smatra da je jedan od glavnih problema razvoja fudbalske igre na početku XXI veka postala sklonost ka specijalizaciji igrača na račun univerzalizacije koju je na veliku scenu donela revolucija totalnog fudbala koju su uveli Holanđani, a koju je on sâm sledio i sproveo u Italiji, kao trener Milana u doba apsolutne vladavine tog tima u evropskim fudbalskim okvirima. Za Sakija nema sumnje u to da je proliferacija specijalista obeležje reaktivnog fudbala. U Sakijevom viđenju totalnog fudbala, igrač koji ima loptu u nogama mora biti sposoban da bude ređista (plejmejker), ali kada u veznom redu tima postoje fudbaleri koji su ograničeni na izvođenje specijalnih zadataka, tako nešto nije moguće.

Jose Mourinho, Claude Makelele

Michael Steele, Getty Images

Paradigmatičan primer veznjaka specijaliste za Sakija je Klod Makele, koji jednostavno nije sposoban da bude ređista. A upravo Makelele, i uopšte uzev igrači njegovog tipa, fudbaleri su kakva preferira, čak i obožava Murinjo. Makelele je uostalom bio jedan od najvažnijih činilaca šampionskog tima Čelsija koji je predvodio Murinjo. Ma koliko da je kritikovao Engleze, Murinjo je trener koji forsira specijalistički usmerene fudbalere. To se posebno odnosi na fudbalere veznog reda. Murinjov taktički specijalitet, za koji on smatra da je zapravo njegova taktička inovacija, jeste igra sa trojicom veznjaka defanzivnih karakteristika (tzv. trivote) koji mogu da deluju agresivno i na polovini protivnika, ali i da čine čvrst blok ispred poslednje linije odbrane na sopstvenoj polovini. Tako je u Čelsiju on za prvu postavu birao vezni trio koji su činili Makele, Lampard i Tijago, kasnije Esijen. U Realu je povremeno forsirao trojku koju su činili Ćavi Alonso, Kedira i Lasana Dijara, pa čak i Alonso, Dijara i Pepe, na mečevima protiv Barselone, pri čemu je u ovoj varijanti, zahvaljujući Alonsu, njegov vezni red ipak imao i veznjaka koji može da kreira. U Mančester junajtedu on je često posezao za izrazito defanzivnom veznom trojkom Matić-Erera-Felaini. Murinjo možda ipak jeste idejni tvorac defanzivne varijante 4-3-3 sistema.

Murinjo, uopšte, nastoji da selektira i oformi fizički dominantnu ekipu koja protivnike melje agresivnošću i snagom. Otuda on obožava i fudbalere poput Felainija koji mnogo doprinose i u defanzivi i u ofanzivi. Isto tako, dok je u savremenom fudbalu sve više na delu trend forsiranja štopera koji imaju sposobnosti da učestvuju u kreiranju napada, Murinjo uporno ograničava njihovu ulogu na obavljanje isključivo defanzivnih zadataka. Žorž Kosta, koji je pod Murinjovim vođstvom u Portu igrao na poziciji štopera, izjavio je da Žoze njemu, kao ni bilo kojem drugom centralnom beku, nije dozvoljavao da sa loptom u posedu krene napred. „Žoze je mrzeo svaki put kada bih to uradio stavljajući mi do znanja da takav potez dovodi do disbalansa čitavog tima“, istakao je Kosta. „Ako je bekovima i dozvoljavao da odu napred, njihovi odlasci uvek su morali biti pokriveni postavljanjem veznih fudbalera na njihove pozicije“. Jer Murinjo se drži principa prema kojem u toku napada jedan tim mora da ima najmanje pet igrača u odbrani, a to dalje znači da svi fudbaleri jednog tima ne treba da učestvuju u napadačakim akcijama, što je jedan od osnovnih postulata totalnog fudbala.

Španski novinar Dijego Tores, inače oštar Murinjov kritičar i autor kontroverzne knjige o portugalskom treneru (The Special One: The Dark Side of Jose Mourinho), Murinjovu dobitnu formulu uspeha u velikim utakmicama, a možda i filozofiju fudbala portugalskog trenera, sveo je na sedam ključnih elemenata, odnosno principa:

1. Pobedu ostvaruje tim koji napravi manji broj grešaka.
2. Fudbal favorizuje timove koji isprovociraju veći broj grešaka protivnika.
3. Umesto da pokušava da bude superiroran u odnosu na protivnika, za tim koji gostuje bolje je da pokuša da isprovocira greške protivnika.
4. Onaj ko ima loptu ima veće šanse za to da napravi grešku.
5. Ko smanji posed lopte, smanjuje mogućnost za pravljenje grešaka.
6. Onaj ko ima loptu ima i strah.
7. Ko nema loptu u posedu oseća se snažnijim.

Možda je suštinu Murinjove filozofije fudbala, tačnije, idealnog modela igre koji on zamišlja, moguće pronaći u jednoj izjavi Kristijana Ronalda. Posle poraza Juventusa od Mančester junajteda: “Dominirali smo 90 minuta, imali mnogo šansi, mogli smo da rešimo utakmicu ranije tri-četiri puta, ali smo se opustili i za to smo kažnjeni. Junajted nije uradio ništa da dobije ovu utakmicu – ne možemo da govorimo ni o sreći, mi smo njima poklonili sreću“. Jer, čini nam se da bi Murinjo voleo da protivnički tim sâm sebe pobedi, dok njegovi igrači samo treba da budu strpljivi, da se brane i čekaju greške protivnika. Murinjo je definitivno trener koji se hrani tuđim greškama. Njegov ideal jeste možda to da njegov tim po mogućstvu uopšte i ne uputi udarac u okvir protivničkog gola, a da ipak postigne pogodak. I ma koliko to izgledalo nemoguće, Murinjovim timovima je tako nešto uspevalo, na primer u sezoni 2004/2005. na meču Lige šampiona protiv Barselone na Kamp Nou stadionu, gde je na poluvremenu Murinjov Čelsi vodio 1:0, a da pri tome nije uputio nijedan udarac u okvir gola – fudbaler Barselone Beleti postigao je autogol. Murinjo je neka vrsta fudbalskog zen-budiste, ili pre taoiste koji u neaktivnosti vidi suštinsku aktivnost. On je pobornik vrste ne-delovanja koja je u kineskoj taostičkoj filozofiji poznata kao wu wei doktrina. Osnivač taostičke škole Lao Ce zapisao je: „Osvajanje sveta uvek proizlazi iz nedelanja; čineći nešto, čovek ne može osvojiti svet“. A Murinjova filozofija fudbala možda se može svesti na misao koju poznati rimski filozof, pravnik i besednik Ciceron pripisuje rimskom državniku Marku Porciju Katonu starijem: „Čovek nikad nije delatniji nego kad ništa ne čini, nikad manje sâm nego kada je sa samim sobom“.

Jose Mourinho

Clive Mason/Getty Images

Međutim, tajna uspona Žozea Murinja ne može se svesti samo na filozofiju nedelanja, ne samo zato što u kineskoj varijanti ona zapravo podrazumeva delanje bez napora, što je u fudbalu kao fizičkoj aktivnosti visokog intenziteta praktično nezamislivo. Veoma bitna je i njena primena. Na tom polju je Murinjo briljantan. Posle poraza Barselone od Intera u čuvenom polufinalu Lige šampiona 2010. godine, novinari su Ćavija Ernandesa pitali da uporedi Gvardiolu i Murinja. Uz sve razlike koje među njima postoje, Ćavi je ukazao i na jednu izrazitu sličnost koja ih povezuje. I jedan i drugi su veoma metodični i apsolutno posvećeni taktičkoj pripremi utakmice. Golman Porta Vitor Baija istakao je da je prilikom pripreme taktičkog plana utakmice Murinjo bio neverovatno posvećen sitnicama, kao i da je odlično anticipirao različita scenarija koja bi mogla da se razvijaju tokom utakmice. „Nekad je delovalo da je mogao da prorekne budućnost“, kaže Baija. Čuveni golman se setio kako je jednom prilikom Murinjo do najsitnijih detalja predvideo na meču Porto – Benfika. On je predvideo sve taktičke poteze koje će povući Hose Antonio Kamačo, tadašnji trener Benfike. Baija se seća kako su na treninzima spremali odbranu sa igračem manje jer je Murinjo predvideo da sudija neće izdržati pritisak i da će isključiti jednog njihovog igrača. Na utakmici se desilo upravo ono što je Žoze predvideo. Kako su do detalja utanačili i uigrali način igre sa igračem manje, fudbaleri Porta bez problema su odoleli svim napadima Benfike.

Deo njegove strategije psihičke pripreme fudbalera jesu njegovi nastupi na konferencijama za medije, na kojima on provocira protivnike i vrši pritisak na sudije, s ciljem da svoje igrače rastereti pritiska i da kod njih probudi inat i podstakne snagu. Isto tako, Murinjo je poznat i po tome što svojim fudbalerima odobrava sva sredstva kako bi došli do pobede. Martin O’Nil, trener Seltika u sezoni u kojoj je škotski velikan igrao finale tadašnjeg Kupa Uefa protiv Porta, optužio je Murinjove fudbalera za namerno odugovlačenje i lažiranje povreda. To je sastavni deo Žozeove taktike.

U autobiografskoj knjizi Aleks Ferguson za Rafaela Benitesa, sa kojim nije bio u najboljim odnosima, zapisao je sledeće: „Bez obzira na moje rezerve kada je u pitanju njegova ličnost i menadžerski rad, mislim da je Benites uspeo da ubedi svoje igrače da za njega potroše poslednji atom snage, tako da mu se mora priznati sposobnost inspirisanja: bez obzira na to da li je u pitanju bio strah, poštovanje ili veština. Njegov tim se nikada nije predavao i on zaslužuje sve pohvale za to“.

Ono što je veliki Aleks Ferguson napisao za Benitesa u još većoj meri važi za Murinja. To uopšte važi za trenere čija filozofija počiva na odbrani. Da bi neki tim dobro igrao odbranu, pored taktičke discipline, potrebna je čelična volja. Odbrana uglavnom i počiva na volji, poverenju i koheziji tima. Bez njih, čak i najgenijalnija taktička rešenja ostaju samo prazna forma. Jer za to da napadaju igračima inspiracija gotovo da nije potrebna, ali motivacija je nužna za to da disciplinovano i posvećeno igraju odbranu. To što su Murinjovi timovi igrali izuzetnu odbranu značilo je da je on znao da kod igrača pobudi volju za to ulože maksimim napora na izvršavanje taktičkih zadataka vezanih za odbranu sopstvenog gola. Murinjo uopšte važi za dobrog motivatora. Vitor Baija ukazao je i na to koliko je dobar psiholog Žoze Murinjo. „Sve nas je znao toliko dobro da je mogao da kontroliše naše emocije u bilo kojoj situaciji“, rekao je Baija. Mnogi igrači koje je Murinjo trenirao prema njemu gaje veliko poštovanje, pa tako i Dejan Stanković. Možda tajnu uspeha Žozea Murinja upravo treba tražiti u tome što je igrače uspevao da ubedi da posvećeno i organizovano igraju odbranu i da u izvršavanje zadataka koje im je on kao trener postavljao ulože i poslednji dah energije.

Kada se sve sabere, ispostavlja se da Murinjov pristup fudbalu počiva na tri temelja:

1. Držanje za filozofiju igre koja počiva na organizaciji defanzive, fizički dominantnoj igri i iskorišćavanju grešaka protivnika.
2. Posvećeno i detaljno analiziranje protivnika i pripremanje taktičkog plana utakmice.
3. Insistiranje na disciplini fudbalera, apsolutnom autoritetu trenera i značajnom posvećivanju pažnje psihičkom radu sa fudbalerima i podsticanju motivacije za sprovođenje zamisli trenera. (Spomenuti aspekt Murinjovog rada, međutim, ima dva lica – dobro je poznato da Murinjo ne preza od toga da javno kritikuje svoje fudbalere i da im pripisuje odgovornost za loše rezultate).

Kada se ti principi uzmu u obzir, ne treba da čudi što je vrhunac karijere Murinjo ostvario u milanskom Interu sa kojim je osvojio tzv. tripletu. Da li je samo sticajem prilika ili mudrom ulogom rukovodstva italijanskog fudbalskog giganta Murinjo izbaran za trenera Intera, to je manje važno. Ono što je važno jeste to da je Murinjo bio čovek koji je Interu doneo titulu evropskog pravaka posle višedecenijskog posta (45 godina) koji je usledio nakon što je Inter osvojio Kup šampiona sa Elenijom Ererom na klupi. Između Murinja i Erere ipak postoji i dublja veza. Na to da Murinjo u mnogo čemu podseća na Ereru ukazao je predsednik Intera Masimo Morati.

Jose Mourinho

Getty Image/ Valerio Pennicino

Elenio Erera, poznat pod nadimcima Gušter i Mag (Il Mago), smatra se utemeljivačem čuvenog italijanskog katenaća, stila fudbala koji je izrazito defanzivan i koji se zasniva na formaciji koja se sastoji od pet defanzivnih fudbalera, pri čemu je jedan od njih tzv. libero. Erera zapravo nije tvorac katenaća. Pre njega taj stil fudbala u Italiji razvijali su Đuzepe Đipo Vijani i Nereo Roko, ali Erera ga jeste usavršio. Na ofanzivnom planu katenaćo fudbal se zasniva na kontranapadima – Erera je inistirao na tome da njegovi fudbaleri odmah po osvajanju lopte moraju da upute nekoliko vertikalnih pasova i tako osvoje prostor iza leđa protivnika koji pokušava da probije odbranu njegovog tima. Ali ako nije tvorac katenaća, Erera je čovek koji je jasno definisao ulogu trenera, kako to ističe Džonatan Vilson. Vilson navodi da je jednom prilikom Elenio Erera izjavio da su pre njega fudbalski treneri bili samo ljudi koji nose torbe igrača na leđima. „Ja sam ih stavio na mesto koje im pripada“, istakao je Erera. Argentinac je preuzimao apsolutnu kontrolu nad celokupnim radom fudbalerima koje trenira. On je bio jedan od prvih trenera koji je propisivao način i režim ishrane fudbalera. Insistirao je na tome da njegovi igrači spavaju po 12 sati. Njegov sistem poznat pod nazivom ritiro podrazumevao je to da igrači moraju da spavaju u trening-kampu veče pred utakmicu. Smatra se i pionirom upotrebe sportske psihologije u trenažnom procesu. U svlačionici je Erera ostavljao motivacione poruke koje su kod igrača potpirivale borbeni duh i razvijale pobednički mentalitet. Tamo gde je Erera bio trener svi elementi trenažnog procesa bili su striktno regulisani.


Erera je posebno bio opčinjen detaljnom pripremom utakmica. Fudbaleri koje je trenirao često su isticali da su na osnovu Ererinih informacija protivničke fudbalere prepoznavali iako ih pre toga nisu videli na fotografijama. Argentinski trener je zahtevao apsolutnu poslušnost, disciplina je za njega bila imperativ. Njegova pravila bila su bitnija od majstora fudbala. Kada je bio trener Barselone, Erera je iz tima izbacio Mađara Ladislava Kubalu, idola navijača i živu legendu katalonskog velikana. Poput Kubale u Barseloni, u Interu “prošao je“ Antonio Anhelilo, Ererin zemljak koji je bio prvoklasni golgeter. Društveni život koji je on vodio nije se dopadao Ereri. Tokom čitave karijere Erera se držao sledećeg pravila: naporan rad, perfekcionizam, fizička priprema, poseban režim ishrane i tri dana pune koncentracije pre utakmice! Erera je povezivan i sa mnogim kontroverzama. Smatra se da je svojim fudbalerima pre utakmica davao tablete koje su sadržale nedozvoljene supstance. Pobeda je morala da se ostvari po svaku cenu. Takođe, dok je bio trener Rome, on je na teren poslao bolesnog fudbalera Đulijana Takolu koji je nekoliko sati posle izlaska iz igre preminuo. Najzad, fudbaleri koje je trenirao žalili su se na njegov manir da svaku veliku pobedu pripiše svojim genijalnim taktičkim planovima, dok je poraze pripisivao lošem zalaganju i greškama fudbalera njegovog tima.

To što je pre odigravanja velikih utakmica insistirao na potpunoj izolovanosti fudbalera od svih zbivanja van fudbala takođe nije prijalo igračima koje je trenirao. Tarćizio Burnjić, čuveni fudbaler zlatne generacije Intera, smatra da je njihov poraz od Seltika u finalu Kupa šampiona 1967. godine u dobroj meri bio uzrokovan time što je Erera igrače držao u karantinu koji je podrazumevao potpunu izolovanost fudbalera od spoljnjeg sveta. Nekoliko dana fudbaleri nisu bili u prilici da sreću ljude koji nisu bili deo stručnog štaba Intera. Prema Burnjiću, fudbalere Intera to je dovelo na korak do ludila. Engleski napadač Geri Hičens dolazak u Ererin Inter poistovetio je s dolaskom u vojnički kamp. Burnjić pak smatra da je Ererin pristup mogao da bude plodotvoran kada bi se primenjivao povremeno. „Ali kada ga primenjujete svakodnevno, on fudbalerima postane veoma naporan“, zaključio je Burnjić.

Sličnosti između Erere i Murinja su frapantne: orijentacija na defanzivu i kontranapade, insistiranje na disciplini i psihičkoj motivaciji fudbalera, insistiranje na pobedi po svaku cenu, egocentrizam i pripisivanje zasluga za pobede taktičkim planovima, a odgovornosti za poraze fudbalerima, sukobi sa kreativnim fudbalerima koji su pri tom izraziti individualci, fizičko i psihičko iscrpljivanje fudbalera.

Jose Mourinho

Dan Mullan/Getty Images

Kada se vratimo osnovnim principima Murinjovog fudbala, možemo pokušati da odgovorimo na pitanje koje smo postavili na početku. Šta je, dakle, razlog Murinjovog pada?

Na ovo pitanje moguće je dati tri odgovora:

-Defanzivni pristup postao je pročitan i prevaziđen.
-Murinjo je izgubio sposobnost da taktički parira protivnicima, što znači da je “popustio“ njegov rad na pripremi utakmica.
-Ili je možda stvar u tome što on na duži rok ne može da uspostavi i održi timsku disciplinu i apsolutno poverenje i odanost fudbalera koje trenira.

Činjenica je da su direktan fudbal i posebno igra orijentisana na posed (Juego de posicion) preuzeli primat u svetu fudbala, ali to Murinju nije smetalo da upravo u jeku ofanzive prethodna dva modela osvaja trofeje i tako ne samo da uspe da održi u životu defanzivni pristup fudbalskoj igri, nego da taj pristup učini trećim bitnim trendom savremenog fudbala. U trenucima kada je Gvardiolina Barselona delovala nezaustavljivo, Murinjov Inter je uspeo da je zaustavi. U eri apsolutne dominacije Gvardioline Barselone, Murinjo je sa Realom uspeo da osvoji titulu u Španiji. U trenucima kada su mnogi mislili da je kao trener otpisan, Murinjo je u velikoj meri zahvaljujući dobroj defanzivi sa Čelsijem uspeo da još jednom trijumfuje u Premijer ligi. Na kraju krajeva, sa Mančester junajtedom osvojio je Ligu Evrope i bio vicešampion Premijer lige. Dakle, ako je činjenica da je Murinjovo shvatanje fudbala potisnuto u drugi plan, to i dalje ne znači da je uz pomoć tog shvatanja postalo nemoguće osvajati trofeje. Uostalom, i u vreme dominacije defanzivnog fudbala timovi koji su igrali ofanzivni fudbal osvajali su trofeje. Ipak, činjenica je da defanzivni pristup u utakmicama sa direktnim rivalima za osvajanje trofeja nije dovoljan. Potrebno je pobeđivati i tzv. slabije protivnike, a tu defanziva često nije od velike pomoći. Na tom planu Murinjo ima mnogo problema.

Isto tako, nema sumnje u to da je Murinjo i dalje taktički brijantan, da dobro skautira i analizira igru protivnika, kao i da zna da osmisli dobra defanzivna taktička rešenja. To je bio slučaj na meču Premijer lige protiv Sarijevog Čelsija u Londonu, kada je uspeo da uz pomoć Lukakua i Mate od ostatka Čelsijevog tima izoluje Žoržinja, možda i ključnog igrača u Sarijevoj koncepciji. Emerijevom Arsenalu je uspeo da parira promenom sistema igre svog tima u 3-4-2-1 umesto uobičajenog sistema 4-2-3-1 ili 4-3-3 sistema. Taj sistem se u srednjem i niskom defanzivnom bloku pretvarao u sistem 5-3-2 i 5-2-3 čime je parirao Arsenalovom ofanzivnom 3-4-2-1 sistemu. Čak i na mečevima koje je njegov tim izgubio, on je pokušao da primeni zanimljiva taktička rešenja čija realizacija je izostala. Protiv gradskog rivala Mančester sitija koristio je defanzivno orjentisani vezni trio Matić, Erera i Felaini, pri čemu je Erera striktno markirao Davida Silvu. Uz to je nastojao da formiranjem lanca od šest ili sedam fudbalera (četiri igrača uže odbrane i tri defanzivna veznjaka) u niskom zonskom bloku njegov tim potpuno zatvori poslednju trećinu terena, tj. zone terena u šesnaestercu i ispred njega, i tako smanji prostor za manevre gradskog rivala u samoj završnici napada, kao što je to nekad sa Interom uspeo da uradi protiv Gvardioline Barselone. Na poslednjem meču na klupi Junajteda, na Enfildu protiv Liverpula, Murinjo je ponovo upotrebio sistem igre 3-4-2-1 koji je u defanzivnom bloku bio transformisan u sisteme 5-3-2 i 5-2-3, ali i u formaciju 5-1-3-1 – ona je nastajala tako što se veznjak Erera povremeno povlačio u prostor između dva štopera, dok je treći štoper (Darmijan) odlazio na poziciju desnog beka, a levi spoljni fudbaler Jang se vraćao na poziciju levog beka. Time je desni spoljni Dalo mogao da bude orjentisan na izlaske na izrazito ofanzivnog levog beka Liverpula Robertsona, što znači da je dejstvovao “visoko“, u liniji sa Lingardom i Rašfordom, dok je Matić bio u prostoru između te trojke i poslednje petorke. Na Murinjovu žalost, upravo je Robertson njegovom timu pravio velike probleme, što znači da njegova taktička zamisao nije uspela. Najzad, u prilog tome da Murinjo i dalje jeste dobar taktičar ide to što je uvođenjem Felainija u igru često uspevao da promeni sistem igre i odnose snage na terenu i tako ostvari dobar rezultat.

To znači da možda razlog Murinjovog pada treba tražiti u tome što on posle sezonu-dve provedene u klubu ne uspeva da održi disciplinu u timu, a još manje da održi i razvije poverenje između sebe i igrača i tako ih ubedi u to da nastave da za ostvarenje njegovih ideja daju “sve od sebe“, kako to treneri znaju da kažu. Ponuđeni odgovor preuzimamo iz jedne od fudbalskih kolumni koje piše mostarski pesnik Marko Tomaš. On smatra da je Murinjo počeo da gubi kontrolu svaki put kada su njegovi fudbaleri prestali da mu veruju, drugim rečima, kada je izgubio apsolutno poverenje svojih fudbalera. Da u tome ima istine, pokazuju konkretni primeri iz trenerske prakse portugalskog stručnjaka. Fudbaleri Reala svojevremeno su se žalili su na to što Murinjo tokom dužeg vremenskog perioda sa njima radi samo na uigravanju odbrane i kontranapada, dok potpuno zanemaruje treninge na kojima bi se usavršavao način napada protiv timova koji se brane u niskom zonskom bloku. Na primedbe fudbalera Murinjo često oštro reaguje. Prigovore fudbalera Reala on je tretirao kao gest nelojalnosti. U maju 2013. godine Murinjo je odbio da zajedno sa ekipom putuje u Malagu gde je Real igrao sa istoimenim timom. Dok je grupa navijača podržala Murinja, neki od fudbalera predvođeni kapitenom Ikerom Kasiljasom praktično su stupili u otvoreni sukob s njim. Poznato je da je u Čelsiju, tokom drugog Murinjovog mandata na klupi, tinjalo tiho nezadovljstvo načinom Murinjovog rada kod nekih fudbalera, posebno kreativaca poput Edena Azara. I u Junajrtedu je bilo daleko od idealnog u tom smislu – engleski mediji su posle Murinjovog odlaska preneli informaciju prema kojoj su samo trojica fudbalera bila protiv njegove smene.

Žoze Murinjo

Gareth Copley, Getty Images Sport

Žoze Murinjo

Ali ako se setimo šta su fudbaleri Intera govorili o Ererinim metodama koje su zapravo preteča Murinjovog načina rada, onda možemo da konstatujemo da pristup kakav forsira Murinjo na duži rok neminovno mora da dovede do gubitka discipline fudbalera i narušavanja tzv. timske atmosfere. Fabio Kapelo izjavio je da je Murinjo dobar trener, ali da posle godinu i po dana rada on naprosto ruinira fudbalere koje trenira. „Njegovi fudbaleri psihološki nisu kadri da pruže ono što on od njih zahteva“, istakao je Kapelo. U takvim uslovima igrači počinju da iskazuju nezadovoljstvo, pa čak i neposlušnost. To dovodi do sukoba i narušavanja atmosfere u svlačionici. Primetićemo da je Kapelo očito samo ponovio ono što je Burnjić rekao povodom Erere i njegovog načina rada.

Još jedna bitna stvar u vezi sa Murinjom jeste ta što se on očigledno bolje snalazi u timovima koji nemaju jasno razvijenu tradiciju, filozofiju fudbala i kulturu igre, osim ukoliko ta tradicija i kultura ne počivaju na defanzivi, kao što je to bio slučaj u Interu. Žoze se upravo zato i nije najbolje snašao u madridskom Realu i Mančester junajtedu, uprkos tome što je ostvario i dobre rezultate, posebno u Realu (titula prvaka Španije). To što se on obreo u tim klubovima utoliko posebno čudi. Jer čini se da je to bila pogrešna procena, kako samog Murinja, tako i čelnih ljudi spomenutih klubova. Poimanje fudbala u te dve sredine izrazito je napadačko i u njima defanzivno orijentisani treneri uglavnom nisu poželjni. I to nema veze sa brojem postignutih golova u sezoni – to je samo stvar statistike. Problem je u stilu igre koji Murinjo gaji: defanzivna odgovornost, fizička dominacija, zanemarivanje poseda lopte i izostanak rizika. Takav stil, pa čak i u slučaju postizanja trocifrenog broja golova u jednoj sezoni i osvajanja titula, kao što je to bio slučaj sa Realom, ne trpi se u sredinama koje gaje prvenstveno napadački i atraktivan fudbal. Utoliko je bilo samo pitanje vremena kada će ti klubovi prekinuti saradnju sa Žozeom. Uz to, Murinjo ne trpi igrače izrazitih individualnih karakteristika, a upravo takvi fudbaleri imaju ključne uloge u filozofijama fudbala timova poput Reala i Mančester junajteda. Kada vlasnici klubova počnu da dovode takve igrače, Murinjo obično ne bude zadovoljan. Tome u prilog govori izjava koju je nedavno dao Kaka. „Moj problem u Madridu prvo je bio kontinuitet, a potom i trener jer sam tri godine pokušavao da ubedim Murinja da imam kvalitet za Real. Ali, on je birao drugačije, nisam mogao na to da utičem. Nikako", rekao je Kaka. Sve to su očigledno shvatili u Barseloni. Jer, u trenutku kada je bilo izvesno da će Rajkard napustiti klupu Barselone, Žoze Murinjo je ozbiljno figurirao kao jedan od kandidata da postane šef struke ovog kluba. Pa iako je prošao „Barasajaks“ školu, u klubu su procenili da on ne može da se uklopi u filozofiju i kulturu igre katalonskog giganta. Umesto njega posao je dobio Gvardiola, a sve ostalo je istorija.

Mađarski trener Bela Gutman, danas najpoznatiji po čuvenoj kletvi koju je izrekao u trenutku kada je dobio otkaz u Benfici, govorio je i o tzv. pravilu tri godine (Three-Year Rule), prema kojem u jednom timu nešto mora da se menja nakon tri sezone, bilo da je reč o treneru, bilo da je reč fudbalerima. Džonatan Vilson smatra da je upravo Murinjovo iskustvo u velikoj meri potvrdilo zasnovanost Gutmanovog pravila. Murinja očito prati neka vrsta Gutmanove kletve. Jer, ako ovo pravilo ne važi za predstavnike „Barsajaks“ škole čiji ključni princip je kontinuitet u forsiranju određene fudbalske kulture, ono ipak važi za trenere koji hoće da budu slobodni strelci i da nameću svoje principe. Stvari za njih, smatra Vilson, postaju još komplikovanije ukoliko gaje reaktivan fudbal koji nije usmeren na kreaciju nego je usmeren na destrukciju.

Jose Mourinho

Laurence Griffiths/Getty Images

Zaključak je relativno jasan: Murinjo se tvrdoglavo drži filozofije reaktivnog fudbala ali za njeno sprovođenje na duži rok ne može da obezbedi potrebno poverenje i disciplinu fudbalera. Kada poverenje koje Murinjo uživa kod igrača postane poljuljano, onda ostali kvaliteti na kojima počiva rad portugalskog trenera ne mogu da dođu do izražaja. Bez jedinstva tri ključna elementa njegovog rada, Murinjo očigledno ne može da radi onako kako je zamislio. Kada uz to postoje i neslaganja između Murinja i njegovih saradnika iz sportskog sektora ili uprave klubova, tada atmosfera u klubu i posebno unutar tima postane turobna. Taktički posmatrano, Murinjov problem je u tome što primarno defanzivna strategija koju forsira u jednom trenutku, u velikoj meri zbog gubitka poverenja između njega i fudbalera koje trenira, prestane da funkcioniše, a on jednostavno ne zna kako da timovi koje trenira kreativno napadaju.

Zbog toga njegovi timovi u jednom trenutku, obično u trećoj sezoni, ostaju bez identiteta i otuda deluju beživotno i dosadno. Murinjo jednostavno nije u stanju da na duži rok maksimalno usavrši i održava u životu jedan taktički kvalitet, a ne zna da razvije bilo koji drugi taktički kvalitet. Ukoliko želi da se vrati na staze uspeha on će morati da smanji svoj ego i pokuša da bude taktički fleksibilniji, npr. kao Čolo Simeone, i na taj način možda stekne i na duži rok održi poverenje fudbalera koje bude trenirao, kako bi mogao da kontinuirano razvija defanzivnu igru, ili da se u potpunosti menja i prilagođava novim trendovima i tendencijama savremenog fudbala koji se kreće rutama ofanzivnog fudbala. Prva opcija možda je i moguća, dok druga deluje gotovo nemoguća.

Bilo kako bilo, jednu od najzanimljivih stvari u savremenom fudbalu verovatno će predstavljati dalji tok karijere Žozea Murinja. Ostaje nam da čekamo i vidimo da li će Murinjo uspeti da ostvari još neki uspon, ili je njegova karijera u definitivnom padu sa kojeg više neće biti povratka. Ne znamo da li je Murinjo čitao poeziju jednog od najvećih pesnika portugalskog jezika, Brazilca Karlosa Drumonda de Andradea, ali jedna pesma velikog majstora pisane reči koja, gle čuda, nosi naslov Žoze, u ovom trenutku na odgovarajući način opisuje trenutni položaj jednog Žozea koji sebe voli da zove Posebni, tj. Specijalni.

I, šta, Žoze, sad? Zabavi je kraj, svetlu ugašen sjaj, ljudi nestali, noć je zahladnela, i šta, Žoze, sad? i šta, Žoze, sad? ti što ni ime nemaš, i rugaš se drugima, što goriš stihovima, i voliš, prigovaraš, šta, Žoze, sad?...Ali umreti nećeš, da, ti si snažan Žoze! Sada u tami sam, ko svaka divlja zver, bez božje zaštite i bez golog zida da se na njega nasloniš, i bez crnog konja koji galopom grabi, ti marširaš Žoze! Žoze, kuda?

Tekst prvobitno objavljen na Sportifico.rs

Autor: Milorad Gačević

Komentari (21)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Miroslav

Ovakav tekst je milina citati.Treba da bude primer objektivnosti i analize sportskih novinara.Svaka čast!

Odgovori 20 1

Puz

Ovo je omanja knjiga a ne analiza... Evo što se Murinja tiče pravi je momenat da dodje u Partizan. Karijera mu na nizbrdici, pa bi mogao da se solidarise sa Crno - Belima a za 2-3 meseca bi mogao da otpeva: "Dotak'o sam dno života". Posle toga bi samo mogao uzbrdo. Para ima, ovde bi mogao da proba za slavu, a ovaj naš anti-fudbal gde igrači beže od lopte a i protivnika, mu po filozofiji u potpunosti odgovara, nemaš šta da pogrešis kad nemaš loptu. Milina.

Odgovori 12 11

Vinossa

Murinjo moze da zavrsi na kraju u klubu u kojem ga niko ne vidi, a to je Barcelona. Da je Barca imala Murinja u poslednjih nekoliko sezona, misljenja sam da bi makar neko finale LS odigrali, a Murinjo retko gubi finalne utakmice. Ako Barca uzme titulu i ove sezone, sva je prilika da hoce, a ne osvoji sa ovakvim timom LS, mislim da ce opcija Murinjo u Barci stajati biti razmatrana u junu. Ovakav kakav je opisan u ovom sjajnom tekstu, on Barci moze doneti korak vise u takmicenju kakva je LS

Odgovori 14 4

* Sva polja su obavezna

Umalo senzacija: Inter spasao bod u 90+2. minutu

Umalo senzacija: Inter spasao bod u 90+2. minutu

Umalo senzacija: Inter spasao bod u 90+2. minutu

Dva meča - dva remija na startu nove sezone u Ligi šampiona. Fudbaleri Slavije su protiv Intera u Milanu bez sva tri boda ostali u nadoknadi vremena (1:1), dok je duel između Olimpika i Zenita završen identičnim rezultatom.

Gvardiola: Jedan centralni defanzivac za mene je izazov

Autor

Gvardiola: Jedan centralni defanzivac za mene je izazov

Gvardiola: Jedan centralni defanzivac za mene je izazov

Pred duel sa Šahtjorom u Ukrajini u prvom kolu Lige šampiona, menadžer Mančester sitija Pep Gvardiola potvrdio je da je Džon Stouns povređen i da je to za njega izazov.
Loading...