Getty Images / Christopher Lee

Blog ostalo

14.08.2020 | 08.00

Šef

Autor

U avgustu 1929. (16. dana ovog meseca) na ovaj svet je došao, a sa sa njega u istom mesecu 74 godine kasnije (14. avgusta 2003.) i otišao Helmut Ran, strelac istorijskog pobedonosnog pogotka kojim je reprezentacija SR Nemačke savladala favorizovane Mađare (3:2) u finalu Svetskog prvrenstva 1954.

Helmut Rahn

Christof Koepsel/Bongarts/Getty Images

Bio je to, mnogi smatraju, najvažniji gol u istoriji nemačkog fudbala jer je ne samo  ’Pancerima’ doneo prvu od dosadašnje četiri titule šampiona naše planete, već i stanovnicima tadašnjeg zapadnog dela danas najmoćnije zemlje Evropske unije podigao samopouzdanje i nacionalni ponos izgubljene nakon poraza zloglasnog Trećeg rajha. 

Ta utakmica koja je ušla u fudbalske anale kao “čudo u Bernu” donela je tadašnjem krilnom napadaču Rot Vajs Esena trajnu slavu u njegovoj domovini. Posebno zbog činjenice da su Nemci 4. jula 1954. bili totalni autsajederi u sudaru sa Puškašovom ’lakom konjicom’, u ono vreme najjačom reprezentacijim sveta, koja je, uz to, u prvom odmeravanju snaga na turniru u Švajcarskoj prosto deklasirala (8:3) izabranike Sepa Herbergera.

Kada su Mađari pogocima Puškaša i Cibora već u 8. minutu finalnog duela poveli sa 2:0 činilo se da će ’Elf’ pretpeti katastrofu, da više ništa ne može da spreči ’Galopirajućeg majora’ i njegove drugove da se popnu na fudbalski Olimp. A onda je na scenu neočekivano stupio junak naše priče i u svojoj utakmici života promenio tok istorije. Ran je, najpe u 10. minutu centaršutem upućenim u šesnaesterac protivnika asistirao Maksu Marloku za povratak Nemaca u igru da bi osam minuta kasnije i sam savladao golmana Đulu Grošiča i tako potpuno anulirao početnu prednost favorita.

Mađari su u nastavku susreta svim silama pokušavali da ponovo dođu u vođstvo, međutim, nikako nisu uspevali da pogode mrežu jedinice rivala Tonija Tureka. Kada se činilo da će duel na kišom natopljenom travnjaku “Vankdorf stadiona” otići u produžetke, 24-godišnji Helmut je ponovo bio precizan. Lopta koju je u 84. minutu šutnuo slabijom levom nogom nakon ulaska u šesnaesterac Mađara završila je svoj put u levom uglu Grošičevog gola.

You Tube


Bio je to četvrti, poslednji i najvažniji pogodak ovog krilnog napadača na turniru u Švajcarskoj, a zanimljivo je da je za zapadnonemačku reprezentaciju na pomenutom Mundijalu više golova od njega postigao Marlok (šest). Ran je bio efikasniji četiri godine kasnije u Švedskoj kada je na šampionatu na kojem su branioci titule poklekli u polufinalu pred selekcijom domaćina šest puta matirao protivničke golmane. Tim učinkom stekao je epitet prvog igrača koji je postigao najmanje četiri gola na dva različita Svetska prvenstva.

Čoveka koji je odigrao 40 utakmica i zabio 21 pogodak za reprezentaciju SR Nemačke, po dobru, pored Mađara, nisu pamtili ni ljubitelji fudbala sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Ran je dva puta u mečevima četvrtfinala Mundijala svojim golovima presudio ’Plavima’ sprečivši ih da izbore plasman među četiri najbolje selekcije sveta. Najpre je 1954. godine u 85. minutu susreta odigranog u Ženevi postigao drugi gol za kasnije svetske prvake i tako stavio tačku na utakmicu u kojoj su pobednici (2:0) iskazali efikasnost, a Jugovići propuštali šanse. Na Mundijalu u Švedskoj isti rivali su ponovo odmerili snage u četvrtfinalu i opet je Helmut Ran bio koban za fudbalere sa Balkana. Jedini gol na susretu u Malmeu spretni strelac je zabio u 12. minutu, doduše, uz obilatu pomoć našeg nesigurnog golmana Srboljuba Krivokuće. Očekujući centaršut, on je dozvolio da Helmutov šut upućen gotovo iz mrtvog ugla završi u njegovoj mreži.

Mada je slavu stekao zahvaljujući efikasnim nastupima za državni tim, ovaj desnokrilni nemački fudbaler se mogao pohvaliti i trofejima uzetim u klupskoj karijeri. Osvojio ih je dva, oba kao igrač Rot Vajs Esena sa kojim je 1953. trijumfovao u nacionalnom Kupu, da bi dve godine kasnije – kada još nije bila formirana Bundesliga – stigao do titule šampiona SR Nemačke. Igrao je još za Keln, holandski Enšede i Duizburg da bi, po okončanju karijere, u svom Esenu otvorio auto servis. Važio je duhovitog i druželjubivog čoveka koji je do kraja života ostao vezan za sport koji ga je proslavio.

Budući heroj Nemačke i igrač kome su zbog autoriteta koji je posedovao dali nadimak ’Šef’, rođen je u srcu Rurske oblasti, gradu Esenu. Fudbal je počeo da trenira kao dečak u lokalnom klubu Altensenu 1912. Godinu dana nakon kapitulacije Nemačke sad već 17-godišnji Helmut prešao je u redove ekipe Elde 1919 za koju je u periodu do 1950. zabio 51 pogodak. Usledila je sezona provedena u Katernbergu, da bi 1951. godine Ran započeo gotovo deceniju dugi najvažniji period svoje karijere u Rot Vajs Esenu koji će ga nekoliko decenija kasnije proglasiti za najboljeg igrača u istoriji kluba. Iako nije bio klasičan centarfor ovaj desnokrilni špic posedovao je izuzetno snažan i precizan šut, a umeo je da se često uspešno ubaci u sredinu i zatim pogodi protivničku mrežu.

You Tube


Za reprezentaciju SR Nemačke debitovao je 1951. godine, samo godinu dana nakon što je Fudbalski savez zapadnog dela nekadašnjeg Trećeg rajha primljen u FIFA kao njen novi član. Tokom prve tri godine nastupa za ’Elf’ sakupio je devet utakmica u dresu sa državnim grbom, te tri puta savladao protivničke golmane. Malo je nedostajalo da Ran uopšte ne nastupi na Mundijalu u Švajcarskoj. U proleće 1954. godine tokom turneje po Južnoj Americi bio je pred potpisom ugovora za jedan urugvajski klub od kojeg je dobio, za to vreme, izuzetno povoljnu finansijsku ponudu. Kada je, međutim, primio telegram u kome ga je selektor Sep Herberger pozvao da hitno dođe na pripreme reprezentacije za šampionat naše planete, odbacio je ponudu Urugvajaca i vratio se u domovinu.

Zanimljivo je da je Herberger od 1936. obavljao posao selektora reprezentacije i prethodne nemačke države. Mada su imali kvalitetnu selekciju Nemci nisu nijednom stigli do finala na predratnim šampionatima sveta. Na turniru održanom u Italiji 1934. dogurali su do polufinala, da bi ih četiri godine kasnije u Francuskoj – kada su bili pojačani vrhunskim saigračima iz nedavno pripojene Austrije – neočekivano eliminisali Švajcaraci u osmini finala. Tokom rata Herberger je koristeći svoje veze spasavao reprezentativce od slanja na Istočni front, pa je tako uspeo da sredi premeštaj Fricu Valteru na relativno bezbedno mesto na jednom aerodromu Luftvafea.

Taj isti Valter je, sad već kao 33-godišnjak, pred Mundijal u Švajcarskoj smatran je najboljim igračem nove nemačke države i bio jedini koji je, po oceni stručnaka, u Sepovom nacionalnom timu imao vrhunsku međunarodnu klasu. Zapadne Nemce jednostavo uoči starta šampionata niko nije svrstavao među kandidate za titulu, već je procenjivano da će za njih biti uspeh ukoliko izbore plasman u četvrtfinale.

Nakon što su na startu turnira savladali Tursku sa 4:1 Herbergerovi izabranici su 18. juna u Cirihu izašli na megdan prvom favoritu Mundijala koji u prethodne četiri godine nije bio poražen ni u jednom od 30 odigranih susreta. U tom duelu ’laka konjica’ je prosto pregazila nemački tim (8:3). Posebno raspoložen je bio četvorostruki strelac Šanador Kočiš, dok je s druge strane Helmut Ran u 77. minutu upisao svoj prvi pogodak na prvenstvu. Iako je ostvarila više nego ubedljiv trijumf, reprezentacija koju je sa klupe vodio selektor Gustav Šebeš je u ovom meču pretrpela ozbiljan udarac, pošto je Verner Lajbrih grubim startovima povredio zglobove Ferenca Puškaša. Prvi as Mađara je zbog ove ozlede propustio mečeve sa Brazilom (4:2) i Urugvajem (4:2), dok je u finalnom obračunu u Bernu, želeći da po njegovom okončanju primi trofej Žila Rimea, nastupio nedovoljno oporavljen.

You Tube


Malo ko je mogao pretpostaviti da će, posle debakla doživljenog u Cirihu, upravo Nemci biti protivnici tadašnjim aktuelnim olimpijskim pobednicima (sa Igara u Helsinkiju 1952.) u završnom meču turnira. Put do “čuda u Bernu” započet je novom pobedom (7:2) nad Turskom u plej-ofu (prema tadašnjuim čudnim pravilima FIFA ove dve reprezentacije su morale da igraju meč za drugo mesto u grupi i plasman  u četvrtfinale), posle čega je usledio duel sa Jugoslovenima u kome su autogol Horvata i već pomenuti pogodak Rana odlučili o tome ko će u polufinale. Poslednja prepreka na putu do finala bile su komšije iz Austrije koje, međutim, 30. juna u Bazelu nisu mogle da se ozbiljno suprotstave ’Pancerima’. Herbergerovi fudbaleri su lako stigli do ubedljive pobede (6:1) kojoj kasniji heroj finala nije doprineo nijednim pogotkom.   

On je na ovom šampionatu kao po nekom nepisanom pravilu, nakon utakmice u kojoj je golgeterski postio, u narednoj bio strelac. Najefikasniji je bio kada je to bilo najvažnije, 4. jula 1954. u Bernu! Na utakmici u koju su, ne samo ušli kao autsajderi, već i nakon dva rano primljena gola bili potpuno otpisani, Nemci su ispoljili veliku psihičku snagu, ali i igrački kvalitet da načine preokret u naizgled potpuno izgubljenom duelu.

Hajde da im sada pokažemo”, doviknuo je Maks Marlok saigračima posle drugog gola Mađara. Mora se priznati da su fudbalski reprezentativci države formirane 1949. voljom zapadnih okupacionih snaga imali mnogo sreće u drugom poluvremenu tog nezaboravnog finala.  Majstori čardaša su dominirali na terenu – Hidekuti je pogodio stativu, Kočiš uzdrmao prečku, dok je loptu koju je prema mreži ’Elfa’ uputio Tot, defanzivac Kolmejer izbacio sa gol linije. A onda je usledio rasplet u 84. minutu kada je krilni napadač Zapadne Nemačke i Rot Vajs Esena pogodio levi ugao Grošičevog gola i tako ušao u legendu. Nemački radio reporter Herbert Cimerman je, poput Mladena Delića, egzaltirano prokomentarisao ovaj pogodak svoga sunarodnika.

Gol! Gol! Gol! Gol za Nemačku! Tri prema dva za Nemačku! Recite da sam lud! Recite da sam poblesavio!”, vikao je presrećni Cimerman.

Puškaš je poslednjim trenucima susreta savladao Tureka, ali je zbog sumnjivog ofsajda ovaj pogodak poništen. Kada je odsviran kraj finala senzacionalni novi šampioni započeli su veliko slavlje, dok su se očajni gubitnici hvatali za glave, shvatajući da su propustili veliku šansu da svoju svetsku igračku dominaciju potvrde osvajanjem titule. U Budimpešti su izbili protesti nezadovoljnih navijača, pa su gubitnici iz Berna morali da čekaju na povratak u glavni grad svoje zemlje. Sovjetska invazija Mađarske (1956. godine) označila je kraj ovog velikog tima čiji su ključni igrači poput Puškaša, Cibora, Kočiša, pobegli u inostranstvo. Bio je to, nažalost, samo početak stagnacije fudbala u zemlji čija reprezentacija od 1986. godine nije nastupila ni na jednom Svetskom šampionatu.

You Tube


Da s druge strane ništa ne uspeva kao uspeh pokazala je slika iz Nemačke. Oduševljene hiljade i hiljade građana tada mlade bonske republike su zaustavljali voz kojim su se junaci iz Berna vraćali kući i svoje ljubimce zasipala cvećem. Tada devetogodišnji dečak iz Minhena Franc Bekenbauer – koji će dve decenije kasnije kao kapiten jedne nove generacije ’Pancera’ podići pehar namenjen svetskim fudbalskim šampiona – objasnio je raspoloženje koje je je te 1954. obuzelo stanovnike ove zemlje.

Iznenada je Nemačka ponovo bila nešto. Za sve one koji su odrastali u bedi posleratnih godina, Bern je bio izvanredno nadahnuće. Čitava zemlja povratila je samopouzdanje”.

Čovek koji je svojim pobedonosnim golom omogućio to silno zadovoljstvo Nemcima je najduže bio aktivan igrač od svih članova nezaboravne reprezentacije iz Berna. Okačio je kopačke o klin tek 1965. godine zbog problema koje je imao sa kolenima. Pedeset godina nakon utakmice u Švajcarskoj, a samo godinu dana nakon smrti koju je 14. avgusta 2003. dočekao u rodnom gradu, Ranu je u Esenu podignut spomenik na trgu koji nosi njegovo ime.

I bez ovog spomenika Nemci će trajno pamtiti legendarnog Helmuta, kao jednog od najvažnijih fudbalera u istoriji ove zemlje. On izvesno nije bio najbolji strelac ’Elfa’ i Bundeslige, niti jedini koji je svojim golom doneo ’Pancerima’ titulu svetskog šampiona (to su, takođe, učinili Gerd Miler 1974. godine u Minhenu, Andreas Bremed 1990. u Rimu i Mario Gece 2014. u Riju). Pa, ipak, za ljubitelje fudbala u najvećoj državi Evropske unije, Ranov pogodak – kako je jednom prlikom objasnio novinar Urlik Hese – ima znatno veću vrednost u odnosu na one koje su zabili strelci pobedonosnih golova iz finala u Minhenu, Rimu i Riju.

Pobedonosni gol Gerda Milera protiv Holandije 1974. u suštini je samo gol, kao i penal iz koga je Andreas Breme pogodio mrežu Argentine 1990. godine. Ali, Ranov šut levicom onog kišnog letnjeg dana u Švajcarskoj nešto je sasvim drugo”.

Komentari (3)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Istoricar

Steta pa se ne spominje kako su pokrali Madjare, tekst kao velicanje nemackog lopovluka.

Odgovori 5 1

liberi di tifare

Divan tekst

Odgovori 7 2

Manu

@liberi di tifare - osim ovih gresaka u godinama

1 1

* Sva polja su obavezna

Jedinstveni član 'velike četvorke' - Branko Zebec

Autor

Jedinstveni član 'velike četvorke' - Branko Zebec

Jedinstveni član 'velike četvorke' - Branko Zebec

Pre 32 godine, 26. septembra 1988. u rodnom Zagrebu je tragično izgubio život Branko Zebec, jedan od najvećih fudbalskih asova nekadašnje Jugoslavije, za koga se može reći da spada u one ne tako brojne majstore ovog sporta koji su, po odlasku u igračku penziju, imali i sjajnu trenersku karijeru.

Nemci na meti kritika zbog leta avionom

Autor

Nemci na meti kritika zbog leta avionom

Nemci na meti kritika zbog leta avionom

Menadžer fudbalaske reprezentacije Nemačke Oliver Birhof odgovorio je na kritike koje stižu na račun reprezentacije.
Loading...