Getty Images/Stuart Franklin

Blog ostalo

17.03.2020 | 18.00

Crni panter i Crni biser - Euzebio

Autor

U januaru je rođen (25. 1. 1942) ali i preminuo (5. 1. 2014) Euzebio de Silva Fereira, jedan od dvojice najvećih portugalskih asova svih vremena i čovek koji je svojim majstorijama i golovima obeležio evropski i svetski fudbal šezdesetih godina prošlog veka.

Eusebio

Laurence Griffiths, Getty Images

Eusebio

Napadača iz Mozambika koji je slavu stekao noseći dres lisabonske Benfike nazivali su “Crni panter” i Crni biser” jer je bio prvi tamnoputi afrički igrač koji je izrastao u istinsku zvezdu u nekom evropskom klubu.

Ovaj 177 centimetara visoki “špic”, koga su odlikovali velika brzina i jak i precizan udarac desnom nogom, tokom karijere je odigrao 727 mečeva i “zabio” čak 715 pogodaka. Osvojio je 1965. godine “Zlatnu loptu” francuskog lista “Frans fudbal”, dva puta (1968. i 1973) mu je uručena “Zlatna kopačka”, nagrada namenjena najboljem strelcu evropskih ligaških nadmetanja, a ostalo je zapisano da je Portugalac iz Mozambika sa devet postignutih golova bio najefikasniji igrač Svetskog šampionata u Engleskoj (1966.) na kome je njegova reprezentacija osvojila treće mesto.

Euzebio je sa 315 pogodaka (u 301. odigranoj utakmici) najbolji strelac u istoriji Benfike, kluba sa kojim je osvojio čak 11 titula nacionalnog šampiona, kao i Kup evropskih šampiona 1962. godine. Bio je u sedam sezona golgeter portugalskog prvenstva, dok je u već spomenutom trijumfu lisabonskih “orova” u najvažnijem takmičenju našeg kontinenta pružio odlučujući doprinos, pošto je u finalnom susretu sa Realom (5:3), odigranom 2. maja 1962. u Amsterdamu, dva puta zatresao mrežu madridskog tima. Nastupio je, doduše bez uspeha, u još tri završna susreta preteče Lige šampiona (1963, 1965. i 1968. godine), a u prvom od njih - u kome je portugalski klub u odmeravanju snaga sa Milanom (1:2) na “Vembliju” branio pehar iz Amsterdama – postigao je jedini pogodak za Benfiku.

Ako je Pele šezdesetih godina dvadesetog veka smatran za nekrunisanog “kralja fudbala” i najboljeg igrača naše planete, Euzebio je u tom periodu, prema većini mišljenja, važio za prvog majstora ove igre na Starom kontinentu. Bio je idol i ikona Portugalaca u doba kad je ovom zemljom vladao nedemokratski diktatorski režim koji je nastojao da iskoristi svetsku slavu “Crnog bisera” za vlastitu promociju. Euzebio je, posle 15 godina provedenih u dresu Benfike, otišao 1975. u SAD, gde je, nakon nastupa za nekoliko klubova američke i meksičke lige, okončao 1979. veliku igračku karijeru.

Po igračkom “penzonisanju” ostao je aktivan u svom sportu, radeći u FS Portugala, ali i kao “ambasador fudbala” koji je promovisao akcije FIFA i UEFA. Čoveka, koga je Međunarodna federacija za fudbalsku istoriju i statistiku (IFFHS) stavila na deveto mesto najboljih igrača sveta svih vremena, je, nakon smrti u januaru 2014. godine, u Lisabonu na večni počinak ispratilo nekoliko desetina hiljada poštovalaca. Godinu dana nakon njegovog fizičkog nestanka, portugalski parlament je doneo odluku da Euzebijeve posmrtne ostatke prebeci u nacionalni Pantenon gde su sahranjene najuglednije ličnosti ove države sa Iberijskog poluostrva. Koliko je Euzebio značio za Portugalce pokazuje i podatak da je nekadašnji siromašni dečak iz Mozambika bio prvi sportista kome je posmrtno ukazana ova državna počast.

Eusebio

Dominic Barnardt/Getty Images

Eusebio

Fudbalski savez Portugala je 2003, u vreme kada Kristijano Ronaldo još uvek nije “eksplodirao” na velikoj sceni, proglasio afričkog “Crnog bisera” za najboljeg igrača ove zemlje u proteklih 50 godina. Ronaldo nije istisnuo Euzebija iz sećanja sunarodnika, a čini nam se da je nepotrebno postavljati pitanje ko je od njih dvojice zaista veći igrač, odnosno koga treba tretirati kao najvećeg u istoriji portuglskog fudbala. Iako su obojica napadači i golgeteri, nastupali su u različitim vremenima zbog čega je njihove učinke teško upoređivati.

Čovek rođen na ostrvu Madeira je osvojio daleko više (pet) najvrednijih evropskih klupskih trofeja i dobio znatno više “zlatnih lopti”(takođe pet) u odnosu na nekadašnjeg asa Benfike, a može se pohvaliti i činjenicom da se sa reprezentacijom popeo i na evropski Olimp (u Fancuskoj 2016). Treba međutim imati na umu činjenicu da je - za razliku od Kristijana koji je svoje najveće klupske uspehe ostvario u “globalističkoj eri” kao igrač bogatih evropskih klubova ( Mančester junajted, Real) – Portugalac iz Mozambika do svih priznanja i trofeja stigao nastupajući isključivo za lisabonske “orlove”. Mada sa nacionalnom selekcijom nije osvojio ni jednu titulu, sigurno je da Euzebijevo treće mesto na Mundijalu u Engleskoj ima ogromnu težinu (nikada pre, a ni posle toga Portuglaci na svetskim šampionatima nisu bili bolje plasirani), pogotovo što je as iz Afrike tom uspehu, kao najbolji strelac šampionata, doprineo sa devet pogodaka.

Sam Euzebio nije voleo poređenja sa Ronaldom, pa je tako, nakon što ga je Kristijano pretekao na večnoj listi najboljih strelaca portugalske reprezentacije, ogorčeno izjavio:

Boli me ovo poređenje zato što je nemoguće porediti. To je velika greška, zato što sam odigrao 60 mečeva da bih postigao toliko golova (41) za reprezentaciju... Sada, posle toliko godina, neko uspe da postigne toliki broj golova ali se to očigledno dešava zato što je lakše igrati protiv nekih timova. Kao primer, ja nikad nisam igrao sa Lihtenštajom ili Azerbejdžanom”, objasnio je Euzebio.

Budući veliki as došao je na ovaj svet 25. januara 1942. u mestu

Maputu, koje se kao deo Mozambika tada nalazilo pod kolonijalnom upravom Portugalaca. Odrastao je u siromašnoj porodoci, a nakon smrti oca brigu o njegovom odgajanju preuzela je majka Elisa. U detinjstvu je igrao fudbal bosonog na improvizovanim terenima, da bi, nakon nekoliko neuspelih pokušaja u drugim timovima, uspeo da kao 15-godišnjak postane član juniorskog sastava lokalnog Sportinga iz Maputua. Ima je tu sreću da tri godine kasnije brzonog momka iz Maputua (trčao je 100 metara ispod 11 sekundi), vidi, a zatim i treneru Benfike Beli Guzmanu, preporuči bivši brazilski fudbaler, Žoze Karlos Bauer. On je zapravo prvo preporučio Euzebija svom bivšem klubu Sao Paolu, koji međutim, za razliku od Benfike, nije bio spreman da za ovog afričkog igrača izdvoji sumu koja odgovara vrednosti od sadašnjih 136.000 evra.

Tinejdžer uz Maputua je u lisabonski klub stigao u septembru 1960. godine, ali zbog problema s gradskim rivalom Sportingom, koji je takođe polagao prava na ovog talenta iz Afrike, Euzebio je registrovan za Benfiku tek u maju naredne 1961. godine. Prva službena utakmica u kojoj je zaigrao bila je u Kupu Portugala sa ekipom Vitorije Setubal. Ovaj meč je odigran 1. juna 1961. godine, dan nakon prvog trijumfa Benfike u Kupu evropskih šampiona (u finalu su u Bernu savladali Benfiku sa 3:2), a pošto portugalski savez nije hteo da odloži utakmicu “orlovi “su u njoj nastupili sa kombinovanim timom. Momak iz Mozambika se u debiju upisao u strelce (i promašio penal), što, međutim, nije bilo dovoljno da njegov tim izbegne visok poraz (1:4).

Dve nedelje kasnije na turniru u Parizu ušao je na teren u drugom poluvremenu susreta sa Peleovim Santosom koji je portugalski sastav gubio sa 4:0. Brazilci su ubrzo povećali prednost na 5:0, a onda je nepoznati rezervista iz Maputua za kratko vreme postigao het -trik i iznudio jedanaesterac, koji njegov suigrač Žoze Augusto nije uspeo da realizuje. Benfika je na kraju poražena sa 6:3 ali se Euzebio narednog dana našao na naslovnoj stranici pariskog list “L Ekip”.

Euzebio

Dominic Barnardt/Getty Images

Euzebio

U narednoj sezoni (1961/1962) mladić koji će uskoro dobiti nadimak “Crni biser”je ispoljio zavidnu efikasnost, pošto je u 17 prvenstvenih duela 12 puta “matirao” protivničke golmane. Vrhunac sezone je svakako bio finalni meč Kupa šampiona sa Realom u kome je 20- godišnji napadač definitivno izašao iz anonimnosti i postao poznato ime u fudbalskoj Evropi. U utakmici u kojoj je Benfika 2. maja 1962. odbranila evropsku titulu (5:3), a istrošeni tim madridskih veterana pretrpeo prvi poraz u finalima najvažnijeg klupskog takmičenja našeg kontinenta, Euzebio je bio dvostruki strelac (u 60. i 68. minutu) i najbolji akter meča.

“Orlovi” su naredne godine ponovo bili učesnici završnog duela ovog takmičenja u kome im je protivnik na londonskom “Vembliju” bio prvak Italije, Milan. Benfika je tog 22. maja 1963. dobro započela utakmicu pošto je brzonogi napadač iz Maputua u 18. minuti pogodio mrežu tima iz Lombardije, međutim Brazilac Hoze Altafini je u nastavku susreta sa dva pogotka rastužio Portugalce, a Milanu doneo prvu od sedam titula šampiona Evrope.

Euzebio je morao da čeka dve godine da bi 27. maja 1965. po treći put nastupio u finalu najprestižnijeg klupskog takmičenja našeg kontinenta. Ekipa iz Lisabona je bila hendikepirana činjenicom da je ovaj duel sa drugim milanskim klubom Interom, igran 27. maja 1965. godine na stadionu “San Siro”. Italijani su iskoristili prednost domaćeg terena i pogotkom Žaira ostvarili drugi uzastopni trijumf u Kupu šampiona, dok je Euzebiju preostalo da čeka neku novu priliku da ponovi uspeh iz 1962. godine. Utehu za bolni poraz u Milanu našao je u “Zlatnoj lopti” francuskog lista “Frans fudbal”. Ovu nagradu namenjenu najboljem igraču Evrope (kasnije i sveta!) portugalski as je te 1965. godine dobio prvi i poslednji put u karijeri.

Za reprezentaciju Portugala je debitovao 8. oktobra 1961. protiv Luksemburga kada je postigao prvi od ukupno 41. pogotka ( u 64 meča) za nacionalni tim. Prvo, a kasnije će se pokazati i jedino veliko takmičenje na kome je nastupio, bilo je Svetsko prvenstvo održano leta 1966. u Engleskoj na kome je selekcija sa Iberijskog poluostrva bila u grupi sa braniocima titule Brazilcima, te reprezentacijama Mađarske i Bugarske. Euzebio se nije upisao u strelce samo u uvodnom meču sa Mađarima (3:1). Prvi pogodak postigao je u susretu sa Bugarima (3:0), dok je sa dva gola doprineo trijumfu nad Brazilcima (3:1) koji su se ovim porazom oprostili od trofeja Žila Rimea osvojenog četiri godine ranije u Čileu.

Najefikasniji je bio u spektakularnom četvrtfinalnom nadmetanju sa najprijatnijim iznenađenjem šampionata – reprezentacijom Severne Koreje. Selekcija ove komunističke zemlje je u 25. minutu neočekivano povela sa 3:0, a onda je na scenu stupio “Crni panter” iz Mozambika i sa četiri pogotka (od toga dva iz penala) preokrenuo rezultat. Portugalci su na kraju trijumfovali sa 5:3 i tako stekli pravo da se na “Vembliju” bore sa reprezentacijom domaćina za mesto u finalu Osmog šampionata sveta.

Tog 26. jula 1966. na travnjaku londonskog “hrama fudbala” blistao je Bobi Čarlton, koji je dva puta pogodio mrežu Portugalaca. Euzebio je uspeo da u 82. minuti šutom sa bele tačke smanji vođstvo “Gordog Albiona” ali je na kraju sa suzama u očima napustio teren “Vemblija”. U susretu za treće mesto sa Sovjetskim Savezom (2:1) postigao je svoj poslednji deveti pogodak na Mundijalu i tako postao najbolji strelac turnira u Engleskoj. Izabran je i u najbolji tim šampionata, međutim titula svetskog šampionata, kao i “Zlatna lopta” su te 1966. pripale Bobiju Čarltonu koji je u izboru “Frans fudbala” dobio samo glas više (81:80) od portugalskog asa.

Euzebio, Mišel Platini

Joern Pollex/Getty Images

Euzebio, Mišel Platini

Nepune dve godine kasnije, 29. maja 1968. Euzebio je dobio priliku da se baš na “Vembliju, u finalnom duelu Kupa evropskih šampiona, revašira pročelavom ofanzivnom vezisti Mančester junajteda i engleske reprezentacije za poraz u polufinalu Mundijala. Upravo je Čarlton pogotkom postignutim udarcem glavom doveo u 53. minutu tim sa “Old Traforda” u vođstvo, Benfika je anulirala prednost Engleza u 75. minutu, da bi se prva “zvezda” lisabonskih “orlova” u poslednjim trenucima meča našla u idealnoj situaciji da postigne pobedonosni pogodak i tako po drugi put zakorači na evropski fudbalski Olimp. Udarac mozambičkog “Crnog bisera” zaustavio je golman Mančestera Aleks Stepni, pa je utakmica otišla u produžetke u kojima je postojao samo jedan tim – onaj sa Ostrva. Izabranici Meta Bezbija su u dodatnih 30 minuta susreta pogocima Besta, Čarltona i Kida došli do ubedljive pobede (4:1) i prvog trijumfa u elitnom klupskom takmičenju Starog kontinenta.

Meč na “Vembliju” bio je poslednji Euzebijev nastup u finalu Kupa šampiona ali i faktički oproštaj najuspešnije generacije u istoriji Benfike od velike međunarodne scene. Nekadašnji dečak iz Maputua će još nekoliko godina osvajati portugalske trofeje i biti najefikasniji igrač domaćeg prvenstva, a u sezoni 1972/1973 će po drugi put dobiti “Zlatnu kopačku” kao najbolji strelac u evropskim ligaškim takmičenjima. “Orlovi” međutim sve do njegovog odlaska u Ameriku 1975. godine neće stići dalje od polufinala preteče Lige šampiona ( u sezoni 1971/1972 elminisani su u ovoj rundi od Ajaksa), pa se tako Euzebio na kraju morao zadovoljiti bilansom od jednog osvojenog pehara i tri poraza u finalnim susretima Kupa šampiona.

Nakon deceniju ipo provedenih u lisabonskom klubu, sad već 33-godišnji portugalski veteran je prihvatio ponudu da zaradi dodatni novac nastupajući u Severnomeričkoj profesionalnoj ligi (NASL). Njegova najuspešnija sezona je bila 1975/1976 kada je sa 18 “zabijenih” golova pomogao ekipi Toronto Metros Kroacije da postane šampion u NASL ligi. Zbog problema sa kolenima morao je 1979. da okonča igračku karijeru posle čega se vratio u Portugal.

Nije želeo da se bavi trenerskim poslom ali je do kraja života ostao vezan za fudbal, posebno za svoju Benfiku, portugalsku reprezentaciju i rodni Mozambik. Zdravlje mu je počelo da popušta početkom druge decenije ovoga veka, a srce ga je zauvek izdalo u njegovom domu u Lisabonu 5. januara 2014. godine.

Odmori se u miru uvek večni Euzebio”, poslao mu je putem Tvitera oproštajnu poruku Kristijano Ronaldo, dok je veliki Alfredo Di Stefano saopštio kako će za njega preminuli portugalski fudbalski as “zauvek biti najbolji igrač svih vremena”.

Afrikanac iz Mozambika koji je preko lisabonske Benfike stigao među evropske i svetske fudbalske zvezde zauvek počiva u Panteonu portugalskih velikana, dok avenija ispred Benfikinog stadiona “Luš” (Svetlosti) nosi ime Euzebija de Silva Fereire. Da zauvek podseća na jedno prohujalo vreme i nezaboravnu fudbalsku legendu iz Maputua koja je podarila toliko radosti, kako svojim “orlovima”, tako i celokupnom portugalskom narodu.

Komentari (6)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Mis

Ljudi, hval avam sto postojite. Ovako se radi.

Odgovori 8 0

Vlada

Sjajan tekst! 👏👍

Odgovori 10 0

JC14

Slazem se, zato i gledam stari fudbal sto vise mogu, jedino se ne slazem za statistiku - ne bih smeo reci da su Mesi i Ronaldo bolji u tom segmentu od Puskasa i Milera npr naprotiv. Za mene je 700 golova na 950 meceva losije od 500 golova na 550 meceva, mislim da se tak gleda. Dajem banalan primer i netacne cifre, ali kapiramo se ja mislim. Sportski pozdrav

Odgovori 5 1

* Sva polja su obavezna

Loading...