Izvor: Getty Images, Anja Heinemann
Branimir Smilić 22.02.2017 | 16:58

Peruničić za SK: U Srbiji granice ljudskosti ne postoje

Vratio se u srpski rukomet kako bi sa Crvenom zvezdom osvojio titulu koju mu je "oteo" Nedeljko Jovanović u čuvenom finalnom meču 1993. u prepunom "Pioniru". Misiju je ispunio 15 godina kasnije, a ubrzo je shvatio da je neophodan klubu i ušao je u priču koja ga je koštala mnogo živaca.

Nenad Peruničić

Izvor: Vladimir Rys/Bongarts/Getty Images

Legendarni Nenad Peruničić u intervjuu za "Sport klub" dotakao se mnogo tema. Iskren, racionalac, miran koliko mu ovo vreme dozvoljava, pokušao je trezveno da ukaže na brojne probleme srpskog rukometa.

"Terminatora" mnogo boli stanje u sportu koji odumire. Nema rezultata, nema novca, reprezentacija je daleko od svetskog vrha, o klubovima da ne pričamo. Rukomet propada, a glas onih koji su sebe ugradili u mnogo lepše dane ovog sporta skoro da se ne čuje. Ili ne želi niko da čuje.

Razgovor sa nekada jednim od najboljih igrača sveta počeli smo najtežim pitanjem. Zanimalo nas je da trener Crvene zvezde u nekoliko rečenica postavi dijagnozu stanja u srpskom rukometu.

"Ako imalo pratite rukomet vi to znate i bez mene. Ja ne znam šta se dogodilo sportu koji je bio brend ove zemlje. Okupljao je talentovane momke i bio popularan i interesantan ovom narodu. Stalno govorim da je genetički pripadao ovom narodu kao fajterski sport, pun adrenalina. Ljudi su ga voleli, punili dvorane... To naše hvaljenje da smo mi ovo i ono nas je i dovelo u sitaciju da smo sami sebe obezvredili. Kasnijesu nas i drugi obezvredili kao neke koji su jaki kod kuće, a kad odu preko nema ih nigde. To mi nikad nismo bili. Čak smo bili i bolji na starani nego kod kuće baš zbog tog motiva i ponosa. Sve sugestije, ukazivanja i kritike moje generacije su uvek dočekivane na osudu tvrdnjama da je to, ipak, mnogo bolje nego što mi mislimo. Vidimo gde smo stigli", kaže Peruničić.

Nenad Peruničić

Izvor: Getty Images/Andreas Rentz

Srbija i dalje ima Metaloplastiku, dvostrukog evropskog prvaka, ali za razliku od zemalja iz bivše Jugoslavije, nije krenula od nule. Nekada moćni centri, poput Crvenke, Vrbasa i Zrenjanina su nestali, a klubaštvo i sitni interesi dodatno su pokvarili sliku o ovom sportu.

"O klubovima da i ne pričam, o toj osnovi, zapostavljenosti i ostrašćenosti klubaštvom. mnogo glavnih centara je pogašeno. Tragično je da se Crvenka, rasadnik talenata kao što su u basketu Kraljevo i Čačak, praktično ugasi, da je jedan Proleter, neverovatan klub, bivšio finalista Kupa šampiona, treća liga... Jugović, koji decenijama izbacuje talentovane momke preživljava, jedna tradicija niškog Želje i ne postoji. Bez obzira koliko voleo svoj klub moraš da želiš dobro i svom sportu. Žao mi je, jer su svi ti klubovi u bivšoj Jugoslaviji bili u samom vrhu, a sada su dotakli dno. Svi ostali iz okruženju nadogradili su sebe i popularizovali rukomet još više. Od Slovenije, Hrvatske, Makedonije, da ne pričam o Mađarskoj i Rumuniji koja se podigla neverovatno ulažući u klubove".

Peruničić ponavlja da smo "prvo sami sebe obezvredili, kasnije i ostali, a na kraju i država".

"Mnogo je negativnosti u srpskom rukometu i ljudi su svesni toga. Nema tu neke pažnje i želje da se urade dobre stvari. Naši klubovi bolje da ne izlaze u Evropu na takav način. Žao mi je što nemamo konkurentan klub koji bi punio "Pionir", kao pre 20 godina, sa ozbiljnim budžetom. Pre nekoliko godina Paretizan se lepo predstavio u Ligi šampiona, sa jednim Kilom, gigantom sa budžetom od 15 miliona evra, poluvreme su igrali nerešeno, pobedili su Siudad Real. Vojvodina je ostvarila lep uspeh, kad kažem uspeh mislim da nekog iznenadiš... Pre toga Zvezda je dobila Celje, aktuelnog prvaka Evrope. U timu su bili Stanić, Nikčević, Manojlović, Nenadić, Ćorović... To je bila praktično buduća reprezentacija. Teško će se to vreme ponoviti. Negde u dubini duše postoji nada, ali jako teško. Ranije su klinci iz različitih sportova dolazili na rukomet. Sada toga više nema".

Nenad Peruničić

Izvor: Getty Images/Andreas Rentz



Esencija propadanja rukometa gotovo nikog više i ne zanima. Decenija su se u vodećim rukometnim forumima vrteli isti ljudi, a rezultati su bili sve gori.

"Vi dirate u osinjak. Ja, iskreno, nikad nisam delio ljude po fotelji, nego na zlonamerne i dobronamerne. Dobar si ili loš čovek. Uljuljkaju se misleći da su bogom dani, da su uspešni sportski radnici. Možda i jesu za ovo naše podneblje, ali hoćemo li se zadržavati na Srbiju? Godinama smo bez uspeha, čak i one mlađe kategorije koje su često donosile medalje. Mora da se razmišlja dugoročno. Uljuljkali su se da je sve to kao super, posle smo se uljuljkali da smo i dalje olimpijski i svetski prvaci zajednične države. Nismo krenuli od nule kao svi ostali da napravimo svoju novu priču. Uvek ćemo se vraćati na nešto što je bilo. Ljudi, ne možemo da se vraćamo, moramo da krenemo napred i stalno da se dokazujemo".

Na terenu, tamo gde se stvaraju igrači, ostalo je malo entuzijasta. Nema novca, uslovi za rad su teški, ali finansije nekada nisu osnovni razlog nagomilanih problema.

"Nisu ako imaš budžet od milion evra, a konkurenti u Evropi deset. Nije, ali ako ti imaš 200, 300.000 evra, a ostali 4, 5 miliona onda je presudno. Sa pomenutim novcem možeš da napraviš ozbiljnu ekipu za Srbiju i da se hraniš titulama, a kada odeš preko gubiš 20 razlike. Da li je to poenta?", pita se Peruničić.

Naš sagovornik je na klupu Crvene zvezde seo 2013. godine, ali je prvih godina mnogo više energije uložio u borbu za opstanak kluba nego o radu sa igračima.

Nenad Peruničić

Izvor: Getty Images, Sebastian Schupfner

"Nikad nisam bio ostrašćen čovek. Pričam o rivalitetu. Moji izuzetno dobri prijatelji su bili u Paritzanu i ja nemam taj problem. Uostalom, rođeni brat mi je bio tamo i uvek ću sa respektom govoriti o njima. Međutim, kada postoji očigledna namera da nahrabniš sebe tako što ćeš nekog nogom gurati u blato to je već stanje ličnog ega i nema veze sa sportom. Uz sve probleme za koje si sam kriv i od kojih ne treba bežati. Zvezda je bila stavljena na stub srama kao jedini klub u Srbiji koji duguje, gde ga tuže svi živi. Kašnjenje novca je postojalo i u naše vreme, s tim što smo mi drugačije shvatali sport. Doživljavao sam neke stvari za koje nisam mogao ni da pomislim da su moguće. Postaviš leđa i gde ne treba, progutaš i prihvatiš odgovornost. Ako u posao ne uneseš emociju bolje onda nemoj ni da ga radiš. Nemoj da otaljavaš, to je jasna razlika".

Dobro je poznato da su crveno-beli bili na ivici opstanka. Klub je velikom brzinom jurio ka provaliji, a oni koji prate rukomet dobro se sećaju ni malo prijatnih prepucavanja tadašnjeg predsednika Igora Butulije i čelnika saveza.

"Ja ću da govorim o sebi. Ceo život sam bio svoj i govorio ono što misim. Mnogo puta mi se to obilo o glavu, ne samo u Srbiji već i u inostranstvu. Ali sam svoj. Šta god da radim ja sam svoj i stojim iza onoga što govorim i radim. Činjenica je, međutim, da su ovde nekvalitetni pojedinici u svakom smislu, i sportskom i ljudskom, preko mene, pokušali da dođu do neke male pažnje. Svako bira svoj put. Razočaranje postoji, ali znaš kako, sa fukarom treba biti fukara. Mnogo toga u životu sam progutao samo zbog toga da ne iskompromitujem sebe, ali ovde granice odavno ne postoje".

Rukometna reprezentacija Srbije

Izvor: Oliver Hardt/Bongarts/Getty Images

Mogao je Peruničić da izabere mnogo lagodniji život, još dok je bio igrač, a zbog toga što zna šta je sve učinio za svoju zemlju nepravda ga još više boli.

"U jednom trenutku bio sam spreman svoje da branim svim silama. Ja nisam Zvezdino dete, ali Zvezdu volim više od svega, poštujući sve ostale, ali ne volim kada postoje nečiste stvari, koje nisu sportske. Barem mislim da sam pravedan čovek. I uvek sam u životu one najbliže najviše povredio, one koji su mi bliski. Nisam bio podoban, ne znam zbog čega. Govorim s ponosom, uvek sam bio tu za svoju zemlju, pomagao sam i skupljao pomoć kada je bilo najteže, ali nikad nisam to isticao i na taj način kupovao reklamu. Dobio sam nemački pasoš i imao ponudu da igram za njihovu reprezentaciju, ali ja sam igrao za svoju zemlju. Ni to nije valjalo. U principu ja radim stvari zbog sebe, zbog svoje dece i onih koji me vole. I ranije i sada u Zvezdi. Ne zbog toga da bih se nekom dodvorio, već što to osećam i volim. Zvezda je klub koji je meni dao scenu. Krivo mi je zbog pojedinaca i zbog generacija kojima je klub mnogo dao što nisu pomogli u nekim situacijama. Onda smo došli u situaciju da je Zvezda stala na noge, uz pomoć bliskih mi ljudi i prijatelja koji su prepoznali davanje u svemu tome. A onda se pojavi priča da su svi hteli da pomognu, a da ja nisam dozvoljavao".

Peruničić naglašava da nije nio subjektivan u nekim stvarima kada se vratio, a smeta mu i što je mnogo toga u zemlji povezano sa politikom.

"Činjenica je da bi bez Zvezde i Partizana sport bio siromašniji. Ne kažem da ne bi bio dobar, ali bi bio siromašniji. Derbi vuče ogromnu energiju, ali se otišlo u krajnost patološke mržnje. I jedni i drugi daju ogromnu energiju, pogotovo u fudbalu i košarci, ali činjenica je da su se odvano prešle granice. To huškanje nije dobro, jer je mlad svet izuzetno podvodljiv. Drugo, nemaština i puno frustracija i želje za nečim drugim dovodi do negativne energije. Stalno se potencira da smo mi mali. Nismo mali, 7.5 miliona ljudi nije malo, ima mnogo manjih, ali nemoj da se smanjujemo između sebe, kada nas već mnogi drugi ne vole zbog naše istorije. U srpskoj istoriji ima mnogo trenutaka kada smo sami sebi bili najveći neprijatelji".

"Ja sam bio mnogo ponosan na Srbiju, kao Srbin iz Crne Gore, kako god, ovde sam taj Crnogorac, tamo sam Srbin, ali mene to mnogo ne dotiče. Poštujem gde sam rođen, znam kako se osećam i kome pripadam i ne interesuju me te stvari. Svoj sam i uvek ću reći ono što mislim. Činjenica je da onaj ko ima težinu i harizmu nije podoban. Kada pričate o našoj generaciji svi su nas kritikovali da smo i ovakvi i onakvi, ali smo bili barem ljudi da kažemo jedni drugima šta mislimo pa makar se pobili u svlačionici. Tu su bile jako čiste stvari. Bili smo generacija koja je imala karatkter pobednika i to ne može niko da nam oduzme. Ali je problem bila logistika, mi tu logistiku nikad nismo imali na pravi način. Ljudi su bili u stanju da ti zavade dva oka u glavi da bi nahranili svoj ego i zadovoljili sebe sa onim što su hteli da urade. Pa i dva brata da posvađaju".

Nenad Peruničić

Izvor: Getty Images, Lutz Bongarts

Kada se vratio u Srbiju imao je drugačiju sliku kompletnog stanja u zemlji, pa i u rukometu. Bilo je teških trenutaka, ali nije odustajao, zbog sebe, zbog Zvezde, zbog rukometa. Takav je, kaže, čovek.

"Kad daješ sebe očekuješ neku nagradu za svoj trud, a to su trofeji, cenjenost... Nije toga mnogo bilo. Motiv su mi držali bliski ljudi, porodica, brat, Sportsko društvo koje je bilo uz mene kada se sve raspadalo, potom ogromna podrška navijača, pa ljudi sa sajta Moja Crvene zvezda i sve to ne mogu da zaboravim. Naravno, uvek sam bi svestan da sam negde i sam doprineo lošoj finansijskoj situaciji i to nikada neću poreći. Nisam očekivao baš tolike udare i obezvređivanja svega što si radio. Ljudi se hrane takvim stvarima zato što su mali u svom poslu, obezvređujući nekog ko je, činjenica je, napravio nešto veliko".

"Bilo je trenutaka kada sam bio spreman na sve. Žrtvovao sam mnogo i sebe, možda sam previše bio sebičan u nekim stvarima, jer kada imaš porodicu, dva momka koji su tvoj život, a ti ih zapostaviš malo više... U tom trenutku bio sam spreman da žrtvujem sve, ne da bih spasao Zvezdu, nisam ja spasilac, već me prosto zabolela nepravda sa svih strana. Ti Zvezdu prosto ne možeš da obezvrediš. To je istorija i tradicija. Neću da pričam o titulama, govoriću samo o broju reprezentativaca i igrača tog kluba koji su dotakli sam svetskli vrh. Propisi su se uvodili samo zbog Zvezde, oduzimali su nam bodove kao da jedino mi dugujemo. Nikome ne bih poželeo da je bio u našoj situaciji, niti bih ikoga, a ima i sada klubova koji su u takvoj situaciji, gurao u blago. Ovde je u pitanju opstanak rukometa, jer on polako nestaje".

Nenad Peruničić

Izvor: Sandra Behne, Getty Images

Crvena zvezda je uplovila u mirnije vode, trenutno deli prvo mesto na tabeli Superlige Srbije sa aktuelnim prvakom Vojvodinom, ali sve nedaće uticale su na Peruničića. Ne predaje se, želi misiju da završi do kraja...

"Ovo je moj život, ono što voliš. Bilo je razočaranja, jer sam imao sređen život, a onda ti se ovde sve sruči na glavu. Prozivanja, omalovažavanja... Ne znaš šta te je zadesilo. Neko bez ikakve podloge daje sebi toliko na značaju da treba da uzmeš ličnu kartu i pogledaš ime i prezime ko si ti. Zaista, pitao sam se ko sam ja. Uvek postoji ogromna želja, ali činjenica je da me više ne drži kao ranije. Mnogo sam se potrošio u svemu tome, u toj jurnjavi i borbi. Zasitio sam se malo. Svugde sam si bio i svarša radio osim onoga što sam preko noći odlučio da budem. Malo toga je lepo u srpskom rukometu. Lepo je bilo nedavno u Aranđelovcu. Uđeš u dvoranu, a tamo ljudi stoje jedni na drugima da bi gledali Zvezdu. Toga nema mnogo. Možđa u Požegi, Šapcu, ponekad Kaću, Subotici. Slika iz Aranđelovca nekada je bila naša svakodnevica. To je nešto što te izgrađuje kao igrača, zbog toga oni i treniraju i igraju. To je suština".

"U životu nekad moraš da budeš i mazohista. Ja sam kroz karijeru, nažalost, sebe izmasakrirao. Retki su igrači s ovog podneblja koji će u inostranstvu da stisnu zube i igraju sa slomljenim rebrima, prstima, potresom mozga... samo da neko tamo ne zameri. To jedino mi radimo. Jedino ćemo mi staviti glavu u torbu da uradimo posao kako treba. Mnogo puta nam se to obilo o glavu".

U Srbiji, tvrdi Perunučić, tek dva kluba mogu da plate igrače mesečno hiljadu, dve evra, a stabilno sponzorstvo je misaona imenica. U takvim uslovima ovdašnji klubovi više nisu interesantni ni regionalonoj SEHA ligi, izuzetno jakoj, pa od ove sezone Srbija nema predstavnika.

"To je bio pionirski poduhvat, u tom trenutku, u sezoni 2011/12. Metaloplastika i Zvezda ostavljeni su na ledini. Svi ostali klubovi igrali su samo regionalu ligu, a mi pored SEHA i Evrope i domaću ligu i kup. Ta nas je godina mnogo koštala finansijski. Ušli smo u nešto hazarderski, ne razmišljajući mnogo šta može da se desi. Došao si u problem i pošteno je bilo da patiš zbog toga. Više nije bitno ko je kriv, ali si ostavljen na ledini, nisi imao podršku. Zvezda im je izgleda uvek nešto smetala ne znam zašto, pa čak i Vojvodina, koja je imala najmoćniji budžet, nije mogla da opstane. Koliko nas cene dovoljno govori i podatak da su izbacili klubove iz Srbije uz obrazloženje da nema kvaliteta, novca, rukomet nije popularan... Radije im je da u ligi imaju Ljubiški, nego Zvezdu, Partizan, Vojvodinu ili Metaloplastiku".

Nenad Peruničić

Izvor: Sandra Behne, Getty Images

Za razliku od košarkaše ABA lige, koja ima prohodnost u najjača evropska klupska takmičenja, rukometna priča je sasvim drugačija. Interes od ove lige, smatra Peruničić, imaju najmoćniji klubovi iz regiona.

"To nije klasična regionalna liga, jer ima timova iz Slovačke, Belorusije i Mađarske, a bila je priča i za Poljsku. To je dobro takmičenje za vrhunske klubove koji učestvuju u Ligi šampiona, jer uz slabost svoje lige održavaju formu za velike mečeve. Četiri, pet klubova iz regiona su u samom svetskom vrhu i to je za njih odlično, ali tek kad dobije prohodnost u Evropu, kad bude prizanta, onda bi dobila ogroman značaj".

Koliko su srpski klubovi "zaostali" za rivalima iz regiona potvrđuju i budžeti.

"Klinci u Srbiji mogu momački da žive sa 300, 400, 500, 600 evra mesečno. Verovatno su u Vojvodini poslednjih godina plate bile i par hiljada evra, ali i to je zanemarljivo u odnosu na košarku i fudbal. Novosađani su četiri godine dominantni sa budžetom od oko 350.00 evra koliko znam. Mi za olate igrača mesečno izdvajamo 8.500 evra. Da imamo 15.000 evra bili bismo prvaci države. Za preživljavanje klubova ispod 50.000 evra ne može. Evropa? Minimum 600, 700.000 evra".

"Rukomet je u Evropi dobro plaćen i ako si talenat možeš to da nadogradiš preko. Otvorila su se i neka nova tržišta poput Turske, Izraela... Voleo bih da postoji jedan klub sa odličnim uslovima, koji će okupiti talente i praviti priču i za reprezentaciju. Mi smo bili u situaciji da je savez funkcionisao od okupljanja do okupljanja reprezentacije".

Peruničić je bio gazda na terenu, igrač sa autoritetom i stavom. Takav je i danas, rešen da pomogne srpskom rukometu, u isto vreme i usamljen, jer igrača iz njegove generacije nema na odgovornim pozicijama.

"Uvek će biti onih koji će da pitaju gde smo mi to plaćali porez, šta smo doprineli ovoj zemlji. Dragan Škrbić je jedan od potpredsednika saveza i to je dobra stvar. Neđa Jovanović mora da bude tu kao svetska klasa, u svakom smislu i ljudskom i igračkom, i žao mi je što nije. Za njih moraš da nađeš mesto. To je i harizma i autoritet i sve ostalo. Ali ajde opet da ne potenciramo na sebi. Nisu svi za sve pozicije, postoje kriterijumi. Ne mora da bude trener reprezentacije neko ko je bio najbolji igrač na svetu, mora da postoji kriterijum u svemu. Nije meni do fotelje. Ja ću u životu biti selektor svojim kvalitetom ili neću biti. Zato se razlikujem od mnogih. Ja sebe u životu nikad nisam gurao nego sam sve postigao svojim radom. Moje ime kao igrača i trenera nemaju veze jedno s drugim. Trenersku karijeru tek gradim".

"Srpski rukomet još nije krenuo od nule. Došle su promene u savezu, koje sam podržao. Moramo što pre da krenemo ozbiljno da radimo. Od najsitnijih detalja. Treneri pionira i kadeta moraju da imaju status kao selektor A selekcije. Mora da postoji zajedništvo, da treneri svih kategorija zajedno prate treninge, to je sistem koji kod nas ne postoji. Ja se plašim da će nam trebati dva olimpijska ciklusa da postavimo stvari na svoje mesto. Ne da sa jednom neobjektivnom željom kažeš idemo na medalju, nego stvarnim kvalitetom kažeš mi smo sad spremni. A ne uvek ono što neko želi da oslušne ili želi da čuje pa kažeš hazarderski mi idemo na medalju, a nemaš nikakvu podlogu, odnosno nemaš kvalitet".

Ne tako davno mlađe reprezentativne kategorije osvajale su medalje na najvećim takmičenjima. Talenat je ovom narodu urođen, ali talenat je samo delić prilikom formiranja vrhunskog igrača.

"Ima potencijala. Ja volim svoje igrače, volim da radim sa njima. Govorim o potencijalu, ali malo je onih ekstra talenata. Klinci treniraju ono što je aktuelno, ono što je medijski propraćeno, što osvaja medalje i donosi trofeje", podvčali Peruničić i navodi problem sa trenerskim nasleđem.

"Branislav Pokrajac i Zoran Tuta Živković su vrh tog posla, ljudi koji su obeležili moju karijeru, vanserijski treneri. Međutim, ljut sam što nisu imali nekog kome će da prenose svoje znanje. Oni su to morali da urade s ogromnim iskustvom i harizmom. Izuzetno ih poštujem i od njih uvek mogu da se čuju pametne stvari, ali morali su neke stvari drugačije da postave. Trenera u Srbiji ima mnogo. Rade u teškim uslovima. Pre će ti jedna mala opština dati 200.000 evra za fudbalski klub, nego 20.000 evra za rukomet. Takvo je vreme došlo".

"Finale iz 1993. odskočna daska celoj generaciji"

Čuveno finale iz 1993. goidne obeležilo je karijere jedne neverovatne generacije.

"Ja sam se zbog te utakmice i vratio u Zvezdu, da uzmem titulu. Ozbiljni smo bili igrači i ozbilje ekipe. A bili smo drugari van terena. Fajt ozbiljan na terenu, a izlazili smo zajedno po kafićima. To je ono zajedništvo i pored ogromnog rivaliteta. Međutim, ljudi vole da pokvare nešto što je dobro, tako da su i nas kljukali sa svih strana da nas poremete. Iskrenom, nije tu bila ni želja da se napravi nešto veliko, jer bi se možda zaboravili neki prethodni uspesi. Ništa kod nas nije slučajno".

Izvor: You Tube

"Za sve nas je ta utakmica bila odskočna daska. Ta liga je bila odskočna daska. Rukomet je tada bio uz rame sa košarkom. Cela reprezentacija igrala je tu ligu i to je bila naša snaga. Beli Stojanović je bio najstariji, kapiten sa 26 godina. Prosek je bio 21 godina. Ne samo "Pionir", interesovanje za rukomet postojalo je još nekoliko godina, ali je u poslednjoj deceniji sve krenulo da se ruši", navodi Peruničić.

"Privatizacija FK Crvena zvezda i Partizan dobra za sport"

Peruničić smatra da bi od privatizacije Fudbalskih klubova Crvena zvezda i Partizan dobit imao kompletan srpski sport.

"Jedina dobra stvar koja bi mogla da se dogodi srpskom sportu je da se privatizuju dva najveća fudbalska kluba. Ta dva kluba vuku ogroman novac. Fudbal je više od sporta i to mi je jasno, ali razumeo bih da smo mi Švajcarska, ali u ovakvoj situaciji pate ostali sportovi. Prošlo je vreme kada su fudbalski klubovi pomagali manje sportove. Ranije je bilo mnogo više novca i bilo je stabilnije".

"Sudijama manja ovlašćenja i linija na 10 metara"

Francuska je nedavno odbranila svetsku titulu, Norveška je prijatno iznenadila, do medalje je stigla i Slovenija. Planetarno prvenstvo nije oduševilo, ali neki novi trendovi bili su evidentni.

"Videli ste stadion 30.000 ljudi... Ne pričamo o istrom sportu očigledno", još je pod utiskom Peruničić.

Norveška

Izvor: Alex Grimm, Bongarts

Reprezentacija Norveške

"Sedmi igrač u polju u isto vreme je i dobra i loša stvar. Kada umesto golmana ubacuješ sedmog igrača možeš da napraviš opšti haos. Sve zavisi od kvaliteta igrača. Prisutna je i tenzija jer je gol prazan... Iskreno, vremenski bi ograničio napad, slobodno sudijsko uverenje i dizanje ruke nekome posle 15 sekundi nekome posle minut bih im oduzeo. Rukomet i vaterpolo su sportovi gde sudije ekstremno utiču na rezultat. Ako imaju lošu nameru mogu da te iskasape. Takođe, voleo bih da se golovi sa 10 metara važe kao dva, a uveo bih još jedan tajm aut. Rukomet je ekstremno zahtevan sport". 

Komentari (8)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

ciciban

Odličan igrač,ali manipulator , vrlo loš čovek i trener.Ubica Zvezdinog rukometa ... i rukometa u Srbiji.Ne bi me čudilo da ga batica postavi za selektora,to bi bila tačka na i za naš rukomet.

Odgovori 1 2

Jerez

Pedja, dosta toga si pozitivnog rekao, ali i u mnogome gresis. Klubastvo i ti favorizujes, jer ste pre par godina napustali utakmice, sbog sitnih zvedaskih interesa. To potenciras i u poslednjem delu intervjua. Kad ste bili u Arandjelovcu, publika nije dosla da gleda Zvezdu, vec je dosla da gleda nas Samot. Niste vi toliko posebni, kao nas Samot, da bi ljudi dosli da gledaju Vas!!!

Odgovori 8 1

Lazar

druze, ne obmanjujes ti nas nego sebe. Ali , neces to priznati.

1 1

* Sva polja su obavezna

SP U19: Hrvati do druge pobede i drugog mesta u grupi

Autor

SP U19: Hrvati do druge pobede i drugog mesta u grupi

Rukometna reprezentacija Hrvatske ostvarila je drugu pobedu na Svetskom prvenstvu za rukometaše mlađe od 19 godina, pošto je u četvrtom kolu grupe C ubedljivo bila bolja od selekcije brazila 40:24 (18:13)

SP U19: Srbiji četvrti poraz, Slovenci ubedljivi

Autor

SP U19: Srbiji četvrti poraz, Slovenci ubedljivi

Kadetska rukometna reprezentacija Srbije upisala je i treći poraz na Svetskom prvenstvu za rukometaše mlađe od 19 godina. Slovenija je bila bolja 36:23 (20:10), a Srbija se posle četiri kola u grupi D nalazi na četvrtom mestu na tabeli.
Loading...