David Ramos, Getty Images

Blog ostalo

19.05.2020 | 20.00

Španska sela 2: Slepi miš

Autor

U ovoj vesti

Valencia CF

Ne razumem zašto su zatvarali pijace? Pa kod nas ne prodaju slepe miševe.

Valencia CF

Angel Martinez/Getty Images

Piše: Milo Lekić

Više nego upečatljiv segment razgovora dve, ne od snega, pobelele dame u redu za najslađe crvenilo ovih majskih dana. Arhaični humor taze oslobođenih penzionerki mislima me momentalno vrati u 1248. godinu. Naravno, ne zbog vremešnosti mojih saputnica u pohodu na što zrelije jagode, niti osvajanja elementarne slobode u nečemu što se bal pod maskama zove, već isključivo zbog, u šaljivom kontekstu, spominjanja letećih kraljeva noći čiji krvavi zubi rasteruju bezbrižne sne tek usnulih mališana.

Taj crni krilati miš, neopravedno anatemisan u opštoj histeriji prebacivanja loptice odgovornosti što se poput virusa širi sa obe strane Kineskog zida, pre 8 stoleća kao i danas, ničim izazvan postade glavna tema komšijskih ćućorenja unutar Iberijskog poluostrva. Dakle, u tom baksuznom veku, tokom zajedničkog nastojanja Španaca i Portugalaca da sa Pirineja odbiju napade nepoželjnih Mavara u tadašnjem ludilu u narodu poznatom i kao Rekonkista, jedan slepi miš obezbedi sebi oreol besmrtnosti. Ne, on nije oštrim čeljustima komadao preplašene islamske Arape, kao što ni njegov kasniji potomak zasigurno nije, sa jedine građevine iz svemira vidljive golim okom, Evropljanima slao čelične rešetke koje opasnu tamnicu gradiše samo unutar naših glava. On je samo sleteo. Ali ne bilo gde. Mesto njegovog prizemljenja beše, ni manje ni više, vojna zastava kralja Đaumea, hrabrog plemića od Aragona i Valensije. Zajednički borbeni podvizi ovog neobično sjedinjenog dvojca nateraše mladog monarha da siluetu svog saveznika utisne na grb Valensije, a taj izvanredni gest, slepog miša sa vrha koplja spusti u srca lokalnih navijačkih grla kako bi se isti, kroz učestale decibele, iznova vinuo u nebesa rasterujući iz nedelje u nedelju tmurne oblake iznad Mestalje.

I bez obzira što maleni junak dosadašnjeg pisanija definitivno nije importovao najveći strah bliže istorije čovečanstva iz najmnogoljudnije zemlje sveta na najstariji kontinent planete, njegovi imenjaci indirektno jesu najveći krivci za crne brojke furije u obračunu protiv nevidljivog neprijatelja, u laboratoriji programiranog da vrši prirodnu selekciju svetske populacije.

Samo što ovi Slepi miševi nisu leteli samostalno. Njima su krila pozajmile Iberia i Alitalia, vraćajući ih kući iz Lombardije, sa potajno najsmrtonosnije utakmice u istoriji fudbala uprkos činjenici da tu smrt niko nije video. Čak ni predosetio. Poput najkonspirativnijeg prestupnika vešto se krila na tribinama San Sira, lišavajući skoro pedeset hiljada duša prilike da zdrave ponovo prošetaju ulicama Milana, ili kasnije Valensije. I slaba je uteha navijačima iz Bergama bila ta Pirova pobeda. O trijumfu nema ni reči kada je ovaj sportski spektakl neočekivano zavio u boje mraka tolike porodice sa čizme. A šta tek reći za goste. Oni su uz četiri komada iz mreže, u koferima sa aerodroma Linate u domovinu poneli i neželjenog Osmog putnika kojeg ni svemoćna Sigurni Viver u toliko nastavaka večito produžavane filmske sage nije uspela da pripitomi.

Valencia CF

Gonzalo Arroyo Moreno/Getty Images

E sad, naravno da igrački i navijački kadar šestostrukog šampiona Španije nije imao izbor po pitanju transmisije paklene pomorandže u sopstveno dvorište.

Slepi miševi su pak, sami sa sobom, razrađivali strategiju kako i na koji način doskočiti kaznenoj ekspediciji iz Bergama ne znajući da već sutra više ništa neće biti isto kao pre. Selades je mozgao o promeni taktike, Pareho o poljuljanim lidersko-motivacionim minijaturama, Soler o sve češćem razmimoilaženju sa poslovično neposlušnom loptom a blizu tri hiljade crno-belih navijača o užarenom dočeku Azura na Mestalji, ni ne sluteći da će se fudbaleri Atalante, a i čitava Lombardija, ubrzo naći u vrtlogu nestajanja, dok će jedino mesto u hramu fudbala u Valensiji biti rezervisano za Slepog miša predodređenog da nalik onom sa gradskog grba, vekovima prkosi vremenu. I kiši. I vetru. I zaboravu. Visente Navaro imao je tu bolnu privilegiju da se kamenim osmehom unese u lice toj bezobraznoj Koroni. Toj prevrtljivici što zalupi vrata hiljadama Visenteovih sugrađana koji ispred stadiona postaše prepušteni samo njegovim očima. Samo one su im mogle dočarati žar sa kakvim je ekipa ginula za onaj čuveni grb. Da ironija bude kompletna, nesrećni Visente izgubio je taj vid mnogo pre nego li život koji je podario voljenom klubu.

A izgubila je i Valensija. I dvomeč protiv Atalante, i prvo poluvreme duela sa Koronom. Ezekil Garai prvi je poklekao. Iskusni argentinski štoper zvanično je otvorio Pandorinu kutiju sa čijeg dna se vapilo za nadom da će zaraženih fudbalera u Primeri biti što manje. Ali pre nade, iz kutije je izašlo čak 35 % obolelih igrača i pomagača kluba iz Valensije. Logično, i ovoga puta Slepi miševi su primili najjači udarac. Hose Luis Gaja, Mangala, klupski lekar Huan Alijaga, član stručnog štaba Peko Kamarasa... Samo neki od hrabrih boraca na prvoj liniji fronta tog 19 februara. A onda su lični podaci o obolelima postali bezlični.

Agonija je potrajala, 53 dana od početka košmara neslućenih razmera. Toliko je vremena prošlo od elitnog revanša u dvomeču Liverpula i Atletiko Madrida do stidljivog buđenja preplašenog fudbalskog proleća La lige. Od te poslednje utakmice nekog od španskih klubova do prvih majskih dana što jubilarno zamirisaše na neke značajne tradicije kao da je prošla čitava večnost. Vrata sportskih centara su odškrinuta.

Valencia, Carlos Soler, Valensija

Gonzalo Arroyo Moreno, Getty Images Sport

I u Paterni identična slika nalik onoj iz Zubiete ili Valdebebasa. Samo što su se glave u Valensiji promolile nekako bojažljivije. Strah od testiranja neodoljivo podseti na onaj kada igrač nakon preguranog kidanja prednjih ukrštenih ligamenata levog kolena posle skoro šest meseci apstinencije zazire od ulaska u direktan duel protiv štopera protivničke ekipe. U našem konkretnom slučaju pauza ne beše toliko duga, mada je uski prolaz kroz tunel straha do travnate slobode svakim korakom bivao sve dalje. Skoro svi su testirani. Očekujemo rezultate.

Rečenica koju je u nekom drugom kontekstu izgovarao svaki od 37 predsednika fudbalske Valensije. A da li ih je zaista bilo? I da li ih je bilo u dovoljnoj meri za, gotovo u svim kategorijama, četvrti vagon Iberijske kompozicije? Zbirno 23 trofeja, 6 šampionskih titula  7 internacionalnih naslova u 85 elitnih sezona od 88 mogućih za stoleće i godinu viška postojanja.

Not too bad. Složili bi se Novak i Ubaldo, ali šalu na stranu, da li su ovo rezultati pred kojim navijači Valensije zatvaraju oči, iako za razliku od nesrećnog Visentea to ne moraju da rade? Da li su, baš kao i Makarije iz Boja na Kosovu, žrtvovali svoj očinji vid ne bi li ispodprosečne rezultate konvertovali u nebeske uspehe, pogotovo učestalo sklanjajući pogled sa dešavanja od kraja prošlog zaključno sa istekom dve dekade ovog turobnog veka. I da li je nekako ta Lombardija i taj San Siro i u ovom slučaju baš kao i one 2000. godine stradalni momenat koji prethodi kratkoročno enornom uspehu, a onda strmoglavo vodi u najdublju provaliju. Svoja predviđanja temeljnim na istinskom rolerkosteru Slepih miševa kojem smo svedoci bili za dva puta po deset godina. Ne moramo kopati dublje u prošlost. Samo jedan bris je dovoljan da dijagnostifikujemo obrise bolesti pacijenta koja samo trpi određene modifikacije iz decenije u deceniju, ali nikako ne nestaje. Konstantno je prisutna.
Sećam se kao da je bila juče, one majske noći kada u Milanu sve ne beše u znaku Korone, već opsednutosti belom tačkom sudije Dika Jola. Tri vremenski regularna od ukupno 17 kaznenih udaraca, neozbiljnost Šola, lucidnost Kanjizaresa, preciznost Mendijete i Efenberga, uz ključnu nepreciznost Maurisija Pelegrina učiniše Bajern šampionom, Valensiju drugu godinu za redom teškim gubitnikom, a Ektora Kupera verovatno najmaleroznijim trenerom na kugli zemaljskoj. I boleo je taj poraz više od onog pariskog protiv Reala jer se još jednom pokazalo da se u fudbalu baš ništa ne mora po svaku cenu.

Hector Cuper

Luis Bagu/Getty Images

Ektor je po odlasku ostavio u amanet Rafi Benitezu prokletstvo večitog gubitnika, ali i tim koji je poraze počeo da doživljava kao stepenice ka uspehu. Sa Rafinom energijom igrači su ih brzo preskakali. Samo dve godine kasnije dogodilo se ono što nije 31. Stigla je peta šamionska titula, prva nakon one iz sedamdeset prve u režiji Hulija de Migela i Alfreda di Stefana. A tek što je slavlje utihnulo, usledio je još jedan podvig. I 2004. postade šampionska, uz prvu dobletu u klupskoj istoriji. Osvajanje Kupa UEFA protiv Marsaja učini Valensiju najuspešnijim timom na svetu te godine. A onda je usledio ulazak u tamni vilajet.

Teško je sa sigurnošću locirati skretničara koji je lošom signalizacijom uterao Slepe miševe u, čak i za njih, neobičan mrak, ali kao po pravilu, sukobi na vrhu piramide neuspehe spuštaju po vertikali šireći ih od sektora do sektora. Eto početka i kraja pacijentove dijagnoze. Rušenje zlatnog Beniteza izmaklo je fotelju Manuelu Ljorenteu, a na njegovo mesto dovelo graditelja Huana Solera. Jedini problem bila je ta okolnost da se Soler snalazio u konstruisanju zgrada i puteva, ali ne i sportskih rezultata, na gradilištu gde kote deluju potpuno drugačije nego li na detaljnom urbanističkom planu, a pesak i voda ne moraju uvek da zacementiraju uspeh. Njegov put do uspeha vodio je direktno u ambis. Dva samoreklamerska poteza ovog nadobudnog hazardera učiniše da stvari u Valensiji više ne izgledaju tako crno-belo.

Megalomanski projekat izgradnje novog, velelepnog stadiona u predvečerje svetske finansijske krize dopunjen je, za ono vreme, paprenim transferom Hoakina Sančeza – 25 miliona evra za živu legendu i najverovatnije budućeg predsednika Betisa. Za nepunih pet godina dug Valensije je narastao do neverovatnih 547 miliona evropskih novčanica. Lokalne banke uz pomoć regionalnih vlasti privremeno su ugasile požar, ali je sasvim izvesno bilo da će se spasilac tražiti na nekoj egzotičnoj destinaciji. Ljorente je u međuvremenu još jednom došao i otišao, a onda je radikalan potez povukao predsednik Amadeo Salvo. Već krajem 2013. šuškalo se da je Valensija ponuđena dalekom investitoru, a govorkanja ubrzo dobiše potvrdu kada u španskoj prestonici, na fudbalskom meču, zajedno uslikaše Salva, Žorža Mendeša i Pitera Lima. Bliski prilatelj Kristijana Ronalda posredovao je i u ovoj fudbalskoj priči, tako da je singapurski kralj palminog ulja i luksuznih hotela postao većinski vlasnik Valensije.

Peter Lim

Fotopress/Getty Images

Kao i svaki Mendešov poduhvat, i ovaj singapursko-španski morao je bombastično da odjekne. Vremenom pregaženi Rufete brzo je otvorio prostor za promociju novog trenera, ali i čoveka, samo fudbalski naivnima, neplanirano pripremanog da preuzme i njegov posao. Jer to je Nuno Ešpirito Santo. Menadžer pitan za sve. Gde god da je radio. Ili barem za sve što aminuje Žorž Mendeš. Ali dobro. Portugalski strateg bio je krucijalni adut novog vlasnika. Želeo je da navijači shvate njegove namere, dožive taj prepričavani fanatizam, ali i uvide da Lim ne dolazi sa namerom eskiviranja sportskog aspekta u, više nego jasno, u startu komercijalnoj izvedbi.

Sa fudbalerima su minorne nesuglasice rešavane ekspresno. Nezadovoljnima je zahvaljeno na saradnji, brojni pozajmljeni su napokon kupljeni, tako da Nuno nacija Ligu šampiona sa zvanično najmlađim sastavom u španskoj prvoj ligi. Prosek godina generacije koju su predvodili Rodrigo i Andre Gomeš bio je 23,6. Odbranom su sjajno komandovali Otamendi i Mustafi, Dijego Alves je možda bio ponajbolji golman u ligi, Hose Gaja najprijatnije iznenađenje na bekovskim pozicijama, a Pareho veznjak sa najviše golova u nogama kome se sa prvim pahuljama pridružio i Enco Perez. Negredo i Rodrigo su realno mogli bolje da atakuju, kao što je i ekipa mogla bolje da odigra u kupu,, ali suma sumarum, četvrto mesto i izborena Liga šampiona bili su dobar zamajac novim fudbalskim vetrovima oko Mestalje.

Sve beše nekako idilično do prvih julskih dana 2015, kada je netolerantni Nuno uspeo da zavadi čitavo klupsko rukovodstvo, što je neminovno dovelo do niza ostavki. Otišao je predsednik Salvo, koji je Limu praktično omogućio da kupi klub, ali i sportski direktor Rufete, što se praktično sklonio ne bi li Nuno kupio simpatije nepoverljivih navijača.

Lim i Mendeš stali su uz svog trenera, ali ni ta ljubav nije bila dugog veka. Slaba grupna faza evropske elite protiv još slabijih rivala bila je samo okidač za ozbiljan požar koji je već duže vremena u tajnosti tinjao. Svi kojima je Valensija na srcu znaju da je Nuno bio kolateralna šteta kako bi Lim pokazao Mendešu ko je zapravo gazda. I ko mu je bolji prijatelj. Jer teško je poverovati da bi, da ne beše tog prijateljstva, trenerski nesnađeni Gari Nevil dobio u ruke tako skupu igračku. Jeste bio odličan igrač, jeste postajao zanimljiv komentator, ali to što i ja ubodem po neki akord za svoju dušu ne znači da bih mogao da dirigujem simfonijskom orkestru – i to pritom, prilično raštimovanom uoči svetske turneje.

Gari Nevil

Michael Steele Getty Images Sport

Gari Nevil

Elem, ta čudna sezona potroši četvoricu trenera. Uskakali su još i vatrogasac Voro ,ali i perspektivni Pako Ajestaran u koga je, po mom mišljenju, trebalo ulagati više nego u Alberta Seladesa. Paku je data šansa da krene u novi ciklus gde je mogao samo da sanja o eventualnim pojačanjima jer novca nije bilo. Evropa je preskočena, na dresovima i dalje nije bilo imućnog sponzora, a novac od prodaje Gomeša, Mustafija i Alkasera nije reinvestiran u igrački kadar. Lim je pokazao pravo lice. Uložio je 100 miliona u rast svog akcijskog potencijala, a navijače pokušao da umiri dovođenjem Prandelija. Ni Ćezare ne isprati bele pahulje tako da se trenerska vrteška ozbiljno zahuktala. Za 5 sezona čak 7 trenera. Previše čak i za balkanske lige, a kamoli špansku. Voro je brod uveo u mirnu luku uz 18 poraza i 46 bodova. Pozicija 12 jeste produžavala život u visokom društvu, ali osim pune afirmacije, tada još obećavajućeg, Karlosa Solera Valensija ostade bez nekih značajnih benefita čitave dve sezone.

A onda je Lim još jednom zavrteo poker mašinu. Alemani generalni direktor, Anil Murti predsednik umesto Hona a trener, dugo vrebani Marselino Garsija Toral. Spor sa Viljarealom malo ga je kasnije teleportovao sa Madrigala na Mestalju, ali odmah po dolasku zasukao je rukave – 40 bodova iz 19 kola, uklapanje Zaze, Gedeša i Kondogbije, ponovo moćna Valensija, ali ponovo samo četvrto mesto koje je nakon svih nedaća navijačima bilo nalik osvajanju šampionske titule. Lestvica je opet visoko podignuta, ali Marselino je, uz svu podršku igračkog kadra, dogodine nije preskočio. Tim je bio rasejan na tri fronta, polovina mečeva u ligi završena je podelom bodova, a ni u finalu kupa se nije moglo do trofeja protiv neumoljive Barse. Selades je već bio u niskom startu kao i Cezar Sančez – kraljevska logistička podrška partneru belih boja sa skoro zaboravljene pozicije sportskog direktora. Samo tri kola tekuće sezone, čini se čisto reda radi, vrhuška je istrpela Marselina a onda je, gle čuda, najavljen novi početak. Bivši defanzivni vezni i Barse i Reala dobio je praktično pun ruki mandat, uz ogradu da nije selektirao tim, ali realno koji trener od Beniteza naovamo to jeste uradio samostalno? Vatreno krštenje Lopetegijev učenik iz reprezentativnih selekcija i Reala imao je u vidu petice protiv Barse, a već sada je teško i zamisliti da će ovu koronarnu sezonu pamtiti po dobrom.
O Valensiji se može rspredati u nedogled, ali valjalo bi sublimirati sva ova zapažanja u onu dijagnozu sa sredine teksta.

Pacijent poslednjih 20 godina pati od prevelikih promena raspoloženja, sujeta, ega i autoriteta na svim nivoima, što se uzročno-posledično odražava na svaku vrstu kontinuiteta. Zlatni početak ovog stoleća teško će se u skorijoj budućnosti ponoviti jer bolesnik sada ima samo jednu konstantu. Previsok nivo Lima u krvi, što znači da će se predsednici možda i menjati, ali gazda sigurno ne, sve dok čelni samovoljno ne poželi neku moderniju igračku ili neku bržu mašinu za pranje novca. Valensija je tipičan primer narušenog zdravstvenog stanja zbog kojeg španski doktori savetuju preventivne mere protiv ovakvih upliva stranog kapitala. U Malagi je to odavno eskaliralo, dok se u Sevilji junački opiru sličnim tendencijama Pepea Kastra.

Treneri su posebna priča. Frapantno zvuči podatak da je Rafina šampionska generacija iz 2002. iznedrila 14 trenera, 5 tehničkih sekretara odnosno sportskih direktora i tri agenta skauta. Od čitave posade jedino Adrian Ilie i Kerju nisu ostali verni fudbalu, a neverovatno je da takav organizaciono-stručni potencijal niko u klubu nije želeo da iskoristi. Podsećam, radi se o ljudima koji znaju kako se osvajaju titule i molim vas, nemojte mi replicirati tezom da je eto, Miroslav Đukić dobio kakvu takvu šansu. Da je drugačije, možda sezone ne bi bile završavane sa po 15 i više remija i na taj način, bez mnogo poraza, gubljenje šanse za titulu, a sve zbog miroljubivih, malodušnih trenera koji ne traže krv na terenu.

Albert Celades

Getty Images/Gonzalo Arroyo Moreno

Da, tačno je da je Lim zvao i Murinja, ali pitam se šta bi u kontekstu ove priče čak i taj potez promenio osim marketinški fenomenalne ideje. Da su Marselino i Selades bili više fokusirani na sve segmente pripreme tima, ne bi se dogodio napad na zaraženog klupskog doktora koji nije mogao da objasni čak 40 povreda za jednu nepunu sezonu, od avgusta do marta, što je dovelo do 1000 dana individualnih odsustva u dužem nizu od čak 181 utakmice.

I za kraj još jedan razlog zbog kojeg klub plaća ceh. Izostanak svake humanosti ogleda se najbolje na slučaju Ezekila Garaia. Tridesettrogodišnji argentinski štoper, prvozaraženi fudbaler Primere, stub odbrane Slepih miševa, nije dobio obećan produžetak saradnje, i to u situaciji kada se oporavlja od kidanja ukrštenih ligamenata. Tako se ne postupa sa onima koji ginu za grb. Tako se ne daje primer obostrane lojalnosti na kojoj je stasavao Karlos Soler a tek treba da stasava Feran Tores.
Ako se lopta ne zakotrlja, a baskijsko finale ne odigra ili Txuri-urdin podigne pehar, eto Valensiji šanse da sa sedme pozicije ipak spasi sezonu. U suprotnom, biće teško. Pa i sledeće. Iako prokletstvo San Sira svedoči da bi baš ona nekim slepim čudom mogla da bude pobednička.

Komentari (7)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Pera

Spanska sela, srpski bestseler.

Odgovori 4 0

Serđo

To majstore !!!

Odgovori 4 0

stefan10

strašan tekst, treba znati i nešto van fudbala da bi se ukapirao

Odgovori 7 0

* Sva polja su obavezna

Zeleno svetlo za nastavak La Lige!

Zeleno svetlo za nastavak La Lige!

Zeleno svetlo za nastavak La Lige!

Premijer Španije Pedro Sančes objavio je da takmičenje u La Ligi može da se nastavi od 8. juna, a vi ćete sve utakmice moći da pratite na kanalima Sport Kluba.

Navijači na tribinama ispred mesta u Ligi Evrope

Autor

Navijači na tribinama ispred mesta u Ligi Evrope

Navijači na tribinama ispred mesta u Ligi Evrope

Pandemija koronavirusa odložila je finalni meč Kupa kralja u kojem je 18. aprila u Sevilji snage, drugi put u završnom duelu ovog takmičenja, trebalo da odmere veliki baskijski rivali Atletik Bilbao i Real Sosijedad.
Loading...