AMA/Corbis via Getty Images)

Blog ostalo

17.05.2020 | 08.00

Magične ruke Rakijeve

Autor

U julu će se navršiti tri godine od smrti Milana Rakija Aranđelovića. Brojne su fudbalske tajne otišle sa njim na "onaj" svet. Brojne su i priče koje na njega sećaju, kao zavet jednog vremena.

Privatna arhiva

Godinama sam smišljala kako ću jednom napraviti intervju sa Rakijem. Ne ljutite se što ću u ovom tekstu retko koristiti njegovo puno ime i prezime. On je za sve one koji su znali za njega, posebno za one koji su imali privilegiju da ga poznaju, bio jednostavno Raki.

Bila sam svo to vreme svesna da je bliže desetoj deceniji nego devetoj, ali nekako nisam mislila da će umreti. Nisam ga lično poznavala, a opet, imala sam osećaj kao da jesam. Znate onaj osećaj koji imate za neke ljude, kao da ih znate i kao da će zauvek biti tu, jer šta bi njima moglo da se desi?

U ove tri godine više puta sam htela da napišem opširniju priču o njemu jer sam, u danu kada sam čula da je preminuo, saznala da zapravo postoje ljudi koji ne znaju ko je on. Počinjala sam više puta i nikada nisam imala ono nešto što bi bilo povod za tu priču, nešto čime bih vam objasnila zašto pišem baš o njemu. I sad znam - za ovu priču mi nikada nije trebao povod.

Bio je 14. jul 2017. Nije bilo vetra na Staroj Karaburmi. Samo tuga.

"Bio je Raki otac svih igrača, ne samo OFK Beograda koje je voleo najviše na svetu, već i reprezentativaca brojnih generacija. Kod njega su po pomoć dolazili i znani i neznani, a on je uvek imao ljubavi i razumevanja i vremena. Kod Rakija nije postojalo ne, ne mogu, nemam vremena, u gužvi sam, nije mi dobro. Ne, kod Rakija je bilo samo ono: evo me odmah, sačekaj me samo minut", rekao je na komemoraciji Ilija Petković, čovek koji je bio Rakijev miljenik. Čovek koji je bio jedan od njegovih najbližih prijatelja.

Raki Aranđelović sa ekipom OFK Beograda iz. godine

OFK Beograd

Raki Aranđelović sa ekipom OFK Beograda iz 1962. godine

Govorio je Ilija, a u tišini su stajali Dragan Džajić, Dušan Maravić, Stanislav Karasi, Dan Tana, Ljubiša Tumbaković, Nebojša Ivković, Zdravko Jokić, Božidar Milenković, Đorđe Serpak, Dejan Đurđević, Slobodan Batričević, Dejan Savićević, Dejan Okuka... Rakijeva deca.

Nešto kasnije na Novom groblju u Beogradu u večnu kuću ispratila ga je truba koja je diktirala takt pesme "Tiho noći". Da uz pesmu, kako je i živeo, i ode.

Tužnom danu prethodilo je više od 2.200 klupskih utakmica i 350 reprezentativnih. Prethodila su mu četiri svetske i četiri evropske smotre fudbala. Prethodilo mu je Svetsko prvensto u Nemačkoj 2006. na kome je sa 77 godina bio najstariji učesnik Mundijala. Prethodilo mu je 17 dočekanih i ispraćenih selektora reprezentacije. Prethodile su mu hiljade igrača kojima je pomogao. Prethodio mu je jedan fantastičan život. I to je ono čega se treba sećati. Jer, priča o Rakijevom životu, zaustavljenom nakon punih 88 godina, priča je o fudbalu u Jugoslaviji, Srbiji i Beogradu. Priča je o čoveku koji je bio zvezda, a nije bio ni fudbaler, ni trener, ni sudija ni menadžer. Bio je pionir svog poziva. Bio je fizioterapeut.

Mnoge velike karijere začinio je svojim dodirom. Pričao je mnogo puta kako je pomogao Dragoslavu Šekularcu.

"Palo mu je stopalo. Četiri i po meseca, svakog dana, posle redovnog posla, dolazio sam i radio sa njim. I digao ga na noge. Kada me je Šeki pitao šta mi je dužan, samo sam mu rekao - da igraš fudbal kako znaš, jer fudbal nema lepote ako tebe nema na terenu". Uvek je za Šekularca govorio da bi njegovo ime bilo još sjajnijim slovima upisano u istoriju da se samo malo manje povređivao.

Nekima je, na drugi način, čuvao leđa. Kao onda Zoranu Mirkoviću na Maksimiru:

"Kada je u Zagrebu uhvatio Jarnija za, znate za šta, i dobio crveni, ja sam ga ispratio u svlačionicu. Zaključali smo vrata i rekao sam Batici - ne puštaj nikoga, tek kad čuješ da ja kucnem tri puta, otvaraj. Jer, hteli su neki da ga biju, a Batica je bio hrabar, ne bi im ostao dužan, ko zna šta bi bilo".

Pre podne je radio na Vojno-medicinskoj akademiji, popodne u klubu, a uveče je obilazio povređenje igrače. Voleo je svoj posao koji je bio težak i koji ga je odvajao od sopstvene porodice. Njegova mlađa kćerka Gordana, jednom prilikom je, videvši ga na televiziji rekla: "Eno ga onaj čika što ponekad dolazi kod nas".

"Devojka za sve, to je fizioterepaut. Ovaj posao nije lak i samo pravi zaljubljenik može da ga radi. Ne ostaje mnogo slobodnog vremena, a na pripremama ga uopšte nema. Fizioterapeut brine o svemu, od toga da igrači legnu i ustanu na vreme, do toga da ne kasne na doručak, ručak... Ako su mladi ljudi, zagovore se, zapričaju pa ne dođu na vreme i onda selektor viče: 'Raki, gde je ovaj, gde je onaj?' O svemu se vodi briga, a naročito o oporavku. Zato je za mlade bitno da znaju da se ovaj posao voli i ne pita se za vreme. Radi se srcem i iz ljubavi prema poslu i ljudima", uvek je naglašavao Raki.

Dragoslav Šekularacu akciji u dresu OFK Beograda

OFK Beograd

Dragoslav Šekularacu akciji u dresu OFK Beograda

Rođen je 27. januara 1929. godine na Dorćolu, u radničkom kraju gde je fudbal bio igra nad igrama. I privlačio je i njega kao i sve njegove vršnjake. Drugi svetski rat zatekao ga je kao dečarca i, sem po pogibijama bližnjih i gladovanju, pamtio ga je po bombi koja je pala na stdion BSK 6. aprila 1941. Tako je, kada je napunio 15 godina, odlučio da se priključi borcima Šeste ličke partizanske brigade i sa njima krene na Sremski front kako bi se Nemcima osvetio za tu bombu. Nisu mu dali, ali su ga rasporedili da pomaže lokalnoj miliciji na Dorćolu, a oni su ga rasporedili u jedinicu za održavanje javnog reda. Tu je upoznao Srđana Mrkušića Mrku, predratnog golmana BSK, kasnije Crvene zvezde i reprezentacije. Druženje sa njim još ga je više privuklo fudbalu iako je bio dobar atletičar i sa rezultatom 8.6 sekundi na 60 metara bio omladinski prvak Beograda.

Bila je 1947. godina. Rakiju se osmehnulo malo fudbalske sreće. Dimitrije Milojević, čuven kao Čika Mitke, poznat kao lovac na talente, odveo je Rakija u Crvenu zvezdu. A u istu tu, tek osnovanu Zvezdu, upravo je stigao i Rajko Mitić. Čovek i igrač kome se Raki i pre i posle toga zaista divio. Tu je, među Zvezdinim poletarcima sreo i stekao prijatelje za ceo život, među njima i Miljana Miljanića, Baneta Vukosavljevića, Acu Milutinovića... Želeo je da bude novi Moša Marjanović, želeo je da igra. Ali, život nije to planirao za njega. Povredio se teško u 23. godini.

U međuvremenu je stekao diplomu Srednje fiskulturne škole i radio je kao nastavnik fizičkog. Sve i da je mogao da igra fudbal, morao bi da radi. U to vreme nije se od fudbala živelo, živelo se za fudbal. Povreda koju je doživeo značila je operaciju i rehabilitaciju i to je u potpunosti promenilo njegov život. Ponešto je naučio družeći se sa lekarima, i ubrzo je počeo vanredne studije na DIF, a uz to se osposobio i za posao fizioterapeuta. Već su tada pričali da ima zlatne ruke. A imao je i meku dušu. Idealna kombinacija za ono što mu je život spremao.

"Masiranje je kao sviranje na klaviru. Mišići i tetive su osetljivi kao dirke na klavijaturi. Zato je neophodno znati kako ih dodirivati. Kad se to jednom savlada 'sviranje po telu' postaje prijatno i za masera i za masiranog", poruka je koju nikada nije zaboravio. Diploma u rangu Više medicinske škole brzo mu je donela zaposlenje na Vojno medicinskoj akademiji. Značila je početak podučavanja za Rakija koji je i u dubokoj starosti držao predavanja i u zemlji i u inostranstu i delio ono što zna sa svima koji su želeli da uče.

Posao na VMA doneo mu je poznanstvo sa majkom njegove dece, njegovom suprogom Zoricom, ali ga je i ponovo vratilo u zagrljaj fudbalu.

Raki Aranđelović i Dragoslav Stepanović

OFK Beograd

Raki Aranđelović i Dragoslav Stepanović

Početkom 1955. godine doktor Vesko Milatović sa VMA, tada član BSK (današnjeg OFK Beograda) predložio je Rakiju da dođe u klub i povremeno masira igrače. Za Rakija je taj neočekivani poziv značio ulazak u vrhunski fudbal. Možda je na trenutak pomislio da bi bilo lepše da su ga pozvali iz Partizana ili Crvene zvezde, ali ponudu nije odbio. Vreme će pokazati da je to bila jedna od njegovih najsudbonosnijih odluka. OFK Beograd je postao njegova druga kuća, a plava boja romantike postala je njegova boja. Nekih godinu dana kasnije zvali su i Zvezda i Partizan, ali Raki je tada već bio u potpunosti deo OFK Beograda. Pre rata je navijao za BSK. Kasnije je, uglavnom zbog Rajka Mitića, simpatisao Zvezdu. Ali, sve se to promenilo sa prvim danima na Staroj Karaburmi.

U vreme kada je došao u klub tu je bio njegov školski drug Sava Antić, zvezda tima, kapiten i reprezentativac. To poznanstvo mu je olakšalo pristup i drugim igračima u prvim danima jer u to vreme igrači nisu imali mnogo dodira sa ljudima njegove struke. Bio je, zapravo jedan od prvih. Tada je sa klubom putovao samo lekar. Fizioterapeute većina klubova nije ni imala. Jedan od onih čije se ime u to vreme znao bio je Božidar Soldo iz splitskog Hajduka. Uvek je Raki govorio da je mnogo od njega naučio iako su se potpuno razlikovali u svemu. Soldo je uvek govorio da je on maser, Raki je uvek bio fizioterapeut iako nikada nije insistirao da ga tako zovu.

Njemu su igrači bili najvažniji. Brinuo je o njima, patio zbog poraza, proslavljao pesmom pobede. Motivisao ih je, kao onda kada je na Staru Karaburmu došao zagrebački Dinamo predvođen Zlatkom Čajkovskim koga su zvali Čik. Pred dolazak u Beograd Čik je u izjavi novinarima rekao da ga ne brine sledeće gostovanje, da će njegov tim lako izaći na kraj sa niskim igračima OFK Beograda i poručio je "Razbićemo te Liliputance". Aludirao je, naravno, na visinu navalnog dela tima koji su u to vreme činili Turudija, Zec, Santrač, Lukić i Petković. A bio je i sam nižeg rasta i od samog Rakija koji je "stao" na 166 centimetara. Kažu, zalepio je Raki isečak iz novina sa ovim naslovom na vrata svlačionice kako bi motivisao igrače. Da li zbog toga ili samo zato št su bili bolji, ali Beograđani su slavili u tom meču.

Pet godina kasnije, početkom 1960. dobio je poziv da se pridruži reprezentaciji. Pozvao ga je doktor državnog tima, Milenko Ristić. Nije bilo dogovora, pregovora, uslova. Poziv je, jednostavno, prihvatio. Kao što se to tada radilo. Jer je to bila velika čast. Bilo je dovoljno samo Ristićevo: "Raki, trebaš nam". I on je bio tu. I ostao je tu do Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. godine. Pripremio je igrače za Olimpijske igre u Italiji gde se Jugoslavija okitila zlatom. Nije putovao sa njima jer to tada nije bila praksa. Isto je bilo i sa Svetskim prvenstvom u Čileu. Pripremio ih je i ostao u Beogradu da čeka njihov povratak. Debi na klupi reprezentacije imao je u proleće 1960. Jugoslavija je tog dana u Beogradu, u okviru kvalifikacija za Kup nacija, savladala Portugaliju sa 5:1. A u svlačionici ga je pohvalio selektor Aleksandar Tirnanić. Pred svim igračima.

Posebno mesto u njegovoj karijeri uvek je zauzimalo finale Kupa Jugoslavije 1966. godine. OFK je savladao zagrebački Dinamo 6:2. U utakmici o kojoj se pričalo. U utakmici za koju je tadašnji predsednik FIFA, koji je meč pratio iz lože stadiona Partizana, Stenli Raus rekao: "Da ovo nisam video, ne bih znao do kojih visina može da ide lepota fudbalske igre. Mečevi kao ovaj pokazuju da je fudbal neuništiv". Raki je gotovo ceo meč ispratio stojeći. A kada je sve bilo gotovo prvo je izljubio članove stručnog štaba, pa igrače na klupi, pa onih 11 svojih heroja sa terena. Predvođeni Santračem, Skoblarom, Banovićem, Samardžićem... Ofkovci su podigli na ruke trenera Dunju Milića, pa Miloša Milutinovića, a onda svog Rakija. Fotografije sa ove utakmice Raki je držao na zidu pored ikone svetog Jovana.

Ono po čemu je bio poznat i što su navijači cenili kao želju da što pre pomogne igračima, bili su Rakijevi munjeviti ulasci na teren. Kao da bi ga neko "lansirao" sa klupe, samo bi skočio i najbrže što je mogao trčao je ka povređenom igraču. To mu je donelo aplauze čak i na brazilskoj Marakani, na Peleovom oproštaju u kome su se sastali Brazil i Jugoslavija. Kada se, trčeći svom brzinom, prvo našao pored Dragana Holcera koji je dobio udarac, a onda se isto tako brzo vratio na klupu, skoro 200.000 gledalaca pozdravilo ga je aplauzom. Šalili su se posle sa njim da je dobio veći aplauz od Pelea.

O igračima i trenerima uvek je govorio samo najlepše, većina su bili njegovi prijatelji za ceo život. Nikada nije nasedao na pokušaje da "ocrni" nekog smenjenog selektora pred novinarima. Nije to bilo u njegovom stilu. Bio je pravdoljubiv čovek i iskren pre svega. Prepričavao je anegdote i čuvao tajne. Ali i ispisivao istoriju vodeći preciznu evidenciju.

Baš je tako na njegovu kratku "crnu" listu dospeo švajcarski sudija Gotfrid Dinst. On je u to vreme u sećanju Jugoslovena bio ono što je sada za navijače Srbije Feliks Brih. Prvenstvo Evrope, 1968, Italija. Jugoslavija u finalu igra sa domaćinom. U prvom meču bilo je 1:1. Posle su Italijani postali šampioni Evrope pobedom 2:0 u drugoj utakmici koje ne bi ni bilo da Dinst nije izmislio penal za 1:1 za Italijane u prvom meču. Raki je, kao i svi, bio besan. Penio se pored klupe ceo meč, a kada se u metežu koji je posle meča nastao u svlačionici našao pored Dinsta, zaslepljen nepravdom koja je učinjena njegovim igračima, toliko ga je jako nagazio da je ovaj jauknuo. Nije bilo incidenta, izvinio se Raki posle, ali nije oprostio.

Raki Aranđelović, Kika Antić, Sava Popović i stručni štab OFK Beograda na nekoj od utakmica.

OFK Beograd

Raki Aranđelović, Kika Antić, Sava Popović i stručni štab OFK Beograda na nekoj od utakmica.

Na suprotnoj listi od Dinsta, kod Rakija je bio Nemac Rudi Glikner i to zbog meča Vels - Jugoslavija. Kako je Vels igrao u tom meču govori Rakijev zapisnik posle meča:

"Enver Marić: podliv od udarca pesnicom u glavu, razderotine po rukama, povreda butine. Ivan Buljan: povreda butnog mišića i skočnog zgloba. Enver Hadžiabdić: velika rasekotina od krampona. Branko Oblak: razderotine na obe noge. Josip Katalinski: kontuzija podrebnog luka. Ivica Šurjak: razderotina potkolenice leve noge. Danilo Popivoda: povreda obe potkolenice i natkolenice. Bora Đorđević: oteklina butnog mišića. Jurica Jerković: nekoliko lakših povreda. Franjo Vladić: pukla arkada posle udarca pesnicom. Slaviša Žungul: nekoliko lakših povreda".

Meč je završen rezultatom 1:1, a Raki je posle pričao da je arbitar Glinker ceo meč sudio odlično, da je hrabro dosudio penal za Jugoslaviju i da "ko zna šta bi bilo da je sudio neko drugi".

Još je jedan sudija zauzimao u Rakijevom srcu posebno mesto. Zbog jednog postupka prema Šekularcu koga je veoma cenio i voleo - Ljubljančanin Lad Jakše. Prepričavalo se na Karaburmi godinama kako je Jakše, koga su svi prepoznavali po okruglom stomaku, na utakmici Zagreb - OFK Beograd branio Šekularca. Posle nekoliko oštrih faulova beka Zagrepčana Ilića na Šekiju, Jakše ga je pozvao i održao mu govor:

"Ako još jednom grubo nasrneš na Šekularca, poslaću te u svlačionicu. Šeki nije za udaranje, on je za gledanje. Zbog njega su došli ovi gledaoci, a i vama treba da bude čast što igrate protiv njega".

Raki je prosto bio riznica ovakvih priča, anegdota od Vardara do Triglava, sa četiri Evropska prvenstva, sa četiri Mondijala. U Nemačkoj je 2006. bio atrakcija za strane novinare. Ali, nisu oni znali ono što mi znamo. U to vreme je bila normalna stvar da svaki tim, i onaj nižerazredni ima fizioterapeuta. Raki je bio svedok nastajanja ove profesije. Od Bata Rakija, preko Čika Rakija do Deda Rakija. Sve je prošao. Svi su ga voleli. Svima je bio deo ekipe. Među njegovim pacijentima bili su i pisci i glumci i državnici. Ali nikada Josip Broz Tito. "Tito prima samo maserke", znao je da kaže Raki.

Mihajlo Todić

Ako bih nastavila da pišem ovako, otišlo bi u nedogled. Zato sam izdvojila ove priče o sudijama. Možda manje poznate od onih koje su već kultne priče o Rakijevom odnosu sa fudbalerima i trenerima. Njih ću ostaviti za neki drugi put.

Najčšće sam pominjala Iliju Petkovića i Dragoslava Šekularca. Najviše ih je voleo. Bili su mu prijatelji, ali i najteži slučajevi. Dugo i temeljno, godinama se borio sa njihovim povredama. Nekada je, ne govoreći nikome, strahovao da neće moći da ih vrati na teren. Što še Šekija tiče, to je ona priča sa početka teksta o "padanju" stopala. Petkov slučaj bio je još teži. Tri puta je bio na rubu provalije koja je mogla da znači kraj njegove karijere. Imao je smrskanu čašicu, pokidane ligamente, razne prelome. Kroz Rakijeve prste, do reprezentacije i legende.

Milan Raki Aranđelović dobio je Zlatnu plaketu FS Srbije i OFK Beograda za životno delo. Nosilac je ordena zasluga za narod i Ordena za vojne zasluge.

Za sada toliko, a odužila sam znam. Pitajte starije, potražite neko njihovo sećanje na Rakija. Potražite knjigu "Raki, jedna karijera" Jova Vukovića. I ona otkriva mnoge Rakijeve tajne.

Komentari (4)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

?

Bravo. I hvala.

Odgovori 2 0

N

Pa sjajno. Hvala za ovo podsecanje.

Odgovori 12 0

Atlaga

Sjajan tekst 👏 Molio bih SK programere da stave neko lajk dugme za tekst da pohvalimo autore a da ne moramo da komentarisemo. PS: Obozavam vase blogove.

Odgovori 19 0

* Sva polja su obavezna

FK Crvena zvezda: Put ka vrhu Evrope (drugi deo)

FK Crvena zvezda: Put ka vrhu Evrope (drugi deo)

FK Crvena zvezda: Put ka vrhu Evrope (drugi deo)

Godina 1991. predstavlja najsvetliju tačku ovdašnjeg fudbala. Jedan srpski klub postao je šampion Evrope. Kakav je uspeh tad napravljen govori činjenica da nešto slično nije učinjeno pre, ni posle toga. Veliki su izgledi da neće ni u doglednoj budućnosti, sudeći prema trenutnoj konstelaciji snaga.

Nepristojna ponuda: Za Garsiju 1.2 miliona evra?

Nepristojna ponuda: Za Garsiju 1.2 miliona evra?

Nepristojna ponuda: Za Garsiju 1.2 miliona evra?

Dolaskom Dejana Stankovića na klupu Crvene zvezde jedan dve stvari postale su prioritet. Da se forsiraju mladi domaći igrači i da se rastereti glomazni igrački kadar prodajom stranaca.
Loading...