Christopher Lee/Getty Images

Blog ostalo

18.06.2019 | 23.52 > 23:57

Don Fabio - osvajač bez vizije, diktator...

Autor

Pre 73 godine, 18. juna 1946. u malom italijanskom mestu San Kancijano 'D Izoncu rođen je jedan od najtrofejnijih, ali i najkontraverznijih evropskih fudbalskih trenera Fabio Kapelo.

Fabio Capello

Patrik Lundin/Getty Images

Čovek koga su njegovi kritičari nazivali 'osvajačem bez vizije' i 'pragmatičnim pobednikom koji ne voli rizike', a igrači i mediji proglašavali 'fudbalskim diktatorom' nije bio voljen, ali jeste cenjen zahvaljujući rezultatima koji su mu podizali rejting i donosili nove, milionske ugovore. Don Fabio je 1994. sa Milanom osvojio trofej Lige šampiona ponizivši u finalnom nadmetanju u Atini Krojfovu Barselonu, a sa klubom sa San Sira, kao i Romom, Juventusom (kome su zbog afere Kalčopoli ova dva Skudeta kasnije oduzeta) i Realom je stizao do titula u Seriji A, odnosno Primeri.

Na klupi Rososnera je sedeo čak tri puta, dok je u dva navrata vodio madridski Kraljevski klub iz koga je, uprkos osvojenoj tituli, bio oteren zbog, za Realove standarde, neprihvatljivog 'ružnog i neatraktivnog stila igre' koji je forsirao. U završnici trenerske karijere oprobao se i kao selektor Engleske i Rusije, međutim avanture u Londonu i Moskvi su okončane prevremenim rastancima pošto italijanski stručnjak sa selekcijama Gordog Albiona i Zbornaje komande nije ostvario željene rezultate.

You Tube

Pre nego što je započeo trenersku, Kapelo je ostvario zavidnu igračku karijeru. Bio je, neosporno, kvalitetan fudbaler mada ne u rangu vrhunskih italijanskih fudbalskih legendi Rive, Rivere, Macole, Faketija... Dres Azura je u periodu od 1972. do 1978. oblačio 32 puta i postigao osam pogodaka. Sa reprezentacijom nije stigao do završnice ni jednog velikog takmičenja, pa, ipak, ostao je upamćen po golu koji je dao Englezima na Vembliju, pošto je taj pogodak omogućio Italijanima da slave prvu pobedu nad selekcijom sa Ostrva u njihovim međusobnim duelima.

Mnogo više uspeha, a pod tim podrazumevamo osvojene trofeje, imao je sa klubovima. Kao fudbaler Rome je proslavio osvajanje svog prvog trofeja, Kupa Italije, dok je nastupajući za Juventus i Milan bio u prilici da se nekoliko puta raduje uzimanju najvrednijeg italijanskog pehara. Sa torinskom Starom damom je tri puta (1972, 1973. i 1975) presekao prvi ciljnu vrpcu u Seriji A, dok je u svom poslednjem klubu, Milanu zbirku trofeja upotpunio sa još jednim Skudetom (1979) i novim peharom namenjenom pobedniku Kupa Italije (1977). Kao član startne postave Juventusa je prvi i jedini put u igračkoj karijeri bio akter finalnog susreta Kupa evropskih šampiona. Na Fabijevu žalost njegov tadašnji tim maja 1973. na beogradskoj Marakani nije uspeo da iznenadi velikog favorita iz Amsterdama. Krojfov Ajaks je pobedom od 1:0 zaključio trogodišnju vladavinu u Evropi, a niko te beogradske večeri nije mogao ni da nasluti da će se Kopljanici vratiti na Olimp tek nakon 22 godine čekanja i to nakon još jedne pobede nad sastavom Fabija Kapela.

U taj finalni meč, odigran u Beču 1995. godine, Kapelo je ušao kao trener branioca evropske titule i velikog favorita Milana, a izašao kao neočekivani gubitnik iz sudara sa 'dečijim vrtićem' tada mladog holandskog stručnjaka Luja van Gala.

Nije to bio jedini bolni poraz u karijeri ovog italijanskog trenera koji je, ipak, tokom trodecenijskog rada u raznim klubovima i nacionalnim selekcijama imao daleko više prilika da se raduje uspesima i osvojenim trofejima nego da tuguje zbog neuspeha. Don Fabio nije krio da je u njegovom radu sve podređeno osnovnom cilju – postizanju rezultata – te da su mu u tom smislu ostvarene pobede i osvojeni bodovi daleko važniji od umetničkog dojma, odnosno načina na koji se stiglo do njih. U tom kontekstu Kapelo je sebe doživljavao kao najodgovornijeg 'gazdu' tima, čije zamisli igrači moraju bespogovorno da sprovode radi zajedničkog dobra.

Fabio Capello

Alexander Hassenstein/Getty Images

Naravno, u praksi ovakve zamisli su nailazile na žestok otpor onih koji nisu želeli da se uvek povinuju naređenjima 'fudbalskog diktatora' pa je Kapelo sa manje ili više uspeha i žestine često 'ratovao' sa ključnim igračima svojih klubova – Gulitom, brazilskim Ronaldom, Totijem, Kasanom, Bađom, Desaijem, Del Pjerom, Montelom, Konteom... Smatrao je da je u njegovom poslu čvrsta ruka neophodna, te da se u fudbalu, za razliku od politike, ne mogu primenjivati 'truli kompromisi'.

"Za razliku od politike, gde ti demokratija veže ruke i kompromis te čini ranjivim, fudbal je nešto sasvim drugo. Ne možeš da se svidiš svima."

Bio je bez sumnje u pravu kada je konstatovao da “ne može da se svidi svima”, ali je s druge strane, ne samo teško podnosio kritiku, već i smatrao da je, bar kad je fudbal u pitanju, pametniji od svojih oponenata.

"Zbog čega bih vreme trošio na sr...a navijača, medija i igrača koji su manje pametni od mene," jednom prilikom je izjavio Kapelo.

Da je bio pametan, kad su njegovi finansijski interesi u pitanju, pokazivao je potpisivanjem čvrstih ugovora, koji su mu garantovali bogatu novčanu otpremninu u slučaju prevremenog otkaza. O pravnoj strani tih ugovora se brinuo njegov sin, advokat Pjer Filipo Kapelo koji se uvek trudio da tati Fabiju obezbedi 'pravičnu materijalnu satisfakciju' za štetu koju je pretrpeo zbog odluke poslodavaca da ga udalje sa posla.

Igračku karijeru započeo je 1964. u SPAL za koji je u naredne tri sezone odigrao 42 meča. Usledio je prelazak u Romu, čiji dres je u periodu od 1967. do 1970. oblačio 62 puta, postigavši 11 pogodaka. Sa Vučicom je uzeo Kup Italije, dok će na još važniji Skudeto sa ovim klubom morati da čeka više od tri decenije, tačnije do sezone 2000/2001. u kojoj će sa trenerske klupe odvesti Totija i drugove do toliko željene titule šampiona države.

Kapelo će se 1970. iz Večnog grada preseliti u Torino gde će u narednih šest sezona odigrati 165 utakmica za Juventus i osvojiti tri Skudeta. Godine provedene u najtrofejnijem klubu Italije bile su najplodnije u igračkoj karijeri nekadašnjeg dečaka iz San Kancijano 'D Izonca. Rastanak sa Starom damom je usledio 1976. kada je već 30-godišnji Fabio rešio da igračku karijeru okonča u klubu za koji je navijao od malih nogu – Milanu. Njegovo rodno mesto (u kome je živelo 1200 ljudi) je zapravo tradicionalno važilo za tvrđavu milanskih Rosonera, a Kapelo mu je 1979. (zajedno sa saigračima) darovao titulu šampiona države. Ovaj četvrti Skudeto bio je poslednji trofej u igračkoj karijeri budućeg “dona” koji je naredne 1980. prestao da bude fudbaler i posvetio se novom poslu.

Odlučio je da novac ubuduće zarađuje kao trener, a šansu za dokazivanje je dobio u Milanu. Kalio se radeći sa 'klincima' kluba sa San Sira među kojima su tada bili i budući defanzivni 'stubovi' trofejnog tima Paolo Maldini i Bili Kostakurta. Dolazak bogatog biznismena Slivija Berluskonija na čelo kluba pokazaće se znajačnim za dalje Kapelovo napredovanje u trenerskom poslu. Gazda Milana je 1987. pružio Fabiju priliku da kao privremeno rešenje u pet utakmica vodi najbolji tim Rosonera, tačnije da čuva klupu do dolaska novog šefa stručnog štaba Ariga Sakija. Naredne sezone Kapelo će provesti u senci trenera koji će, uz pomoć holandskog trija Gulit, Rajkard i Van Basten, osvojiti dva uzastopna trofeja Kupa evropskih šampiona, ali i transformisati tim Milana u protagonistu atraktivnog ofanzivnog fudbala.

Berluskoni je 1991. godine, nakon odlaska Sakija, procenio da je čovek iz San Kancijano 'D Izonca najpogodniji da 'čuva i unapređuje' trofejno nasleđe stručnjaka iz Fuzinjana. Novi trener je, međutim, već na startu pokazao da do novih uspeha ne želi ići putem koji je trasirao njegov prethodnik. Holandsku zvezdu Ruda Gulita je nakon svađe oterao iz Milana u Sampdoriju, dok je stil igre Rosonera ponovo transformisao, u skladu sa vlastitim taktičkom opredeljenjima. Kapelo je napustio Sakijevu atraktivnu ofanzivnu orijentaciju igranja za gol više, dajući prednost dobro poznatoj italijanskoj filozofiji da je “najvažnije osigurati vlastitu mrežu”. Za njega je ključno bilo da na terenu ima fudbalere sposobne da kao 'specijalci' odrađuju tačno određene zadatke koje im je prethodno postavio neprikosnoveni šef.

"Tim sa 11 'specijalaca' će uvek pobediti ekipu sa 11 'svaštara'", objašnjavao je Kapelo.

Ni navijači ni gazda Silvio nisu bili zadovoljni ovim odstupanjem od Sakijevog shvatanja fudbala, ali su Fabija na klupi čuvali rezultati, odnosno novi trofeji koji je sa svojim defanzivnim stilom igre donosio u klupske vitrine. Za šest sezona provedenih na San Siru on je tifozima i Berluskoniju darovao četiri Skudeta (1992, 1993, 1994. i 1996), Ligu šampiona (1994), Superkup Evrope (1994) i tri Superkupa Italije (1992, 1993. i 1994).

You Tube

Najvažnija pobeda ostvarena je 18. maja 1994. u Atini, kada su fudbaleri tima iz najvećeg grada Lombardije u finalnom meču Lige šampiona prostoro razmontirali favorizovanu Barselonu. Fabio Kapelo je te večeri dobio šahovsku bitku sa Johanom Krojfom, a Dejan Savićević, Danijele Masaro (dao dva gola) i Marsel Desai 'izrešetali' (4:0) mrežu tima sa Nou Kampa.

Izgledalo je da će Kapelov Milan i naredne sezone okončati evropsku priču na fudbalskom Olimpu, pošto je u finalni susret sa mladim timom Ajaksa, koji je maja 1995. odigran na bečkom Prateru, ušao kao veliki favorit. Don Fabio je, međutim, ponovo poklekao pred Kopljanicima u završnoj bici za najvažniji evropski trofej. Baš kao u Beogradu 22 godine ranije, tim iz Amsterdama je savladao njegovu ekipu sa 1:0, a gol odluke je postigao mlađani rezervista Ajaksa Patrik Klajvert u završnici utakmice.

Kapelo je nakon sezone u kojoj je uzeo poslednji Skudeto prihvatio u leto 1996. ponudu čelnika Reala da se sa San Sira preseli na madridski stadion Santjago Bernabeu. Sa Kraljevskim klubom je već u prvoj sezoni postao šampion Španije, ali su nesporazumi sa igračima, kao i neatraktivan stil igre njegove ekipe, narušili pozitivan imidž italijanskog stručnjaka u Madridu. Posle samo godinu dana provedenih na Iberijskom poluostrvu prihvatio je poziv Berluskonija da se vrati u Milan, što je, pokazaće se kasnije, bila jedna od najvećih grešaka u njegovoj trenerskoj karijeri.

Fabio Capello

Getty images/ Lennart Preiss

Treći Fabijev mandat na klupi Rosonera ne samo da je bio neuporedivo kraći od prethodnog, već je okončan velikim neuspehom nakon koga je trofejni stručnjak dobio otkaz u 'svom' klubu. Milan je sezonu 1997/1998. u Seriji A okončao na ponižavajućem 12. mestu, posle čega je Kapelo dobio poziv na večeru kod Berluskonija. Iz vile jednog od najbogatijih ljudi Italije je, kažu, izašao, ne samo kao bivši trener Milana, već i ponižen postupkom i rečima domaćina. Bio je to kraj ljubavi, ali i saradnje između ove dvojice tako različitih projektanata Milanovih uspeha, a trofejni stručnjak ni posle Berluskonijeve prodaje kluba nije pomišljao da po četvrti put sedne na klupu tima sa San Sira.

U Italji, jasno, ni posle ovog neuspeha nije morao dugo da čeka na novi posao. Čelnici Rome su želeli da ga vide na kormilu tima Vučice i on je započeo šestogodišnji posao u klubu, čiji je dres nekada kao igrač nosio. Rimljani su tih godina imali kvalitetnu ekipu, ali im je uvek nedostajalo nešto da prekinu dominaciju velikih klubova sa severa zemlje (Juventusa, Milana i Intera) i popnu se na tron Serije A. To nešto je sa sobom doneo Don Fabio koji je, i pored nesporazuma koje je imao sa princom Rima, Frančeskom Totijem, stvorio ekipu kadru da u sezoni 2000/2001. prvenstvenu trku završi kao pobednik. Roma je šampionat okončala sa 76 bodova, dva više od drugoplasiranog Juventusa, a glavne poluge u Kapelovoj 'mašini' su, pored kapitena Totija, bili napadači Gabrijel Batistuta i Vinčenco Montela.

U rimski klub je iz Barija stigao i nestašni napadač Antonio Kasano, prema čijim je ispadima čovek koji je stekao reputaciju 'trenera diktatora' u Večnom gradu ispoljavao daleko veću toleranciju nego prilikom njihovih kasnijih sukoba u Realu. U naredne tri sezone Kapelo, međutim, nije uspeo da sa Vučicom ponovi uspeh iz 2001. godine. Titula je ponovo postala nedostižna za tim sa Olimpika, dok u evropskim takmičenjima Rimljani nisu uspevali da stignu do završnice.

Roma i trofejni stručnjak su se razišli 2004. godine kada je Fabio prihvatio poziv da vodi i treći klub, čiji je dres nekada nosio kao igrač. Bio je to, naravno, najtrofejniji i najpopularniji italijanski velikan Juventus, koji je tada u svojim redovima imao domaće i evropske asove Del Pjera, Nedveda, Ibrahimovića... Kapelo je odradio deo 'domaćeg zadatka' osvojivši sa Starom damom dva Skudeta (2005. i 2006), ali su ga eliminacije od Liverpula i Arsenala sprečile da dođe do završnice takmičenja u Ligi šampiona. Možda bi u tome narednih sezona i uspeo da nije došlo do afere Kalčopoli zbog koje je torinski klub, ne samo kažnjen oduzimanjem titula, već i izbačen iz Serije A.

Kapelo je, poput većine igrača, napustio brod koji tone i zatim neočekivano po drugi put u trenerskoj karijeri preuzeo vođenje ekipe Reala. I ovaj njegov nastup na 'madridskoj sceni' imao je gotovo sve elemente predstave koju su gledaoci mogli da vide na 'premijeri' izvođenoj gotovo deceniju ranije. Don Fabio je sa, za Kraljevski klub nesvojstvenim 'dosadnim' fudbalom, došao do još jedne titule u Primeri, međutim u Ligi šampiona nije uspeo da osvoji trofej koji su na Bernabeu čekali već pet godina. Ponovo je njegova 'diktatorska metla' pravila red među nespremnim i neposlušnim igračima, a ovaj put su se na meti našli viškom kilograma opterećeni 'pravi' Ronaldo i Antonio Kasano koji je zemljaka koji ga je trenirao u Romi i Realu nazvao 'lažljivcem i lošim čovekom'.

"Ja svađalica i loš čovek? Nikada! Uvek sam donosio odluke za dobro tima. To što nekima tako nešto nije odgovaralo je druga priča," prokomentarisao je Kapelo u svom stilu optužbe nestašnog momka iz Barija.

Epilog druge Kapelove jednogodišnje avanture u Madridu bio je identičan njegovoj prvoj epizodi u najtrofejnijem evropskom klubu. Čelnici Reala su mu još jednom na osvojenoj tituli u šampionatu Španije zahvalili uručivanjem otkaza, pa je Italijan u leto 2007. okončao trenersku karijeru u velikim evropskim klubovima.

Usledili su novi izazovi na selektorskim klupama reprezentacija Engleske i Rusije. Kapelo je krajem 2007. preuzeo vođenje selekcije sa Ostrva sa ciljem da sa njom ostvari uspeh na Mundijalu u Južnoj Africi 2010. godine. Iako je Gordi Albion uspešno okončao kvalifikacije selektor nije uspeo da uspostavi 'čvrstu vezu' sa svojim izabranicima, niti da unapredi kvalitet igre reprezentacije koja već dugo nije znala za uspeh na velikim takmičenjima. Na šampionatu u Južnoj Africi Engleska je zaustavljena već u osmini finala, a glavnog krivca za ubedljiv poraz od Nemačke (1:4) mnogi navijači i stručnjaci u Ujedinjenom Kraljevstvu su pronašli u skupo plaćenom italijanskom stručnjaku.

Kapelu ni uspeh u kvalifikacijama za naredno Prvenstvo Evrope nije doneo poverenje ostrvske javnosti, pa je 'razvod braka' bio neminovan. Do njega je došlo u februaru 2012. godine. Formalan povod za prekid saradnje bila su različiita viđenja selektora i čelnika Saveza o tome treba li Džon Teri i dalje da ostane kapiten državnog tima, ali svi su znali da je stvarni razlog za odlazak Don Fabija njegov neuspeh u vođenju reprezentacije nekadašnjih svetskih šampiona.

Fabio Kapelo

Jamie McDonald/Getty Images

Još veći debakl iskusni stručnjak je doživeo u Rusiji, gde je obavljao posao selektora Zbornaje komande od 2012. do 2015. godine. Rusi su svoje učešće na Svetskom prvenstvu u Brazilu 2014. okončali već u grupnoj fazi takmičenja, ali je možda još veći problem bio u tome što Kapelo tokom rada u ovoj zemlji nije uspevao da nametne autoritet niti uspostavi neophodno razumevanje sa igračima. Razlog za to nije bila samo jezička barijera, već i potpuno različiti mentaliteti italijanskog selektora i njegovih ruskih izabranika, koji su pod Kapelovim vođstvom pružali još slabije igre nego pod njegovim 'domaćim' prethodnicima.

Poslednja stanica na trenerskom putu 'čvrstorukaša' iz San Kancijano 'D Izonca bila je Kina. Čovek koji sebe smatra svetskim putnikom dobio je mogućnost da, vodeći ekipu Đangsu Suinga, upozna velilu azijsku zemlju i naravno poveća ionako bogati bankovni konto. Dobio je otkaz nakon samo devet meseci, što ga, međutim, nije mnogo potreslo. U martu 2018. demantovao je informacije da će preuzeti vođenje reprezentacije Italije i saopštio da odlazi u trenersku penziju tokom koje će se posvetiti poslu fudbalskog analitičara i komentatora.

Fabio Kapelo je tako dobio mogućnost da, nakon decenija teškog rada, uživa u zasluženom odmoru i prisećajući se prošlosti razmišlja o budućnosti. Ne skriva želju da nakon odlaska sa ovog sveta bude kremiran, a pepeo ode tamo gde ga vetar odnese.

"Putnik sam, ideja je da me kremiraju i prospu pepeo, pa gde ga vetar odnese," izjavio je Kapelo.

Komentari (3)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Bojler

Realno, koga zanima da čita ovoliki tekst o liku kakav je Fabio Kapelo... Ali ajde, valjda ste morali da nekog proverite kako piše

Odgovori 1 12

FljamurtariDinamoPetržalk

Nikad neću zaboravit kad mu je BERLUSKONI PODVUKAO AKO GENIJE NE IGRA meni je dosadno

Odgovori 9 0

Castilla

Nikad necu zaboraviti njegovu zadnju titulu u LaLigi sa Realom. Pa, sigurno su se jedno 10-ak utakmica vracali iz mrtvih, gubili pa preokretali. Van Nistelroj, Rejes, mladi Iguain i ekipa. Legenda Fabio Kapelo!

Odgovori 32 1

* Sva polja su obavezna

Zidan: Pogba? Real ima plan; Sari: Ne znam...

Zidan: Pogba? Real ima plan; Sari: Ne znam...

Zidan: Pogba? Real ima plan; Sari: Ne znam...

Trener Real Madrida Zinedin Zidan nije isključio mogućnost da se vezni fudbaler Mančester Junajteda Pol Pogba do kraja letnjeg prelaznog roka preseli na Santjago Bernabeu.

„Penzioner“ Barzalji: Za sada mi ne nedostaje fudbal

„Penzioner“ Barzalji: Za sada mi ne nedostaje fudbal

„Penzioner“ Barzalji: Za sada mi ne nedostaje fudbal

Nekadašnji italijanski fudbaler Andrea Barzalji uživa u penziji, nakon veoma uspešne karijere i mnoštva osvojenih trofeja sa Juventusom.
Loading...