Getty Images

Blog ostalo

15.07.2020 | 08.00

Piter Boneti - Čelsijeva neponovljiva 'Mačka'

Autor

U ovoj vesti

Chelsea FC

Golmanska legenda Čelsija iz šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka Piter Boneti 12. aprila 2020. otišao je sa ovog sveta u večnost.

Piter Boneti

Stu Forster / Staff

Piter Boneti

Čovek koji je zbog sjajnih refleksa koje je ispoljavao prilikom odbrana dobio nadimak 'Mačka' možda nije imao kvalitet jednog Gordona Benksa, Pitera Šiltona ili Reja Klemensa ali je tokom gotovo dve decenije stajanja na golu Plavaca (sa kratkom pauzom tokom koje je bio u američkom Sent Luisu) stekao reputaciju jednog od najpoudanijih čuvara mreže u engleskom fudbalu toga vremena. Dres tima sa Stamford bridža oblačio je 729 puta i drugi je na klupskoj večnoj listi po broju nastupa (iza Rona Herisa), a sve do januara 2014. godine, kada ga je nadmašio Peter Čeh, držao je u Čelsiju rekord po broju utakmica bez primljenog gola.

Boneti sa ekipom iz britanske prestonice, u doba kad je ovaj klub bio daleko od statusa koji je stekao nakon što ga je kupio Roman Abramovič, nikad nije osvojio titulu u tadašnjoj Prvoj diviziji, ali je zato najzaslužniji za trijumfe sadašnjeg šestostrukog prvaka Engleske u FA Kupu (1970.) i Liga kupu (1965. godine). Posebno su starijim navijačima Čelsija ostale u sećanju njegove nezaboravne odbrane u dva finalna susreta FA kupa sa Lidsom, odigrana u aprilu 1970. na Vembliju i Old Trafordu. U drugom od ovih nadmetanja, na stadionu Mančester junajteda zaustavljao je sjajnim intervencijama šuteve igrača tadašnjeg šampiona Engleske uprkos činjenici da je, zbog povrede kolena, veći deo utakmice branio praktično na jednoj nozi.

Naredne sezone (1970/1971) osvojio je poslednji i verovatno najprestižniji trofej, namenjen osvajaču Kupa pobednika kupova, što je bio prvi evropski pehar koji se našao u vitrinama klupa sa Stamford bridža. I do ovog trofeja Boneti i drugovi su došli nakon ponovljenog finalnog susreta, odigranog protiv slavnog Real Madrida 21. maja 1971. na atinskom Karaiskakiju, a ponovo je 'jedinica' engleskog tima bila na visini zadatka kada je to bilo najvažnije.

You Tube

Golman rođen 27. seprembra 1941. u londonskom okrugu Putnej nikad nije uspeo da izbori status standarnog čuvara mreže selekcije Gordog Albiona. Dres sa 'tri lava' oblačio je samo sedam puta, međutim dva puta se našao na spisku reprezentativaca koji su odlukom selektora Alfa Remzija bili prijavljeni za nastup na Svetskim prvenstvima. Na Mundijalu na kome je Engleska kao domaćin 1966. prvi i jedini put postala fudbalski šampion naše planete Piter je sve mečeve odgledao sa klupe za rezerviste zbog čega mu, u skladu sa tadašnjim pravilima FIFA, nije dodeljena medalja kao osvajaču svetskog trona.

Četiri godine kasnije u Meksiku je konačno dobio šansu da bude akter jednog susreta Svetskog šampionata. Zbog bolesti Gordona Benksa, selektor Remzi je odlučio da čuvaru mreže Čelsija poveri mesto među stativama u četvrtfinalnom obračunu sa SR Nemačkom u Leonu. Na žalost, tog 14. juna 1970. godine londonska 'Mačka' nije imala svoj dan i bila je glavni krivac za pogotke Bekenbauera i Zelera kojim su Panceri anulirali prednost branilaca titule i izborili produžetke. Nemci su se na kraju osvetili Englezima (3:2) za poraz iz finala sa Vemblija 1966. godine, a Pitera su britanski mediji proglasili za tragičara i “nepouzdanog rezervistu koji nema kvalitet da dostojno zameni Benksa”. Nikad više nije dobio priliku da obuče dres državnog tima i do kraja života je utakmicu u Leonu doživljavao kao najteži trenutak u golmanskoj karijeri.

Dečak iz Putneja, koji je dva puta pomogao londonskim Plavcima da se vrate u elitno društvo engleskog fudbala, je obesio kopačke o klin u proleće 1979. godine posle čega ga je na golu Čelsija nasledio nekadašnji golman OFK Beograda i Partizana Petar Borota. Boneti se preselio na škotsko ostrvo Mul gde je jedno vreme raznosio poštu, da bi se kasnije vratio fudbalu kao trener golmana koji je obavljao ovaj posao u reprezentaciji Engleske, te klubovima Čelsiju, Njukaslu, Fulamu i Mančester sitiju. Povremeno bi se vraćao na teren u humanitarnim mečevima veterana, a 43 godine nakon finala na Vembliju, tadašnji britanski premijer Gordon Braun mu je na ceremoniji održanoj 10. juna 2009. uručio zlatnu medalju za osvojenu svetsku titulu sa Gordim Albionom.

Buduća golmanska legenda Čelsija je odrasla u porodici emigranata iz Švajcarske. Bonetijevi su se 1948. iz Putneja preselili u Vorting u Saseksu, gde su Piterovi otac i majka otvorili kafanu. Mladi Boneti je pohađao katoličku osnovnu školu Sent Meri i vrlo rano počeo da igra fudbal u lokalnom klubu Vortingu. Uskoro je postao omladinac Čelsija u kome je ispoljio svoj golmanski talent. Bio je član ekipe sa Stamford bridža koja je 1960. godine osvojila omladinski FA kup, a nekoliko nedelja pre ovog trijumfa debitovao je za najbolji tim Plavaca.

Već u sezoni 1960/1961 izborio se za status standardne 'jedinice' koji će zadržati gotovo dve decenije. Čelsi je na kraju narednog šampionata ispao u Drugu diviziju ali se, nakon samo jedne sezone odsustva, pod vođstvom novog menadžera Tomija Dohertija vratio u englesku fudbalsku elitu. Mladi golman je bio jedan od najzaslužnijih za ovaj ekspresni povratak u Prvu diviziju u kojoj će londonski klub u sezoni 1963/1964 prvenstvenu trku okončati na petom mestu.

Piter i njegovi klupski drugovi će još uspešniji biti u narednoj sezoni. U dva finalna nadmetanja Liga kupa bili su uspešniji od Lestera (3:2, 0:0), a Boneti je u revanšu sa nekoliko vrhunskih intervencija dao značajan doprinos osvajanju ovog trofeja. Plavci su i u šampionatu dugo vremena bili u trci za drugu titulu u klupskoj istoriji (prva je osvojena 1955. godine), ali su se na kraju ipak morali zadovoljiti trećim mestom. Posustajanju londonskog tima u tom prvenstvu je bez sumnje doprineo sukob dela igrača sa menadžerom Dohertijem, što je uticalo da ekipa padne u forni u završnici takmičenja. U utakmici sa Barnlijem u kojoj su 'ugašene' šampionske ambicije Čelsija Boneti je čak šest puta morao da vadi lopptu iz mreže.

Piter Boneti

John Ferguson/WPA Pool/Getty Images

Piter Boneti

Izgledalo je da će 'jedinica' Čelsija 1966. godine dobiti ozbiljnu konkurenciju pošto je na Stamford bridž za 50.000 funti doveden Aleks Stepni. Od rivalstva, međutim, nije bilo ništa pošto je, samo tri meseca nakon dolaska, Stepni prodat Mančester junajtedu (za 55.000 funti) sa kojim će se 1968. trijumfovati u Kupu šampiona.

Tim iz londonskog Fulama narednih sezona nije učestvovao u borbi za titulu, ali je 1967. izborio učešće u finalnom susretu FA kupa na Vembliju. Na žalost sinu švajcarskih emigranata i njegovim drugovima nije bilo suđeno da 20. maja 1967. savladaju Totenhem i tako prvi put trijumfuju u najstarijem klupskom takmičenju na svetu. Igrači Pevaca Robertson u 40. i Saul u 67. minutu su matirali Bonetija, pa utešni pogodak Tamblinga u završnici utakmice nije mogao da utiče na konačni ishod ovog finala.

Nova šansa se ukazala tri godine kasnije kada je Plavce sa klupe vodio menadžer Dejv Sekton. Protivnik u finalu FA kupa, koji je te 1970. godine zbog priprema reprezentacije Engleske za Mundijal u Meksiku, održan u ranijem terminu (11. april) je bio zvanični šampion Lids junajted, čiji su dres u to vreme nosile ostrvske zvezde Džeki Čarlton, Bili Bremner, Piter Lorimer, Alen Klark. Tim iz Zapadnog Jorkšira je, baš kao i njigov rival, želeo da prvi put u istoriji donese ovaj pehar u klupske vitrine, a pred utakmicu je važio za velikog favorita.

Prenos meča sa Vemblija su posmatrali i ljubitelji ovog sporta u ondašnjoj Jugoslaviji kojima su, zbog činjenice da susreti engleskog prvenstva nisu bili 'na meniju' jedinog kanala državne televizije, finala FA kupa bila jedina prilika da bace pogled na ostrvski fudbal. Iako je Lids dva puta vodio (golovima Džekija Čarltona u 20. i Džonsa u 84. minutu), Čelsi je uspevao da se pogocima Housemana u 41. i Hatčinsona u 86. minutu vrati u meč. Junak uspeha londonskog tima, koji je nakon produžetaka izborio pravo na igranje novog meča (tada nije bilo predviđeno da se pucaju penali), bio je njegov golman. Piter Boneti je tog londonskog popodneva nekoliko puta čudesnim intervencijama sprečio fudbalere sa Eland Rouda da zatresu njegovu mrežu.

Fudbalski savez Engleske je, zbog izuzetno lošeg stanja terena na Vembliju nakon ove utakmice, odlučio da se novi finalni susret odigra na mančesterskom Old Trafordu 29. aprila. Taj duel je preko TV ekrana u Velikoj Britaniji posmatralo 28 miliona ljudi, što je bila rekordna gledanost jednog finalnog meča FA kupa i, posle susreta Engleske i SR Nemačke u finalu Mundijala 1966. godine, najgledaniji prenos jednog sportskog događaja u Ujedinjenom Kraljevstvu.

U ovom, čak i za britansko shvatanje fudbala izuzetno grubom meču Boneti je povredio koleno sredinom prvog poluvremna, kada ga je fudbaler Lidsa Majk Džons ugurao u mrežu. Nakon što mu je ukazana lekarska pomoć vratio se na teren posle nekoliko minuta, međutim preostali deo susreta bio je prinuđen da brani praktično sa jednom nogom. Ekipa iz Jorkšira je u 35. minutu povela pogotkom Džonsa, ali je zatim na scenu stupio povređeni čuvar mreže Plavaca. Iako očigledno hendikepirana nemogućnošću da potpuno koristi povređenu nogu, 'mačka sa Stamford bridža' je u nastavku finala, zahvaljujući sjajnim refleksima, zaustavila šuteve Lorimera i Kupera i tako ostavila svoj tim u igri. Čelsi je golom Ozguda, postignutim 12 minuta pre kraja, poravnao rezultat, da bi u 14. minutu produžetka Veb upisao pobedonosni pogodak za Plavce.

Piter Boneti je, kad se imaju u vidu obe finalne utakmice, bio najzaslužniji za prvi dolazak pehara namenjenog osvajaču FA kupa u vitrine Čelsija. Mada je u anketi Udruženja fudbalskih novinara Engleske proglašen drugim najboljim igračem te 1970. godine, vrlo brzo se uverio da golmanima ne treba mnogo da pređu put od vrha do ponora. Samo mesec i po dana nakon briljantnih partija u finalnim duelima FA kupa, našao se među 11 engleskih reprezentativaca koji su slušali himnu “Bože čuvaj kraljicu” pred četvrfinalnu utakmicu Svetskog šampionata sa SR Nemačkom u Meksiku. Izvesno je da ne bio u Remzijevoj startnoj postavi da Gordon Benks nije otrovao stomak. Selektor je pokušavši da pronađe najbolje rešenje za izostanak standardnog čuvara mreže prednost dao 'jedinici' Čelsija pred njegovim nekadašnjim kratkotrajnim klupskim konkurentom Aleksom Stepnijem.

Boneti, koji gotovo uopšte nije branio tokom pripremnih mečeva, je samo sat pre utakmice obavešten da će stajati među stativama na ovoj važnoj utakmici. Nije mogao da sakrije nervozu zbog odgovornosti koju je osećao, a tokom prvog dela meča gotovo da nije imao ni jednu ozbiljnu intervenciju pošto Panceri uopšte nisu ugrožavali njegovu mrežu. Kada su branioci titule u 49. minutu susreta u Leonu pogotkom Pitersa poveli sa 2:0 činilo se da neće imati problema da još jednom na svetskim šampionatima savladaju velike rivale.

A onda je u 68. minutu Franc Bekenbauer uputio ne naročito jak šut sa ivice šesnaesterca engleskog državnog tima. Lopta je odskočila i prevarila Bonetija, završivši svoj put u mreži selekcije sa Ostrva. Izabranici Helmuta Šena su nakon ovog pogotka dobili samopouzdanje, a nesigurni golman engleske reprezentacije je u 82. minutu, posle šuta veterana Uve Zelera, još jednom loše intervenisao - 2:2. Usledili su produžeci u kojima je najbolji strelac Mundijala u Meksiku Gerd Miler pogotkom u 108. minutu stavio tačku na veliku osvetu Nemaca i najgori dan u golmanskoj karijeri Pitera Bonetija.

You Tube

Britanska javnost je proglasila Čelsijevog golmana glavnim krivcem za bolan poraz i gubitak titule svetskih šampiona. Mediji na Ostrvu su ga toliko anatemisali da je Piterova majka uputila pismo jednom listu u kome je zamolila da prestanu sa napadima na njenog sina. Za Bonetija više nije bilo mesta u engleskoj reprezentaciji, ali i dalje nije imao konkurenciju na golu Plavaca. Uspeo je da povrati poljuljano samopouzdanje i u narednoj sezoni stigne do još jednog, pokazaće se poslednjeg velikog uspeha u golmanskoj karijeri.

Tim sa Stamford bridža je kao predstavnik Engleske u Kupu pobednika kupova izborio pravo da zaigra u finalu ovog, tada drugog po važnosti evropskog klupskog takmičenja. Protivnik u borbi za trofej im je 19. maja 1971. u Atini bio Real, koji je želeo da, nakon petogodišenjeg posta, ponovo trijumfuje u nekom evropskom nadmetanju. Londonski sastav je vodio sve do 90. minuta, ali je Kraljevski klub uspeo da u poslednjim trenucima izjednači rezultat i tako utakmicu odvede u produžetke.

Pošto ni posle 120 minuta nije bilo pobednika, nakon dva dana je, u skladu sa tadašnjim propisima UEFA, odigran novi meč u kome je golman Čelsija ponovo bio najbolji kada je to najvažnije. Englezi su u prvom poluvremenu stekli kapital od dva gola prednosti, koji je u nastavku susreta, najviše zahvaljujući sjajnim Bonetijevim odbranama, bio samo prepolovljen. Plavci su tako te atinske večeri prvi put došli u posed jednog evropskog trofeja, dok je njihova 'jedinica' treći put u karijeri imala u rukama pehar, namenjen pobedniku nekog takmičenja.

Čelsi se narednih godina suočavao sa finansijskim i organizacionim problemima, pa je njegov gotovo deceniju i po neprikosnoveni čuvar mreže odlučio da 1975. nastavi karijeru u Sjedinjenim Američkim Državama, tačnije klubu Sent Luis Stars. Posle samo jedne sezone provedene u SAD vratio se u Veliku Britaniju da svojim iskustvom pomogne timu sa Stamford Bridža koji je u međuvremenu ispao iz Prve divizije. Baš kao i na početku karijere, sad već vremešna 'Mačka' je dala značajan doprinos povratku Plavaca u elitni rang engleskog fudbala. U ovom takmičenju legendarni veteran je stajao na golu Čelsija sve do maja 1979. godine kada je u utakmici sa Arsenalom poslednji, 729. put, obukao dres kluba u kome je proveo gotovo dve decenije.

Kada je 12. aprila 2020. u 79. godini Piter izgubio bitku sa teškom bolesti, londonski klub, sada znatno drugačiji u odnosu na vreme kad je on bio na njegovom golu, izdao je saopšetnje u kome se oprostio od svog legendarnog čuvara mreže.

"Boneti je utkan u samu tkaninu fudbalskog kluba Čelsi. Njegov položaj u panteonu fudbalskih bogova Čelsija je nedostižan. Bio je 'Mačka' koja je razbila kalup, prkosio je šansama, zaslužio je podršku navijača, sve pred obožavanim stadionom Stamford Bridž."

Status legende Čelsija stekao je u vremenu kad taj klub nije imao ni sadašnji status, ni bogatog gazdu, niti tim sastavljen od vrhunskih asova sa raznih kontinenata, već su retki trofeji bili plod rada lokalnih i ostalih momaka sa Ostrva. Bio je to jedan običan ostrvski klub čiji su navijači znali da cene ljude poput Pitera Bonetija koji su bili deo Čelsija i u dobru i u zlu.

Komentari (4)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Zeljko Vujcic

U periodu posle II sv rata, mislim da je sezona 46/47 u Čelsiju je branio jedan Srbin iz mog kraja, Dzamić. Nije bio standardan ali je bio deo priče.

Odgovori 5 0

Shwayze

Najbolji klub na svetu celome! Klub sa dušom! Bio je najniže i najvišlje, osetio gorčinu i slast ove igre. Nikad omiljen od kraljice i engleskih političara svoje uspehe osvajao je sam. Ali nikada usamljen jer mi plavci smo uz njega stalno i naše zastave vijore visoko kao ne pregledno nebo prepuno mogućnosti za uspeh i radost! KTBFFH

Odgovori 16 3

Mickey

Odličan tekst. Da bi u Čelsiju uspio kao golman moraš da se zoveš Petar (Piter, Peter) ;)

Odgovori 23 0

* Sva polja su obavezna

Pedro kao Vilijan: "Plavci, hvala i zbogom"

Pedro kao Vilijan: "Plavci, hvala i zbogom"

Pedro kao Vilijan: "Plavci, hvala i zbogom"

Posle Brazilca Vilijana i Španac Pedro napisao oproštajno pismo posvećeno svima kojima je Čelsi u srcu pošto mu je istekao ugovor sa klubom sa Stamford Bridža.

Vilijanovo pismo: Kritikovali ste me, to je normalno

Vilijanovo pismo: Kritikovali ste me, to je normalno

Vilijanovo pismo: Kritikovali ste me, to je normalno

Doskorašnji krilni fudbaler londonskog Čelsija privodi kraju svoj mandat na „Stamford bridžu“, a novi tim za koji će igrati je lokalni rival – Brazilac se pismom oprostio od navijača koji su ga podržavali u poslednjih sedam godina.
Loading...