Patrick Smith/Getty Images

Blog ostalo

20.10.2020 | 08.00

Nebojšin dvokorak ispred vremena

20. oktobar 1944. godine, teku poslednji sati borbe za oslobođenje Beograda od nemačke okupacije. Na jednom od ruskih tenkova, koji kruže gradom, stoji vitka, uspravna figura čoveka, patriote, rođenog lidera. Daje smernice vojnicima Crvene armije kuda da se kreću i traže sakrivene, preostale Nemce.

Nebojša Popović

Privatna arhiva Zvezdane Popović

Hrabrost, mladalački zanos i ponos učinili su da se na tenku nađe sam, isturen i nezaštićen. Pucalo se još svuda naokolo, ali sudbina je htela da ga meci mimoiđu jer bila mu je namenjena druga veličanstvena misija u životu. Borbeni duh, agilnost, vrednoća i vrednost njegove neverovatne ličnosti odveli su ga slavnim putevima košarkaškim, kojima je svaku stopu trasirao i od zvanja “pionira svih pionira pod obručima” postao sve i svja u trofejnom sportu.

Ruku pod ruku sa kraljicom igara, od stvaranja Zvezde, pa do zvezda… Od početaka reprezentacije Jugoslavije, pa do nebeskih uspeha. Do neba, Nebojša Popović. Samo jedan i uvek prvi u svemu i mnogo čemu. I tako, sudbinski, sve do jednog drugog 20. oktobra, 2001. godine, dakle, pre tačno 19 godina, kada nas je jedan od očeva jugoslovenske košarke napustio.

U međuvremenu, u mnoštvu uspeha, podviga, pobeda, igračkih, trenerskih, funkcionerskih, ostao je upamćen i oktobar 1950. godine i premijerno Svetsko prvenstvo u Buenos Ajresu, na kojem je Popović postizanjem prvih poena obeležio istoriju planetarnih šampionata (meč Peru - Jugoslavija 33:27). Harizmatičan čovek, neverovatnog autoriteta i organizacionih sposobnosti ugradio je sebe u izgradnju kulta košarke na ovim prostorima. Sa vernim saborcima iz velike, čuvene četvorke košarkaških otaca (Bora Stanković, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić) pucao je na visoko iz svih sportskih i diplomatskih oružja i dosanjao san da magičnu igru u bivšoj Jugoslaviji i šire uzdigne u neslućene visine.

Ovakav tekst prostorno dozvoljava samo ovlaš pominjanje njegovih bezbroj funkcija u voljenom sportu, za to je, pokazalo se, zaista i knjiga premala. Pamtimo ga kao vlasnika čuvene članske karte Crvene zvezde sa brojem jedan jer je u klubu sa Malog Kalemegdana bio sve – osnivač, igrač, trener sa deset uzastopnih šampionskih titula (do 1955.) i sedam sa ženskom ekipom crveno-belih. Bio je selektor nacionalnog tima, predsednik KSS i KSJ, novinar, osnivač i glavni urednik u Radio-televiziji Beograd, direktor informativnog programa, dopisnik italijanskog lista „Gazeta delo sport“, šef pula na brojnim OI, delegat na utakmicama FIBA, funkcioner FIBA i MOK i još mnogo toga...

Bio je otac jugo košarke, ali i tata divnoj dami Zvezdani, koja sa ogromnom ljubavlju i poštovanjem čuva uspomenu na slavnog roditelja. Posle 19 godina, na dan Nebojšinog odlaska u večnost priču počinjemo od kraja.

Nebojša Popović

Privatna arhiva Zvezdane Popović

I poslednjih dana života bio je posvećen košarci. Imao je infarkt u sredu, 17. oktobra, a 18. oktobra je slao tekst Gazeti, u subotu 20. oktobra smo došli generalni sekretar Saveza Predrag Bogosavljev i ja kod njega u bolnicu, a on je odmah priču okrenuo na košarkaške teme. Rekao je Bogiju hajde da vidimo šta ćemo sa klupskom košarkom, mnogo se priča o reprezentaciji, mora nešto da se uradi i sa klubovima. To je bilo oko 15 časova, a umro je u 19 sati... Zaista, predanost kakva se retko sreće“, priseća se Zvezdana Popović za Sport Klub.

Biografija

Nebojša Popović je rođen 8. februara 1923. godine u Irigu, a preminuo je 20. oktobra 2001. godine u Beogradu. U ratno doba bio je član kluba SK 1913, a igrao je u Crvenoj zvezdi od 1945. do 1951. godine. Zatim je odigrao sezonu u italijanskom timu Galarateze. Trenersku karijeru proveo je u Crvenoj zvezdi od 1945. do 1955. godine, a u ženskom timu Crvene zvezde do 1952. godine. Odigrao je 39 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, a na SP u Buenos Ajresu, kada je postigao prvi istorijski koš na planetarnim šampionatima, imao je ulogu i igrača i selektora.

Po mnogim osobinama prava kćerka svog oca objašnjava pre svega Nebojšine principe rada i uspešnog bitisanja.

Tata je sve zasnivao na geslu rad, red i disciplina. Samo rad i kontinuitet rada i uspeha, to je isključivo poštovao. Iza svega što je postigao stajali su naporan rad i trud. Govorio je da ništa ne pada s neba. Nije priznavao improvizacije, čak i ako se dogodi neka karakteristična na terenu, poput one čuvene Kićine i Mokine odbojke u Liježu, govorio je da to samo izgleda tako, a u stvari je plod mukotrpnog treninga. Čim nešto na prvi pogled izgleda lako izvodljivo uveravao nas je Nebojša da iza toga stoje veliko odricanje i znanje. Uvek je isticao da su preduslovi svakog dobrog rezultata veliki rad i iskustvo, igračko, trenersko, životno”.

Nebojša Popović je bio mudar i pragmatičan čovek i pod stare dane je delio konstruktivne savete.

Bio je zabrinut za budućnost košarke. Govorio je: ’Ne valja, nemamo sistem za proizvodnju novih igrača. Ne živi se od stare slave’. Govorili su mu da je pesimista, ali on je bio realista. Uvek je bio za korak ispred svog vremena, nekada je posmatrao stvari i više koraka unapred. A kada bi se desilo da gleda stvari korak (u)nazad to bi značilo da je ozbiljno zabrinut za stanje domaće košarke i njenu budućnost. Nije mu se sviđalo u jednom trenutku kada je primetio da nemamo talentovane juniore, naslednike zlatnih generacija. Stalno je ponavljao kako je čuvena jugoslovenska škola košarke bazirala uspeh na tome što je crpela talente iz sopstvenog podmlatka”.

Opšte poznata stvar je da je Popović iznad svega bio vizionar, praktično bio je definicija reči vizija.

Od 1945. godine je bio vizionar i takav ostao do kraja. Sve dovoljno govori podatak da su neposredno posle rata njih četvorica, Bora, Raša, Aca i Nebojša seli i jednostavno odlučili i dogovorili se da će Jugoslavija da bude prvak sveta u košarci. To nisu mitovi legende, nego je to bilo njihovo uverenje i čvrsta odluka. Nije se sve završilo na pukom maštanju, nisu to bili samo snovi, zasukali su odmah rukave i žestoko radili da ostvare ciljeve”.

You Tube


Predugačak je niz podataka u čemu je sve Nebojša bio prvi, naslov “Uvek prvi” nosi i knjiga o njegovom životu i delu, ali članska karta Crvene zvezde sa brojem jedan, po logici stvari, zauzima počasno mesto u kćerkinom srcu, koja je uostalom i dobila ime po voljenom klubu.

Prestižne funkcije

Po završetku igračke i trenerske kariijere postaje generalni sekretar JOK, član Međunarodne komisije FIBA bio je 35 godina, zatim predsednik Komisije FIBA za međunarodna takmičenja, pa predsednik KSB i KSS (1982-1983) i prvi čelnik KSJ (1985-1987). Bio je novinar, glavni i odgovorni urednik RTV Beograd, kao i direktor programa. Punih 48 godina radio je kao dopisnik iz Beograda za renomirani italijanski sportski dnevnik „Gazeta delo Sport“.

Čuvena Zvezdina članska karta je kod mene, čuvam je kao blago, ona za mene ima emotivno i simbolično značenje, ali i služi kao potvrda da je moj otac bio prvi član Crvene zvezde. To što je i u mnogim stvarima bio prvi prihvatao je mirno i odmereno, recimo za podatak da je prvi strelac SP, rekao je da nisam ja, taj koš bi dao neko drugi. Prvi je prebacio košarku sa otvorenih terena u dvorane, zatim, uveo televizijski prenos košarkaških utakmica, subotom od 17 časova na programu je bio derbi kola nacionalne lige. Prvi je zastupao tezu da bi Krešimir Ćosić trebalo da ode da igra u SAD jer je u tome video priliku da se Ćosa usavršava, a kasnije prenosi znanje i na ostale igrače u Jugoslaviji, što je, ispostavilo se, bio slučaj... Rekao je: ’Neka ide da uči, učiće i za sebe i druge’. Uostalom, tata je bio i prvi igrač koji se oprobao u stranom klubu, 1952. godine igrao je u Italiji“.

U detinjstvu nije krenula očevim stopama, trenirala je košarku samo kratko i odustala zbog zdravstvenih problema, ali se poput Nebojše pokazala dobrim prognozerom.

U osmom razredu osnovne škole kladila sam se sa društvom iz odeljenja da će Jugoslavija da osvoji zlatnu medalju na SP 1970. godine u Ljubljani, svi su me gledali sa nevericom i zadirkivali zbog tate. A ja sam bila sto odsto uverena da osvajamo zlato. Možete da zamislite moju sreću, skakala sam kada se završio prenos utakmice, a tek kako sam sva važna ušetala u učionicu sutradan u školi“, smeje se Zvezdana.

Nije bilo sukoba ni kada je ocu saopštila da želi da studira psihologiju.

Bio je tužan što nisam izabrala medicinu, ali objasnila sam mu da je psihologija deo mene, svih nas, da je svuda prisutna. Kazala sam mu da ga je psihologija vodila i onda kada je 1971. godine, kao jedan od osnivača JRT i TVB, pravio izbor ljudi za Dnevnik. Tada je u Dnevnik uveo Sonju Žurić, Gordanu Sušu, Omera Karabega, Gorana Milića. Rekla sam mu da je psihologija kada sjajnog centra Nemanju Đurića, kome je horog šut bio najsigurnije oružje pod košem, postaviš na pravu poziciju i ubediš ostatak tima da stvara situacije kako bi Neca što češće koristio taj adut. Još sam mu rekla da je u suštini stalno primenjivao psihologiju u svom radu, a on mi je priznao: ’Jeste, sine, u pravu si, tad nisam znao da je to to’”, priča Zvezdana koja već 10 godina živi u Sloveniji i radi u struci kao frilenser.

Zvezdana Popović

Privatna arhiva Zvezdane Popović

Na pitanje da li je Nebojša bio strog otac, dobili smo širok osmeh ove srdačne dame, uz odgovor “ma kakvi”...

Dobro smo se razumeli i lako smo se sporazumevali. Znala sam da mu iznesem po četiri-pet zahteva, ili predloga, onako taksativno, a on bi u tom stilu odgovarao, ovo pod jedan može, ovo pod dva ne može, pod tri to je glupost, pod četiri razmisliću... I tako... Imao je veliko poverenje u mene, poštovao me je, a kada roditelj poštuje dete to je prvi i neizostavan preduslov da može da ga vaspita. Uvek sam čitala sve što god je pisao, još od moje rane mladosti, voleo je da čuje moje mišljenje i uvažio bi često moje primedbe”.

Ispunila mu je i želju da govori na njegovoj sahrani i daleko od toga da ga je obrukala, u stvari, dugo se u javnosti prepričavao taj emotivan, sjajno sročen govor. A Zvezdana se ovom prilikom osvrće i na jedan sasvim drugačiji događaj.

Kada sam imala 16 godina, igrom slučaja bila sam prevodilac na tatinom sastanku sa tadašnjim generalnim sekretarom MOK Nemcom Tregerom u Beogradu. Iz nekog razloga nije se pojavio zvaničan prevodilac i tata me je zvao da hitno dođem da prevodim. Odmah sam dotrčala i uvaženi gost se oduševio mojom reakcijom i pozvao me da budem specijalni gost na kongresu MOK u Minhenu. Otišli smo porodično u Minhen, ali naravno, nisam se bavila tatinim poslom, već sam sa mamom obilazila znamenitosti grada. Sećam se da mi je Nebojša tada objašnjavao kako na tom kongresu učestvuju lordovi, grofovi, ali da zapamtim kako su svi oni, u stvari, obični ljudi jer titula ne čini čoveka”.

Brojne titule i nagrade

FIBA je 1997. godine uručila Popoviću Orden časti, a MOK ga je odlikovao nagradom „Sportska univerzalnost“. Od 2007. godine, član je FIBA Kuće slavnih u Alkobendasu u Španiji. Igračka i trenerska karijera mu se prepliću u posleratnim godinama. Direktno je učestvovao u osvajanju 10 uzastopnih titula muškog tima Crvene zvezde i sedam trofeja ženske ekipe, pa ga tih 17 trofeja svrstava u red najuspešnijih trenera na ovim prostorima. Bio je kapiten i najbolji strelac Zvezde tri sezone, 1946. godine (65 poena na sedam utakmica), 1947. (146 poena u devet mečeva – prosek 16,2 ) i 1949. (163 poena na 18 utakmica). Za Crvenu zvezdu je odigrao 58 utakmica i postigao 518 poena.

A najlepše nešto što je čula o svom ocu i o legendarnom kvartetu očeva jugoslovenske košarke, kaže, bile su reči poznatog košarkaškog trenera Bogdana Tanjevića.

Na kraju jednog divnog dokumentarnog filma Boša Tanjević kaže: ’Kamo sreće da su njih četvorica vodili državu Jugoslaviju’. To je, po mom mišljenju, najveći kompliment upućen ljudima koji su se borili za uspeh jugoslovenske košarke i mnogo više od toga”.

Sa mnogo toplih emocija nastavlja da priča o Bori, Raši, Aci i Nebojši.

Oni su za mene bili četiri strane sveta, ali ne kao suprotnosti, već kao složni, neraskidivi delovi zajedničke košarkaške planete. Svako je imao svoju ulogu jer su imali prostora i međusobnog razumevanja da rade i postoje posebno. Nisu zadirali jedan drugom u oblast delovanja, zato su i mogli tako uspešno da funkcionišu i da se sjajno slažu. Iz njihovog primera bi mnogi mogli puno da uče i nauče. Jednostavno, to je bio drugi vrednosni sistem, drugačija vremena i životne vrednosti. Njih četvorica su se mnogo poštovali i voleli, negovali su inače poštovanje među ljudima. Uljudno su se ponašali i uvek se zalagali za takvu komunikaciju”.

O njihovom akademskom i džentlmenskom ponašanju, bez sumnje, mogao bi da se napravi priručnik za nove generacije, a našu sagovornicu slatko je nasmejala opaska o Nebojšinom kumu Aci Nikoliću da je u radu sa igračima koristio jednu, jedinu “psovku” – majka mu stara!

Ni tatu nisam nikada čula da opsuje, samo je znao da u vožnji, za nekoga ko ga iznervira u saobraćaju, kaže: ’E, šusteru jedan’, šta god mu to značilo. Pa uporedite to sa ovim današnjim modernim ponašanjem. Ali, dobro, tako nam je kako nam je, a tata mi je često ponavljao da ono što ti je u glavi i srcu to ti niko ne može ukrasti...“.

I šta reći u zaključku ove priče, osim, majka im stara svim šusterima, koji nam poput skakavaca ukradoše silne godine života i umesto ljudi poput Bore, Nebojše, Ace i Raše, nametnuše neke druge “vrednosti”. Ali, proći će i takvi trendovi. Kako vreme odmiče sve više će nam nedostajati legende, kvalitetne ličnosti kao što je bio Nebojša Popović.

Jednostavno, prirodno je da se kod mnogih javi želja da slede takve svetle primere. Naravno, ko izabere takav put biće u startu makar delimično svestan koliko je ta borba teška, ali istovremeno lepa i časna. Doduše, potrebno je mnogo talenta i veliki trud na treninzima da se savlada Nebojšin dvokorak ispred vremena...

Komentari (10)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Dekintayer

Pošto je, osim toga što je bio jedan od osnivača Jugoslovenske košarke, bio i osnivač Crvene zvezde, žao mi je što nije veći još više vremena proveo u Zvezdi prenoseći svoje enormno znanje, iskustvo i vizionarstvo čime bi zasigurno Zvezda ostvarila više uspjeha i veće uspjehe nego što je postigla.

Odgovori 6 0

posmatrač

Sjajan tekst, koji na pravi način odslikava jedno vreme u kome su pravi ljudi bili na pravim mestima, i kao istinski entuzijasti, uspeli da podignu košarku na do tada nezamislive visine. Kada čovek malo baci pogled unazad na tu gospodu koja su sa velikim stilom vodili košarku, kao i sport generalno, a onda vidi ove današnje "njuške" (izvinite na izrazu) koje nam vedre i oblače, odmah se ubedači. I nije uopšte bitno na koji se period baci pogled, da li od pre 60, 50, 40 ili 30 godina, potpuno nebitno, samo smo u sve većem i većem blatu, zbog modernih "stručnjaka".

Odgovori 14 0

Zagor

Bravo! Za tekst, za secanje, za coveka i legendu! Bravo i za sport klub sto nam omogucava da ovakve stvari citamo

Odgovori 19 1

* Sva polja su obavezna

Virus i povrede: Efes desetkovan pred meč sa Zvezdom

Autor

Virus i povrede: Efes desetkovan pred meč sa Zvezdom

Virus i povrede: Efes desetkovan pred meč sa Zvezdom

Anadolu Efes, naredni protivnik Crvene zvezde u Evroligi, objavio je da su poslednjim testiranjem ustanovljena četiri pozitivna slučaja virusa korona u klubu.

Bivši trener Zvezde na čelu Burse

Bivši trener Zvezde na čelu Burse

Bivši trener Zvezde na čelu Burse

Nekadašnji trener Crvene zvezde i Avtodora iz Saratova Dušan Alimpijević novi je trener turske Burse, potrvrdio je Alimpijevićev agent Miško Ražnatović na društvenim mrežama.
Loading...