Alex Grimm, Bongarts

Blog ostalo

17.09.2019 | 15.11

Ovo su najveći gubitnici finala Lige šampiona

Autor

Finalni mečevi Lige (Kupa) šampiona rađaju pobednike, ali i gubitnike. Najuspešniji učesnik završnih duela najznačajnijeg klupskog takmičenja je Real, čiji su fudbaleri u 16 nastupa ostvarili impresivnih 13 trijumfa i samo tri puta (1962, 1964. i 1981.) pognutih glava napuštali teren.

Diego Simeone, Antoine Griezmann

Dean Mouhtaropoulos, Getty Images

Ovaj tekst, međutim, neće biti priča o najuspešnijem finalisti, već o klubovima najvećim gubitnicima odlučujućih susreta ovog takmičenja, čiji tadašnji igrači i navijači verovatno i danas žale za propuštenim prilikama da se popnu na evropski Olimp.

Na vrhu liste najvećih 'luzera' finalnih mečeva su tri kluba – Juventus, Benfika i Atletiko. Mada su uspevali da po dva puta osvoje ovaj dragoceni pehar, torinska Stara dama i lisabonski Orlovi su mnogo više puta ostajali praznih ruku u presudnim dvobojima.

Portugalski tim je, nakon pobeda u završnim susretima Kupa šampiona 1961. i 1962. godine, narednih pet učešća u finalima okončao neuspešno, dok je najuspešniji klub u italijanskoj Seriji A čak sedam puta gubio utakmice koje su odlučivale o prvaku našeg kontinenta.

Za razliku od Juventusa i Benfike, madridske Jorgandžije nisu ni jednom uspele da se popnu na evropski tron ali su ih u dva od tri njihova nastupa u finalnim nadmetanjima praktično samo sekunde delile od podizanja pobedničkog pehara. Zbog tih utakmica sa Bajernom 1974. i Realom 2014. u kojima su ih izjednačujući golovi Švarcenbeka, odnosno Serhija Ramosa koštali gubitka dobijenih titula, fudbaleri Atletika su verovatno najnesrećniji učesnici finalnih mečeva, da ne kažemo glavni 'luzeri' ovog takmičenja.

Juventus je prvu šansu da se popne na evropski Olimp imao 30. maja 1973. u Beogradu kada se u finalu sastao sa braniocem titule Ajaksom. Tim iz Torina nije imao sreće što je za protivnika u tom najvažnijem susretu sezone imao sastav koji je, predvođen Johanom Krojfom, bio na vrhuncu svog, tada za gotovo sve protivnike ubitačnog prezentovanja 'totalnog fudbala'. Kopljanici su zato u utakmicu koju je na 'Marakani' pratilo 90.000 ljudi ušli kao veliki favoriti, a Stara dama im se pokušala suprotstaviti sa Zofom, Salvadoreom, Marketijem, Morinijem Longobućom, Kauziom, Furinom, Kapelom, Altafinijem, Anastazijem i Betegom. Ishod meča je, kasnije će se pokazati, bio rešen već u četvrtom minutu kada je Rep u šenaestercu italijanskog tima nadvisio Marketija i udarcem glavom savladao Zofa.

Holandski tim je u nastavku ne naročito kvalitetnog susreta propustio nekoliko šansi da ostvari još ubedljiviji trijumf, dok je Juventus u svom prvom finalu pretio samo preko veterana Altafinija, čoveka koji je deceniju ranije sa svoja dva gola u odlučujućem meču sa Benfikom doneo Milanu prvu titulu vladara Starog kontinenta.

Klub iz centra Pijemonta je morao da čeka punih deset godina da bi u Atini 1983. ponovo bio akter završnog duela za pehar Kupa evropskih šampiona. Za razliku od utakmice sa Ajaksom, Juventus je u meču sa nemačkim HSVm, koji je odigran 25. maja na Olimpijskom stadionu u glavnom gradu Grčke, važio za velikog favorita. Ekipa, koju je sa klupe vodio Đovani Trapatoni je u svojim redovima imala velike evropske zvezde - Francuza Platinija i Poljaka Bonjeka, ali i italijanske osvajače Mundijala u Španiji – Zofa, Đentilea, Kabrinija, Šireu, Tardelija i Rosija. Ipak taj suvi kvalitet nije bio dovoljan italijanskom prvaku, koji je utakmicu u Atini započeo u sastavu: Zof, Širea, Đentile, Kabrini, Brio, Tardeli, Platini, Bonini, Rosi, Bonjek i Betega, da na terenu dođe do željenog pehara. Juve jeste imao dominaciju na terenu, međutim mrežu je u ovom finalu jedino pogodio vezista tima sa severa Nemačke Feliks Magat, čiji je udarac iznenadio 'dedu Dina'. Trofej namenjen najboljem fudbalskom klubu kontinenta je tako prvi i za sada jedini put otišao u Hamburg, dok je razočaranoj Staroj dami ostalo da čeka neku novu priliku.

Ser Aleks Ferguson i Marčelo Lipi

Alex Livesey, Getty Images Sport

Ser Aleks Ferguson i Marčelo Lipi

Najtrofejniji italijanski klub se već 1985. posle pobede nad Liverpulom prvi put popeo na Olimp, ali mu je radost zbog osvajanja pehara pokvarila tragedija njegovih navijača, izginulih na tribinama Hejsela uoči početka finalnog susreta. Drugu i do sada poslednju titulu torinski klub je uzeo 11 godina kasnije u 'večnom gradu', kada je ekipa koju je sa klupe vodio Marčelo Lipi, nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca, savladala Ajaks. Malo je ko tada mogao i da pomisli da će Juventus doživeti poraze u pet narednih nastupa u finalu i tako postati jedan od najvećih gubitnika završnih mečeva ovog takmičenja.

A crna serija tima iz Pijemonta je započela 28. maja 1997. u Minhenu gde je branilac titule kao poslednju prepreku na putu ka novom trofeju imao sastav dortmundskih Milionera. Lipi je na raspolaganju imao vrhunske individualce - Zidana, Del Pjera, Dešama, Jugovića, Vijerija, dok je glavna prednost Borusije bila to što se utakmica igrala u Nemačkoj, doduše na stadionu njenog najvećeg rivala Bajerna.

Juventus je juriš na treći pehar započeo sa Perucijem, Porinijem, Ferarom, Monterom, Julijanom, De Livijem, Jugovićem, Dešamom, Zidanom, Bokšićem i Vijerijem. Del Pjero je prvo poluvreme proveo na klupi, a ova Lipijeva odluka je, po mnogim procenama, presudno uticala na ishod meča, odnosno poraz italijanskog kluba. Nemački tim je u prvom poluvremenu iznenadio favorita i golovima Karl Hajnc Ridlea u 29. i 34. minutu stekao značajnu prednost. Trener Stare dame je u nastavku susreta poslao na teren Del Pjera, koji je u 65. minutu pokazao klasu postigavši sjajan pogodak petom. Bio je to signal za fudbalere iz Torina da pojačaju pritisak kako bi došli do izjednačenja, ali je samo šest minuta kasnije usledio novi hladan tuš. Tek što je ušao u igru mladi napadač Borusije Lars Riken je lob udarcem iznenadio Perucija, čime je praktično bio rešen ishod finalnog meča.

Šansu da se rehabilitiju za propust u Minhenu, Lipijevi izabranici su imali već naredne 1998. godine kada su treću sezonu zaredom bili učesnici finalnog susreta. Protivnik na završnoj predstavi, koja je održana 20. maja u Amsterdamu, im je bio šestostruki osvajač evropskog trona Real, koji je 32 godine čekao svoju sedmu titulu. Kladionice i fudbalski stručnjaci su proglasili italijanski tim za blagog favorita, a šef stručnog štaba torinskog kluba je te večeri na teren poslao: Perucija, Toričelija, Montera, Julijana, De Livija, Pesota, Dešama, Davidsa, Zidana, Inzagija i Del Pjera. U žestokom nadmetanju oba rivala su propuštala prilike da prvi dođu u vođstvo, tako da je izgledalo da bi utakmica mogla da ode u produžetke.

youtube

Do toga, ipak, nije došlo pošto je u 67. minutu Peđa Mijatović spretno iskoristio šansu koja mu se ukazala i postigao najvažniji gol u igračkoj karijeri. Bio je to pogodak koji je Real, nakon 32-godišnjeg posta, po sedmi put lansirao na evropski fudbalski Olimp, dok su igrači Juventusa treću godinu zaredom morali da čestitaju protivnicima trijumf u finalnom duelu.

Era Juventusovih finala pod vođstvom Marčela Lipija okončana je 28. maja 2003. godine na mančesterskom Old Trafordu. Bilo je to prvo i za sada jedino italijansko finale, s obzirom da se nasuprot tima iz centra Pijemonta nalazio njegov veliki rival iz najvećeg grada Lombardije – Milan. Stara dama je u četvrtfinalu nakon produžetaka na Nou Kampu eliminisala domaćina koga je te sezone vodio Radomir Antić, dok je u polufinalu bila bolja od madridskog Kraljevskog kluba. Milan je, s druge strane, vizu za Mančester izvadio tako što je u polufinalu, zahvaljujući pogotku u gostima (0:0, 1:1), eliminisao gradskog rivala, Inter. Lipi na raspolaganju nije imao kažnjenog Pavela Nedveda, pa je odlučio da najvažnije nadmetanje sa Karlom Ančelotijem započne sa: Bufonom, Tiramom, Ferarom, Tudorom, Monterom, Kamoranezeom, Takinardijem, Davidsom, Zambrotom, Trezegeom i Del Pjerom.

Mančestersko finale je proteklo u klasičnom italijanskom nadmudrivanju trenera kojima je zaštita vlastitog gola bila važnija od (pre)rizičnih napada na protivnički. Zato ne treba da čudi što je na Old Trafordu te majske večeri viđeno vrlo malo prilika, pa je novi šampion Evrope dobijen tek nakon izvođenja jedanaesteraca. Juventusovi izvođači najstrožih kazni ovaj put, za razliku od rimskog finala sa Ajaksom 1996. godine, nisu bili uspešni. Samo su rezervista Birindeli i Del Pjero pogodili mrežu Dide, dok Trezegeu, Zalajeti i Monteru nije pošlo za nogom da savladaju brazilskog golmana. Ni penaldžije tima sa San Sira nisu se proslavile u Mančesteru (promašili su Sejdorf i Kaladze), ali su zahvaljujući preciznim šutevima Seržinja, Neste i Ševčenka, fudbaleri Milana, ipak, postigli gol više od protivnika. Ančeloti je tako dobio šahovsku partiju sa Lipijem, koji je u svom četvrtom finalu Lige šampiona na klupi Juventusa pretrepeo i treći poraz.

Klub iz Torina se ponovo u finalu našao posle 12 godina. Bio je to jedan novi Juventus, koji je sa klupe vodio Masimilijano Alegri. Glavna snaga tima bila je u gvozdenoj odbrani (Kjelini, Bonući, Barzalji), kojom je sa gola komandovao 'poslednji Mohikanac' iz mančesterskog finala Điđi Bufon. Iskusni veteran je, poput velikog prethodnika na golu Stare dame Dina Zofa, želeo da trofejnu karijeru okonča osvajanjem najvažnijeg evropskog klupskog pehara. Druga prilika za ostvarenje ovog cilja mu se ukazala 6. juna 2015. u Berlinu, na onom istom Olimpijskom stadionu na kome je devet godina ranije sa Azurima proslavio titulu svetskih šampiona.

Poslednja prepreka na putu ka tom toliko čekanom trofeju bila je izuzetno teška i zvala se Barselona. Tim sa Nou Kampa je u svojim redovima imo nezaustavljivi napadački trio Mesi–Nejmar–Suarez i u finalnu utakmicu u glavnom gradu Nemačke je ušao sa većim šansama za pobedu. Alegri je pokušao da savlada favorita sa: Bufonom, Lihtštajnerom, Bonućijem, Barzaljijem, Evrom, Pogbom, Pirlom, Markizijem, Vidalom, Moratom i Tevezom.

Lionel Messi, Lionel Mesi, Neymar, Nejmar

Getty Images/Emilio Andreoli

Meč nije dobro počeo za italijanskog šampiona pošto je Rakitić u četvrtom minutu savladao Bufona. Iako uzdrmanim fudbaleri Juventusa su uspeli da se vrate u utakmicu i spreče protivnika da ih dotuče već u prvom poluvremenu. U drugi deo susreta igrači Stare dame su ušli odlučnije, pa su stvorili nekoliko prilika, od kojih je ona u kojoj se našao Morata u 55. minutu bila pretvorena u izjednačujući pogodak. Bio je to signal za Barsu da ponovo pritsne rivala, čija odbrana u 69. minutu nije uspela da onemogući Suareza da ponovo dovede tim iz Katalonije u vođstvo. Tim iz Torina je u završnici susreta krenuo u totalnu ofanzivu, što je u poslednjim trenucima utakmice nakon jednog kontranapada kaznio Nejmar overivši tako Barseloninu petu titulu šampiona Starog kontinenta.

Alegri je dve sezone kasnije, sa znatno izmenjenim timom u odnosu na berlinski duel sa Barselonom, ponovo otvorio vrata finala. U ekipi više nije bilo Pogbe, Pirla, Morate, Vidala, Teveza, ali su se zato u stroju nalazili Dani Alveš, Pjanić, Dibala, Iguain i Mandžukić. Nakon što je u eliminacinoj fazi izbacio Porto, Barselonu i Monako, najtrofejniji italijanski klub se u svom devetom nastupu u završnoj predstavi najkvalitetnijeg evropskog takmičenja suočio sa drugim španskim velikanom – Realom.

Tim koji je u Kardifu 3. juna 2017. branio titulu osvojenu godinu dana ranije na milanskom San Siru, nije međutim, bio favorit u ovom finalu, pošto su stručnjaci smatrali da igra koju je Juventus pružao tokom cele sezone daje ekipi sa 'čizme' veće šanse za uspeh. Masimilijano Alegri je nadmetanje sa Zinedinom Zidanom u Velsu započeo sa: Bufonom, Barzaljijem, Bonućijem, Kjelinijem, Dani Alvešom, Pjanićem, Kedirom, Sandrom, Dibalom, Iguainom i Mandžukićem. Ronaldo je u 20. minutu doveo ekipu sa Santijago Bernabeua u vođstvo, ali je Mario Mandžukić sedam minuta kasnije sjajnim pogotkom anuluirao ovu prednost madridskog sastava.

Nakon što su oba rivala propustila nekoliko prilika da do poluvremena postignu još koji gol, činilo se da će nasatavak susreta proteći u velikoj i neizvesnoj borbi do samog kraja finala. Igra Alegrijevog tima se, međutim, u drugih 45 minuta potpuno rapala, pa je Real neočekivano lako došao do ubedljive pobede i svoje 12. titule šampiona Starog kontinenta. Razbijanje Juventusa započeo je Kazimiro u 51. minutu, da bi Ronaldo svojim drugim pogotkom tri minuta kasnije i Asensio golom postignutim u poslednjim trenucima meča do vrha napunili mrežu Bufona u njegovom trećem neuspešnom finalnom pokušaju da sa Starom damom stigne do toliko željenog pehara. Legendarni čuvar mreže ovog leta vratio se u Torino da ponovo pokuša, ovoga puta zajedno sa Ronaldom...

Benfika je početkom šezdesetih godina prošlog veka prekinula petogodišnju vladavinu Reala u Evropi, osvojivši 1961. i 1962. pehar namenjen pobedniku Kupa šampiona. Tim iz Lisabona je najpre u finalu savladao Barselonu sa 3:2, da bi naredne godine u dramatičmom trileru u Amsterdamu bio bolji od madridskog kluba (5:3) iako je rival u ovom susretu vodio sa 2:0 i 3:2.

Najzaslužniji za ovaj evropski uzlet u visine Orlova je bio mađarski trener Bela Gutman, koji je po dolasku u lisabonski klub stvorio potpuno novi tim, čija je glavna zvezda bio jedan od najboljih svetskih napadača toga vremena – sjajni Euzebio. Posle već spomenutih velikih uspeha Gutman je zatražio od čelnika kluba da mu povećaju skromnu platu, ali je naišao na negativni odgovor gazda evropskog šampiona. Ogorčen, ne samo što je napustio Lisabon, već je i uputio kletvu na račun nezahvalnih poslodavaca, poručivši "da Benfika u narednih 100 godina neće osvojiti ni jedan evropski trofej".

I bez doskorašnjeg trenera, tim iz glavnog grada Portugala je i naredne 1963. stigao do finala Kupa šampiona gde ga je 18. maja na Vembliju čekala poslednja prepreka – Milan. Branioci titule, koju su utakmicu počeli u sastavu: Pereira, Kavem, Makado, Kruz, Fernandez, Kolunja, Augusto, Santana, Tores, Euzebio, Simoeš, su ušli kao favoriti u nadmetanje sa italijanskim timom, čiji su glavni igrači bili mladi Rivera i već spominjani brazilski napadač Altafini.

BIG Benfika

Carlos Rodrigues/Getty Images

Kada je Euzebio u 19. minutu doveo Portugalce u vođstvo izgledalo je da će Benfika ostvariti treći uzastopni trijumf u najprestižnijem klupskom takmičenju kontinenta i pokazati da je Gutmanova kletva bačena u prazno. U drugom poluvremenu je, međutim, usledio neočekivani peokret. Defanzivci Milana i budući veliki treneri, Ćezare Maldini i Đovani Trapatoni su zaustavili Euzebija, a raspoloženi strelac Hoze Altafini je dva puta, u 58. i 69. minutu, matirao Pereiru. Šokorani Orlovi nisu uspeli da se više vrate u meč, pa je Benfika po prvi put iz finalnog susreta izašla kao gubitnik.

Dve godine kasnije lisabonski klub je ponovo bio u prilci da u vitrine vrati prestižni pehar. Opet je za protivnika u meču za trofej imao klub iz najvećeg grada Lombardije, ali ovaj put je to bio Inter. Ekipa koju je sa klupe vodio stručnjak za 'katanaćo', Argentinac Helenio Herera, je imala tu prednost što se finale 27. maja 1965. igralo na milanskom San Siru, pa je Benfika na od kiše raskvašenom terenu morala da se suprotstavi domaćinu koga je bodrilo 77.000 navijača. Orlovi su susret započeli sa: Pereirom, Kavemom, Germanom, Makadom, Kauzom, Netom, Kolunjom, Augustom, Toresom, Euzebiom i Simoešom. Gosti su na teškom terenu uspevali da uspešno pariraju Neroazurima sve do 43. minuta kada je Brazilac Žair, uz asistenciju nespretnog golmana Pereire, postigao prvi i kasnije će se ispostaviti odlučujući pogodak u finalu. Euzebio, Simoeš i Kolunja su u nastavku susreta bezuspešno pokušavali da 'otključaju' Interov 'katanac', pa su na kraju doživeli i drugi poraz u finalima Kupa šampiona.

Euzebijeva generacija Orlova je svoj poslednji nastup u završnim utakmicama najvažnijeg klupskog takmičenja Starog kontinenta imala 29. maja 1968. na Vembliju protiv Mančester junajteda. Tim sa Old Traforda je te večeri u engleskom 'hramu fudbala' imao podršku 92.000 gledalaca, a Benfika je pokušala da osvoji treću titulu sa: Žoze Ernikeom, Kalistom, Fernandezom, Santosem, Kruzom, Grasom, Kolunjom, Almeidom, Toresom, Euzebijom i Simoešom. Portugalci su odolevali napadima engleskog tima sve do 53. minuta kada je precizni udarac glavom Bobija Čarltona digao gledaoce na londonskom stadionu na noge. Ipak, tim iz Lisabona se nije predao, već je pogotkom Žaime Grasa u 79. minutu izjednačio rezultat. U poslednjim trenucima utakmice Euzebio je imao veliku priliku da svom timu donese trijumf, ali je golman Mančester junajteda Stepni zaustavio njegov udrac.

Kazna za ovaj promašaj stigla je već u drugom minutu prvog produžetka. Džordž Best je predriblovao golmana Žoze Ernikea i ponovo doneo prednost timu sa Old Traforda. Kid i Bobi Čarlton su golovima u 94. i 99. minutu samo upotpunili trijumf svoga kluba koji se prvi put popeo na evropski fudbalski Olimp. Bio je to i kraj najslavnije generacije Benfike, čiji su igrači otišli u istoriju sa bilansom od dva dobijena i tri izgubljena finala Kupa šampiona.

U naredne dve decenije lisabonski Orlovi nisu uspevali da stignu do završnice najznačajnijeg klupskog takmičenja kontinenta. A onda je u sezoni 1987/1988. tim, koji nije posedovao kvalitet ni ispoljavao efikasnost Euzebija i drugova, neočekivano izborio plasman u finale u Štutgartu gde ih je očekivao debitant u mečevima za trofej - holandski PSV Ajndhoven. Benfika je nastup u završnoj predstavi na Nekar stadionu ozbezbedila eliminisavši prethodno ekipe Partizanija, AGF, Anderlehta i Steauee i nije skrivala ambicije da u svom šestom finalu dođe do treće titule najboljeg tima Evrope.

Frenk Rajkard Marko van Basten Rud Gulit

Bob Thomas/Getty Images

Utakmicu koja je 25. maja 1988. odigrana pred 64.000 gledalaca započeli su: Silvinjo, Veloso, Dito, Magalješ, Mozer, Koeljo, Čikinjo Karlos, Pačeko, Rui Aguaš, Šej i Magnuson. Bilo je to možda jedno od najdosadnijih finala u kome su oba tima igrala veoma oprezno, vodeći prvenstveno računa o čuvanju svoga gola. Zbog toga ne treba da iznenađuje što je, ne samo na isteku 90 minuta, već i posle produžetaka na semaforu stajao najnepopularniji rezultat 0:0. Novog šampiona Evrope su odlučili jedanesterci. Do šeste serije svi izvođači su bili sigurni, a onda Antonio Beloso nije uspeo da savlada golmana holandskog tima Van Brukelena. Igrač PSV Jansen je pogodio mrežu Silvinja, što je značilo da fudbaleri kluba iz Ajndhovena mogu da započnu proslavu svoje prve evopske titule, dok je Orlovima preostalo da tuguju zbog još jednog poraza u finalu.

Malo ko je očekivao da će fudbaleri Benfike nakon samo dve godine dobiti novu priliku da iz petog pokušaja osvoje treći pehar, namenjen najboljem timu Starog kontinenta. Ekipa iz Lisabona je 23. maja 1990. na bečkom Prateru igrala svoje drugo finale sa Milanom, ali ovaj put, za razliku od njihovog prvog nadmetanja u Londonu 1963. godine, tim koji je sa klupe vodio švedski stručnjak Sven Goran Erikson ušao je u borbu za trofej kao autsajder. Milan je, ne samo bio branilac tiitule osvojene sezonu ranije nakon ubedljivog trijumfa nad Steauom (4:0) u finalu u Barseloni, već je u svojim redovima imao strašni holandski trio Rajkard–Gulit–Van Basten za koji ni jedan tim toga vremena nije imao prave odgovore.

Legenda Benfike Euzebio se, ipak, nadao iznenađenju, pa je pre utakmice posetio jevrejsko groblje u Beču na kome je sahranjen Bela Gutman. Čovek koga su zvali 'crna perla' je, kažu, zamolio svog bivšeg trenera da “oprosti lisabonskom klubu njegove grehe”, odnosno skine kletvu sa Orlova. Ne znamo da li je Gutman 'na onom svetu' oprostio Benfici njene grehe, ali kletva, s obzirom na ishod finalnog meča, očigledno nije skinuta sa anatemisanog lisabonskog kluba. Šampion Portugala, koji je susret na Prateru započeo sa Lorom, Hoze Karlosem, Aldairom, Gomezom, Kuinom, Paneirom, Filjom, Temom, Nevesom, Magnusonom i Pačekom, odolevao je napadima Milana sve do 68. minuta kada je Rajkard na dodavanje Van Bastena zatresao mrežu autsajdera sa Iberijskog poluostrva. Rosonerima je taj pogodak bio dovoljan da se po četvrti put popnu na evropski Olimp, dok je tim iz Lisabona u svom sedmom i za sada poslednjem nastupu u finalu pretrpeo peti uzastopni neuspeh.

Fudbaleri Atletika nikad nisu osvojili Kup (Ligu) evropskih šampiona, iako je igrače ovog madridskog kluba čak dva puta u finalima bukvalno samo nekoliko desetina sekundi delilo od radosti trijumfa i podizanja pehara. U sezoni 1973/1974. su u četvrtfinalu eliminisali Crvenu zvezdu kada su najveći deo posla obavili u prvom susretu, odigranom 6. marta 1974. na 'Marakani'. Ovaj susret su golovima Luisa Aragonesa i Garatea dobili sa 2:0, pa im je u revanšu u Madridu i remi bez pogodaka bio dovoljan da se plasiraju u polufinale. Ni škotski Seltik nije mogao da zaustavi Jorgandžije (0:0, 0:2) na njihovom putu ka prvom finalu najvažnijeg evropskog takmičenja, gde im se u Briselu 15. maja suprostavio Bajern, takođe debitant u odlučujućem meču za trofej.

Tim iz Minhena je smatran favoritom jer je u svojim redovima imao nekoliko zvezda reprezentacije SR Nemačke, tadašnjeg prvaka našeg kontunenta. Na golu Bavaraca stajao je Sep Majer, ulogu libera je besprekorno obavljao Franc Bekenbauer, dok se golgeteru Gerdu Mileru u napadu ovog tima pridružio mladi Uli Henes. Tim iz Madrida nije u svom sastavu imao takve vrhunske individualce, ali se uzdao u kompaktnost ekipe, koja je u mnogim mečevima uspevala da nadmaši očekivanja i savlada objektivno jače protivnike.

Trener Atletika Huan Karlos Lorenco je na travnjak Hejsela izveo: Rejnu, Mela, Kapona, Rodrugeza, Herediu, Ufartea, Bajarana, Aragonesa, Garatea, Iruretu i Salceda. Nemački prvak je prema očekivanjima napadao i stvorio veći broj prilika ali su se šampioni Španije, ne samo uspešno branili, već i iz kontri opasno ugrožavali Majera. Pošto su mreže mirovale svih 90 minuta utakmica je otišla u produžetke koji su imali dramatičan završetak. Posle jedne akcije Atletika Luis Aragones, čovek koji će 34 godine kasnije kao selektor voditi Crvenu furiju do njene druge evropske titule, je u 114. minutu preciznim udarcem savladao Sepa Majera i doveo tim iz Madrida pred vrata raja.

Zbunjeni fudbaleri Bajerna su delovali nemoćno u poslednjim minutama drugog produžetka, a predsednik UEFA Artemio Franki se spremao da preda pobednički pehar novim šampionima. Igrači minhenskog tima su u 120. minutu krenuli u poslednji napad, koji je predvodio štoper Hans Georg Švarncenbek. Ovaj defanzivac Bajerna je sa više od 25 metara udaljenosti od gola španskog tima uputio očajnički šut, a lopta je na opšte iznenađenje završila u mreži Migela Rejne. Otac Pepea Rejne, koji je kao 'jedinica' Liverpula bio akter izgubljenog finala sa Milanom 2007. godine, po opštim ocenama, svojom lošom intervencijom je kumovao ovom golu i tako sprečio Jorgandžije da postanu drugi klub iz prestonice Španije koji je osvajao Kup evropskih šampiona.

Igrači Atletika nisu želeli da krivicu za neuspeg prebace na svoga golmana, pa je tako Hoze Luis Kapon samo izrazio žaljenje za ispuštenom pobedom.

"Niko nije kriv za nerešen rezultat. Šteta, imali smo trijumf u rukama ali, na žalost, nismo uspeli".

Prema tadašnjim propozicijama UEFA nakon nerešenog rezultata u produžecima nisu izvođeni penali, već je igran novi meč. U drugoj utakmici odigranoj 17. maja fizički potrošeni i psihički poljuljani igrači madridskog sastava nisu imali nikakvih šansi da se suprostave 'ponovo rođenim' fudbalerima Bajerna. Gerd Miler i Uli Henes su po dva puta savladali Migela Rejnu (4:0) i tako omogućili svom timu da uspešno položi popravni ispit, odnosno do donese u Minhen toliko željenu, ali i očekivanu titulu šampiona Evrope.

Narednu priliku da ponovo bude akter finala najkvalitetnijeg evropskog takmičenja Atletiko je morao da čeka punih 40 godina! Najzaslužniji za novi uzlet kluba, koji se dugo nalazio u senci gradskog rivala Reala, bio je trener Dijego Čolo Simeone. Argentinski stručnjak je sa svojim ratnicima najpre osvojio trofej u Ligi Evrope, a zatim u sezoni 20013/2014. neočekivano trijumfovao i u Primeri, gde su Atletikovi fudbaleri titulu obezbedili u poslednjem kolu remijem (1:1) sa Barselonom na Nou Kampu. Ova titula je osvojena samo nekoliko dana pred finalni meč Lige šampiona sa Realom u Lisabonu, za koji su Simeonovi izabranici izvadili vizu tako što su prethodno u eliminacionoj fazi iz daljedg takmičenja izbacili Milan, Barselonu i Čelsi.

Navijači oba madridska kluba su se preselili u glavni grad Portugala gde je 24. maja 2014. godine Atletiko započeo drugi juriš na najprestižniji međunarodni trofej sa Kurtoom, Huan Franom, Mirandom, Godinom, Felipe Luisom, Tijagom, Gabijem, Kokeom, Raulom Garsijom, Viljom i Koštom. Iako je Kraljevski klub imao inicijativu Dijego Godin je u 35. minutu iskoristio grešku golmana Ikera Kasiljasa i doveo tim sa tadašnjeg Visente Kalderon stadiona u vođstvo. Real je u drugom poluvremenu bezuspešno napadao 'zid' jednog od najboljih odbrambenih timova Starog kontinenta, koji je uspešno čuvao minimalno, ali dragoceno vođstvo.

You Tube

Kako se utakmica primicala kraju izgledalo je da će Simeonov tim uspeti da ispravi propust prethodnika iz dalekog briselskog finala, a onda je za sve igrače i navijače Jorgandžija usledila šokantna repriza horora sa Hejsela. U drugom minutu nadoknade vremena Luka Modrić je uputio centaršut u kazneni prostor Atletika gde je, neometan od protivničkih igrala, štoper Reala Serhio Ramos zahvatio loptu glavom i poslao je u mrežu nemoćnog Kurtoe. Ponovo je, baš kao i u belgijskoj prestonici četiri decenije ranije, jedan odbrambeni igrač pogotkom u poslednjim trenucma meča sprečio Atletiko da stane na evropski tron gde mu je, po mnogim ocenama, te sezone zaista i bilo mesto. Grogirani 'ratnici' Čola Simeonea nisu u produžecima mogli da se ozbiljnije suprotstave razigranim fudbalerima gradskog rivala pa je Real golovima Bejla, Marsela i Ronalda iz penala stigao do ubedljive pobede (4:1) i jubilarne desete titule šampiona našeg kontinenta.

Atletiko je naredne sezone zaustavljen od Reala u četvrtfinalu Lige šampiona, ali su madridski gradski rivali 2016. dobili priliku da u Milanu po drugi put u poslednje tri godine odmere snagu u meču za trofej najprestižnijeg klupskog takmičenja Starog kontinenta. Simeonovi 'vojnici' su šansu da se revanširaju Kraljevskom klubu za bolan poraz u Lisabonu stekli tako što su prethodno u eliminacionoj fazi preskočili teške prepreke – Barselonu i Bajern.

Trener Romiblankosa je 28. maja 2016. na San Siru ukazao poverenje: Oblaku, Filipe Luisu, Godinu, Saviću, Huan Franu, Kokeu, Fernadnezu, Saulu, Gabiju, Grizmanu i Toresu. Ponovo je Serhio Ramos bio koban za Jorgandžije pošto je u 15. minutu iskoristio loše postavljanje igrača Atletika u njihovom šesnaestercu i savladao golmana Oblaka. Nakon slabog nastupa u prvom poluvremenu Simeoneovom tim je u drugih 45. minuta zaigrao znatno bolje. Već u trećem minutu nastavka utakmice trofejima siromašniji madridski klub dobio je veliku šansu da izjednači rezultat jer je start Pepea na Toresu okarakterisan kao prekršaj za najstrožu kaznu. Šut Antoana Grizmana sa bele tačke je, međutim, umesto u mreži, završio na prečki Navasovog gola. Atletiko se ni nakon ove velike neiskorišćene šanse nije predao, a nagrada za upornost je stigla u 79. minutu kada je rezervista Janik Karasko iskoristio odličan centaršut Hua Frana i anulirao prednost Reala.

Rezultat se nije menjao ni u preostalim minutama regularnog toka finala, baš kao ni u produžecima, pa su novog šampiona Evrope odlučili jedanaesterci. Za Atletiko, na veliku žalost igrača i navijača ovog kluba, ni treća (finalna utakmica) nije bila sreć(n)a. Svi izvođači najstrožih kazni su do četvrte serije bili sigurni, a onda je pogrešio iskusni defanzivac Huan Fran. Iako se tokom utakmice gotovo nije video na terenu Kristijano Ronaldo je iskoristio priliku da u petoj seriji bude čovek odluke. Real se tako još jednom, po 11. put našao na evropskom tronu, dok je njegov gradski rival postao večiti gubitnik.

Naredne godine će pokazati hoće li će neko od najvećih gubitnika doći u situaciju da nastupom u novom finalu (ili finalima) popravi ili još više pogorša sadašnji bilans. Naravno, nije isključeno da se u sezonama koje dolaze trenutna lista 'luzera' proširi novim članovima. Njih potencijalno možemo tražiti među klubovima čiji igrači su na završetku finalnih susreta pet puta podizali pehar namenjen šampionu Evrope, ali i po okončanju mečeva za trofej isto toliko puta (fudbaleri Bajerna), odnosno u tri navrata (Liverpula i Barselone) pognutih glava napuštali teren.

Komentari (14)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

humska1

Tekst se bavi statitiskom .Ako bi se bavili sustinski ko je najveci gubitnik u finalima.Pre svih bez dileme je Atletika,pa onda Valensija koja je izgubila dva finala od cega ,jedno na penale,onda je verovatno Roma koja je izgubila jedino finale na penale ,zatim su tu negde Arsenal i Partizan i zbog racionalnih i zbog iracionalnih razloga.Da smo vodili u finalu,bili blizu ,da je to utakmica koja je bila istorijska preketnica i da smo igrali protiv Reala koji je pod sapom fasiste Franka ,te je to davalo dodatnu poetiku .Juventus je ovde relativno suvisan oni su izgubili najvise finala ali su osvojili dvaput a i osim jednog ili dva finala ovo je bilo zasluzeno .Zanimljivo je to da su neke stvari nepromenljive,te neki klubovi imaju usud da su zamalo uradili velike stvari a verovatno su zasluzili a neki su uradili a verovatno nisu. .Atletiko,Roma,Napoli,Valensija,Partizan, grupa klubova koja je u smislu svog potencija u istorijskom okviru ,gubitnicka a da zapravno niko ne moze da odagna sta je nedostajalo .To nisu racionali razlozi,posredi.

Odgovori 2 8

Zivan

to malo sto fali, to devojci srecu kvari.

11 1

Brat

Napokon kreću LŠ i Liga Evrope...... Uživajmo......

Odgovori 17 0

* Sva polja su obavezna

Politika razlog: UEFA menja domaćina finala LŠ?

Politika razlog: UEFA menja domaćina finala LŠ?

Politika razlog: UEFA menja domaćina finala LŠ?

UEFA razamtra mogućnost da Istanbulu oduzme organizaciju finala ovosezonske Lige šampiona zbog nestabilne političke situacije u toj zemlji.

Mektominej se čuje s Murinjom: Da nije bilo njega...

Autor

Mektominej se čuje s Murinjom: Da nije bilo njega...

Mektominej se čuje s Murinjom: Da nije bilo njega...

Vezni fudbaler Mančester Junajteda Skot Mektominej kaže da je i dalje u kontaktu sa bivšim menadžerom tog kluba Žozeom Murinjom.
Loading...