SK

Blog ostalo

01.05.2020 | 17.00

Sa žrtvenog oltara do večnosti

Šahisti su među onim retkim sportistima koji nisu prekinuli svoje aktivnosti usled pandemije koja je zahvatila gotovo čitav svet.

šah

Streeter Lecka/Getty Images for DAGOC

Svetski šampion velemajstor Magnus Karlsen je nedavno pokrenuo onlajn turnir, čiji je nagradni fond najveći u istoriji i na kom su učešće uzele i njegove renomirane kolege Fabijan Karuana, Ding Liren, Jan Nepomnjaščij, Maksim Vašije-Lagrav, Aniš Giri, Hikaru Nakamura, Alireza Firuzja... Poslednje pomenuti 16-godišnji Iranac je nedavno u finalu Benter blic kupa savladao Karlsena lično i tako najavio blistavu karijeru, a osim Girija i Nakamure, pričamo o prvih pet u svetskom poretku.

Ova imena šahovskih velemajstora današnjice još nisu dovoljno prokrčila put do onih povremenih ili površnih zaljubljenika u ovu igru, mada je i era šahovskih velikana koji su često nalikovali na rok - zvezde odavno završena. Istina, nema više ni velikih mecena kao što je bio gazda Jezda, pa da za isti sto posade imena u rangu Bobija Fišera i Borisa Spaskog. Pored svega toga u eri širokopojasnog pa još malo i satelitskog interneta, šah je ostao izuzetno popularan te ga i dalje igraju milioni ljudi širom sveta.

U vašim brojnim komentarima dobro su istaknute poente poput onih da je uplivisanje tehnologije u velikoj meri robotizovalo igru i same igrače. Dobra strana je to što u vreme kada moramo da držimo fizičku distancu jedni od drugih, šah može da se igra putem mreže. A ako smo već dovoljno prostora i pažnje posvetili video igrama iliti e-sportovima, nema razloga da nešto drevno i magično kao što je šah bude zapostavljeno.

Zato je ovo idealna prilika da ispričamo još jednu malo poznatu priču iz sveta sporta, uz napomenu da vam ostavljamo na volju da sami za sebe odlučite da li šah smatrate sportom ili igrom. I jedna i druga odrednica su široko prihvaćene, a opet mnogi izbegavaju da striktno povuku granicu. Kada je reč o ostalim sportovima koje pratimo, uglavnom ste mogli da čitate tekstove o onima koji su bili posebni i onima koji su bili najveći. Čovek koji je bio i jedno i drugo kada je šah u pitanju, nebrojeno je puta nagazio liniju koja razdvaja ingenioznost od ludila. Na sreću, ipak je dokazao da je genije.


Rašid Gibjatovič Nežmetdinov ostao je jedinstvena pojava u istoriji igre na kariranoj tabli. U kratkom osvrtu na njegovu biografiju, treba istaći teško detinjstvo i odrastanje, koji su umnogome oblikovali njegov karakter. Rođen je 15. decembra 1912. godine u tada malenom gradu Aktjubinsku, kasnije Aktobeu u današnjem Kazahstanu. Već sa pet godina je ostao bez oba roditelja, u razdoblju nakon građanskog rata. U periodu od 1918. do 1922. živote je usled komunističkog otimanja zemlje i velike gladi izgubilo, procenjuje se, oko 14 miliona ljudi, od toga dva miliona dece. Iako je jedva preživeo te godine, Rašid nije zbog toga bio kivan na Partiju, u stvari se istoj priključio u nešto kasnijoj fazi života i to upravo da bi popravio kriminalne životne uslove u kojima se nalazio.

Napustivši rodno mesto, Nežmetdinov prvo odlazi kod ujaka u jedno selo pored Nižnjeg Novgoroda, ali mu je život zapravo spasao brat, poznati tatarski pesnik Kavi Nadzmi koji ga je smestio u jedno sirotište u Kazanju. Tamo se po sopstvenom priznanju, prvi put propisno najeo, a benefiti boravka u toj ustanovi bili su i edukacija u duhu islamske religije i učenje tatarskog jezika. Religiju je posvećeno ispovedao do kraja života, a posebno su ga zanimale literatura, istorija i matematika. U sirotištu se zadržao tri godine pre nego što je brat uspeo da ga smesti u sopstvenu kuću, a vrlo brzo se priključio aktivnostima pionira. Sa 11 godina je na stepeništu pronašao isečak iz novina sa analizama šahovskih partija i poneo ga sa sobom. O čarobnoj igri nije mogao da prestane da razmišlja, a pričao je kako je o njoj počeo i da sanja. Samo nekoliko dana kasnije prvi put je u klubu pionira gledao odrasle kako igraju i kako se potezi sa papira sada odvijaju pred njegovim očima.

Kada je seo i odigrao prve partije sa pravim znalcima, nije imao previše uspeha. Nije mu baš ni prijalo često forsiranje brzopoteznog šaha. Prvi veći uspeh ostvaruje sa 15 godina, tačnije 1927. osvajanjem gradskog pionirskog šampionata sa uspešnošću od 100 odsto. Samo tri godine kasnije postaje igrač prve kategorije, kada je osvojio gradski šampionat Kazanja. U jednoj partiji uspeo je da nadmaši izvesnog Samsonova, čoveka koji ga je nekoliko godina ranije i predložio za članstvo u pionirskom šahovskom klubu. Kada je već savladao svog mentora, došlo je vreme i da završi srednju školu i to se dogodilo 1930. godine. Kratko je pohađao i tehnološki institut, ali brat Kavi koji je od novinskih članaka imao niske prihode nije više mogao da vodi brigu o Rašidu. To je bio signal da se  Nežmetdinov priključi Partiji, pa se ubrzo obreo u Odesi odakle će nadalje sam krčiti životni put. Kavi je čak godinu dana pre toga napisao jednu poemu u slavu Boljševika i njihove revolucije.


Iako je Odesa važila za mondensko odmaralište na Crnom moru, Nežmetdinov je pola dana provodio radeći u čeličani, a drugu polovinu u gradskom šahovskom klubu. Igrao je tamo protiv igrača iz prve kategorije, ali Odesa nije imala nijednog velemajstora. Jefim Geler, koji će kasnije postati velemajstor i puno puta "ukrstiti koplja" sa Rašidom Nežmetdinovim, imao je tada svega šest godina. Sa titulom šampiona Odese u šahu i damama (igra u originalu poznata pod nazivom "Checkers" ili "Draughts"), vratio se 1933. u Kazanj i ubrzo našao stalno zaposlenje. Titula majstora u igri dame, iako je ona vrlo ozbiljno shvatana u Sovjetskom Savezu, nije mnogo pomogla njegovoj šahovskoj karijeri. Sredinom dekade obračunao se sa jačim igračima, tačnije 1936. na jednom turniru u Rostovu na Donu. Anatolij Ufimcev i Pjotr Dubinin su pripadali prvoj kategoriji i nakon što su propisno isprašili Nežmetdinova,  on je dobio grubo otrežnjenje koje ga je nateralo da se ozbiljno posveti proučavanju šaha te da zapostavi svoju drugu pasiju.

Učenju je doprinela hospitalizacija koja je potrajala nekoliko meseci i koja je Nežmetdinova učinila boljim igračem. U izolaciji je izučavao završnice partija pomoću knjige Leonida Kubela, što mu je i pomoglo da 1939. dođe zvanja majstorskog kandidata, kada je na jednom turniru prve kategorije imao skor 9 od 10. Pred početak drugog svetskog rata, Nežmetdinov završava fakultet i ubrzo dobija poziv da se priključi Crvenoj armiji. Prekomanda na daleki istok u blizini granice sa Mongolijom nije mu dala mnogo prilike da se bavi šahom, ali ostali su zabeleženi susreti sa Viktorom Baturinskim i Konstantinom Klamanom. To mu je donelo i osvajanje turnira okruga Bajkalskog jezera u februaru 1941. Ono što će za njega uslediti, bila je apstinencija od šaha koja je potrajala pet i po godina i koja ga je sprečila da nastavi sa razvojem u možda i najboljim godinama života. Sreću je imao da taj život ponovo spasi jer je na istoku bio raspoređen pre velikog sukoba Sovjeta protiv japanskih imperijalnih trupa, dok je u Berlin stigao nakon što su ga njegovi saborci već osvojili.

U razrušenom Berlinu je 1946. je počeo da lagano oporavlja naglo prekinutu karijeru. Skorom 14 od 15 osvaja turnir vojnog distrikta, ostavivši iza sebe majstora i budućeg šampiona Ukrajine Isaka Lipnickog. Nastavio je da napreduje i to se videlo na turniru za majstorke kandidate u Jaroslavlju 1947. godine, gde je podelio drugo mesto sa Tarasovim, iza Holmova. Ono što je važnije, bio je to početak jednog burnog prijateljstva. Neku godinu kasnije u Bakuu, njihova razuzdanost došla je do izražaja. 


Ovaj "trijumvirat" kako su ih nazivali, nije previše mario za keramičko i zemljano posuđe, koje je pripiti Nežmetdinov počeo da izbacuje kroz prozor pravo na ulicu. Holmov je pokušao da ga spreči i skloni sa balkona i sve to je ubrzo preraslo u bučnu i naslinu svađu. Tarasov je pokušao da ih razdvoji, ali je halabuka stigla do velemajstora Aleksandra Kotova, koji je imao ulogu posmatrača sovjetskog komiteta za sport. Pored toga, govorilo se da on radi i za ozloglašeni KGB. Ubrzo se umešala lokalna policija, a Kotov je veselu trojku prijavio sportskom komitetu. Holmov i Tarasov su lošije prošli pošto im je izrečena zabrana nastupa od godinu dana i ukinuta im je državna stipendija. Rašid je kao član partije bolje prošao jer je njegova suspenzija potrajala kraće. Rezultat svega bilo je pogoršanje odnosa sa Holmovim, koji je mnogo kasnije izneo primedbe na njegovo ponašanje pred komitetom. U svakom slučaju, sva trojica su dobro prošla ako se u vidu ima sudbina pojedinih sovjetskih šahista. Arvid Kubel i Petar Ismailov likvidirani su nakon optužbi za delovanje protiv revolucije, dok je Vladimir Petrov završio u gulagu.

Nežmetdinov je naučio lekciju. Pedesete godine prošlog veka bile su dekada kada je odlučio da se primiri i ubrzo je uplovio u bračne vode. Osim toga, pedesetih će čak pet puta osvojiti šampionat Rusije u šahu. No, nagoveštaj genijalnosti koju je posedovao on je pokazao na pomenutom turniru u Jaroslavlju. S obzirom na to da je po drugi put dosegao majstorsku normu, dobio je priliku da konkuriše za sovjetskog majstora šaha u meču u kome je protivnik i "ispitivač" trebalo da bude Georgi Lisicin. "Super Než" (kako su ga kasnije prozvali) mesecima je proučavao partije predstojećeg protivnika, da bi ostao šokiran kada mu je samo nekoliko dana pred meč Sovjetski šahovski komitet poručio pismom da će mu se umesto Lisicina suprotstaviti litvanski majstor Vladas Mikenas. Nežmetdinov je za pripremu iskoristio Mikenasov članak u kome objašnjava kako koristi svoje omiljeno oružje – Aljehinovu odbranu. Mikenas je na turniru u Kemeriju 1937. dobio Aljehina crnim figurama, a kako je meč bio i fotografisan, Aljehin sa Litvancem dugo nije želeo da komunicira. 

Nežmetdinov se dobro pripremio za varijaciju Aljehinove odbrane u kojoj se praktično izvodi potera za skakačem. Već u prvoj partiji šokirao je protivnika maksimalnom agresivnošću, a samo 17 poteza bilo mu je dovoljno da sruši otpor Mikenasa. Litvanac se oporavio i do 11. partije i verovao je da može da se ponovo suoči sa varijacijom. Nežmetdinov ga je potpuno uništio demonstrirajući pritom toliku silu da je ova varijacija mogla komotno da se nazove i lovom na kralja. Posle te parije Mikenas više nije koristio Aljehinovu odbranu. Uspeo je da na kraju meča izvuče remi, što Nežmetdinovu nije bilo dovoljno da zavredi zvanje majstora. I pored toga, tvrdio je kako je ohrabren, kako mu je sama analiza partija ulila dodatno samopouzdanje i uverenje da titula nije daleko. U intervalu od dve godine do osvajanja prve titule šampiona Rusije, umeo je u svom stilu da bude kritičan prema svojim lošim momentima i konstatovao je kako je u mečevima protiv majstora nekoliko puta doživeo fijasko.

You Tube


U velikom naletu pedesetih Rašid Nežmetdinov osvaja titulu šampiona 1950, 1951, 1953, 1957 i 1958. godine. Vrhuncem njegove karijere smatra se period od 1954. dp 1958. kada je iza sebe na pomenutim smotrama ostavljao imena kao što su Korčnoj, Polugajevski, Spaski... Šampionat Rusije podrazumevao je tek nešto slabiju konkurenciju u odnosu na sovjetski, ali kako bi se razumela snaga tih turnira ne bi bilo loše da ih uporedimo da izbornim prvenstvima Kine u stonom tenisu. Ko bi bio najbolji u takvoj konkurenciji, mogao bi kao od šale da počisti protivnike iz ostatka sveta.

Treću titulu prvaka Rusije Nežmetdinov je osvojio u Saratovu 1953. Bio je to još jedan od njegovih kambekova i takmičenje nakon kog je počeo redovno da dobija majstore. Meč protiv mlade nade ruskog šaha Lava Polugajevskog rešio je sa šest uzastopnih dobijenih partija. U januaru 1954. godine konačno dobija priliku da se pojavi na najvećoj pozornici, barem kada je Sovjetski Savez u pitanju. Na 21. državnom šampionatu u Kijevu, Nežmetdinov se susreo sa do tada najtežim protivnicima u karijeri.  Među njima bili su velemajstori Tigran Petrosjan i Jefim Geler. Geler se nalazio među prvih 10 na svetu, ali je posle oštre borbe položio oružje, da bi Nežmetdinov posle toga dobio velemajstore Flora i Lilientala. Upravo će u meču protiv Andora Lilientala Nežmetdinov pokrenuti jedan od najvećih kontranapada u istoriji igre, kada je iz teškog položaja sa crnim figurama uspeo da savlada protivnika. Iako je turnir završio na sedmom mestu, Rašid je pokazao svima od kakvog je materijala sazdan – imao je skor 4,5 od 7 u duelima protiv velemajstora.

Staljinova smrt i dolazak na vlast Nikite Hruščova značili su da će i uslovi za putovanja sovjetskih sportista postati liberalniji. "Gvozdena zavesa" postala je donekle mekša, a kako bi odgovorili na kritike iz inostranstva da su na međunarodne turnire slali samo najbolje velemajstore, čelnici sovjetskog šaha odlučili su da iste 1954. u Bukurešt pošalju ekipu majstora srednje klase. Nežmetdinov je bio izabran za taj put uz Semjona Furmana, Viktora Korčnoja i prijatelja iz burnih dana karijere Ratmira Holmova. Rigoroznu pripremu četvorice šahista u Moskvi su obavili Isak Boleslavski i David Bronštajn. U prestonici Rumunije Nežmetdinov će se prvi put susresti sa internacionalnim majstorima Ludekom Pahmanom, Miroslavom Filipom, Robertom Vejdom, Bogdanom Šlivom i Gideonom Štalbergom. U petoj rundi Nežmetdinov je imao bele figure u meču protiv Italijana Enrika Paolija. Jedna partija ostala je upamćena po tome što je žrtvovao oba skakača, kako bi pokrenuo svirep napad na drugoj strani i dokusurio protivnika. Inspiracija za ovakvu igru bila je vest o rođenju sina koju je primio pre početka runde. Njemu je i posvetio pobedu nad Paolijem. Do samog kraja turnira vodio je ljutu borbu sa Korčnojem za prvo mesto, ali je ipak završio kao drugi. Skroman kao i uvek, izjavio je samo da je važno što je sve završeno pobedom predstavnika sovjetske škole šaha. Iako nije pobedio, nastup u Bukureštu doneo mu je zvanje internacionalnog majstora.

Novi šampionat SSSR u Moskvi 1957. godine nije doneo Nežmetdinovu uspeh u vidu plasmana, ali se tamo prvi put susreo sa dvojicom budućih svetskih šampiona. Mihail Talj je imao svega 21 godinu i već je uspeo da zapali svet šaha svim žrtveno-romantičarskim stilom igre. U šestoj rundi njegove crne figure našle su se u bezizlaznom položaju na tabli i jednostavno nije imao ideju šta da učini. Ta nesigurnost označila je početak plesa belih figura Rašida Nežmetdinova u još jednoj nezaboravnoj napadačkoj sekvenci. U 13. rundi Nežmetdinov sa belim figurama posle samo 33 poteza dobija partiju protiv Borisa Spaskog. Tačnije, Spaski je bio prinuđen na predaju. Bez obzira na sve uspehe, Rašid je bio nezadovoljan prikazanim. "Samo sam u pojedinim slučajevima uspevao da iznesem kreativne ideje do zaključka. U većini slučajeva imao sam bolne kolapse", tvrdio je tada. Talj je uspeo da osvoji turnir i tako postane najmlađi šampion u istoriji takmičenja. Nežmetdinov i on su gajili veliko međusobno poštovanje i od tog trenutka oformili snažno i trajno prijateljstvo.

You Tube


Po povratku u Kazanj dobija vest o smrti voljenog brata Kavija, ali je utehu pronašao u medalji koju je od države dobio za "šahovsku umetnost". Rekao je da mu je ona puno značila i da je zahvaljujući  njoj izašao iz depresije i kreativne blokade. Krasnodar i Soči bili su gradovi gde je osvojio naredne dve titule šampiona Rusije, a meč protiv Polugajevskog u crnomorskom odmaralištu mnogi predstavljaju kao najveći u istoriji igre. "Shvatio sam da mogu da se oprostim od svake nade i da gubim meč koji će videti ceo svet", skrušeno je izjavio Polugajevski.

You Tube


Godine 1959. u Tbilisiju Nežmetdinov shvata da je sa 46 godina najstariji igrač na šampionatu SSSR. Iako nije imao puno uspeha, impresivan je bio način na koji je savladao Davida Bronštajna. Slava je na ovom turniru pripala ljubimcu domaće publike Petrosjanu koji je upisao pobede nad Taljem i Spaskim. Nežmetdinov je upao u krizu koja je potrajala dve godine, ali je stalno ponavljao rečenicu po kojoj su ga kolege raspoznavale: "Moj dan će doći".

Mihail Talj je 1960. godine počeo da se priprema za meč za svetsku titulu protiv Mihaila Botvinika. Svi su znali da se "čarobnjak iz Rige" u velikoj meri oslanja na prijatelja i zemljaka Aleksandra Koblenca, koji mu je bio sparing partner. Svet šaha ostao je u čudu kada je Talj pozvao u pomoć i Nežmetdinova: "Zamolio sam svog prijatelja Rašida Gibjatoviča da mi pomogne da se pripremim. Mislim da je taj potez bio iznenađujuće uspešan. On nije bio teoretičar u konvencionalnom smislu reči, ali su mi njegove ideje privukle pažnju jer su bile paradoksalne. Pokazalo se da su veoma opasne za protivnike.Posle sparingovanja sa tatarskim velikanom, Talj je ubrzo došao do titule šampiona sveta. Njihovo druženje i saradnja doneli su i jednu anegdotu, koja bi uz odgovarajuću ekranizaciju mogla da natera gledaoca u paničan smeh. Naime, nekoliko godina kasnije šestostruki lenjingradski šampion u blicu Henrik Čepukaitis došao je Talju na vrata da bi po dogovoru odigrao sa njim koju partiju. "Kada sam pokucao, otvorio mi je visok, sredovečan gospodin kog nisam poznavao. Znao sam da Talj ponekad putuje sa ujakom Robertom, pa sam pomislio da je on u pitanju. Prihvatio sam njegov poziv da igramo, da ubijem vreme. Čovek me je smoždio u prvoj partiji, ali kada sam izgubio i naredne četiri gotovo da samo počeo da paničim. Nije mi se dešavalo da gubim na taj način, da tonem kao torpedovan brod. Mogao sam da prihvatim da me Talj tako uništi, ali njegov ujak?!", kazao je Čepukaitis. Tek kasnije kada se Talj vratio kući, saznao je da je ime njegovog slučajnog protivnika Rašid Nežmetdinov.

Po ocenama mnogih, najlepša partija koju su dvojica prijatelja odigrala, bila je ona moskovska iz 1959. godine.

You Tube


Dva prijatelja su se još jednom susrela u Bakuu, na državnom prvenstvu 1961. godine. U partiji koja je bila manifestacija lepote igre, novinari su ostali zapanjeni i Rašidovom imenu dodali i epitet "evergrin". Ništa manje fasciniran nije bio ni Letonac, koji je uprkos tome što je treći put u karijeri izgubio od "Rašida-bez-rikverca" izjavio: "Ovo je verovatno bio najsrećniji dan mog života".

Jedan od najblistavijih momenata koje je "Super Než" imao, bila je partija sa ekipnog šampionata Sovjetskog Saveza 1962. godine. U duelu protiv Olega Černikova, napravio je manevar koji je danas poznat kao "najveće žrtvovanje kraljice u istoriji šaha". Priča kaže da je Černikov mislio da je njegov protivnik zapao u takvu poziciju da će mu ponuditi remi. Ustao je i krenuo u laganu šetnju, a Nežmetdinov se dao u razmišljanje koje je potrajalo čitavih 40 minuta. Jedan uzbuđeni dečak dotrčao je do Černikova i rekao mu: "Gospodine, on je žrtvovao kraljicu".Černikov je brže bolje otišao do stola i video da je umesto povlačenja sa pozicije h4 na h6, Nežmetdinov kraljicom uzeo lovca na f6 i tako žrtvovao najvredniju figuru. U daljem toku partije, Černikov nije uspeo da se nametne uprkos jačim figurama na tabli, a Nežmetdinov je štiteći lovca na crnom polju kao da je od zlata, potpuno masakrirao protivnika. Černikov se predao kada su mu na tabli ostali kralj, top i svega četiri piona.

You Tube


Nije ni čudo da je zbog ovakvih partija koje oduzimaju dah, Lav Polugajevski jednom rekao: "Pobedio sam Nežmetdinova bar 12 puta, ali onaj jedan poraz od njega bio je toliko lep da bih sve moje pobede menjao za tu partiju, da sam tada mogao da izađem kao pobednik".

Turnir u letonskom Daugavpilsu 1973. godine bio je i poslednji na kome se kao 60-godišnjak Nežmetdinov pojavio. Zbog razuzdanog ponašanja u mladosti, njegovo zdravlje je bilo narušeno. Podelio je treće mesto na turniru, pritom nije uspeo da dovrši svoju poslednju partiju. "Ujedno sam i tužan i zadovoljan zbog toga što je Rašid Gibjatovič došao u moj dom u Letoniji da odigra poslednji turnir. Nije zauzeo prvo mesto, ali nagrada za lepotu kao i uvek, pripada njemu", jasan je bio Mihail Talj. U poslednjih nekoliko godina života Rašid nije napustio šah. Nastavio je da trenira gradski tim Kazanja, igrao je simultanke, postao je mentor mnogim mladim igračima i u to je uložio dodatnu energiju. Jedan gradski istoričar je rekao: "Zadržao je vedar duh i optimizam do kraja. Često bi išao peške do starog šahovskog kluba. Ako biste mu prišli sa pozdravom, podigao bi obrve i upitao vas: ’Sa kim imam zadovoljstvo da pričam?’, a onda bi se rado upustio u raspravu o bilo čemu, šahu, literaturi ili istoriji".Poslednju i najveću žrtvu šahovski Paganini prineo je 3. juna 1974. kada se u 61. godini upokojio. Od sve njegove zaostavštine, poklonike šaha i danas muči jedno pitanje.

To pitanje se logično nameće, kako je moguće da Rašid Nežmetdinov nikada nije postao velemajstor? Jedni su verovali da je diskriminisan zbog tatarskog porekla i muslimanske religije, iako on sam to nikada nije tvrdio. Izneo je drugačije objašnjenje: "Ozbiljno samo ušao u šah s 17 godina, a to je bilo kasno. Nisam imao teorijski trening. Da, mogao samo neke partije da igram briljantno i da osvajam nagrade zbog lepote i kreativnosti, ali nikada nisam uspeo da ovladam holističkim veštinama neophodnim za nivo velemajstora". Nešto drugačije objašnjenje nudi portal "chess.com".  Prvo, u najboljem razdoblju Rašidove karijere od 1954. do 1958. godine, održan je u Sovjetskom Savezu jedan jedini velemajstorski turnir – Aljehinov memorijal 1956. godine. Na njemu je pet velemajstora predstavljalo SSSR, bili su to Botvinik, Smislov, Keres, Bronštajn i Taimanov. Nežmetdinov nikada nije dobio šansu. Dalje, da vidimo koji su sovjetski šahisti postali velemajstori u tom periodu.

1954. – nijedan.
1955. – to polazi za rukom Borisu Spaskom. Imao je dosta sreće jer je uprkos sovjetskoj birokratiji uspeo da odigra svetski šampionat i da stigne na Interzonal u Geteborgu sedam dana kasnije.
1956. – Viktor Korčnoj postaje velemajstor zahvaljujući akumuliranim rezultatima.
1957. – osvajanjem sovjetskog šampionata, velemajstor postaje Mihail Talj.
1958. i 1959. – SSSR ponovo nije dao nijednog velemajstora.

Dakle, samo trojica su to uspela u periodu od šest godina. Nemogućnost odlaska na internacionalne velemajstorske turnire bila je ključna u tome da spreči junaka ove priče da dostigne taj status. Sam Korčnoj se čudio tome što Nežmetdinovu nije bilo odobreno da češće putuje van zemlje. Zanimljiv je bio i meč iz 1964. protiv Vladimira Antošina, posle kog je Než mislio da usled samo jednog pogrešnog poteza nije dosegao velemajstorsku normu. Deo njegovog karaktera bila je i impulsivnost, a šahisti koji su ovladali veštinom odbrane poput Petrosjana, Korčnoja ili Averbaha imali su pozitivan skor protiv njega. Oni nisu dozvoljavali da im nametne svoju igru, sa raskošnim napadačkim motivima.

Njegove čarolije kombinacionog šaha, rivale su bacale u očaj i uterivale im strah u kosti. Još se sporadično pojavi po neka inicijativa da se Rašidu Nežmetdinovu posthumno dodeli zvanje koje je po mišljenju svih za života zaslužio. Čak i ukoliko se to ne dogodi, ovaj izuzetni čovek je utkao sebe i svoj dar u istoriju igre na 64 polja i između umetnosti i šaha upisao znak jednakosti. Najbolje su to opisali njegovi rivali i savremenici. Juri Averbah je rekao: "Ako je bio u napadu, mogao je da ubije bilo koga". "Nežmetdinov je, do najvišeg stepena, bio velemajstor šahovske lepote",reči su Maksa Evea.

Magnus Karlsen je 2019. godine postavio rekord po broju uzastopnih mečeva bez poraza – ukupno 101. Od tog broja, 33 su pobede, nerešenih ishoda bilo je 68. Karlsen je rođen 21 godinu nakon smrti Aleksandra Kazimiroviča Toluša, još jednog sovjetskog velemajstora koji je i na najvećim turnirima odbijao da igra na remi. Često je umeo i da održi bukvicu protivniku ako bi mu ovaj zatražio nerešen rezultat. Iako i mladi Norvežanin zaslužuje da se o njemu napiše makar jednako dug tekst poput ovog (njegov najveći rejting iznosio je 2882, što je najbolji rezultat u istoriji FIDE), mora da shvati zašto ljubitelji šaha često karakterišu moderne velemajstore kao dosadne. Ako misle da taj imidž poprave i šahu vrate popularnost, ne bi im bilo zgoreg da poneki začin pronađu u tatarskoj kuhinji.

Komentari (6)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Milos Markovic

Veliki majstori remi su videli kao poslednju sansu a danasnji velemajstori samo da ne izgube zbog toga je sah mnogo pao u ocima ljudi koji traze zrtvovanja i dinamicku igru

Odgovori 3 1

NOVAK

Mihail Talj i zrtvovanja. Nema partije na youtube da nisam pogledao.

Odgovori 15 1

Neutralac

Ko se razume u sah malo bolje i nije bot klasicni neka pogleda kako igra Google DeepMind Alpha Zero... Vestacka inteligencija koja je razmontirala najaci Chess Engine na svetu iliti Stockfish trenirajuci sah sa samim sobom 4 sata i uceci od nule...Posle tih partija sve drugo deluje smesno...

Odgovori 1 11

* Sva polja su obavezna

Karlsen ne staje: Još pet elitnih onlajn turnira

Karlsen ne staje: Još pet elitnih onlajn turnira

Karlsen ne staje: Još pet elitnih onlajn turnira

Norvežanin Magnus Karlsen, neprikosnoveni svetski šampion u šahu od 2013. godine, nastavlja sa “šahovskim aktivizmom” u dobva pandemije koronavirusa. Posle uspešno održanog “Karlsen invitejšnal” onlajn turnira, 29-godišnjak najavio je seriju od pet turnira vrednih milion dolara.

Nakamura nemoćan: Karlsenu elitni onlajn turnir

Nakamura nemoćan: Karlsenu elitni onlajn turnir

Nakamura nemoćan: Karlsenu elitni onlajn turnir

Najbolji šahista sveta Magnus Karlsen osvojio je elitni internet turnir "Magnus Karlsen Invitational" pobedom nad Amerikancem Hikaruom Nakamurom u finalu.
Loading...