Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
Mundobasket 2023
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Ljubitelji borbe, jeste li svesni kakvom presedanu trenutno prisustvujemo? Ovaj naš mladi i nekima nerazumljiv sport, koji je od svog čudnog nastanka bio obeležen kontroverzama, jedini je na svetu koji u prethodnih pet meseci postaje sve relevantniji.
Pamdemija se martu zaletela i niko nije znao šta bi trebalo da se uradi, pa su sva sportska takmičenja, sledeći logične odluke vlada svojih zemalja, donela odgovarajuće mere – sport se privremeno gasi.
Sportski fanovi znaju kako je čudno bilo bez sporta: „Šta sada?“, mnogi su se pitali. Sportskim novinarima je verovatno bilo još čudnije – o čemu sada pisati i razgovarati? I sasvim je bilo logično da sporta nema u javnom životu, ljudima je u pojedinim delovima sveta savetovano da ostanu kod kuće i izlaze samo u prodavnice, i to ako je baš neophodno.
Međutim, svi smo znali, ili smo makar želeli da mislimo, da će se sport vratiti. Samo, trebalo je steći optimalne uslove da se sportska takmičenja održe, pa makar i bez publike. I tu dolazimo do ključnog trenutka – UFC je kao organizacija odradila veliki posao.
Povezano
Administracija kompanije predvođena Dejnom Vajtom se jednostavno nije predavala, uprkos svim subjektivnim i objektivnim razlozima. Rukovodstvo UFC zaista je „kopalo“ koliko je god moglo da bi u bilo kojoj mogućoj meri organizovalo „zarađivanje svog hleba“, tj. MMA priredbe.
E sad, o Dejni Vajtu i načinu na koji on vodi ovaj brod možemo svašta da mislimo i niko nije šokiran kada čuje da njegov sagovornik ima loše mišljenje o prvom čoveku UFC. Recimo samo da nije ni približno nalik harizmatičnim generalnim direktorima uspešnih firmi koji nam se osmehuju sa svojih LinkedIn profila ili ispaljuju duhovite opaske u gledanom „TED Talk“-u. Dejna Vajt nije „kul“ – tu mislim da postoji konsenzus kod prakitčno svih fanova borilačkog sporta – i onih starog kova, odraslih na bokserskoj tradiciji, ali i milenijalsa koji rastu zajedno sa mešovitim borilačkim veštinama kao samostalnim sportom.
Osim toga, UFC kao kompanija ima niz osobina koje je čine prilično odbojnom nekim fanovima. Borci su premalo (ali zaista premalo!) plaćeni u odnosu na profit koji ostvaruje firma. Premda, to je delimično i krivica samih boraca koji ne uspevaju da se udruže u sindikat i bore se za svoja prava pri podeli zarade na sličan način na koji to npr. radi Udruženje NBA igrača, koje je znalo i da štrajkuje dok im se ne ispune delovi uslova (1998. i 2011. godina i čuveni lok-autovi).
Uz to, UFC ekskluzivnim ugovorom sa Ribokom ograničava igrače pri skalapanju ličnih sponsozrkih ugovora, prema borcima se odnosi prilično proizvoljno i nekada na bazi ličnih prijateljstava ili animoziteta određuje karijere boraca. Da ne spominjemo fijasko za fijaskom koji se dešava u vezi sa saradnjom Američke antidoping agencije (USADA) i UFC… Svaka od tih priča je jedna zasebna tema.
Međutim, koliko god da postoji generalno slaganje da je Dejna čovek sa (barem) ponekom manom, mislim da je u istoj meri prisutno i zajedničko mišljenje da je MMA zbog njegove agilnosti sada na daleko boljem mestu nego što bi bio da kompaniju vodi neko inertniji. To nikada nije bilo očiglednije nego tokom pandemije kovida 19.
#related-news_0
Fudbal se npr. otkazao, presabrao i sada se u najvećim evropskim ligama okončavaju sezone. Mnogi se žale da bez publike to nije to, ali su ipak zadovoljni što imamo priliku da vidimo na delu najbolje svetske fudbalere. Košarka je, sa druge strane, potpuno „pukla“ pod napadima virusa, pa su praktično sva takmičenja osim NBA, pred kojim su veliki izazovi, rešila da ponište sezone. Kada se vrate, gledaćemo izvesno košarku bez publike, a i tom sportu će faliti „ono nešto“.
Sa druge strane, kada se MMA borbe održavaju bez publike, sportu ne nedostaje praktično ništa. Bude malo čudno kada Brus Bafer i Džo Martinez maestralno najavljuju protivnike, pa posle njihovih vokalnih bravura nekako antiklimaktično izostane huk publike, ali to je to. Čak je odsustvo navijača pružilo i neke nove momente sportu: jasno čujemo sugestije trenera tokom duela, brazilske kornermene koji urlaju „Oleeee“ na svaki pokušaj udarca svog pulena kako bi ostavili jači utisak kod sudija koje boduju, „pucanje“ lou i midl-kikova koje se razleže praznom halom kada udarac lepo „sedne“…
Sve u svemu, MMA je jedan od dva sporta koji je, slodobno se može reći, preživeo koronu i iz nje je izašao jači. Drugi je šah – sport koji trenutno doživljava verovatno najveću ekspanziju od šezdesezih i sedamdesetih godina prošlog veka kada su Bobi Fišer i Mihail Talj bili svetske zvezde. Šah je još jedan sport kojem korona ne može ništa jer apsolutno ne gubi nijedan kvalitet ukoliko se igra bez prisustva publike. Ipak, to je druga priča, koja će na adresi sportklub.com biti ispričana.
Vratimo se na MMA – proizvod koji nudi UFC je profitirao od toga što nije bilo drugog sportskog sadržaja, naročito u SAD, pa su i mejnstrim mediji krenuli detaljno da izveštavaju o događajima u najjačoj promociji ovog ekstremnog borilačkog nadmetanja.
Kruna neočekivanog rasta mešovite borbe bile su četiri priredbe održane na takozvanom „Ostrvu borbe“ – sintagmi koja je kod svih koji su je čuli izazvala asocijacije za serijal video igara i filmova „Mortal Kombat“. Međutim, ovaj elitni deo prebogatog Abu-Dabija ima malo toga zajedničkog sa pozornicom na kojoj se Liu Kang, Sonja i drugari suprotstavljaju zlim silama.
Ostrvo Jas je zapravo poluostrvo koje na 25 kvadratnih kilometara predstavlja elitno odmaralište više klase ovog arapskog grada, na kojem se nalazi i staza Jas Marina, na kojoj je vožena slavna Formula 1. Na ostrvu su besprekorno organizovane četiri priredbe koje su dale navijačima priliku da uživaju u ponekad izenađujuće dobrim borbama i vide četiri meča za pojas.
Prvi ivent je doneo najviše „zvezdane prašine“ – UFC 251 imao je bogat program u kojem su navijači mogli da gledaju okršaje za titule u bantam (61 kg), perolakoj (66 kg) i velter (77 kg) kategoriji.
Kada se Henri Sehudo penzionisao, ostavio je upražnjeno mesto šampiona u bantamu, a UFC je rešio da borbu za pojas ponudi Rusu Pjotru Janu i legendarnom Žozeu Aldu – Brazilcu kojeg mnogi smatraju najboljim svih vremena, ali u kategoriji do 66 kilograma. Videli smo fantastičnu bitku u kojoj je Jan u četvrtoj rundi slavio tehničkim nokautom, ali je utisak da je sudija morao ranije da prekine „jednosmernu“ situaciju u kojoj je Aldo trpeo snažne udarce, a da nije uspevao aktivno da uzvrati. Aldo je priuštio navijačima karakteristično vatren stil borbe i u prve dve runde bio je ravnopravan, ali je na kraju do izražaja došla veća svežina ruskog borca.
Momak iz Sibira tako je postao novi šampion, a sada ga čekaju veliki izazovi jer su kandidati u bantamu „gladni“ – Aldžamejn Sterling posle impresivne pobede nad Korijem Sendhejgenom želi šansu za pojas što pre, a pomalja se nova velika zvezda UFC u budućim godinama – to je nokaut-umetnik Šon O’Mali. Stari izazivač Kodi Garbrant je brži nego ikad i „ubija desnom“, a tu je i nezaobilazni Marlon Moraes. Čeka nas vrelo leto u bantamu.
A onda je na red došla borba za prvaka u perolakoj kategoriji – revanš meč Aleksandra Volkanovskog i Maksa Holoveja. Australijanac makednonskog porekla ponovo je slavio podeljenom odlukom sudija, ali je utisak navijača da posle deset rundi koje su odradili veliki rivali nema jasne presude o tome ko je bolji. Holovej se u drugom meču prilagodio, stajao je „uže“ ne dozvolivši Volanovskom da ga ponovo desetkuje lou-kikovima, a u prve dve runde zabeležio je dva nokdauna.
Kako je susret odmicao, čvrstina šampiona je dolazila do izražaja sve više, mada je posle 25 minuta bilo opravdanih sumnji u to da je nekadašnji ragbista osvojio i treću i četvrtu i petu rundu. Ipak, dvojica od trojice sudija su bodovale meč za Volkanovskog, koji je na taj način prvi put odbranio pojas i drugi put savladao Holoveja. Momak sa Havaja je objektivno imao razloga za nezadovoljstvo sudijskom odluka jer je svakako imao elemenata za pobedu, ali je još jednom pokazao klasu sportski se ponevši i uputio čestitke šampionu.
Pejzaž u perolakoj kategoriji veoma je buran – teško je očekivati da će posle dve pobede Volkanovski imati i treći meč sa „Blagoslovenim“. Međutim ko su onda naredni izazivači? U trećoj priredbi na „Fajt ajlendu“ kandidaturu je istakao momak iz Masačusetsa Kelvin Kejtar, koji je drag navijačima zbog „tvrdog“ načina borbe. Ipak, deluje da će naredni protivnik za 168 centimetara visokog „Aleksandra Velikog“ biti Dagestanac Zabit Magomedšaripov, potencijalna velika zvezda koja je do sada neporažena u šest UFC mečeva.
A onda se pristupilo borbi večeri na UFC 251 – meču za naslov u velter kategoriji, u kojoj je Horhe Masvidal, koji je samo šest dana ranije prihvatio meč, pokušao da oduzme pojas Kamaruu Usmanu.
Viđena je prilična dominacija karakteristična za Usmana – kontrola klinča i stil koji je poguban za rezervoar energije svakog rivala. Ostaje da se vidi kakav će biti rasplet u velteru – hoće li Masvidal dobiti priliku za revanš pred koji će uraditi pun kamp ili će naredni izazivač biti Gilbet Burns, kojem je korona oduzela borbu za pojas.
Osim toga, Rouz Namajunes je, u borbi koju je najavila na Sport klub Fight Night podkastu, savladala Džesiku Andraž u revanšu posle žestoke borbe i velike štete koju je pretrpela. Amanda Hibas je lako na predaju naterala Pejdž Van Zent pokazavši da je potencijalno jedina protivnica Valentini Ševčenko, koja suvereno vlada ženskom muva kategorijom.
U uvodnim borbama češki poluteškaš Jirži Prohaska debitovao je u UFC odličnim nokautom protiv Volkana Ezdemira i najavio da će i te kako imati šta da doprinese diviziji kojom godinama gospodari Džon Džons, a u kojoj se velike stvari očekuju i od Austrijanca srpskog porekla – Aleksandra Rakića.
Drugi ivent je, osim spomenute borbe u kojoj se Kelvin Kejtar približio vrhu perolake kategorije, doneo i stupanje na veliku scenu Tunišanina Munira „Snajpera“ Lazeza, koji je pokvario veliki povratak nokautera Abdula Razaka Elhasana posle skoro dve godine. Kombinacija snage i veštine čini od Lazeza veliki potencijal u kategoriji do 77 kilograma.
Treća priredba donela je i červrti meč za pojas u Abu Dabiju, ali su pre nje viđena ozbiljna uzbuđenja. Askar Askarov se izdvojio kao potencijalni izazivač i muva-kategoriji, a Arijani Lipski se vratila na pobednički kolosek i brzom polugom na kolenu pokazala zašto je bila prvakinja KSW.
Međutim, pažnju fanova najviše je zaokupio Rafael Fizijev, Kirgiz koji je posle tri runde slavio protiv snažnoudarajućeg Britanca Marka Džakejsija u lakoj kategoriji. Ovaj bradati borac trener je u slavnom Tajger muaj taj klubu u tajlandskom Puketu, a protiv snažnog Džakejsija demonstrirao je zbog čega se stvorila velika fama pre njegovog dolaska u UFC – fantastična udaračka tehnika nanela je Britancu ogromne probleme, a internet su prepravili „gifovi“ njegovih eskivaža u stilu Nea iz filma Matriks.
#related-news_0
O ekspresnom meču Džeka Hermansona i Kelvina Gasteluma nešto kasnije, kada se budemo dotakli raspleta u srednjoj kategoriji, a glavna borba trećeg iventa bila je prilično brutalna. Dejvison Figeredo je „prošao kroz“ Džoa Benavideza kao brzi voz – do prekida krajem prve runde tri puta ga je bacio u nokdaun, a gušenjem je susret završio posle nekoliko neuspešnih pokušaja. Konačno smo dobili novog prvaka u muva-kategoriji, još otkad je Henri Sehudo uprazio mesto šampiona u decembru 2019. godine.
Brazilac deluje toliko dominantno stasom i snagom, da je teško zamisliti da će mu u diviziji do 57 kilograma iko zadavati probleme u narednom periodu. Figeredo je predator, a deluje da u „flajvejtu“ ima mnogo potencijalne lovine. Ipak, pre eventualnog prelaska u bantam, koji bi mu po fizičkim predispozicijama možda bio i prikladniji, mora da se ustoliči kao „kralj muva“. Pitanje je ko će mu biti naredni izazivač.
Za kraj smo u četvrtoj priredbi u UAE dobili krešendo u srednjoj kategoriji (do 84 kilograma). Robert Vitaker je u meču protiv Darena Tila bio možda i nekarakteristično rezervisan, ali je zasluženo slavio jednoglasnom sudijskom odlukom. Na prethodnom iventu Džek Hermanson je, posle ekspresne pobede „heel hook“ zahvatom protiv Gasteluma uneo haos u diviziju. Hermanson je u intervjuu nakon borbe Polu Felderu izložio svoj plan raspleta zamršene situacije:
– Hermanson pobeđuje Gasteluma;
– Vitaker pobeđuje Tila;
– Izrael Adesanja i Paulo Kosta imaju meč za titulu;
– Pobednik turnira Hermanson-Gastelum-Vitaker-Til dobija šansu za pojas protiv pobednika duela Adesanja-Kosta;
– A tu je još i Džered Kanonir koji je zaslužio borbu za naslov.
Ovo nekome ko je manje upućen u dešavanja deluje kao fabula serije „Dark“, ali zapravo je prilično logično. Ipak, ne treba previše polagati na logiku kada je UFC politika u pitanju, ali jedno je sigurno – ne postoji scenario u kojem predstojeći mečevi u vrhu srednje kategorije neće biti fantastični.
Za kraj treba dodati i rezultate sa odlične priredbe održane 26. jula rano ujutru – Hamzat Čimajev je stigao do druge UFC pobede za deset dana (?!), Karla Esparza je slavila u još jednom ratu, Aleksander Gustafson nikako nije dobro izgledao kao teškaš, a Antonio Rožerio Nogeira i Šogun Hua nas nažalost nisu podsetili na „stare dobre dane“, već na činjenicu da bi za sećanje na njih najbolje bilo da se što pre penzionišu.
***
Zapravo, kada se sve uzme u obzir, pitanje je šta treba da se dogodi, pa da naškodi vrtoglavom usponu popularnosti MMA.
Najveća globalna kriza poslednjih decenija ostala je nemoćna pred ovim fenomenom. Borbu u ljudima još ništa nije ugasilo, a kako stvari stoje, neće još dugo.
Nikola Novaković (@nikolanvkvc)
