Masashi Hara/Getty Images

Blog ostalo

21.05.2020 | 12.50

Vesna Čitaković - prva "Keva" srpske odbojke (I)

Ženska odbojkaška reprezentacija Srbije danas je i zvanično najbolja selekcija na planeti. Aktuelne šampionke sveta, dvostruke uzastopne prvakinje Evrope i srebrne sa Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, trenutno su i najuspešniji sportski kolektiv u našoj zemlji...

Vesna Citakovic Djurisic

Foto: FIVB

Da je neko pre deceniju i po rekao da će biti baš tako, proglasili bi ga ludim. Jer, odbojkašice Srbije su početkom 21. veka bile „sto i neke” na svetskoj rang-listi, a 2005. godine 39. na evropskoj listi.

Tih dana seća se dobro Vesna Čitaković-Đurišić, živa legenda srpske odbojke. Iako smo mnogo puta pričali na ovu temu, lepo je da i čitaoci našeg sajta, onako iz prve ruke čuju i pročitaju, kako je sve to izgledalo 2005. godine, kada je praktično i započela bajka o ženskoj seniorskoj selekciji Srbije.

Pričali smo često o tim godinama, prisećali se mnogih detalja iz prošlosti i prosto je neverovatno šta se sve izdešavalo za samo deceniju i po. Zapravo, neverovatno je šta danas rade ove naše zlatne devojke, koje i dalje maestralno vodi vodi Zoran Terzić. A mi smo pre 15 godina igrali protiv Engleske, Škotske, Albanije... Danas svi mislimo da se tamo i ne igra odbojka”, priznaje Vesna (40), sada majka dva predivna sina.

Tadašnja selekcija Srbije i Crne Gore u kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2006, krenula je iz prve runde kvalifikacija. U januaru u Šefildu, trebalo je osvojiti jedno od prva dva mesta u konkurenciji Španije i pomenutih Engleske, Škotske i Albanije.

Sada već čuvene kvalifikacije, o kojima bi se jednog dana mogao snimiti i film, počele smo u Šefildu. Bilo je teško. Ne toliko na terenu, koliko u glavama svih nas. Naročito u mojoj, imala sam 25-26 godina, bila već majka, zbog čega su me svi u ekipi zvali Keva i bila najstarija u timu. Odigramo turnir, malo se razbežimo po klubovima, pa ponovo nazad. Sećam se, pred kvalifikacije u Zagrebu, a i kasnije, do Drezdena, sin Nikola je stalno bio tu negde u dvorani, u kolicima. Sve devojke su brinule o njemu. Imala sam puno obaveza, ali kad sa setim, sa ove distance, jasno je da smo radili u fenomenalnom ambijentu i da smo brzo napredovale.

Kroz Zagreb ste protunjale kao brzi voz, a samo par dana kasnije stigao je i treći Turnir, sada već istorijski, u Drezdenu?

Nakon što smo iz mečeva sa Nemačkom i Poljskom izvukle praktično dva pozitivna rezultata, pobedu i poraz od 3:2, došle smo u situaciju da maksimalnim trijumfom protiv Grčke, uz jak poen-količnik, obezbedimo jedno od prva dva mesta i pre meča između Nemica i Poljakinja. Nismo želele da im dozvolimo da nas nameste, da ispadnemo za neki poen. Iako je to bila naša najgora utakmica u kompletnim kvalifikacijama, nakon prva dva seta imale smo ubedljivo vođstvo i pred treći, samo je trebalo da pobedimo. Uspele smo, naravno, Grčka je bila daleko slabija od nas, ali mi smo se u principu više plašile sebe, nego njih”, seća se Vesna i dodaje:

Kvalifikacije iz 2005. godine, ne treba nikada da se zaborave!

Pre i posle ovih događaja, Vesna Čitaković-Đurišić gradila je svoju tešku odbojkašku i životnu priču.

Rođena sam 1979. godine u maloj Rogačici, kraj Bajine Bašte. Odbojku sam zavolela gledajući olimpijsko finale iz Seula, između Perua i Sovjetskog Saveza. Rano sam počela da treniram u lokalnom Tarateksu u Osnovnoj školi u Bačevcima, kod nastavnika Slobodana Ćurćije.

Isticali ste se visinom?

Zvali su me Raza Mujanović, plakala sam kao kiša!”, smeje se danas Vesna. „U prvom razredu Osnovne škole učiteljica nije htela da se slika sa decom, pošto joj je iskočio herpes, pa sam stala u sredinu slike i svi su mislili da sam baš ja učiteljica. Šesti razred sam završila u Rogačici, a sedmi i osmi u Užicu. Zvalo me je Jedinstvo!

Kako je bilo trenirati kod Darka Zakoča?

Super, lako”, smeje se Vesna. „Darko mi je rekao, samo ti skoči tu gde ti ja kažem i biće dobro!

I, jel bilo dobro?

Jeste, očigledno... Prvu titulu je osvojila nas šest-sedam devojaka! U to vreme nije bilo libera, igrali smo po starim pravilima, primala sam servis. Već u sedmom razredu zaigrala sam za prvi tim, ušla u mašinu. Ako sam bila zdrava, išla sam u grupu devojaka koje su dizale 100 kilograma, ako sam imala neki problem, dobila bih kratku pauzu. Tako je bilo kod Darka, hvala mu za sve!

Vesna Citakovic and Maja Ognjenovic

Getty images/Junko Kimura

Za čuvenu „koreju”, Vesna je zahvalna i jednoj stranoj odbojkašici.

Mima Pantović i ja smo bile najmlađe. Ostale devojke bile su starije od nas pet, šest, deset, pa i dvanaest godina. Kasnije su došle i strankinje. One su pomagale iskustvom, a ja sam najviše naučila od čuvene Rumunke Luminice Trombitaš, koja je bila vrhunski dizač. Lumi me je naučila da pucam sa jedne noge, pokazala kako treba da se ide na produženi tempo, a kako na koreju...

Kasnije je ta „koreja” postala Vaš zaštitni znak. Kažu, bila je u to vreme jedna od pet najboljih na planeti.

Ta moja koreja je bila jako brza i drugačije sam je pucala od drugih. Mogla sam da okrećem sve pravce u napadu, mogla sam puno toga sa njom. U Italiji su me zvali „Vesna va veloće”, otprilike „Vesna ide brzo” i par njihovih trenera me je zvalo da održim pokazni čas mlađim kategorijama. U suštini, svaki napad zavisi od dva čoveka, dizača i napadača.

Jel se dešavalo da se baš teško „nađete” sa nekim dizačem?

Sa većinom dizačica nisam imala problem, ali je glupo i pričati kako sam se mučila sa Eleonorom Lo Bjanko, jednim od najboljih dizača na svetu svih vremena. Istini za volju nismo imale ni dosta vremena za uigravanje, a možda je bilo malo i do mojih godina, iako smo nas dve generacija”.

Od ostalih elemenata u igri, koji ste najviše voleli?

Odbranu... Iako se mi srednjaci u drugoj liniji branimo samo u jednoj poziciji, obožavala sam da se odbranim i započnem neku kontru. A u suštini, blok je bio najslađi, jer je verovatno i najteži element u odbojci. A servis, nije bio loš, ako me krene...

Dok ste igrali u Srbiji, Jedinstvo je dominiralo. Učestvovali ste u osvajanju osam od ukupno devet klupskih titula i još sedam od osam nacionalnih Kupova. Ko su tada bili najveći rivali užičkog kluba?

Crvena zvezda, Vršac, Poštar iz Zrenjanina, Poštar iz Beograda, Radnički, Sremski Karlovci... Tih devedesetih godina bila je dosta bolja Liga, sa boljim, pa i starijim igračicama, strankinjama. Bilo je utakmica za pamćenje, nezaboravnih finala, fantastične atmosfere. Ljudi su rado dolazili na utakmice. Naročito je bilo zanimljivo protiv Crvene zvezde, jer je poznato koliko u Užicu ima Zvezdaša. Bilo je vatre, muzike, trubača... Imali smo gazdu Stevu Kuridžu i snažnu Upravu. Te stvari ljudi pamte, svi koji vole odbojku, sećaju se tih događaja iz dvorane kraj Đetinje”, sa setom priča Vesna.

U to vreme, posle sankcija, gotovo svi najbolji treneri radili su u našoj zemlji.

I to je sigurno jedan od razloga što smo imali dobru Ligu. Bez dobrog trenera ne može da bude ni dobrih ekipa, ni kvalitetnih igračica. Nismo dugo izlazile u inostranstvo, da li zbog sankcija, ili zbog toga što smo bile ekstrakomunitarci. Sećam se da je par devojaka iz Zvezde otišlo vani, a puno dobrih igračica nikada nije uspelo da zaigra u inostranstvu. Na kraju krajeva, nije bilo ni potrebe da se ide, klubovi su tada sasvim solidno plaćali i kod nas.

Odbojkašice SCG na SP 2006

Foto: FIVB

Sećate li se prvih putovanja u inostranstvo?

Bio je to neki turnir u rumunskom Lugožu. Prešla sam granicu bez ikog svog. To je bio početak devedesetih, za mene jedno veliko iskustvo. Sećam se da sam kupila neke šoljice od akropala i neki mebl štof za mamu, pa umalo da padnemo na granici.

Bilo je tu i ozbiljnih evropskih utakmica?

Posebno u mojoj poslednjoj sezoni u Užicu, 2002. godine, kad smo stigle do finala Kupa Evrope i izgubile od Azeraila u Bakuu. U Azerbejdžanu smo okusili svu težinu evropskih takmičenja. Doveli smo u Užice puno dobrih ekipa i Bergamo, Olimpijakos, Panatinaikos, pa tim iz Beča, mislim da se zvao Post Švehat, koji je tada bio jako kvalitetan...

Ko su u to vreme bili vaši idoli?

Branka Sekulić je bila prototip dobre, uspešne i lepe odbojkašice. Odbojka tada nije bila tako često na televiziji, pa smo idole tražili u našoj zemlji. Meni su se svidele one igračice u šorcićima, kad se odbojka igrala u gaćicama! Neke igračke fore „krale” smo gledajući video snimke, kad bismo došli do neke kasete. Bilo je to mučenje u to vreme...

A kako je tada bilo u reprezentaciji?

Ja sam ušla u reprezentaciju već sa 16-17 godina, posle sankcija, a prvo veće takmičenje bile su nam Mediteranske igre u Bariju, 1997. godine, kada smo osvojile četvrto mesto. Selektor je bio Branislav Moro, a trener Darko Zakoč. Od prvih dana mog boravka u nacionalnom timu imala sam dobar status. Bila sam potrčko par godina, a onda je usledila smena generacija, pa sam uskoro postala i najstarija!

Seća se Vesna i prve velike sreće u dresu reprezentacije?

Bio je to Spring kup 2001. godine u Brnu, osvojile smo prvo mesto i prvi pehar, ako se dobro sećam, posle 14 godina. Igrale su tada Sandra Milosavljević, Maja Simanić, sestre Ranković, sestre Tomašević, Ceca Krstić, Ceca Ilić, ja... Pobedile smo Azerbejdžan, za kojeg smo tada prvi put mnoge i čule. Trener je bio Darko Zakoč, posle toga je vodio ekipu i na Mediteranskim igrama u Tunisu i nakon toga je napustio reprezentaciju zbog zdravstvenih problema.

Vi ste sa 22 godine potpisali za Modenu?

Odlazile smo na neke prijateljske turnire sa Jedinstvom, da li u Kan, da li u Grčku i uvek su se motali neki menadžeri. Transfer mi je završio jedan od najčuvenijih u to vreme, Donato Saltini, uz asistenciju Branislava Mora. Stigla sam u redove prvaka Evrope, u grad Modenu, iz kojeg je i krenula odbojka u Italiji. Osećala sam ogroman respekt prema celoj toj priči, ali mi je bila velika čast, što iz jednog malog Užica idem u ekipu, u kojoj su bile „kampionesa del Mondo”, Darina Mifkova, pa Ukrajinka Žukova, Nemice Grun i Pahale, Amerikanka Vagner... Bila je to jedna dobra ekipa, ali nažalost, nismo uspele da odbranimo titulu. Naredne sezone sam potpisala za Odincovo, ali sam vrlo brzo i zatrudnela i morala sam da otkažem odlazak u Rusiju. Nikola je došao na svet 2004. godine, propustila sam i Evropsko prvenstvo u Turskoj, a onda uz supruga Duška igrala za klubove, koji nisu bili u mom rangu, kao što su izraelska Ranana i nemački Minster. To vam je u to vreme bilo kao da sada Mesi obuče dres Levantea!

U stvari, pratili ste supruga Duška, u to vreme odličnog fudbalera, čime ste zapravo podneli jednu veliku žrtvu iz prelepog sportskog braka?

Da se razumemo, ništa ja tu ne bih menjala, ili bolje rečeno, možda samo neke sitnice. Dule je u to vreme igrao za jako dobre klubove i njegovi ugovori su bili daleko viši od odbojkaških. On je iz Belgije otišao u Hapoel Petah Tikvu, pa nakon toga u Paderborn, gde je ostao četiri sezone. Ja nisam izdržala toliko u Minsteru, pa sam 2006, potpisala za Ezačibaši, klub koji će zapravo obeležiti moju odbojkašku karijeru.

Vesna i Djerisilo

Foto: FIVB

U međuvremenu je reprezentaciju preuzeo i Zoran Terzić, a reprezentacija je, reklo bi se, krenula sa „mrtve tačke”?

Ja sam igrala u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Turskoj, ali zbog trudnoće, ne i na samom Šampionatu. U Ankari su se dogodile neke ružne stvari, ali je to očigledno moralo da se desi, pre, ili kasnije. Zoran Terzić je u to vreme bio mlad stručnjak, došao je iz muške odbojke i nije imao dovoljno iskustva u radu sa ženama. Ipak, mora se priznati da je imao viziju. U ekipi je postojao ogroman generacijski jaz, tu su nastali problemi, a epilog svega bio je rezultat na samom takmičenju, na kojem nismo ušli u četvrtfinale.

Sve posle toga je istorija, već prepričane kvalifikacije za SP, pa bronza u Japanu, jedno od najvećih čuda u istoriji našeg sporta.

O svemu tome, o Vesninom kraju reprezentativne, pa i igračke karijere, planovima za budućnost, sinu Nikoli, sjajnom mladom košarkašu, čitaćete u sutrašnjem blogu...

Komentari (6)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Жан Пол Белмондо

Одлична особа на терену, вероватно и ван њега. Одличне одбојкашице, све по реду 💙❤️🇷🇸💪🔥

Odgovori 38 0

декстер79

Zbog tebe sam zavoleo zensku odbojku,prvi put odgledao sam repku na nekom turniru u Baru i od tada sam zaljubljen u ovaj sport....Vesna hvala ti!!!

Odgovori 43 1

dr mr

Ona i djerisilo..lepotice

Odgovori 44 2

* Sva polja su obavezna

Vesna Čitaković – prva Keva srpske odbojke (II)

Vesna Čitaković – prva Keva srpske odbojke (II)

Vesna Čitaković – prva Keva srpske odbojke (II)

Drugi deo priče o legendarnom kapitenu Vesni Čitaković-Đurišić (41), zapravo je nastavak besede o danas najsvetlijoj generaciji srpskog sporta, ženskoj odbojkaškoj selekciji Srbije.

Terzić za SK: Odlaganje OI? Mali minus za nas, ali...

Terzić za SK: Odlaganje OI? Mali minus za nas, ali...

Terzić za SK: Odlaganje OI? Mali minus za nas, ali...

U ovo vreme selektor srpskih odbojkašica Zoran Terzić već bi imao spreman scenario za film 'Kako se postaje olimpijski šampion'.
Loading...