Getty Images/Johannes Simon

Blog ostalo

11.06.2019 | 19.02 > 19:07

Karlo Ančeloti - osvajač, inovator, legenda...

Autor

Pre 60 godina, 10. juna 1959. godine u malom italijanskom mestu Redžiolu rođen je jedan od najtrofejnojih evropskih fudbalskih trenera Karlo Ančeloti.

Carlo Ancelotti

Sebastian Widmann/Getty Images

Čovek koji trenutno kao šef stručnog štaba vodi ekipu Napolija spada među šestoricu veličanstvenih koji se mogu pohvaliti time da su i kao igrači i kao treneri podizali pehar Kupa evropskih šampiona/Lige šampiona. Ančeloti je jedini trener koji je sa dva različita kluba, Milanom (dva puta) i Realom (jednom), uspeo da tri puta trijumfuje u najvažnijem klupskom takmičenju 'starog kontinenta'. Sa Romom je u sezoni 1983/1984. kao igrač stigao do finala Kupa evropskih šampiona, ali nije zaigrao u finalnom susretu koji je Vučica u svome gradu izgubila od Liverpula nakon izvođenja penala. Da je bilo drugačije Karlo bi ostao zapisan kao jedini protagonist najvažnije sporedne stvari na svetu kome je pošlo za rukom da i sa terena i sa klupe sa po dva kluba dođe do 'ušatog pehara'.

Ekipe koje je vodio ovaj stručnjak su dva puta bili klupski šampioni Evrope. Sa rosonerima je kao fudbaler uzeo Interkontinentalni kup 1989. i 1990, a kao trener trijumfovao na Svetskom klupskom prvenstvu 2007. godine, dok se sa igračima Reala radovao osvajanju ovog trofeja 2014.

Trenirao je najveće i najbogatije klubove Evrope i samo sa Juventusom i Realom nije uspeo da se popne na tron namanjen nacionalnom šampionu u nekoj od Liga petice. Sa torinskom 'starom damom' mu je Skudeto dva puta izmicao u poslednjem kolu Serije A, dok je u Primeri gubitak trke za titulu u nadmetanjima sa Barselonom i Atletikom kompenzovao trijumfom u Ligi šampiona u Lisabonu. Španija je (za sada) jedina od zemalja iz elitnog kruga u kojoj ovaj italijanski stručnjak nije upisao svoje ime među trenere osvajača nacionalnih titula.

U Italiji je prvi ciljnu vrpcu presekao vodeći Milan 2004. godine, sa Čelsijem je uzeo Premijer ligu 2010, dok su prvenstvena nadmetanja u Francuskoj 2013. i Nemačkoj četiri sezone kasnije okončana trijumfima njegovih timova PSŽ, odnosno Bajerna.

Sada već 60-godišnji Ančeloti se još uvek nije oprobao na selektorskom poslu. Dres Azura je nosio 26 puta i jednom zatresao mrežu protivnika ali sa reprezentacijom Italije nije stigao ni do jedne svetske ili evropske titule. Najbliži osvajanju pehara je bio na Mundijalu održanom 1990. na Apeninskom poluostrvu kada je selekcija domaćina poklekla u polufinalu nakon izvođenja penala pred Argentincima i na kraju se morala zadovoljiti osvajanjem trećeg mesta.

Ančelotija bije glas da nije trener inovator koji u sistem igre svojih ekipa unosi nove ideje, već suvi pragmatičar, čija je glavna sposobnost da se uspešno prilagođava dobijenom 'materijalu' i sa njim nakon 'obrade' stiže do uspeha. Čini se da je ovakva ocena najtrofejnijeg italijanskog stručnjaka (bar kada je Liga šampiona u pitanju) u najmanju ruku pojednostavljena jer ne uzima u obzir taktičke novitete koje je Karlo često hrabro unosio u sistem igre svojih timova.

Na njegova trenerska opredeljenja su još dok je bio fudbaler presudno uticala dvojica trenera – Nils Lidholm sa kojim je radio u Romi i Arigo Saki, pod čijim je vođstvom bio deo Berlsuskonijevog trofejnog Milana. Saki je sa Rosnerima sproveo revoluciju u italijanskom fudbalu. Odustao je od dotadašnjeg 'katanaća', forsirajući ofanzivni sistem igre, u skladu sa osnovnom idejom da njegov tim treba da kontroliše loptu i prostor. Njegov nekadašnji učenik je, zaplovivši u trenerske vode, prihvatio ovu ofanzivnu orijentaciju, ali se nikad nije odrekao italijanske tradicije dobro osnovane defanzive. Od Šveđanina Lidholma Karlo je naučio kako trener može da individualne karakteristike svojih fudbalera najbolje integriše u taktički plan igre tima, odnosno na terenu izvuče maksimum iz svojih učenika.

Karlo Ančeloti, Džon Teri

Clive Rose, Getty Images Sport

Čovek iz Redžiola koji se trenerski obrazovao u Koverđanu, čuvenoj italijanskoj školi za fudbalske trenere, je na početku karijere u Parmi koristio Sakijev sistem igre 4-4-2. Tada je odbio da angažuje Roberta Bađa, smatrajući da ovaj ofanzivni vezista (napadač - plejmejker) ne može da se u uklopi u spomenuti sistem igre pošto nije klasični špic.

Bađo je otišao u Bolonju gde je igrajući na poziciji ofanzivnog plejmejkera 'zabio' 25 golova u sezoni, a Karlo je kasnije priznao da je odbijanje da angažuje 'malog Budu' bila jedna od najvećih grešaka u njegovom trenerskom poslu. Iz ove greške je izvukao pouku da ne treba biti slepo vezan za jedan sistem igre, pa je u Juventusu počeo da forsira formaciju 3-4-1-2, kako bi omogućio Zinedinu Zidanu da igra na poziciji koja mu najviše odgovara - iza dva napadača.

U Milanu je takođe menjao sisteme igre prilagođavajući ih potrebama tima ali i osobenostima nesumnjivo kvalitetnih veznih fudbalera koji su u to vreme nosili dres Rosonera. Uz omiljenu formaciju 4-4-2, u igru je 'ubacio' i takozvani sistem 'romba' 4-3-1-2 u kome su do izražaja dolazile vrednosti tri plejmejkera tima sa San Sira - Andrea Pirla, Ruija Košte i Klarensa Sedorfa. Pirlo se nalazio na poziciji 'ređiste' (dubinskog plejmejkera), Sedorf je kontrolisao 'vezu' po levoj strani, dok je Košta bio klasičan plej iza dvojice napadača. Da defanziva ne bi previše trpela zbog ovakvog sistema igre, iza majstora se kao 'osigurač' nalazio bobeni trkač Đenaro Gatuzo, čiji je zadatak bio da prekida protivničke napade, odnosno rastereti već spomenute kreativce suvišnih obaveza u odbrani.

Povreda jednog od napadača, Pipa Inzagija, primorala je Ančelotija da lansira novi 'specijalitet', formaciju 4-3-2-1, koja će ući u istoriju fudbala pod nazivom 'Božićna jelka'. Ovaj sistem je doneo igru sa samo jednim klasičnim napadačem, Andrejom Ševčenkom, dok je vezni red pojačan četvrtim plejmejkerom Brazilcem Kakom, koji se nalazio polulevo iza ukrajinskog golgetera. Italijanski stručnjak svoje taktičke novitete nije primenjivao samo u Milanu, već i u klubovima koje je vodio nakon odlaska sa San Sira. U Realu je, nastojeći da se prilagodi postojećem igračkom kadru (tačnije sposobnostima Ronalda, Benzeme i Bejla u napadu) u ofanzivi koristio formaciju 4-3-3, dok je u fazi odbrane madridski tim primenjivao varijantu 4-4-2. Ančeloti je, jednostavno, želeći da dođe do glavnog cilja, dobrih rezultata i trofeja, tokom svoje bogate trenerske karijere vršio česte taktičke transformacije, ali je pri tome uvek vodio računa o 'specifičnostima' sredine u kojoj je radio, tačnije potrebama i mogućnostima tima sa kojim je raspolagao.

Budućí veliki trener je 16-godišnju igračku karijeru započeo 1976. u dresu tadašnjeg trećeligaša Parme. Za ovaj klub je tokom tri sezone odigrao 55 utakmica i postigao 14 golova. Sa ekipom kasnijih Mlekadžija je uspeo da se plasira u viši rang takmičenja ali i dobrim nastupima privuće pažnju Rome koja je 1979. angažovala tada 20-godišnjeg talentovanog veznog fudbalera. Selidba u Večni grad je bila ključna za dalji Ančelotijev igrački razvoj jer je kao fudbaler Vučice stekao ime, izborio status reprezentativca, osvojio Skudeto i stigao do finala Kupa šampiona.

Hasan Salihamidžić i Karlo Ančeloti

Alexander Hassenstein/Bongarts, Getty Images

Hasan Salihamidžić i Karlo Ančeloti

Roma je početkom osamdesetih godina prošlog veka pod dirigentskom palicom Nilsa Lidholma gradila tim čije su prve violine bile Brazilac Falkao i italijanski reprezentativac Konti. Njih dvojica, međutim, ne bi bili dovoljni da se stvori moćni tim da u ekipi nije bilo ostalih važnih poluga - golmana Tankredija, Vjerhovoda, drugog Brazilca Tonjina Sereza, golgetera Pruca i naravno Ančelotija. Nakon što su 1980. i 1981. uzeli dva Kupa Italije, fudbaleri popularnijeg od dva rimska prvoligaša su sezonu 1982/1983. u Seriji A neočekivano okončali kao šampioni, ostavivši na drugoj poziciji sa tri boda zaostaka glavnog favorita Juventus. Koliko je to bio neočekivan rasplet trke za Skudeto pokazuje i to da su za tim torinske Stare dame tada igrale evropske zvezde Platini i Bonjek, te osvajači titule svetskih šampiona u Španiji - Zof, Đentle, Širea, Tardeli i Rosi.

Roma je naredne sezone još jednom, treći put trijumfovala u nacionalnom Kupu i izborila plasman u finale Kupu šampiona, koje se u maju 1984. igralo na rimskom Olimpiku. Ančeloti, kao što smo već rekli, nije bio akter neuspešnog obračuna sa Liverpulom, nakon koga je započeo pad ovog sjajnog tima Vučice. Rimljani više nisu bili konkurentni u borbi za Skudeto, a poslednji uspeh ove generacije bilo je osvajanje četvrtog trofeja Kupa Italije koji je u klupske vitrine stigao 1986. Naredne godine Karlo se, nakon 171 utakmice odigrane tokom osam sezona, oprostio od dresa Rome, pošto je prihvatio ponudu Milana da nastavi karijeru u klubu iz najvećeg grada Lombardije.

Odluka tada 28-godišnjeg Ančelotija da se preseli u Milano pokazala se kao ispravna jer je iskusni vezista u timu sa San Sira ostvario najveće uspehe u igračkoj karijeri. Novi vlasnik Milana, bogati biznismen Silvio Berluskoni želeo je da ovaj klub vrati na evropski Olimp i za ostvarenje tog cilja je uložio ogroman novac kako bi angažovao vrhunska pojačanja. Ključan je naravno bio dolazak holandskog trija – Gulita, Rajkarda i Van Bastena, ali ne manje važno je bilo angažovanje trenera Ariga Sakija, koji je iskoristio kvalitetan materijal da realizuje svoje ideje o ofanzivnom fudbalu.

Već u prvoj sezoni u Milanu (1987/1988) Ančeloti je sa novim klupskim drugovima stigao do Skudeta, što je omogućilo Sakijevim izabranicima da započnu juriš na najvažniji trofej - pehar Kupa evropskih šampiona. U pohodu ka evropskom vrhu fudbaleri Milana su imali i sreće, pošto ih je u revanš meču osmine finala sa Crvenom zvezdom u Beogradu samo gusta magla spasla od eliminacije. Crveno-beli su pogotkom Dejana Savićevića vodili sa 1:0, ali je zbog više sile odlučeno da se utakmica prekine i narednog dana odigra novi meč. U ponovljenom susretu Rosoneri su ispoljili više umešnosti prilikom izvođenja jedanaesteraca, pa su tako uspešno okončali dramatičnu avanturu u Beogradu. Pred italijanskim prvakom su zatim pali Verder i Real, a u finalu - odigranom 24. maja 1989. u Barseloni – rumunska Steaua nije bila ravnopravan protivnik mnogo kvalitetnijem Sakijevom timu. Gulit i Van Basten su sa po dva pogotka doneli ubedljivu pobedu Milanu (4:0), pa je tako Karlo Ančeloti prvi put u karijeri dobio priliku da prigrli dragoceni 'ušati pehar'.

Ančeloti, Ronaldo

Getty Images/Gonzalo Arroyo Moreno

Milan je naredne sezone (1989/1990) nakon trijumfa u finalnom meču sa Benfikom (1:0) u Beču, još jednom zakoračio na evropski tron. Zbirku trofeja, osvojenu u ovom klubu, vezista iz Redžiola je upotpunio sa po dva Interkontinentalna kupa i Superkupa Evrope, te peharom namenjenom pobedniku Superkupa Italije. Godine su polako počele stizati Ančelotija, koji je nakon osvajanja još jednog Skudeta 1992. odlučio da okonča igračku karijeru.

Karlo je trenerski posao započeo kao asistent svom nekadašnjem šefu Arigu Sakiju, na klupi reprezentacije Italije. Prvi tim koji je samostalno vodio bila je Ređana (od 1995. do 1996) iz koje je otišao u svoj nekadašnji klub, Parmu. Na klupi Mlekadžija je proveo dve sezone tokom kojih je stekao dragoceno iskustvo, ali i podigao trenerski rejting, pa su u Juventusu 1999. procenili da je mladi stručnjak pravo rešenje da nasledi Marčela Lipija, koji je prethodno napustio torinsku Staru damu.

Iako je na raspolaganju imao izuzetno kvalitean tim, predvođen zvezdama Zidanom i Del Pjerom, Ančeloti je tokom rada u Juventusu uspeo da osvoji samo jedan skromni trofej, namenjen pobedniku Intertoto kupa. U Ligi šampiona nije nastavio Lipijevu trogodišnju seriju plasmana u finale najvažnijeg klupskog takmičenja Starog kontinenta, dok mu je u Seriji A Skudeto dva puta 'izmakao' u poslednjem kolu. Posebno je bio bolan gubitak titule u sezoni 1999/2000. u kojoj je torinski tim u poslednje kolo ušao sa dva boda prednosti ispred drugoplasiranog Lacija. Svi su očekivali da će lider šampionata lako trijumfovati na gostovanju Peruđi, ali je veliki favorit neočekivano poražen od skromnog tima domaćina. Titula je tako otišla u Rim 'lacijalima', dok je Karlo doživeo prvi veliki neuspeh u trenerskoj karijeri.

Čelnici najtrofejnijeg italijanskog kluba su 2001. uručili otkaz Ančelotiju, koji, međutim, nije morao dugo da čeka na novi posao. Gazda Milana, Berluskoni i njegov prvi operativac Galijani su zaključili da Karlito zaslužuje priliku da vodi tim kluba u kome je nekad kao igrač osvojio brojne trofeje. Ova njihova hrabra procena se kasnije pokazala kao pun pogodak. Ančeloti je u jesen 2001. preuzeo Rosonere sa kojima će tokom osmogodišnjeg mandata osvojiti sve moguće italijanske, evropske i svetske trofeje, od kojih su svakako najznačajnija bila dva pehara namenjena pobedniku Lige šampiona.

Prvi veliki trofeji stigli su u sezoni 2002/2003. Stručnjak iz Redžiola je odveo svoje izabranike do završnog meča Lige šampiona u Mančesteru, gde je rival ekipi sa San Sira u italijanskom finalu bio Juventus. Ishod ne naročito kvalitetnog nadmetanja presudili su jedanesterci, tačnije pogodak Andreja Ševčenka posle koga je tada 43-godišnji Ančeloti počeo da proslavlja svoj prvi trenerski trijumf u najprestižnijem klupskom takmičenju našeg kontinenta. Te 2003. u klupske vitrine Milana stigli su i Kup Italije i Superkup Evrope, a naredne 2004. Karlo se mogao pohvaliti i sa prvim Skudetom u trenerskoj karijeri. Priliku da se ponovo popnu na evropski fudbalski Olimp Ančeloti i njegovi izabranici su dobili u maju 2005. u Istanbulu. Italijanski tim je u finalni obračun sa Liverpulom ušao kao veliki favorit, da bi nakon prvog poluvremena koje su igrači tima iz najvećeg grada Lombardije dobili sa 3:0 izgledalo da više nema nikakvih dilema kakav će biti ishod ovoga meča.

Karlo Ančeloti Anćeloti

Getty Images/Laurence Griffiths

U nastavku utakmice se, međutim, desilo čudo u Istanbulu, kako mnogi opisuju najveći preokret u istoriji finalnih mečeva Lige šampiona. Džerard i drugovi su uspeli anulirati, činilo se nedostižnu prednost rivala, što im je omogućilo da izbore produžetke, a zatim i jedanaesterce u kojima su nokautirali grogirane fudbalere iz Milana. Bio je to najbolniji poraz u karijeri Karla Ančelotija. Sećanja na ovaj neuspeh pritiskala su italijanskog stručnjaka i nakon revanša, koji je usledio u Atini 2007. godine kada je tim sa San Sira u novom finalnom nadmetanju zahvaljujući pogocima Pipa Inzagija savladao ekipu sa Enfilda (2:1). Karlo, kako sam ističe, gaji izuzetno poštovanje prema Liverpulu i njegovim navijačima, koje je imao priliku da upozna prilikom brojnih susreta u Ligi šampiona u kojima je vodio protivnike engleskog kluba.

Divim se Liverpulu još od 1984. godine i one finalne utakmice Kupa šampiona protiv moje Rome u Rimu. Ima nešto posebno kad njihovi navijači pevaju “You 'll never walk alone”. Vodili smo u poluvremenu finalnog meča u Istanbulu sa 3:0 i u svlačionicu smo otišli sa mislima da je sve gotovo. Međutim, njihovi navijači nisu prestajali sa pesmom. Onda se sve preokrenulo. Neću reći da smo izgubili utakmicu zbog pesme, ali ima nešto i u tome. Kasnije smo se revanširali Liverpulu u Atini. Mislim da je sve to sudbina."

Koliko je Ančelotiju i njegovim fudbalerima značio trijumf u finalu odigranom u glavnom gradu Grčke maja 2007. godine, možda najbolje pokazuje neumereno slavlje novih evropskih šampiona nakon utakmice. U njemu je učestvovao i trener Rosonera, koji je tom prilikom dao oduška emocijama i popio koju 'čašicu više'. Svedoci pobedničkog slavlja Rosonera u istanbulskom hotelu tvrde da je brižni Galijani iz straha da će pijani Ančeloti i njegov igrač Seržinjo nepažnjom slomiti 'ušati pehar' svu noć čuvao trofej u hotelskoj sobi. 'Nakresani' Seržinjo je tom prilikom nazvao šefa stručnog štaba Milana ocem, na šta mu je Ančeloti u svom stilu odgovorio.

Seržinjo, šta ti pričaš, stariji si od mene. A i da nisi, mnogo si ružan da bi bio moj sin. Jesi li video kakva su moja deca Davide i Katja."

Zbirku trofeja osvojenih sa Milanom Karlo je te 2007. dopunio sa još po jednim peharom Superkupa Evrope i svetskog klupskog šampiona, što su bili njegovi poslednji uspesi ostvareni sa ovim timom. Rastanak je usledio 2009. godine kada je sada već iskusni stručnjak odlučio da prihvati ponudu Čelsija i oproba se u Premijer ligi. Već u prvoj sezoni sa londonskim Plavcima je uzeo Premijer ligu i FA kup, što je bio prvi slučaj nakon Arsena Vengera da jedan strani trener u debitantskoj sezoni na Ostrvu dođe do duple krune. Ipak, sa Čelsijem nije imao uspeha u Evropi, a nakon što je sezona 2010/2011. okončana bez trofeja Roman Abramovič je odlučio da prekine saradnju sa italijanskim stručnjakom.

Ančeloti, naravno, nije dugo ostao bez posla pošto su ga katarski vlasnici PSŽ pozvali da preuzme ovaj pariski klub. Svecima je 2013. doneo titulu šampiona Francuske ali je, dobivši ponudu koja se ne odbija, po okončanju sezone napustio Pariz. Karla je na klupi Reala želeo predsednik Kraljevskog kluba Florentino Peres, pa se Italijan bez većeg razmišljanja preselio u prestonicu Španije.

Stručnjak sa Apenina u prvoj sezoni nije ispunio Peresovu želju da dođe do titule u Primeri, pošto je prvenstvena trka neočekivano završena trijumfom Atletika. Real je, međutim, nakon 12 godina pauze u maju 2014. ponovo bio akter finalnog susreta Lige šampiona, gde mu je protivnik upravo bio tim madridskih Jorgandžija. Izgledalo je da će se ovo nadmetanje gradskih rivala u Lisabonu okončati drugim neuspehom Karla Ančelotija u završnim duelima za 'ušati pehar' jer je Simoneova ekipa do poslednjih trenutaka susreta vodila sa 1:0. A onda je štoper Reala Serhio Ramos udarcem glavom odveo utakmicu u produžetke u kojima su Ronaldo i drugovi dotukli grogiranog protivnika. Real je pobedio sa 4:1 i tako uzeo desetu jubilarnu titulu šampiona Evrope, dok je Karlo Ančeloti postao prvi trener koji je sa dva različita tima tri puta osvojio pehar namenjen najboljem klubu Starog kontinenta.

U toj 2014. godini fudbaleri Kraljevskog kluba su trijumfovali i u Kupu kralja, Superkupu Evrope i na Klupskom svetskom prvenstvu, tako da se moglo reći da je čovek iz Redžiola svoj posao u Madridu započeo uspešno. Predsednik Peres je međutim zahtevao da se u narednoj sezoni uzme titula u Primeri i po mogućnosti odbrani evropski tron. Real je u prvenstvu izgubio trku sa Barselonom, dok ga je u polufinalu Lige šampiona eliminisao Juventus. Izostanak željenih trofeja bio je dovoljan razlog da gazda Reala u maju 2015. - samo godinu dana nakon osvajanja evropske krune uruči otkaz Ančelotiju.

Naredna stanica na italijanovom trenerskom putu bila je u Minhenu, gde je 2016. preuzeo vođenje još jednog evropskog velikana – Bajerna. I u centru Bavarske je potvrdio reputaciju trofejnog stručnjaka, donevši najboljem klubu Nemačke još jednu titulu u Bundesligi (2017), kao i dva pehara Superkupa ove države. Ipak, Karlo sa Bajernom nije imao uspeha u Ligi šampiona, a nakon Ančelotijevog sukoba sa igračima i lošeg početka sezone 2017/2018, čelnici minhenskog kluba su odlučili da prekinu saradnju sa trenerom sa 'čizme'.

Čovek koji proglašen za najboljeg evropskog trenera u sezoni 2002/2003. i dva puta biran za prvog stručnjaka Serije A (kao i trenera godine u Francuskoj ) je rešio da nakon razlaza za minhenskim klubom ode na poduži odmor. Na trenersku klupu se vratio u leto 2018. prihvativši ponudu predsednika De Laurentisa da preuzme Napoli. Tim sa Juga Italije ne spada u bogate i trofejne klubove u kojima je ranije radio, ali su Napolitanci angažovanjem Karlita pokazali ambiciju da, uz njegovu pomoć, prekinu dominaciju Juvenusa i nakon skoro tri decenije čekanja konačno dođu do treće titule u Seriji A.

U prvoj, nedavno okončanoj sezoni, Ančeloti nije uspeo da svrgne Juve sa trona, dok u grupnoj fazi Lige šampiona fudbaleri Napolija nisu imali sreće, a možda ni iskustva potrebnog da se prođe dalje u ovom takmičenju. Pobedili su budućeg šampiona Liverpul i ispustili pobedu nad PSŽ u Parizu ali ih je plasmana među 16 najboljih timova kontinenta verovatno koštao gubitak planirana dva boda na gostovanju Zvezdi u Beogradu. Pred njima je međutim nova sezona, a Karlo Ančeloti još nije rekao svoju poslednju trenersku reč!

Komentari (8)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Lalas021

Rezultati su mu naj naj i moze da ga mrze.

Odgovori 0 0

Lalas021

Covek je legenda ziva i takticar naj naj

Odgovori 0 0

Zivan

Covece, pa sad kad gledam, on je bio mlad trener kad je vodio juve i milan. A meni delovao kao matorac.

Odgovori 11 1

* Sva polja su obavezna

Snalažljivi Milik srušio hrabru Veronu

Snalažljivi Milik srušio hrabru Veronu

Snalažljivi Milik srušio hrabru Veronu

Fudbaleri Napolija u 8. kolu Serije A pobedili su Veronu na stadionu San Paolo rezultatom 2:0 i vodećem Juventusu, koji ima meč manje, približili se na tri boda zaostatka.

Remi pred Zvezdu: Loši Spursi u finišu do boda

Remi pred Zvezdu: Loši Spursi u finišu do boda

Remi pred Zvezdu: Loši Spursi u finišu do boda

Fudbaleri Totenhema remizirali su sa Votfordom na svom terenu rezultatom 1:1 u devetom kolu Premijer lige, u meču koji je bio uvertira za gostovanje Crvene zvezde u okviru Lige šampiona u utorak.
Loading...