Koliko šamara je potrebno da dobijemo kako bismo prestali da se nadamo da će nam fudbal krenuti putanjom koja ne vodi ka dnu? Šest? Možda...

Jedan srpski fudbaler je, eto, baš u predvorju Evropskog prvenstva postao najskuplji napadač u istoriji najvećeg kluba na svetu.

Ostali igrači, koji nisu najskuplji napadači najvećeg kluba na svetu, ali su opet dovoljno dobri da igraju na vrhunskom nivou, imali su iza sebe dobre sezone.

I kvalifikacije za ovo takmičenje odigrane su kvalitetno.

I taj Savez je na kraju odlučio da sve „A“ reprezentativce, koji ispunjavaju starosnu normu, pošalje sa U-21 selekcijom na veliko takmičenje.

Moralo je sve da se poklopi toliko dobro, pa da ponovo počnemo da se verujemo.

Kako smo se samo prevarili… I kako su nas samo prevarili.

I Luka i Bleki i Andrija i Radonja i Sale i Vule. Svi.

I to onako podmuklo, baš na dan kad je generacija, čijih fudbalera ima i u sadašnjoj U-21 reprezentaciji, pre četiri godine uspela da se popne na krov sveta i navede nas da u nju gledamo kao na onu koja će nas povesti putem svetlosti i lišiti mračnih misli.

Nada se još jednom pokazala kao đavolja rabota. Ispali smo naivni…

Prvo što je selektor Goran Đorović rekao na konferenciji za medije posle ponižavajućeg izdanja – ne rezultata, on u mlađem uzrastu zaista treba da bude u drugom planu – nego izdanja protiv Nemačke glasilo je:

„Molim vas, predstavnike medija, da poštedite igrače, da ih zaštitite. Oni su budućnost srpskog fudbala“.

Zaštititi… Od koga ih valja zaštititi? Od njih samih?

Posle igara koje su prikazali u dve utakmice u Trstu deluje da su oni sebi najveći problem. A to dalje uzrokuje i problem za srpski fudbal i tu budućnost o kojoj je Đorović govorio.

Dane u Italiji provodim sa kolegama iz 16 različitih zemalja. Najveći deo vremena, jasno, u fudbalskim razgovorima.

Đorović posle poraza od Nemačke 6:1.

"Molim vas, medije, da zaštitite ove igrače. Da ih poštedite. Oni nisu želeli da povrede i razočaraju srpski narod. Ako je neko kriv – ja sam. Ja ću snositi odgovornost"#EuroU21 pic.twitter.com/yLjuv7ZcRG

— Bojan Marinković (@BojanSK12) June 20, 2019

Zbog gorespomenutih imena igrača, svaki od njih je označavao Srbiju kao jednog od favorita iz senke na prvenstvu.

„Brate, hajde da se menjamo, evo ti i Valdšmit i Rihter i Daud. Ma, evo ti i Amiri. Samo nam daj Jovića. Mi imamo tim, ali takvog igrača nemamo“, nudio mi je Kristijan razmenu dok smo išli ka stadionu Nereo Roko.

Toliko ga cene.

Odobravao sam stanovište da možemo daleko, iako sam znao da oni ne znaju ono što ja znam – kakav je mentalitet u srpskog fudbalera.

Koliko mu malo treba da pomisli da je bolji od onoga što jeste i time automatski učini sebe gorim od onoga što jeste. Uprkos tome, na stolu je bilo dovoljno dobrih razloga da verujemo, i Nemac i ja, da ova generacija Srbije – može.

On zbog nepoznavanja (tog mentaliteta), a ja zbog nepopravljivog optimizma.

Orlići su se potrudili da nam vrlo brzo pokažu koliko smo u krivu. U svega 180 minuta.

Već tokom prvog duela na takmičenju – lagani poraz od Austrije 2:0 – bilo je jasno da su miljama daleko od ovog nivoa takmičenja, a svetlosnim godinama od dobrog rezultata na njemu.

I to nema veze sa igračkim kvalitetom. Ne može niko da me ubedi da su austrijski fudbaleri kvalitetniji od srpskih. Ma, čak ni nemački nisu. Verujte.

(VIDEO)

Lukić: Preuzimam svu odgovornost na sebe https://t.co/3HS5USWe6h

— Bojan Marinković (@BojanSK12) June 20, 2019

Ali, kad umisliš da si sposoban da poletiš znatno više od onoga što tvoja krila mogu da podnesu, onda moraš da računaš na strmoglav pad.

I tu nema spasa. Tresneš o zemlju i raspadneš se u paramparčad, toliko da niko ne može da ti garantuje da ćeš uspeti da zalečiš te rane i ponovo se vineš u nebo.

Upravo se to dogodilo u (još jednoj u nizu) tužnoj večeri za srpski fudbal.

“Ovi naši izgledaju kao da su se skupili dan pred takmičenja i došli ovde”, provlačili su se komentari tokom duela sa Nemcima, za čije igrače sam poprilično siguran da u budućnosti neće uspeti da zavrede pažnju kluba kakav je madridski Real, a kamoli postanu i deo istog.

Ipak, oni su tim. I oni znaju koliko mogu. I oni ne misle da su bolji od nego što jesu. Ali su zato spremni da učine sve za taj tim, kako bi iz njega isplivao barem jedan pojedinac poput Luke Valdšmita u četvrtak.

Šta su srpski fudbaleri spremni da učine? Da preuzmu odgovornost posle katastrofe, kao što je bio slučaj u miks zoni po završetku utakmice?

Koliko puta smo slušali tu priču? I šta to preuzimanje odgovornosti uopšte znači?

Hoće li zbog preuzimanja odgovornosti biti svima bolje?

Hoće li do izvlačenja pouka, što je još jedna fraza dobro poznata srpskoj javnosti, zaista doći, pa ćemo na tom najvažnijem, seniorskom nivou videti fudbalere na koje možemo biti ponosni, ili smo svedoci još jedne protraćene generacije?

Iskustvo nas tera da više verujemo u ovo drugo, pošto su nas ovi igrači uverili da, zapravo, ni oni nisu ništa posebniji od svojih prethodnika, a to je poraz znatno teži od ovih 6:1.

Kako smo se samo prevarili…