Getty Images / Christopher Lee

Blog ostalo

23.05.2019 | 09.00

Priča o čoveku koji je Albion odveo na krov sveta

Autor

Pre 20 godina, 28. aprila 1999. godine preminuo je Alf Remzi, jedini selektor koji je fudbalsku reprezentaciju Engleske odveo na tron svetskih šampiona

Alf Ramsey

Getty Images

Iako je titula osvojena na Vembliju 30. jula 1966. sigurno najveće dostignuće u karijeri tog zatvorenog čoveka – koji je kao prvi fudbalski menadžer za zasluge za nekadašnju Imperiju dobio titulu “viteza njenog Veličanstva“ – ona, ipak, nije jedina stvar po kojoj ga pamte na Ostrvu.

Njegovu zaostavštinu ispunjava i titula šampiona Engleske, koju je sa Totenhemom osvojio kao igrač 1951. godine, a ostalo je zapisano i da je 32 puta nosio dres selekcije Albiona. Za reprezentaciju je nastupio i na za Engleze neuspešnom Mondijalu u Brazilu 1950, da bi kasnije dobio čast da kao kapiten tri puta predvodi državni tim najvećeg dela Ujedinjenog Kraljevstva od koga se oprostio u čuvenoj utakmici sa Mađarima u Londonu (3:6).

Remzi je uspeo da u svom prvom menadžerskom poslu dovede u ono vreme anonimni tim Ipsviča iz Treće divizije do senzacionalne titule šampiona Engleske 1962. Ta titula, osvojena u debitantskoj sezoni kluba u elitnom fudbalskom rangu, zapravo je i “lansirala” tada 41-godišnjeg stručnjaka na mesto selektora, sa kojeg je 1963. poveo svoje izabranike na put ka Olimpu. Engleska mu je ostala večno zahvalna za ono što je uradio na Svetskom šampionatu koji je leta 1966. održan u “kolevci fudbala”, ali to nije sprečilo čelnike Saveza da osam godina kasnije, nakon neuspeha reprezentacije u kvalifikacijama za Mundijal u SR Nemačkoj, uruče otkaz legendarnom “ser Alfu”. Ta smena, koju je Remzi do kraja života osećao kao nepravdu, zapravo je samo potvrdila staru istinu da ni najveći uspesi ne garantuju “izvođačima radova” da nakon njih neće uslediti neočekivani i bolan pad sa visina.

Alfred Ernest Remzi rođen je 22. januara 1920. u selu Dagengam u Eseksu, koje se nalazilo 16 kilometara istočno od centralnog Londona. Budući najslavniji selektor Engleske odrastao je u siromašnoj porodici, a Alfredov otac bio je fizički radnik koji je držao svinje i vozio konjsku zapregu. Mali stan u kome je živelo sedmoro Remzija (uz roditelje su bila četiri sina i ćerka) nije imao toplu vodu ni struju, dok je toealet bio u dvorištu. Tihi dečak iz Dagengama je od malih nogu bio aktivni sportista. Pored fudbala – čije je osnovne veštine savladao igrajući ga svakodnevno sa braćom na livadi pored kuće – trenirao je kriket i atletiku. Jedno vreme se veoma “zagrejao” i za boks, od koga se, međutim, “ohladio” posle teških batina zadobijenih na školskom turniru. Sa devet godina postao je kapiten školskog fudbalskog tima, ali je u 14. godini, kada je napustio školu jer se zaposlio kao isporučivać namirnica na biciklu, zbog nedostatka slobodnog vremena privremeno prekinuo bavljenje ovim sportom.

Dve godine kasnije ponovo se aktivirao, pošto je svoje radne obaveze mogao da uskladi sa terminima mečeva novoformiranog amaterskog kluba Fajv Elms. Remziju je 1938. propao činilo se dogovoreni amaterski ugovor sa Portsmutom, posle čega je početak Drugog svetskog rata do daljnjeg “zaledio” sve njegove fudbalske planove.

Mladić iz Dagengama je 1940. regrutovan u britansku armiju, ali je ceo rat proveo u jedinicama koje su bile stacionirane na Ostrvu, što mu je omogućilo da se ponovo vrati fudbalu. Remzi je kasnije pričao da ga je život proveden u vojsci ne samo naučio disciplini, već mu i pomogao da se oslobodi svoje zatvorenosti, tj. poboljša komunikaciju sa ljudima. Dobra igra koju je vojnik Alf u avgustu 1943. pružio u prijateljskom meču njegovog bataljonskog tima sa Sautemptonom privukla je pažnju ljudi iz tog kluba. Sautempton mu je ponudio amaterski ugovor, pa je kao pripadnik britanske armije (što je tada bilo moguće) debitovao u utakmici sa Lutonom u Ratnoj fudbalskoj ligi Jug. Kasnije su mu, zadovoljni njegovim igrama, čelnici kluba ponudili i prvi profesionalni ugovor kojim je bilo predviđeno da zarađuje dve funte po meču. Remzi je prihvatio ponudu, međutim, sve do jula 1946. nije bio siguran u svoju fudbalsku profesionalnu budućnost. Tada je potpisao novi poboljšani profesionalni ugovor sa “svecima” i ubrzo nakon toga konačno skinuo vojničku uniformu, što je označilo početak istinske karijere čoveka koji će dve decenije kasnije odvesti Englesku na svetski fudbalski vrh.

Getty Images

Remzi je sezonu 1946/1947. u redovnoj fudbalskoj ligi Engleske započeo u rezervnom timu Sautemptona, ali je posle pet odigranih mečeva prebačen iz veznog reda na poziciju desnog beka. To će se pokazati kao jedan od najvažnijih momenata u njegovoj igračkoj karijeri. Fudbaler, čije su mane bile nedostatak brzine i loša igra u vazduhu (posledica niskog rasta), kompenzovao je svoje slabosti sjajnim “čitanjem” poteza protivnika i odličnim taktičkim sposobnostima zbog kojih je dobio nadimak “general”. U prvom timu "svetaca" se ustalio u drugom delu sezone, a menadžer tima Bil Dodgin pohvalio ga je rečima da je “Remzi tip igrača koji misli na fudbal, govori fudbal i živi fudbal”.

Alf je u narednoj sezoni (1947/1948) postao jedan od ključnih fudbalera Sautemptona odigravši sva 42 meča u ligi. Za reprezentaciju je debitovao u decembru 1949. na Hajberiju u ubedljivoj pobedi Engleske nad Švajcarskom ( 6:0). Sezona 1948/1949. nije bila tako uspešna za defanzivca koji je u prijateljskoj utakmici u Plimutu povredio koleno. Kada mu je menadžer Dodgin saopštio da će, s obzirom na dobre igre fudbalera koji ga je zamenio, teško vratiti mesto u prvom timu, Remzi je u martu 1949. zatražio da bude stavljen na transfer-listu.

Sa “svecima” se rastao nakon dva meseca, a sledeća i poslednja stanica u njegovoj igračkoj karijeri bio je Totenhem. Menadžer Sparsa Artur Rov želeo je tog iskusnog igrača u svom timu i njih dvojica su ubrzo razvili odličan odnos. Klub sa Vajt Hart Lejna se 1950. vratio u Prvu ligu, da bi već naredne sezone postao senzacionalni šampion Engleske. Remzi je bio jedan od stubova tog tima Totenhema, koji je 28. aprila 1951. pobedom nad Šefildom (1:0) postao nedostižan za rivale u prvenstvenoj trci. Sad već 31-godišnji Alf bio je na vrhuncu igračke karijere, a koliko mu je ova titula značila možda najbolje pokazuju reči koje napisao u svojim kasnijim sećanjima.

“Mislim da me je bogatstvo obasjalo veoma dobro tokom sezone 1950/1951”.

Klub iz Londona je 1952. godine završio trku u šampionatu na drugom mestu, ali je narednih sezona usledio pad u igri i rezultatima Sparsa, na šta su prvenstveno uticale poodmakle godine i povrede ključnih fudbalera. Remzi je razmišljao o vremenu posle okončanja igračke karijere. Želeo je da u klubu započne trenerski posao, u čemu je imao podršku menadžera Artura Rova, međutim neočekivani odlazak ovog stručnjaka sa klupe Pevaca u februaru 1955. poremetio je njegove planove. Kada je, iako je bio kapiten tima, izostavljen sa spiska igrača koji su otputovali na turneju u Mađarskoj, znao je da je njegovo vreme u Totenhemu isteklo. Na kraju sezone napustio je klub sa Vajt Hart Lejna, za koji je tokom šest godina odigrao 250 utakmica, i okončao igračku karijeru.

Pred Remzijem je te 1955. bila neizvesna budućnost. A onda je neočekivano dobio ponudu Ipsviča, kluba koji je upravo ispao u Treću diviziju Engleske, da bude igrač i menadžer ovog tima. Doskorašnji fudbaler Totenhema je insistirao na tome da ne može istovremeno da bude uspešan u dve uloge, pa je zatražio da radi isključivo kao menadžer. Njegovi argmenti su prihvaćeni, pa je 9. avgusta 1955. preuzeo novi posao u klubu, koji nije imao ni status ni tradiciju na Ostrvu.

Iako bez trenerskog iskustva i novca za kvalitetna pojačanja, Alf je uspeo da, oslanjajući se na Ipsvičove mlade snage, već nakon dve sezone vrati klub u Drugu diviziju engleskog fudbala. U naredne tri sezone podizao je kvalitet tima u tom rangu takmičenja, a onda je u šampionatu koji je okončan u proleće 1961. odveo svoje izabranike do plasmana u Prvu diviziju. Mnogi su smatrali da će Ipsvič ostati samo jednu sezonu u elitnom rangu engleskog fudbala, ali je umesto toga Remzijev tim ostvario senzacionalan rezultat osvojivši kao debitant titulu šampiona!

Getty Image

Podvig je ostvaren zahvaljujući čvrstoj odbrani i realizatorskim sposobnostima napadačkog tandema Rej Kraford-Ted Filips, ali mnogi veruju da ključ za Ipsvičovo penjanje na šampionski tron treba tražiti u Remzijevoj uspešnoj transformaciji klasičnog levog krila Džimija Ledbetera u centralnog veznog igrača.

Naredne sezone branilac titule nije uspeo da ponovi prošlosezonski uspeh, dok je u drugom kolu takmičenja u Kupu evropskih šampiona eliminisan od Milana. Remzi je 25. oktobra 1962. prihvatio ponudu Fudbalskog saveza Engleske da od 1. avgusta naredne godine preuzme posao selektora Gordog Albiona. Tako je posle osam godina godina okončao svoj rad u Ipsviču, koji će samo dve sezone po osvajanju titule ispati iz Prve lige Engleske.

Engleska je posle Mundijalu u Čileu ostala bez dotadašnjeg selektora Valtera Vinterbotoma. Čelnici Saveza su procenili da bi tvorac senzacionalnog šampiona Ipsviča mogao biti pravo rešenje za vođenje državnog tima, od kojeg se očekivalo da ostvari dobar rezultat na narednom šampionatu sveta, čiji je domaćin 1966. bila upravo “kolevka fudbala”. Remzi je hrabro izjavio da će Engleska osvojiti Svetsko prvenstvo, ali je i insistirao na tome da, za razliku od dotadašnje prakse, isključivo on odlučuje o izboru igrača za reprezentaciju. Želeo je da stvori selekciju koja će na šampionatu sveta 1966. prestavljati spoj mladosti i iskustva, pa je tako pod zastavu pozvao nekolicinu neafirmisanih, ali talentovanih igrača, a kapitensku traku dao je 22-godišnjem štoperu Vest Hema Bobiju Muru.

Domaćin je nastup na šampionatu započeo 11. jula neočekivanim remijem sa Urugvajem (0:0), što je bio prvi meč na Vembliju nakon 1945. godine na kome Engleska nije uspela da zatrese mrežu protivnika. Nakon pobeda nad Mesksikom (2:0) i Francuskom (2:0), Remzi je odlučio da promeni formaciju i odustane od dotadašnje igre sa klasičnim krilima. Umesto sistema 4-3-3, u narednim utakmicama je njegova reprezentacija nastupala u formaciji 4-3-1-2, što je praktično značilo da vezisti Bol i Piters igraju na pozicijama bočnih fudbalera. U duelu sa “trikolorima” selektor je ostao bez povređenog golgetera Džimija Grivsa, umesto koga je u narednim susretima neočekivano zaigrao mladi centarfor Vest Hema Džef Harst. Taj hrabri potez pokazaće se kao pun pogodak, baš kao i Remzijeva odluka, da nakon oporavka Grivsa, u finalu prednost ponovo dobije čovek koji će sa tri pogotka u duelu sa Nemcima ostati zapisan kao najbolji strelac u odlučujućim mečevima za trofej na svetskim šampionatima.

Pre tog obračuna domaćini su najpre u četvrtfinalu savladali Argentince (1:0) u utakmici koju je obeležila gruba igra i isključenje fudbalera južnoameričke selekcije Antonija Ratina. Nesportsko ponašanje “gaučosa” toliko je iznerviralo inače suzdržanog Remzija da je ne samo sprečio svoje fudbalere da po okončanju utakmice zamene svoje dresove sa rivalima, već i nediplomatskim rečnikom u nezvaničnom razgovoru uporedio argentinske fudbalere sa životinjama. Ova njegova izjava procurila je u javnost i 16 godina pre Folklandskog rata izazvala netrpeljivost ogorčenih Argentinaca prema Englezima.

Posle pobede nad Portugalcima (2:1) u polufinalu, Alf Remzi je u najvažnijem meču svoje karijere 30. jula, pred 100.000 ljudi na “Vembliju”, na teren izveo: Benksa, Koena, Vilsona, Džekija Čarltona, Stajsa, Mura, Pitertsa, Bola, Bobija Čarltona, Hanta i Harsta. Nakon vođstva “pancera” i preokreta domaćina, Veber je pogotkom u poslednjim sekundama odveo utakmicu u produžetke. Uzdrmanim reprezentativcima Engleske njihov selektor je u pauzi zabranio da legnu na travu kako bi se odmorili pre nastavka utakmice. Snagu i optimizam za dodatnih 30 minuta pokušao im je “ušpricati” rečima:

“Pogledajte Nemce. Završili su svoje, stoje na leđima. Dobili ste ih jednom. Sada ćete morati izaći i pobediti ponovo”.

Ostalo je zapisano da je sporni gol Harsta u 101. minutu presudio ishod bitke na Vembliju. Englezi su trijumfovali sa 4:2, a Alf Remzi postao prvi i do sada jedini selektor koji je odveo selekciju Albiona do titule svetskih šampiona. Mada je bilo i onih koji su pokušavali da umanje njegov doprinos, “heroji sa Vemblija” su uvek isticali zasluge svoga šefa za osvajanje pehara Žila Rimea.

“Bio je profesionalac i pobednik i bez Alfa Remzija Engleska ne bi osvojila Svetsko prvenstvo 1966”, tvrdio je Bobi Čarlton, dok je Nobi Stajs takođe odao priznanje čoveku iz Dagengama:

“Uspeo si, Alfe. Ne bismo bili ništa bez tebe”.

Remzi je želeo da postane prvi selektor koji je istovremeno vodio svetske i evropske prvake, a šansu za ostvarenje tog cilja dobio je na završnom turniru Kupa evropskih nacija, koji se u junu 1968. održavao u Italiji. Engleska je u polufinalni duel sa Jugoslavijom u Firenci ušla kao favorit, ali je pogodak Dragana Džajića u finišu utakmice raspršio snove Ostrvljana da će pokoriti i kontinent. Nadmeni svetski šampioni, koji su potcenili rivale sa Balkana, opravdanje za neočekivani poraz pokušali su da nađu u navodnoj gruboj igri Jugoslovena iako je njihov fudbaler Alan Maleri u ovom susretu isključen zbog udaranja veziste “plavih” Dobrivoja Trivića. I Remzi, poput njegovih izabranika, nije mogao džentlmenski da prihvati poraz već je, kako je kasnije tvrdio Maleri, svom isključenom igraču dao podršku nakon meča.

Alf Ramsey

Getty Images

“Drago mi je da se neko osvetio tim kopiladima”, pogrdno je nazvao Remzi reprezentativce tadašnje SFRJ i kasnije iz svog džepa platio Malarijevu kaznu od 50 funti, kojom ga je zbog isključenja u Firenci, sankcionisao Fudbalski savez Engleske.

Dve godine kasnije branioci titule su na Mundijal u Meksiku otputovali sa još jačim timom nego što su ga imali prilikom osvajanja trofeja na svom Ostrvu. U četvrtfinalu su za rivala dobili protivnika iz prethodnog finala, ali ishod nije bio isti kao četiri godine ranije u Londonu. Englezi su početkom drugog poluvremena poveli sa 2:0, pa je izgledalo da će i ovaj put savladati SR Nemačku. Remzi je, međutim, tada, kako mnogi veruju, načinio najveću grešku u svojoj selektorskoj karijeri, povukavši iz igre Bobija Čarltona i Martina Pitersa kako bi ih sačuvao za polufnale. Bekenbauer i drugovi su posle toga preuzeli inicijativu i izjednačili rezultat, da bi pogodak Gerda Milera u produžetku doneo osvetu “pancerima” za poraz na Vembliju i tugu Englezima.

Nije to, međutim, bio poslednji udarac koji su gubitnici finala iz 1966. zadali ser Alfu i njegovim reprezentativcima. Stari znanci su ponovo odmerili snage u četvrtfinalnim duelima Kupa evropskih nacija 1972. godine, a izabranci Helmuta Šena su u prvom obračunu u londonskom “hramu fudbala” potpuno nadigrali Remzijevu četu savladavši je sa 3:1. Revanš u tadašnjem Zapadnom Berlinu okončan je bez golova, pa je “elf” nastavio put ka prvoj tituli prvaka Starog kontinenta.

Sada već 52-godišnji selektor Albiona je tako doživeo još jedan neuspeh, ali najveće poniženje usledilo je naredne 1973. u kvalifikacijama za Mundijal, čiji je domaćin 1974. bila upravo SR Nemačka. Englezima je nakon poraza u Poljskoj bilo neophodno da na Vembliju savladaju ovu istočnoevropsku selekciju kako bi izvadili nemačku vizu. Te oktobarske večeri golman gostujuće reprezentacije Jan Tomaševski činio je čuda i zaustavljao šuteve engleskih reprezentativaca kada su već svi videli loptu u golu. Konačni rezultat 1:1 odveo je Poljake u Nemačku, dok su šampioni sveta iz 1966. samo osam godina nakon svog najvećeg trijumfa morali da se zadovolje ulogom posmatrača završnog turnira Mondijala.

Neko je morao da snosi posledice za ovaj debakl, a čelnici Fudbalskog saveza Engleske su odlučili da to bude ser Alf Remzi koji je, bez obzira na ranije zasluge, razrešen 1. maja 1974. dužnosti selektora. Pogođen ovom, kako je smatrao nepravednom odlukom, vratio se u Ipsvič gde će živeti do smrti. Poslednji menadžerski posao u karijer 57-godišnjeg veterana iz Dagengama bilo je vođenje Birmingema. Na klupu je seo krajem 1977. kao “privremeno rešenje” i ostao na njoj četiri meseca. Ostvario je deset pobeda od kojih je najznačajnija svakako bila ona zabeležena 21. januara 1978. na Enfildu, u meču sa tadašnjim šampionom Evrope Liverpulom (2:1), što je bio poslednji veliki trijumf Alfa u karijeri.

Penzionerske dane provodio je igrajući golf i gledajući omiljene “vesterne”, a povremeno je pisao fudbalske kolumne i odlazio na Vembli, gde se 1991. sastao sa članovima engleskog šampionskog tima iz 1966. godine. Zdravlje mu je polako popuštalo, u junu 1998. je pretrpeo moždani udar, da bi 28. aprila 1999. u staračkom domu u Ipsviču izgubio poslednju bitku, tk. preminuo od posledica srčanog udara.

Po vlastitoj želji, sahranjen je u Ipsviču, gradu kome je kao menadžer podario jedinu titulu šampiona Engleske. Ipsvič mu se odužio tako što je ulicu uz stadion kluba, koji će na kraju ove sezone ispasti iz Druge divizije, nazvao po Alfu Remziju, dok je 2009. na novom Vembliju, u “Tunelu igrača” postavljena bista najuspešnijeg selektora Engleske.

Čovek koji je koristeći akcenat svojstven višim klasama nastojao da prikrije svoje radničko poreklo iz Eseksa, te upotrebljavao neprimerene reči za protivničke igrače, sigurno nije bio bezgrešna ličnost. Ipak, ljudske slabosti, baš kao i greške učinjene u profesionalnoj karijeri, ne mogu umanjiti veliku fudbalsku zaostavštinu Alfreda Ernesta Remzija. Jer više od pola veka nakon trijumfa na Vembliju nijedan selektor Engleske – a među njima je, pored domaćih bilo i stranih stručnjaka poput Fabija Kapela i Svena Gorana Eriksona - nije uspeo da dovede reprezentaciju do onih visina na kojima se nekadašnji dečak iz Dagengama sa svojim momcima”našao sad već dalekog julskog dana 1966. godine.

Komentari (5)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Mile

Nisu osvojili englezi nego sudija.priznao neregularan gol.

Odgovori 6 1

Перун Громовник

Arogantni denkre... mi kopilad?! A šta ste vi ? ( sve sama gospoda, serevi, vitezovi...) more u tri lepe sa vama englezima !!!

Odgovori 7 2

Nikola

Ne znam ko vam je rekao da pisete o ovom svetskom prvenstvu,mada dobro je podsetiti ljude da je domacin Engleska uzela tad i nikad vise nece uzeti. Mozda opet ko domacin bude namestio.

Odgovori 11 9

* Sva polja su obavezna

Sautgejt posle LN: Treba podići lestvicu

Sautgejt posle LN: Treba podići lestvicu

Sautgejt posle LN: Treba podići lestvicu

Selektor engleske fudbalske reprezentacije Geret Sautgejt je poručio da Engleskoj nije dovoljno da igra samo u polufinalima velikih takmičenja, kao i da oni fudbaleri koji ne budu mogli da se nose sa pritiskom neće biti u ekipi.

Pikford o penalu: Na treningu nikad nisam promašio

Pikford o penalu: Na treningu nikad nisam promašio

Pikford o penalu: Na treningu nikad nisam promašio

Golman engleske reprezentacije Džordan Pikford ističe da je bio iznenađen odlukom selektora Gereta Sautgejta da on izvede penal na meču sa Švajcarskom.
Loading...