Jamie Squire, Getty Images Sport

Blog ostalo

04.05.2020 | 08.00

Ivana za SK: Srebro, Čavićeve reči, Novakov postupak...

Sa 22 dostigla je visine o kojima sanja svaki profesionalni sportista. Sa 26 uradila je ono što samo izuzetni učine jednom za života. U najboljem slučaju. Većina nijednom.

Ivana Maksimović Anđušić

Getty Image/ Lars Baron / Staff

Ivana Maksimović Anđušić

Olimpijsko srebro 2012. u Londonu i nošenje srpske zastave na otvaranju Igara 2016. u Rio de Žaneiru predstavljaju najblistavije trenutke dosadašnje karijere Ivane Maksimović-Anđušić.

Takva dostignuća ne ostavljaju dilemu da li će ime srpske strelkinje zlatnim slovima biti upisano u almanahe ovdašnjeg sporta.

Ipak, 30-godišnja Beograđanka ne namerava da se sve završi na tome. Posle dvogodišnje pauze, na koju je otišla kako bi se ostvarila u ulozi majke, ponovo se vratila u streljanu.

Cilj joj je, kako kaže, da na Igrama u Tokiju ili Parizu ponovi uspeh svog oca, čuvenog strelca Gorana Maksimovića, i okiti se zlatom.

O tome, ali i aktuelnim dešavanjima i celokupnoj protekloj karijeri, Ivana Maksimović-Anđušić govorila je u intervjuu za Sport Klub.

Do detalja je pričala o Londonu, završnim borbama za medalju, pritisku i savetima Milorada Čavića, o trenucima nošenja zastave u Riju, postupku Novaka Đokovića, porodici i povratku streljaštvu.

Ivana Anđušić Maksimović

Matthias Hangst/Getty Images for BEGOC

Ali, pre svega, gde je i šta radi Ivana u doba pandemije koronavirusa?

Tu sam sa porodicom na selu, na sat vremena od Beograda. Imamo veliko imanje na raspolaganju i provodimo vreme u prirodi. Dok traje sve ovo, nemam nikakav kontakt sa oružjem i streljaštvom, tako da, radim samo na mentalnoj i fizičkoj pripremi. Trudim se da vežbam redovno, mada, kad imaš dete kao što je Filip, trening ne manjka, on me održava u formi, ha-ha-ha! Zaista, nadam se da će uskoro sve biti gotovo, da će se otvoriti streljane i da ću moći da se vratim treningu. Srećom, imam iskustvo sa prekidima, pravila sam pauzu dve godine, i znam šta me čeka. Nisam previše zabrinuta.

Olimpijske igre u Tokiju pomerene su za 2021. godinu. Kako komentarišete takvu odluku Međunarodnog olimpijskog komiteta?

Očekivala sam takvu odluku MOK. To je bilo najbolje u tom trenutku, iako me nije obradovalo, pošto sam imala neke planove na privatnom planu za kraj ove i sledeću godinu. Bila sam i željna takmičenja, ušla sam u dobar tempo, dobro se osećala… Ipak, svakom sportisti je isto. Svi su se spremali za Igre i sad će svi morati da prilagođavaju formu za narednu godinu.

Mislim da, ako je već pomereno, bolje je što je za godinu dana. Ima dovoljno vremena isplaniraš sve, na koja ćeš slabija takmičenja ići, na koja jača, stižeš i da se odmoriš. Zato je bolje ovako, nego da je pomereno za 2,3 meseca. Naravno, sad je važno biti na visini zadatka onda kad je najpotrebnije, ali kao što rekoh, već sam prolazila kroz to. Imam prave stručnjake uz sebe i to nama neće biti problem.

Uoči Igara čekao vas je kvalifikacioni turnir na kojem morate da ostvarite olimpijsku normu. Kad će se on održati?

Trebalo je da se bude u maju, to mi je i poslednja šansa za plasman na Igre. Naravno, on je otkazan, kao i svi svetski kupovi. Trenutno nemam informacije u vezi potencijanog nastavka. Raspored domaćih takmičenja smo dobili, ali za ova na međunarodnoj sceni ne. Verujem da ćemo uskoro biti obavešteni. Neće se čekati dugo jer svi treba da planiraju pripreme, takmičenja... Dosta toga je u igri.

Hajde da se vratimo u prošlost. OI 2012. u Londonu bile su vaše prve i odmah ste osvojili medalju u konkurenciji MK puška trostav na 50 metara. Kako sad gledate na to takmičenje?

London je nešto o čemu sam sanjala odmalena. Kad god pričam o tome, probude se posebne emocije, oči mi se zacakle. Bila sam jako spremna za takmičenje. Dva, tri meseca pred Igre ušla sam u top formu, gađala sam vrhunske rezultate. Na mentalnom polju sam bila na vrhuncu. Ništa nije moglo da me poremeti, ni atmosfera, ni takmičenje, ni sve najveće sportske zvezde, koje su oko tebe.

Kao debitantkinja, niste imali pritisak očekivanja. Koliko vam je to pomoglo?

Lakše mi je bilo jer nisam osećala pritisak rezultata, bila sam nepoznata i imala sam cilj samo da dam sve od sebe. Ali, nekako je sve bilo na mestu, fokus je bio na vrhuncu, sve sam radila kao na treningu, nisam imala nikakav pritisak ni tremu. Sve parametre sam odradila dobro, uticaj vetra, sunce… Odlično sam to obavila i rezultat je bio tadašnji olimpijski rekord. Svi oko mene i dalje misle da je to bio savršeno odrađen meč.

Ivana Maksimović-Anđušić

Getty Image/ Lars Baron / Staff

Ivana Maksimović-Anđušić

Opišite nam kako su izgledale finalne borbe?

Finale je bilo nešto drugačije od kvalifikacija, trema je došla do izražaja, nervoza... Poljulja te to što si svestan da imaš medalju nadohvat ruke. Ali, podrška trenera (roditelji) i svih iz tima mnogo mi je pomagala. Ljudi sa tribina su me bodrili sve vreme i to je doprinelo mnogo.

Jasna Šekarić, Nemanja Mirosavljev... Svi su bili uz mene. I u trenucima kad sam pomislila ‘jao ne mogu ovo, samo da ne pogrešim’, oni su mi davali vetar u leđa i pomogli da ostanem prisebna. Tata je bio posebno staložen. Kad god sam se okrenula ka njemu, on je bio tu i podržavao me. Tako sam na kraju uspela da sačuvam poziciju i osvojim medalju. Timski rad je došao do izražaja.

Bila je to jubilarna 100. medalja za Srbiju u istoriji na OI, a uspeh na takvom takmičenju često promeni život iz korena. Kako je bilo u vašem slučaju?

Mnogi su mi govorili da će sad biti sve drugačije. Sećam se razgovora sa Miloradom Čavićem, koji mi je rekao da budem spremna na promenu od 360 stepeni. Da uživam u uspehu, ali da budem obazriva sa svima, da pazim kako se ponašam, šta govorim… Tako je i bilo. Jednostavno, postala sam idol mladim sportistima i deci, poznata u javnosti, ljudi su hteli da znaju više o meni, mom privatnom životu, karijeri, roditeljima... Sve je počelo da se prati, svaki korak. Zato sam morala da pazim.

Na koji način je to uticalo na vas?

Prijalo mi je, neću da krijem, imala sam odličnu saradnju sa medijima i kolegama i trudila sam se da budem ono što jesam. Želela sam da ljudi vide da može sve da se radi sa stilom - i kad izađeš u kafanu i kad si na takmičenju, i da samo tako možeš da budeš primer drugima. U početku je bilo malo problematično, ali navikla sam se brzo. Posle sam se udala za profesionalnog sportistu (košarkaš Danilo Anđušić) i ta pažnja javnosti ne manjka. Trudimo se da budemo otvoreni prema svima.

Ivana Maksimović Anđušić

Lars Baron Getty Images

Ivana Maksimović Anđušić

I posle Londona nastavili ste sa osvajanjem medalja, ali ste uvek isticali da zlato na Evropskom prvenstvu 2015. u Mariboru ima posebnu draž. Zašto?

Jeste Evropsko prvenstvo manje takmičenje od Igara, ali to je bila prva veća zlatna medalja za mene. Sve su do tad su bile srebrne, bronzane... Bilo je i zlatnih, ali dosta malo. Ona je bila prva velika i stvarno jako značajna za mene. Tad sam se i borila sa formom, nisam odradila kvalifikacije najsjajnije, ali sam u finalu održala fokus i izborila se za zlatnu medalju. Sve te okolnosti su doprinele da zlatno bude još sjajnije.

Samo godinu danas kasnije usledile su Igre u Rio de Žaneiru i vi ste izabrani da nosite srpsku zastavu na otvaranju. Koliko vam je to značilo?

Sama nominacija, pored svih vrhunskih sportista koje naša zemlja ima, bila je velika čast. Smatram sebe uspešnom sportiskinjom, ali kad stojite pored Novaka Đokovića, znate ko će pobediti... Nisam očekivala da će mene izabrati, ali Novak je napravio divan gest, nije želeo dvaput zaredom da nosi zastavu i time je doprineo da ja nosim.

Bila sam presrećna, to je čast koja se dešava retko kad, većini i nikad. Nisam verovala da će biti ostvaren i taj san. Kad je došlo do toga bila sam neizmerno ponosna i zbog porodice. Moj otac je živa legenda, ali nikad nije nosio zastavu i zato mi je bilo najdraže što mogu da predstavim i svoju porodicu. Smatram to porodičnim uspehom.

Kako ste se osećali tokom celokupne ceremonije otvaranja Igara?

Hodati na prepunoj Marakani, ispred svojih kolega, najuspešnijih sportista sveta, zaista je neopisiv osećaj. Ja, inače, važim za zaboravnu osobu, uživam u trenutku toliko da  me to ponese, pa taj osećaj kasnije ne mogu da prizovem. Tako se desilo sa Londonom, sećam se scena i osećaja na postolju, ali ne mogu da prizovem opet taj osećaj. Zato sam pre Rija rekla sebi da moram da budem sve vreme fokusirana, da uživam u svakom koraku, da gledam okolo tribine, ljude, našu zastavu…

Navodila sam sebe da budem svesna trenutka i da se sećam zauvek tih scena. Naravno, trudila sam se i da se ne sapletem, ha-ha-ha! Zastava je bila velika, vijorila se, ali me ništa nije omelo. Srce je bilo veliko kao svet, da je moglo da iskoči, iskočilo bi. Taj osećaj mogu da uporedim sa postoljem u Londonu, dok sam držala medalju.

Takmičenje, ipak, nije bilo najuspešnije. Niste ponovili rezultat iz Londona. Šta je doprinelo tome?

Drugačija priča nego u Londonu. Razmišljala sam drugačije, iako sam bila mentalno spremna. Svega je tu bilo, počevši od priča da onaj ko nosi zastavu nema sreće na takmičenju, pa do toga da neću biti dovoljno spremna jer je takmičenje bilo ujutro, a svečano otvaranje pre toga do kasno u noć. Sve to je nekako bilo u mojoj podsvesti... Sve je bilo drugačije u odnosu na London. Poznat si, smatraju te za glavnog favorita, unapred ti dodeljuju medalju... Komentara je bilo mnogo sa svih strana. Trebalo je izboriti se sa tim. Ja sam prvi put naišla na tako nešto i to je predstavljalo veliki izazov.

Malo je nedostajalo da se domognete finala u konkurenciji vazdušna puška…

Na vazdužnoj je nedostajalo 0.3 kruga za finale, što je jako blizu. Ne može se reći da sam podbacila, ali malo je nedostajalo i sreće… Sve su to neke stvari koje se nameste tako. Da sam ušla u finale sve bi bilo otvoreno. Ostaje žal, posle toga je sve bilo turbulentno, došlo je do pada motivacije, pojavila se želja za odmorom, u međuvremenu sam se i udala, zasnovala porodicu...

Zamišljala sam da u Riju zapečatim ceo taj period na pavi način i da se onda posvetim porodici, ali ne bude nekad kako želiš. Žao mi je zbog finala i potencijalne medalje. Zato želim da se takmičim u Tokiju ili Parizu, da ne ostanem nedorečena, da probam da stignem tatu i osvojim zlato.

Nedugo posle Igara, odlučili ste da napravite pauzu u karijeri. Šta je uticalo na takvu odluku?

Zasitila sam se svega. Iza sebe sam imala dva olimpijska ciklusa. Konstantna priprema na najvišem nivou i osam godina borbi na vrhu doprinele su da kažem sebi ‘ej, stani, ajde uzmi pauzu, pa se vrati’. Kad se ostvariš u svom poslu tako rano, dođu problemi sa motivacijom. Tražiš nešto novo, više, a to bude teško kad si već dostigao neke visine. Takođe, udala sam se i želela sam da postanem majka, taj instinkt se javio. Htela sam da budem mlada mama i da imam mnogo dece. Da sve to ostvarim na vreme. Sve je to uticalo da odem na pauzu.

Posle dve godine, vratili ste se streljaštvu… U kom momentu ste bili sigurni da želite ponovo da se takmičite?

Sve vreme sam govorila da se neću vratiti rano, nisam želela da neko drugi gaji moje dete, pa brzi povratak nije bio opcija. Ipak, Filip je počeo da odbija dojenje relativno rano i postajao je samostalan, provodio je dosta vremena kod babe i dede, stalno smo se družili sa prijateljima, kumovima i on se navikao na sve njih. Onda mu, valjda, nije bilo čudno kad nekad nisam kod kuće.

Tako sam uvidela da mogu da iskoristim sat, dva i odem na trening. Počeo je da mi nedostaje osećaj da budem uspešna u svojoj profesiji, da radim nešto. Nije bilo dovoljno da samo gajim svoje dete, već sam htela i tu drugu stranu da 'nahranim' i budem ono što sam bila. Streljaštvo je deo mene i teško je odreći se toga. Zato sam odlučila da probam da povratim ono što je bilo pre.

Kako su izgledali uvodni treninzi po povratku u streljanu?

Treninzi nisu bili preteški, pauza nije napravila velike problem, a i uželela sam se i ništa mi nije bilo teško. Srećna sam išla na treninge, što posle Rija nije bilo slučaj. Svaki sekund sam počela da koristim za trening.

Koliko uspevate da uskladite porodični život i karijeru?

Najteže mi padaju razdvajanja od Filipa, kad odem na pripreme ili takmičenja i budem odsutna po 7 dana. Nekad i po 2 nedelje, kao što je bio slučaj sa takmičenjem u Riju ili Vuhanu. Kad on zove i plače jer mama nije tu, stvarno mi bude jako teško. Naravno, tu je i razdvajanje od Danila, kad je sezona u toku, pa onda nekako svi budemo odvojni. Ako budem odlučila da imam još dece i prekinem karijeru, mislim da će samo to presuditi. Ne želim da se razdvajam od toga, želim veliku porodicu.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

Šanse da se plasiram u Tokio nisu velike, pošto imamo dve devojke u mojoj disciplini koje su ostvarile normu, a samo dve mogu da takmiče. Tako da, ako i ja ostvarim normu, moralo bi nešto da se podeli i organizuje da sve tri idemo. To je i u startu problem, ali je rešiv. Zato ću čekati kvalifikacioni turnir i spremiću se najbolje što mogu. Ako se ne budem kvalifikovala, ništa strašno, imam i druge planove u životu, mimo streljaštva. Želim da imam veliku porodicu i ponovo se ostvarim kao majka. Ako se Tokio ne ostvari, fokus će biti na Igre u Parizu.

Komentari (0)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

* Sva polja su obavezna

Otkazane evropske kvalifikacije u streljaštvu za OI

Autor

Otkazane evropske kvalifikacije u streljaštvu za OI

Otkazane evropske kvalifikacije u streljaštvu za OI

Kao što je bilo i očekivano nakon odlaganja Olimpijskih igara, odložene su i evropske klvalifikacije u streljaštvu.

Arunovićeva za SK: Odluka MOK je ispravna

Arunovićeva za SK: Odluka MOK je ispravna

Arunovićeva za SK: Odluka MOK je ispravna

Reprezentativka Srbije u streljaštvu Zorana Arunović govorila je u intervjuu za Sport klub o tome zbog čega je najbolja odluka Međunarodnog olimpijskog komiteta bila da odloži Olimpijske igre. Takođe, istakla je i da razume ozbiljnost procedure donošenja takvog rešenja.
Loading...