Gray Mortimore/Getty Images

Blog ostalo

26.06.2019 | 19.24 > 19:27

"Zbogom i hvala ti za sve što si uradio Varaja!"

Autor

Sa ovog sveta je u 68. godini života zauvek otišao Žarko Varajić, legenda Bosne i jugoslovenske košarke.

Žarko Varajić

KSS

Pokojni ‚Varaja‘ možda nije pripadao najužem krugu najvećih asova ovoga sporta na prostoru nekadašnje SFRJ, niti spada u one igrače koji su proslavili bivšu državu zapaženim reprezentativnim nastupima na velikim takmičenjima, pa ipak ono što je ostvario u dresu sarajevskih ‚Studenata‘ obezbedilo mu je trajno i značajno mesto u istoriji, ne samo jugoslovenske, već i evropske košarke. Žare je sa Mirzom Delibašićem najzaslužniji (među igračima) što je Bosna za samo sedam godina ostvarila neverovatan put od jugoslovenske Druge lige do samog evropskog Olimpa, a na poslednjoj odlučujućoj etapi tog puta on je učinio ono što pre, a ni nakon toga, nije pošlo za rukom ni jednom košarkašu u finalnim mečevima Kupa šampiona – današnje Evrolige.

Tog nezaboravnog 5. aprila 1979. godine Varajić je u francuskom Grenoblu u finalnom duelu sa favorizovanim italijanskim klubom Emersonom iz Varezea (ranijim i kasnijim Injisom) ubacio 45 poena, što je za vreme kada još nije bilo trojki zaista neverovatan učinak. Tih njegovih 45 poena zajedno za 30 koševa Mirze Delibašića bili su presudni da Bosna ostvari neočekivanu pobedu (96:93) i tako postane prvi jugoslavenski klub koji se okitio titulom šampiona Evrope.

Ta utakmica života bila je najveće, ali ne i jedino vredno delo u karijeri čoveka koji je sa Bosnom osvojio i tri titule šampiona Jugoslavije (1978, 1980. i 1983.), te dva Kupa SFRJ, dok su mu nastupi za reprezentaciju omogućili da svoju zbirku trofeja upotpuni za olimpijskim srebrom iz Montreala (1976.), evropskim zlatom iz Liježa (1977.) i bronzom sa šampionata ‚Starog kontinenta‘ odigranog 1979. u Torinu. Žarko je svoj životni vek proveo u tri grada. U rodnom Nikšiću je stao na noge i načinio prve korake u sportu, Sarajevo je bio grad u kome je stvorio ime i ostvario najveće uspehe u karijeri, dok je u Beogradu – u kojem je proveo poslednjih 27 godina života – iz drugog plana kao sportski funkcioner i košarkaški radnik pokušavao da pomogne afirmaciju svoje mladalačke ljubavi.

Žarko Varajić je rođen 26. decembra 1951. u Nikšiću u kojem je vrlo rano pokazao želju da se bavi sportom. Prvo se oprobao kao fudbaler u Sutjesci, ali je vrlo brzo odlučio da u klubi istog imena započne treniranje košarke. Za Sutjesku je igrao od 1966. do 1969. kada je dobio poziv koji je odredio budući životni put tada 18-godišnjeg 201 centimetara viskog momka iz Nikšića. Varajić je dobio poziv da nastavi igračku karijeru u Sarajevu, u redovima ondašnjeg u jugoslovenskim okvirima anonimnog drugoligaša Bosne. Rukovodstvo sarajevskog kluba, člana Univerzitetskog sportskog društva, želelo je da stvori novi tim, sposoban da se za koju godinu probije u elitni rang naše košarke. Ključni čovek za Varajin dolazak, a i kasniji uzlet kluba do evropskih visina, bio je Žarkov sugrađanin, generalni sekretar Sportskog društva Bosna Vukašin Vukalović.

Pridošlicu iz Nikšića je u Sarajevu počeo da stručno obrađuje mladi i ambiciozni trener ‚Studenata‘ Bogdan Tanjević, koji je sve do plasmana u Prvu ligu, obavljajući posao šefa stručnog štaba, bio i aktivan igrač. Ko zna kakva bi bila sudbina Bosne, a samim tim i mladog Varajića, da ‚Studenti‘ u maju 1972. u majstorici za ulazak u Prvu ligu Jugoslavije nisu pobedili gradskog rivala Željezničar. Taj trijumf omogućio je klubu, koji je finasijski, organizaciono i medijski, do tada živeo u senci poznatijih i moćnijih rivala Sarajeva i Željezničara da stane na svoje noge i dobije znatniji deo gradskog kolača neophodnog za dalje napredovanje.

Sport Klub Youtube


Bosna je u nadmetanju sa Partizanom uspela da dovede Delibašića što će se pokazati presudnim za kasniji neverovatni uspon Tanjevićeve ekipe prema jugoslovenskom i evropskom vrhu. Mladi bek iz Tuzle i nešto starije krilo iz Nikšića postali su nakon nekog vremena nezaustavljivi tandem koji je rešetao protivničke koševe i donosio pobede ‚Studentima‘. Uz sve uvažavanje onog što su pružili ostali igrači, jasno je da bez ključnog doprinosa njih dvojice sarajevski tim ne bi nikada stigao do onih visina na kojima se našao.

Bili su, uz Partizanov duo Kićanović – Dalipagić, najmoćniji tandem u jednoj od najkvalitetnijih evropskih liga sedamdesetih godina prošlog veka, pa navijači Bosne nisu bez razloga tokom utakmica u “Skenderiji” pevali:

Šta će nama Kićo, šta će nama Praja (Dalipagić), kad igraju majstori Kinđe i Varaja“.

Iako su bili sasvim različite ličnosti, družili su se i van terena, a Mirza je bio kum na Žarkovom venčanju sa njegovom životnom izabranicom Mirom. Putevi su im se, međutim, kasnije razišli, Delibašić je odlučio da, nakon početka rata, ostane u Sarajevu, dok je Varajić otišao u Beograd. Poslednji put su se, prema Varajinim rečima, čuli telefonom kratko vreme pre Mirzne smrti u decembru 2001. godine. Varajić nikad nije želeo da javno govori o sadržini tog njihovog poslednjeg razgovora, ali nije skrivao žal što se nije sreo sa Kinđetom.

Bosna je prvu titulu šampiona Jugoslavije uzela u sezoni 1977/78, a Žarko je bio jedan od najzaslužnijih za postizanje tog velikog uspeha. Zapravo, može se reći da su ‚Studenti‘ u tom šampionatu izvukli pouke iz prethodne sezone u kojoj su u završnici prvenstva ispustili prednost od četiri boda u odnosu na drugoplasiranu Jugoplastiku, a zatim u majstorici poklekli pred Splićanima zahvaljujući košu Damira Šolmana u poslednjem sekundu meča. Sarajlije su kao prvaci Jugoslavije stekli pravo da kao debitanti zaigraju u Kupu evropskih šampiona gde ih gotovo niko na startu sezone 1978/79 nije video među kandidatima za najprestižniji klupski trofej ‚Starog kontinenta‘.

You Tube


Smatralo se da je za Tanjevićev tim uspeh što se našao među šest najboljih timova Evrope koji su se u dvokružnom ligaškom nadmetanju borili za prve dve pozicije, odnosno mesto u finalu čiji je domaćin te sezone bio francuski Grenobl. Sarajlije su, uz Huventud i Olimpijakos, spadali u autsajdere ovog ligaškog takmičenja, dok su Emerson, Real i Makabi tretirani kao kandidati za put u Grenobl. Unapred otpisani tim iz glavnog grada tadašnje centralne jugoslovenske republike je, međutim, pomrsio sve ove prognoze i sa bilansom od sedam pobeda (od kojih su presudni bili trijumfi na gostovanju Olimpijakosu i Huventudu) i tri poraza stekao pravo da se sa Emersonom bori za titulu.

Žarko Varajić je i pre utakmice života u Grenoblu, pružio nekoliko sjajnih partija u ovoj ligi. Blistao je na meču sa Realom, koji su jugoslavenski prvaci dobili nakon produžetka u “Skenderiji”, a prema vlastitim tvrdnjama najbolju igru je pružio u susretu sa Makabijem. U tom duelu, iako je na parket prvi put ušao tek u 14. minutu, uspeo je da do kraja u koš gostiju iz Tel Aviva ubaci čak 41 poen.

Iako je u ovom susretu pružio još impresivniju igru nego u finalu, u istoriju je, ipak, ušao njegov nezaboravni nastup u Grenoblu. Varaja je jednostavno u toj najvažnijoj utakmici karijere imao svoje veče i pogađao koš iz gotovo svih pozicija o čemu najbolje govori njegov neverovatni procent šuta od 78 odsto. Posle pobede je iz ruku predsednika Košarkaškog saveza Francuske Bisela primio trofej, koji doduše nije bio originalni pehar namenjen najboljem timu Evrope (koji su organizatori prethodno negde izgubili), već neka njegova, silom prilika obezbeđena kopija.

Sledećeg dana u Sarajevu je – koje je tog 6. aprila proslavljalo Dan oslobođenja grada – novim evropskim šampionima priređen veličanstven doček, a junak podviga u Grenoblu je imao tu čast da u salu u kojoj je održavana svečana sednica Skupštine grada unese već pomenuti pehar. Da su grad na Miljacki i BiH znali da cene zasluge momka iz Nikšića pokazuje i to što je Varajić 1979. godine dobio Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva, dok mu je naredne 1980. dodeljena republička “25. majska nagrada”.

You Tube


Čovek koji je 1979. dobio Superoskar kao najbolji igrač sezone u svim evropskim kupovima, sigurno je u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka bio, posle Dalipagića, najkvalitetniji krilni košarkaš u jugoslovenskom šampionatu. Ipak, Varaja je samo na tri velika takmičenja dobio priliku da obuće dres plave selekcije. Jedni objašnjenje za ovako skroman bilans Bosninog košgetera u reprezentaciji nalaze u činjenici da je u to vreme u konkurenciji vrhunskih igrača bilo teško izboriti mesto u državnom timu, ali se nama čini da su se selektori prilikom svog izbora često znali ogrešiti o asa sarajevskog tima.

Žarko je naredne sezone sa Bosnom osvojio drugu titulu šampiona Evrope, međutim Tanjevićevi košarkaši, i pored dobrih igara, nisu uspeli sačuvati evropski tron. Neuspeh na turniru Interkontinentalnog kupa, na kojem su ‚Studenti‘ u oktobru 1980. u svom Sarajevu pokušali da se domognu nezvanične titule svetskog klupskog prvaka, označio je kraj velikog Bosninog tima. Delibašić je nastavio karijeru u Realu, trener Tanjević postao selektor reprezentacije Jugoslavije, dok je Varajić prihvatio ponudu iz Emirata da zaigra za tamošnji klub Al Ain. Nakon samo jedne sezone vratio se u Sarajevo i naredne 1983. kao 31-godišnji veteran po treći i poslednji put sa ekipom Bosne stigao do jugoslovenskog prvenstvenog trona. Junak iz Grenobla je osetio da je došlo vreme da okonča uspešnu igračku karijeru, što je i zvanično uradio iduće 1984. godine.

Posvetio se novim poslovima ali je i dalje ostao u sportu. Jedno vreme je bio je referent za marketing u Univerzitetskom sportskom društvu Bosna, a zatim radio kao generalni sekretar SOFK (Savez organizacija za fizičku kulturu) Sarajevo. U periodu od 1987. do 1992. obavljao je dužnost predsednika Stručnog saveta Košarkaškog saveza Jugoslavije. Početak rata u Bosni i Hercegovini zatekao ga je u Sarajevu. Grad na Miljacki napustio je u maju 1992. kada se uputio za Beograd. U početku je, kako je kasnije objašnjavao, verovao da će se rat brzo okončati i on vratiti u Sarajevu, ali je, nakon neispunjenja ovih želja, odlučio da grad na ušću Save u Dunav postane novo prebivalište njegove porodice.

Varaja je i u Beogradu bio čovek sporta, pri čemu je, naravno, najviše pažnje posvećivao košarci. Obavljao je dugo vremena posao direkora muških košarkaških selekcija u košarkaškim savezima SR Jugoslavije, SCG i Srbije, proveo jedan period na funkciji zamenika ministra sporta SRJ, te radio (od 1996. do. 2000) kao predsednik Programske komisije Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Povremeno je odlazio i u Sarajevo gde je rešavao problem izgubljenih godina radnog staža. Poslednjih godina se suočio sa teškom bolešću, koju, i pored velike upornosti i hrabrosti, nije uspeo da pobedi. 

Otišao je da negde gore u mebeskoj ligi ponovo sa Kinđetom igra velike utakmice, a starijim (ljudima koji su imalu priliku da ga gledaju) i onim mlađim navijačima Bosne, kao i ostalim poštovaocima njegove zaostavštine sa prostora bivše Juge, ostaje samo da mu pošalju poslednju poruku:

Zbogom i hvala ti za sve što si uradio Varaja!”.

Komentari (4)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Dusan

Legenda puna skromnosti ,covek koji ke sebe predstavljao i na parketu i van njega. Neka mu je vecna Slava i Hvala.

Odgovori 14 0

Srdjan P.

Lep tekst primeren onome šta je sve uradio legendarni Varajic i kao igrač i kao košarkaški radnik...

Odgovori 46 0

Liman 4

Veliki čovek i košarkaš.

Odgovori 41 1

* Sva polja su obavezna

Umrla južnoafrička ragbi legenda

Autor

Umrla južnoafrička ragbi legenda

Umrla južnoafrička ragbi legenda

Bivši južnoafrički reprezentativac u ragbiju Džejms Smol preminuo je u 51. godini, pretpostavlja se od posledica srčanog udara, preneo je "Skaj Sports".

In memoriam: Preminuo Žarko Varajić

Autor

In memoriam: Preminuo Žarko Varajić

In memoriam: Preminuo Žarko Varajić

Proslavljeni košarkaš Žarko Varajić preminuo je nakon duže bolesti u 67. godini.
Loading...