Getty Images / Christopher Lee

Blog ostalo

11.04.2020 | 18.00

Poslednji pozdrav, Mister!

Autor

Radomir Antić je izgubio poslednju i najtežu bitku sa opakom bolešću, ali će ostati sećanje na velikog čoveka koji je svojim postupcima tokom dugog životnog puta ne samo stekao poštovanje zbog onog što je činio na terenu i pored njega, već i simpatije prijatelja kojima je otvarao svoje srce.

Radomir Antić

Printscreen

Antara je, jednostavno, bio ljudina spremna da pomogne kako svojim igračima, tako i običnom čoveku, a iako je dugo živeo u Španiji nikad nije zaboravio svoje korene, rodnu zemlju kojoj se uvek vraćao.

Ostalo je zapisano da je bio jedini trener koji je vodio sva tri najveća španska kluba – Real, Barselonu i Atletiko, pri čemu je ’Jorgandžije’ u, za tim sa tadašnjeg stadiona “Vinsente Kalderon” nezaboravnoj sezoni 1995/96, odveo do duple krune. Bio je prvi selektor koji je uspeo da reprezentaciju Srbije odvede na jedno Svetsko prvenstvo – u Južnoj Africi 2010. godine – ali i ujedini naciju koju čine dobrim delom antagonizirani navijači suprotstavljenih klubova u podršci ’Orlovima’. Po dobrom su ga, bez obzira na različite rezultatske domete ostvarene tokom vođenja tih ekipa, pamtili i u malim sredinama, poput Saragose, Ovijeda, Selte.

Mada je svetsko ime stekao zahvaljujući trenerskim uspesima, Antić se mogao pohvaliti i dobrim rezultatima ostvarenim tokom igračke karijere. U anale Partizana je ušao kao član tima koji je, nakon 11 godina posta,  u sezoni 1975/76 stigao do šampionske titule, dok u  Lutonu još pamte njegov pogodak iz 1983. kojim je ovaj klub spasao ispadanja iz elitnog ranga engleskog fudbala i istovremeno poslao Mančester Siti u tadašnju Drugu diviziju. Bilo je naravno na Radimirovom dugom fudbalskom putu i neuspeha – poput debakla ’Orlova’ na Mundijalu u Južnoj Africi i ispadanja Atletika iz Primere na kraju njegovog trećeg mandata na “Vinsente Kalderonu” – ali oni ne mogu umanjiti veliku zaostavštinu koju je iza sebe ostavio stručnjak iz Srbije.

Mlađi sin oficira JNA Jove i domaćice Milke Antić došao je na ovaj svet 22. novembra 1948. godine u banatskom mestu Žitištu. Kada je Radomiru bilo šest godina porodica se, zbog potreba očevog posla, preselila u ondašnje Titovo Užice gde je dečak – koji je u jednoj školskoj anketi napisao da bi želeo da postane inženjer – uskoro počeo da igra fudbal sa drugovima. Ubrzo se aktivirao u užičkoj Slobodi, klubu sa kojim je, pokazavši da poseduje neosporni talent, 1967. godine potpisao svoj prvi profesionalni ugovor. Tada je od stroge, ali pravične majke Milke dobio lekciju o skromnosti koje se, kako je kasnije isticao, sećao celog života.

Radomir Antić

Joern Pollex / Staff

Radomir Antić

Kada sam potpisao prvi profesionalni ugovor sa Slobodom tresnuo sam na sto dva primerka dnevnih novina ’Vesti’ u kojima je bila moja slika i izjava. Pitao sam tada majku da li vidi koliko sam u životu uspeo, na šta mi je ona odgovorila: ’Sine, toliko si uspeo da narod sada može guz... da obriše sa tobom’”, prisećao se ovog razgovora Antić.

Budući trenerski mag je 1968. prešao u Partizan gde će, igrajući na poziciji defanzivca, provesti narednih osam godina (uz 181 nastup) i devet puta zatresti mreže protivničkih golmana. Momak iz Užica je u vremenu kada je klub iz Humske bezuspešno pokušavao da se vrati na vrh jugoslovenskog fudbala izgradio reputaciju pouzdanog prvotimca koji je doduše samo jednom – u prijateljskom susretu sa Mađarima septembra 1973. – obukao dres sa šest buktinja. Ipak, imao je to zadovoljstvo da na kraju poslednje sezone provedene na stadionu JNA bude deo tima Tomislava Kaloperovića koji je 11. jula 1976. godine, zahvaljujući nezaboravnom pogotku Nenada Bjekovića u utakmici sa Olimpijom u Ljubljani, okončao prvenstvenu trku ispred mnogo kvalitetnijeg sastava drugoplasiranog Hajduka.

Iz Beograda se preselio u Istanbul gde je u naredne sezone nastupajući za Fenerbahče odigrao 28 utakmica i postigao dva pogotka. Sledeća stanica na Antarinom igračkom putu bila je Saragosa. Tokom svog prvog boravka u Španiji u klubu iz pokrajine Aragon je sarađivao sa uglednim jugoslovenskim trenerom Vujadinom Boškovom, da bi po odlasku 1980. godine iza sebe ostavio bilans od 58 mečeva i sedam zabijenih golova.

You Tube


Poslednji klub za koji je nastupao bio je engleski Luton Taun, čiji dres će periodu od 1980. do 1984. obući 108 puta i deset puta matirati čuvare mreža rivala. Fudbaler koga su u ovom gradu iz milošte prozvali Radi je najpre pomogao ’Šeširdžijama’ da u sezoni 1981/82 uđu u tadašnju Prvu diviziju, da bi dve godine kasnije, zahvaljujući verovatno najvažnijem pogotku u igračkoj karijeri, stekao status heroja Lutona. U poslednjem kolu najkvalitetnijeg takmičenja u Engleskoj Radomirov tim je gostovao direktnom rivalu u borbi za opstanak Mančester Sitiju i bila mu je neophodna pobeda kako bi izborio spas. Sve do 86. minuta utakmice na “Mejn Rodu” rezultat je bio nerešen, a onda je Antić pogodio mrežu ’Građana’. Menadžer gostujućeg sastava Dejvid Plat je utrčao na teren i počeo da ljubi i grli strelca, ubrzo će se ispostaviti spasonosnog pogotka za tim sa “Kenilvort Rouda”.

Po okončanju naredne sezone (1983/84) tada već 35-godišnji jugoslavenski internacionalac je okončao igračku karijeru  i ušao u trenerske vode.  Odluku da se bavi ovim poslom doneo je već ranije u Lutonu, a u Beogradu je uspešno završio Višu trenersku školu. Zanat je počeo da peče 1985. kao pomoćnik Nenada Bjekovića u Partizanu, da bi nakon sukoba sa njegovim naslednikom Fahrudinom Jusufijem bio prekomandovan da vodi kadetski sastav ’crno-belih’. 

Čelnici Saragose su neočekivano 1988. godine, na preporuku Vujadina Boškova, odlučili da nekadašnjeg igrača kluba postave za šefa stručnog štaba. Mladi stručnjak je ukazanu šansu maksimalno iskoristio. Trenerski debi je imao 4. septembra 1988. na meču sa Valensijom koja je okončan bez golova, a zanimljivo je da je mnogo godina kasnije (2017.) španskim medijima izjavio kako ne može da se seti utakmice kojom je započeo posao samostalnog vođenja fudbalskih timova. Ekipa iz glavnog grada Aragona je takmičenje u Primeri okončala na petoj poziciji i tako izborila plasman u Kup UEFA, što je svakako bio veliki uspeh za mladog trenera uz Jugoslavije.

Radomir Antić

Stu Forster /Allsport

Antara je narednih sezonu i po proveo u Saragosi, da bi u martu 1991. nasledio slavnog Alfreda di Stefana na klupi Reala. Tada 42-godišnji Jugoslaven je bio treći trener koji je radio na “Santijago Bernabeuu” u do tada neuspešnoj sezoni ’kraljevskog kluba’.  Preuzeo je ekipu koja se nakon 26. odigranih kola nalazila na sedmom mestu Primere, a stvari se nisu poboljšale ni nakon njegova prva tri meča u kojima je madridski tom osvojio samo bod. Trijumf nad Valesnijom (4:0) označio je početak niza od pet pobeda, nakon čega je u poslednjem kolu šampionata pred Radomirovim sastavu u ’El klasiku’ pala i Barselona (1:0). Antić je sa bilansom od osam pobeda, dva remija i isto toliko poraza doveo Real do trećeg mesta u Primeri i tako sačuvao sebi posao i za narednu sezonu.

U letnjem prelaznom roku u madridski klub su dovedeni Robert Prosinečki i Luis Enrike, dok je stručnjak iz Užica prebacio dotadašnjeg defanzivca Fernanda Jera u ofanzivni deo veznog reda. Real je u prvih pet kola Primere u sezoni 1991/92 ostvario maksimalan učinak, nakon čega je došlo do izvesnog pada u formi i rezultatima tima. Ekipa se kasnije ponovo stabilizovala, ali je u trenutku kada je posle 19 odigranih kola imala sedam bodova prednosti nad prvim pratiocem, predsednik Reala Ramon Mendoza 26. januara 1992. uručio otkaz Antiću. Ovu odluku je obrazložio potrebom da se “promeni dotadašnja neatraktivna igra tima” ali je, umesto toga pod vođstvom novog šefa stručnog štaba Lea Benhakera – madridski sastav u nastavku Primere izgubio ogromnu bodovnu prednost i ostao bez titule.

Jugoslovenski stručnjak je u sezoni 1992/93 kao ’vatrogasac’ preuzeo Ovijedo i spasao ga ispadanja iz Primere. Naredna dva šampionata tim iz Asturije – koji su u međuvremenu pojačali Slaviša Jokanović i Prosinečki – pod njegovom dirigentskom palicom je završio na devetom mestu, nakon čega je došlo vreme za nove izazove.

Sport klub


Antić je u vreme dok je bio u pregovorima sa Valensijom dobio ponudu predsednika Atletika Hesusa Hila i 1995. se preselio na “Vinsente Kalderon”. Od tima koji se prethodne sezone borio za opstanak stvorio je – uz neka pojačanja – izuzetno efikasnu ekipu (Penev je postigao 16, Simone 12, Kiko 11, Pantić 10 i Kaminero devet golova ), koja je s druge strane teško primala golove. Od angažovanih novih igrača najboljim pojačanjem se pokazao malo poznati srpski internacionalac Milinko Pantić koga je novi trener, uprkos početnom protivljenju gazde Hila, uspeo da dovede iz grčkog Panioniosa. “Jorgandžije” su od drugog kola u kome su prvi put zaseli na vrh samo jednom do kraja šampinata na kratko prepustili lidersku poziciju pa su na kraju prvenstvenu trku završili sa četiri boda prednosti ispred drugoplasirane Valensije i bilansom od 26 pobeda, devet remija i sedam poraza. Radomir je u toj svojoj najuspešnijoj sezoni (1995/96) imao zadovoljstvo da podigne i pehar namenjen pobedniku Kupa kralja, do koga su njegovi fudbaleri stigli nakon pobede nad Barselonom u finalu.

Atletiko je u narednoj sezoni fokus bacio na nastup u Ligi šampiona u kojoj je svoj evropski put okončao nakon nesrećne eliminacije u četvrtfinalu od Ajaksa. Antarin tim i pored dovođenja Kristijana Vijerija i Žunjinja Pauliste nije blistao ni u idućem prvenstvu, pa je kontraverzni Hil nakon trogodišnje saradnje uručio otkaz Srbinu, koga je zamenio Arigo Saki.

Čovek kome su navijači Atletika skandirali: “Radomir, te ciero” (Radomire, mi te volimo) jednom je pokušao da objasni čime je to kupio ljubav pristalica ovog madridskog kluba.

Moj uspeh u Atletiku se zasnivao upravo na tome da sam uvek polazio od činjenice da srednja socijalna klasa ima problem i da ne voli da se oseća inferiorno. Zato moja igra nikada nije polazila od činjenice da budemo inferiorni, uvek smo gledali da damo gol više. Sve je to stvorilo euforiju, i na tribinama i van stadiona, i zato je taj uspeh ne samo rezultatski, već i socijalni. To je uspeh cele te mase ljudi koja je bila predstavljena jednim načinom igre koji do tada nije bio prisutan u Atletiku”, naglasio je srpski stručnjak.

Radomir Antić

Richard Heathcote/Getty Images

Antić se još dva puta vraćao na stadion “Vinsente Kalderon”, ali baš kao ni drugo sedenje na klupi Ovijeda od 2000. do 2001. godine nije imao toliko uspeha kao u premijernim angažmanima. U svom trećem vođenju Atletika, koji je preuzeo posle 26. kola Primere u sezoni 1999/2000, nije uspeo da spreči ispadanje ’Jorgandžija’ iz lige, a malu utehu je predstavljala činjenica da je tim te godine stigao do finalnog susreta Kupa kralja u kome je poražen od Espanjola.

Nekadašnji dečak iz Užica je u januaru 2003. godine potpisao šestomesečni ugovor sa Barselonom i tako postao prvi stručnjak koji je tokom trenerske karijere vodio sva tri najveća španska kluba. Tim sa “Kamp Noua” se u trenutku kad je zamenio Luja van Gala nalazio tek na 15. mestu Primere, ali je Radomiru pošlo za rukom da u nastavku sezone progura Barselonu do šestog mesta i plasmana u Kup UEFA. Tokom svog kratkog rada u najvećem katalonskom klubu ubacio je u prvi tim mladog Andresa Inijestu i dao veću slobodu u igri Ćaviju koga je oslobodio dotadašnjih defanzivnih dužnosti. Ponovo je sa svojim timom zustavljen u četvrtfinalu Lige šampiona, ovog puta nakon dramatičnog revanša sa Juventusom na “Kamp Nouu” u kome je italijanski tim postigao pobedonosni pogodak u produžetku. Iako se očekivalo da Barselona produži saradnju sa srpskim stručnjakom, novi predsednik kluba Đoan Laporta je 23. juna 2003. saopštio da će ekipu, umesto Antića, u narednom periodu trenirati Holanđanin Frank Rajkard.

„Kao i na kraju svakog svog posla u karijeri, iz Barselone sam otišao uzdignute glave i ponosan na sve što sam uradio. Promenio sam formaciju, ostao dosledan filozofiji. Igrali smo napadački, navijači su bili ponovo srećni, a da smo imali malo više sreće mogli smo do polufinala Lige šampiona”, prokomentarisao je kasnije svoj učinak u katalonskom klubu.

Radomir Antić

Clive Rose/Getty Images

Posle epizode u Selti, Antara se nakon gotovo dve decenije rada u inostranstvu vratio u domovinu, preuzevši 19. avgusta 2008. vođenje reprezentacije Srbije. Ne samo da je odveo ’Orlove’ na Mundijal u Južnoj Afici, već je stvorio novu, pozitivnu atmosferu u, ali i oko državnog tima koju ni pre ali ni posle njegovog mandata nije uspeo da obezbedi nijedan selektor. Antić je, jednostavno, bio selektor kome je fudbalski narod verovao, pa su kvalifikacioni mečevi sa Francuskom, Austrijom i Rumunijom igrani pred punim tribinama ”Marakane” uz podršku makar na kratko ujedinjenih navijača večitih rivala.

Uoči odlaska na Svetsko prvenstvo 2010, Antić je sa predsednikom FSS Tomislavom Karadžićem potpisao novi, finansijski povoljniji ugovor o produženju saradnje. To je, nakon neuspeha ’Orlova’ u Južnoj Africi, iskorišćeno u kampanji da se diskredituje,a zatim i smeni navodno preplaćeni selektor. Javnost je očekivala da reprezentacija – koja se nalazila u  u grupi sa Nemačkom, Ganom i Australijom - izbori plasman u osminu finala, ali je već na startu takmičenja pretrpljen neočekivani poraz (1:0) od izabranika Milovana Rajevca. Nakon senzacionalnog trijumfa nad favorizovanim Nemcima (1:0) činilo se da su Antić i njegovi momci blizu željenog cilja, ali je gubitak bodova u odmeravanju snaga sa Australijom (2:1) značio kraj svih snova Srba da će imati značajniju ulogu na šampionatu u Južnoj Africi.

Selektoru je, zbog vređanja sudije Larionde po završetku ove utakmice, izrečena zabrana da u četiri naredna službena meča vodi reprezentaciju sa klupe. Ovu kaznu FIFA čelnici FSS su iskoristili kao argument da, nakon dva susreta kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, 15. septembra 2010. godine, smene Antića, što je izazvalo nezadovoljstvo u najvećem delu javnosti i duboko pogodilo fudbalskog stručnjaka iz Užica. Tužio je FSS Sudu za arbitražu u sportu i na kraju dobio materijalnu i moralnu satisfakciju za štetu koju je pretrpeo raskidom ugovora.

Mada nije želeo da o tome javno govori u Radomirovoj duši su ostali trajni ožiljci. Trenersku karijeru je priveo kraju nakon dva boravka u Kini gde je vodeći ekipe Šandonga i Hebeja  stekao nova životna iskustva. I po odlasku u zasluženu penziju ostao je čovek fudbala, čije su stručne ocene i savete pažljivo slušali ljubitelji ovog sporta, ne samo u Srbiji i Španiji, već i ostalim evropskim zemljama. Koristio je svaku priliku da iz Madrida skokne do svoga Užica i uživa u susretima sa prijateljima i poznanicima. Iako se poslednjih godina suočavao sa ozbiljnim zdravstvenim problemima fudbalski svet je gotovo sa nevericom primio vest da se legendarni Antara 6. aprila 2020. preselio u večnost. Ostaće naravno trajna zaostavština čoveka koji je jednom objasnio kako je sticao samopouzdanje u trenerskom poslu.

Sebi sam uvek zadavao teške zadatke, naročito u kriznim situacijama, u kojima se stiče samopouzdanje. Moja samouverenost proizlazi iz moje posvećenosti poslu“, govorio je Antić.

Komentari (10)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

ZG

@the nisu kosarkasi krivi kao takvi,nego je takva naredba dosla iz vrha ako razumijes,pa svi su oni jako dobri prijatelji iz reprezentacije bivse drzave,Rađa i Divac su jako dobri prijatelji ako ne i najbolji i dan danas..a ovo sta je napravio Radomir Antic je iskljucivo njegova odluka bila,to je napravio iz ciste mrznje jer kakve veze igraci Reala imaju veze sa Hrvatskom u ono doba ratnoga stanja da nebi mogli odigrati utakmicu,eto tu je velika razlika u vezi tvoje usporedbe ta dva događaja.

Odgovori 0 2

Бања Лука Р. Српска

а зашто су то урадили? Да су прави спортисти не би то урадили кап шро нису.

0 0

Vaza-L

Izuzetan tekst. Slava mu i hvala.

Odgovori 5 0

* Sva polja su obavezna

Baskijci ljuti: Vidimo koji timovi imaju korist od VAR

Baskijci ljuti: Vidimo koji timovi imaju korist od VAR

Baskijci ljuti: Vidimo koji timovi imaju korist od VAR

Fudbaleri Atletik Bilbaa poraženi su od madridskog Reala na San Mamesu minimalni rezultatom, a odlučujuči gol Serhija Ramosa iz jedanaesterca izazvao je veliku buru u Španiji.

Bivši sudija: Duel Ramosa i Garsije - penal!

Bivši sudija: Duel Ramosa i Garsije - penal!

Bivši sudija: Duel Ramosa i Garsije - penal!

Nekadašnji španski sudija Eduardo Ituradle Gonsales smatra da je arbitar duela Atletik Bilbao - Real Madrid (0:1) Hose Luis Gonsales pogrešio što neposredno posle dosuđenog penala za goste nije još jednom pokazao na 11 metara.
Loading...