Zoran Terzić - institucija svetske odbojke

OSS

Ako je Maja Ognjenović dobila epitet „fenomena srpskog odbojkaškog fenomena”, onda je Zoran Terzić tvorac istog, bolje reći institucija i već živa trenerska legenda srpskog sporta.

Bliži se kraju 17 godina „selektorovanja”, sada već 54-godišnjeg stručnjaka, koji je uz ogromnu pomoć igračica, najbližih saradnika, čelnika Saveza i svih njihovih sponzora i prijatelja, reprezentaciju tadašnje Srbije i Crne Gore od 100 i nekog mesta na FIVB rang-listi danas doveo na poziciju „broj 1”, u konkurenciji bukvalno svih najvećih sportskih i ekonomskih sila.

Pred njim je još jedna završnica nekog velikog takmičenja, polufinale 31. Evropskog prvenstva, koje će se odigrati u Ankari, na istom mestu gde je 2003. godine i počeo svoju čudesnu selektorsku karijeru.

Pre samog meča protiv Azurina, koji je na programu u subotu od 16 časova, Terzić se podsetio na neizvestan četvrtfinalni meč između Rusije i Italije.

„Ruskinje imaju dobru ekipu i nije bilo logično da meč protiv Italije izgube tako lako. Skoro svaki set je završen na jednu loptu, a video sam da je Rusija imala jednu set loptu za vođstvo od 2:1. U svakom slučaju, ni Italija, baš kao ni mi, ne igra onako kako smo igrali na Svetskom prvenstvu. Bilo je za očekivati da im to bude teška utakmica. Ipak, sve je završeno prema očekivanjima, baš kao i sve ostale utakmice osim možda one između Turske i Holandije, koja sigurno nije bila za 3:0 u korist domaćina.”

Ipak, možemo li meč između Srbije i Italije da nazovemo „finalom pre finala”?

„S obzirom na rejting ekipa i činjenicu da smo prošle godine igrali u finalu Svetskog prvenstva, može. Ne bi bilo nezasluženo ni da je Holandija, po rejtingu, došla do titule. Ali, eto, oni nisu uspeli da uđu ni među četiri najbolja tima. Par Srbija – Italija je sigurno jači od paraTurska – Poljska.”

Onda, kakve su šanse Srbije u meču protiv Italije i šta bi moglo da odluči pobednika?

„Šanse su kao i uvek, 50:50! To su dve ekipe koje imaju izuzetno dobre pojedince, dva najbolja poentera na svetu u ovom momentu, Paolu Egonu i Tijanu Bošković. Zato i smatram da su šanse pola-pola. Odlučiće, kao i na Svetskom prvenstvu neke male stvari, mirnoća, staloženost, na kraju krajeva bolja igra i bolja forma.”

Da li će pobednika odlučiti možda baš duel između Egonu i Bošković?

„Ovog puta neće, kao što je to bilo na Svetskom prvenstvu, ali će biti veoma važno. Ako Egonu ne igra dobro za Italiju, ili Bošković za Srbiju, ta ekipa će biti u velikom problemu.”

Ovo je prvo Evropsko prvenstvo sa 24 reprezentacije, kakvi su vaši utisci?

„Ima i dobrih i loših strana. Ranije je Evropsko prvenstvo trajalo prekratko, maltene se sve završavalo u nedelju dana. Bilo je dosta utakmica u kratkom vremenskom periodu. Sad to malo drugačije izgleda, sad su pauze možda i preduge, ali ni to ne bi bio problem da su utakmice zanimljivije i bliže po kvalitetu. Imamo nekih 5-6 selekcija koje su u vrhu i još 5-6 koje mogu da naprave neko iznenađenje. Ove ostale su bile puno slabije i utakmice protiv njih skoro da nisu služile ničemu, kvalitet se definitivno rasplinuo. Bilo je i dobrih strana, ali u CEV-u defitinivno moraju da povedu računa o organizaciji mečeva i sistemu posle takmičenja po grupama. Jer, zbog nekih povlastica domaćinu, nemate pojma gde ćete i kada igrati utakmice u drugoj rundi, a ni protiv koga. Čak i ako ste pobednik grupe. Nama je najvažnija stvar bila ta, da se Mađarska ne kvalifikuje u drugu rundu, pa smo kao pobednici grupe, na sreću do kraja ostali u Ankari.”

Novi je i sistem takmičenja, tu mislimo na osminu finala i četvrtfinale?

„S jedne strane je nezgodno, kreće se rano sa eliminacijom, pa je jedan kiks kraj, ali je sa druge strane mnogo zanimljivije. I to ima svoje za i protiv, ali se slažem sa tim sistemom takmičenja.”

Srbija je ponovo u borbi za medalju na nekom velikom takmičenju. Da li je ženska odbojkaška reprezentacija danas „institucija” u svetu sporta?

„Jeste sigurno. Zato je i lakše uklopiti se u našu reprezentaciju. Živi svedoci su sve ove mlade devojke, koje dođu i jako brzo zaigraju ravnopravno sa starijim devojkama. I ne mislim samo da su uspesi potvrda vaše reči „institucija”, već i organizacija u i oko ekipe, koja je na vrhunskom nivou. Sve te stvari su dugo vremena postavljene na svoje mesto i vrlo dobro se zna, ko šta i kada radi. To svi poštuju, a da li sistem dobar ili loš, dalo bi se raspravljati. Definitivno postoji i svi se vrlo brzo uključuju u njega. U mnogo tih situacija, nije preterano bitno da li smo skroz kompletni, ili nismo, kao što je bio slučaj 2017, kada smo bili prvaci Evrope, bez nekoliko veoma važnih igračica koje su posle Rija odlučile da prestanu sa igranjem na kraće, ili duže vreme. Ili kao ove godine, kada nam takođe nedostaju neke devojke u odnosu na prošlo Svetsko prvenstvo. Sve je praktično isto, radi se kao što se radilo i ranije, zato je i lako devojkama koje dolaze i koje ulaze u reprezentaciju da se priviknu što je moguće pre.”

U čemu je zapravo ključ uspeha reprezentacije Srbije? Menjate li nešto u radu od godine do godine, ili je suština ista?

„Menja se dosta toga za sam način treninga, u zavisnosti od toga kakva takmičenja imamo, u kakvom su nam stanju igračice, ali suština i osnovni okvir ostaje isti sve vreme.”

Kako sav taj težak rad podnose devojke?

„Ne znam, ne žale se tako često, ali bude teških situacija, što je i normalno, jer su u pogonu cele godine i praktično svake godine.”

Koliku težinu zapravo ima ovo Evropsko prvenstvo?

„Za mene je to veoma ozbiljno takmičenje, iako mi je deveto po redu. Nedavno sam igračicama rekao da će Evropsko prvenstvo 2019. godine igrati samo jednom u životu! I to je nešto što će im ostati u uspomeni, bez obzira da li su pre toga osvojile deset zlatnih medalja, ili nikada nisu ni igrale u finalu. A opet, sa druge strane, primetno je kod pojedinih igračica da nema onog žara i motiva, kojeg je bilo i ranije. Imamo devojke koje su već igrale na pet, ili šest Evropskih prvenstava, i koje imaju najmanje jednu, a neke i tri medalje svakog sjaja. Bile su i svetske šampionke, imaju i olimpijsko srebro, a pošto je Evropsko svake druge godine, negde je i normalno da ne bude tog nivoa motivacije. Ipak, dovoljno su bile motivisane za ovo takmičenje, nažalost ne na svim utakmicama, već za ove, nazovi derbije. Eto, i to je bilo dovoljno da dođemo do polufinala”.

Italija je svakako dovoljan motiv?

#related-news_0

„Jeste, sigurno, znam ja da će one biti energetski dobre protiv Italije, kao što su bile i protiv Turske i Bugarske u četvrtfinalu. Ipak, moraju da povedu računa i o tome da veći broj utakmica odigranih na niskom nivou, zbog motivacije, ili bilo čega drugog, dovodi ekipu u stanje da polako počinje da pada. Bez obzira što posle toga želiš da igraš bolje, ne ide to tako lako. Nisam se složio sa tim njihovim razmišljanjem da ćemo sve ovo završiti lagano, a samo da zapnemo protiv ovih jačih. Dobro, videćemo na kraju, voleo bih da me demantuju i naprave dobar rezultat uprkos tome što su birale utakmice u kojima će igrati punom snagom.”

Možda su razlog tome i sve osvojene medalje, pa smo „žrtve” svojih uspeha. Da li vam Srbija danas izgleda tako moćno, kao Poljska sa Glinkom, Italija sa Lo Bjanko, ili Rusija sa Gamovom?

„Verovatno je tako, jer vidi se da apsolutno svi, ne samo protivničke ekipe, već i ostali ljudi iz odbojke, respektuju autoritet naše reprezentacije, što je i normalno. Jer, ni ta Poljska, ni ta Italija, pa ni Rusija, nisu uspevale da povežu takav niz rezultata, kao što su evropska titula, olimpijsko srebro i svetska titula. Normalno je da nas posmatraju iz nekog drugog ugla.”

Kakvo je bilo suđenje na ovom Evropskom prvenstvu?

„Prvo, mislim da nisu izabrane najbolje sudije, bar ne ovde u Ankari. Način na koji se delegiraju sudije ne znam, nije to moj posao, ali definitivno to nije neki ekstra kvalitet. Tome sam se i nadao, ali ono čemu se nisam nadao je velika pomoć turskoj reprezentaciji, čak i u nekim situacijama koje su vidljive, na čelendžima, kada nešto treba da se dosudi protiv Turske, oni dosude za njih! To je iznenađenje za mene da se toliko pomaže domaćinu. U razlog ne bih ulazio, ali je jako ružno”, kaže Terzić.

Da li ste dobili neki žuti karton na ovom prvenstvu?

„Jesam, naravno, ali crveni nisam – još uvek!“