Alex Grimm/Bongarts/Getty Images
Branimir Smilić 05.01.2018 | 07:30

Škrbić: U sportu nema "mogao sam", zašto onda nismo?

Godinama je bio jedan od najglasnijih openenata stanja u urušenom srpskom rukometu. Teško mu je bilo da gleda propadanje sporta kome je mnogo dao i od koga je još više dobio.

Dragan Škrbić

SK

Kao što se u blistavoj karijeri nikada nije plašio fizički nadmoćnijih čuvara, tako se nije uplašio da se uhvati u koštac sa brojnim problemima u svojoj kući i u oktobru 2016. godine prihvatio je ponudu i mesto potpredsednika RS Srbije.

Dragan Škrbić jedini je sprski rukometaš koji je proglašen za najboljeg na svetu (2000), bio je najbolji igrač prvenstva Nemačke 1998, najbolji strelac i inostrani igrač u Španiji godinu dana ranije, a ono što ga posebno čini ponosnim su osvojene medalje sa reprezentacijom Jugoslavije.

Četrdesetdevetogodišnji nekadašnji pivotmen u razgovoru za Sport klub govorio je o aktuelnom stanju u srpskom rukometu, dometima "orlova" na predstojećem Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj, čuvenom duelu Zvezde i Partizana iz 1993, najlepšim danima u karijeri, neophodnosti formiranja jednog jakog kluba...

Već godinu dana ste potpredsednik RS Srbije. Sa kakvim se sve problemima susreće srpski rukomet i da li postoji sistemsko rešenje za sport koji je nekada bio nacionalni ponos?

"Dugo sam živeo u inostranstvu i bio sam isključen iz svakodnevnih tokova. Još se upoznajem sa situacijom koja nije ni malo ružičasta. Imamo mnogo problema, o tome sam govorio i ranije dok nisam bio u organizaciji, a najdramatičnija je situacija u klubovima. Nema novca, a to prouzrokuje prevelik odliv igrača u inostranstvo pre vremena. Mladi odlaze u inostranstvo kao neformirani igrači i tamo se izgube. Situacija u klubovima nije dobra, ali moramo nekako da pokušamo našu decu da privučemo da ostanu u Srbiji i ovde se formiraju. Ja sam najbolji primer. Glupo bi bilo da nekome kažem nemoj da ideš u inostranstvo jer sam ja u inostranstvu igrao 25 godina. Ali kada sam otišao iz Srbije imao sam 50 mečeva u reprezentaciji. Posle odlazka iz zemlje niko više sa mnom nije uradio nijedan individualan trening. Dok sam bio dobar služio sam klubu, kada nisam bio dobar odlazio sam u drugi," kaže Škrbić za Sport klub.

Srbija odavno nema vrhunske trenere i svoje ambasadore u najjačim evropskim klubovima. 'Stara garda' i danas je aktivna u domaćim klubovima, a adekvatnih naslednika skoro da nema. Koliki je problem stručni rad?

You Tube

"Sigurno jedan od najvećih. Od učitelja, nastavnika, profesera i trenera počinje sve. Od onih koji treniraju decu i to je jedan od zadataka saveza na kome moramo ozbiljno da radimo. Mnogo više od toga što ne proizvodimo trenere koji će da idu u vrhunske klubove treba da radimo na bazi. Drugi naši uspešni sportovi uspeli su da održe sistem i vidi se da se naše reprezentacije još igraju sporta. Mislim da to može i mora da bude naš poseban kvalitet. Mi ne možemo da se takmičimo sa Francuzima u fizičkoj spremi jer za njih igra 90 odsto ljudi koji su rođeni po nekim genetiskim specifikacijama koje nisu sa ovih prostora. Mi sa njima ne možemo da se takmičimo u brzini i skočnosti, ali ono što mi imamo je talenat, smisao za igru, čitanje reakcije saigrača... a to se stiče od malena. Treba da radimo na napretku stručnog kadra u mlađim kategorijama, a ovo ostalo će kasnije samo po sebi da donese kvalitet."

Gotovo sa svakom ćošku niču privatne škole sporta kojima je krajnji cilj svakako zarada. Koliko u takvim okolnostima, gde je novac bitna stavka, najtalentovanija deca mogu da 'isplivaju' i jednog dana naplate uloženi trud?

"Vremena su se promenila. Kada sam ja počinjao da igram sve je bilo besplatno. Sada postoje privatne škole koje ulažu svoj novac i vreme i žele da im se uloženo vrati. To je neminovnost. Ja imam troje dece, dva sina i ćerku i ako treba da ih kaznim više volim da ih kaznim tako što im neću dati da igraju igrice i da vreme provode ispred kompjuterom, nego da ih lišim odlaska na trening. Ako treba da plaćam, plaćaću jer volim da se bave sportom. Ne zbog toga što imam iluziju da će oni biti vrhunski sportisti nego zbog toga što znam da je sport zdrav i dobar za formiranje dece. Mi kao Savez treba da uradimo da stručni rad u tim školama bude na nivou na kojem treba da bude," ističe i nastavlja:

"Moja deca igraju košarku u Velensiji. Rukomet tamo nije baš dobar, a meni je samo bilo bitno da se bave nekim sportom. Voleo bih da budu vrhunski sprotisti i da žive život koji sam ja živeo. Zato što je za mladog čoveka to sjajan život. Dinamičan, radiš ono što voliš, takmičiš se... Ali znam da ne mogu svi da budu vrhunski. Ono što sport donosi i što može da se nauči kroz sport ne možeš nigde, ni u školi ni u kući, ni na ulici. Svakog dana je nova utakmica i koliko god si bolji od protivnika ako ne daš sve od sebe možeš da izgubiš. I mojoj deci pričam da uvek moraju da daju sve od sebe. Ja i danas neke stvari iz sporta primenjujem u poslu kojim se bavim. Svi vodimo računa o tome da vrhunski sport ima uspeha, a mislim da je mnogo bitnije da je uspeh neophodan kako bi deca imala idole i počela da se bave sportom. Da li će neko od njih postati vrhunski igrač to je najmanje bitno. Zašto je u Srbiji tenis najpoluparniji? Zato što je Novak Đoković najbolji na svetu. I dok je rukomet osvajao medalje mnogo više dece je igralo rukomet."

Veliki centri još iz doba moćne Jugoslavije poput Crvenke, Vrbasa, Zrenjanina, Šapca... jedva preživljavaju, a ništa bolja situacija nije ni u Partizanu i Crvenoj zvezdi. Da li je novac osnovni problem globalne propasti?

"Novac je jedan od bitnih faktora, ali nije sve u novcu. Izgubio se entuzijazam kod sportskih radnika. Svestan sam da se vremena menjaju i da danas niko džaba ništa neće da radi. Ako je nešto besplatno to nije kvalitetno. Nekada je ljudima hobi bio trening, formiranje dece i vođenje kluba. Kažem, novac je bitan u velikoj meri, ali nije najbitniji."

Od 12. do 28. januara u Hrvatskoj će biti održano Evropsko prvenstvo za rukometaše. Srbija je u grupi sa domaćom selekcijom, Švedskom i Islandom. Koji su dometi ekipe selektora Jovice Cvetkovića?

Mijajlo Marsenić

Oliver Hardt/Bongarts/Getty Images

Mijailo Marsenić

"Evropsko prvenstvo u rukometu je verovatno najteže takmičenje, jače od Svetskog šampionata ili Olimpijskih igara. Sve ekipe su jake. Težak posao je pred našom reprezentacijom, a otežavajuća okolnost je što smo u grupi sa domaćinom. Rivalitet je ogroman, a u grupi su i odlične ekipe Švedske i Islanda. Osnovni cilj je da prođemo grupu. Neće biti lako, pogotovo što je prvi meč u Splitu protiv Hrvatske. Imamo dovoljno kvalitetan tim da zauzmemo jedno od prva tri mesta i nastavimo takmičenje, a posle ne treba postavljati pitanje da li Srbija ima šanse za najviši plasman."

Nemačka brani titulu osvojenu pre dve godine, Francuska je večiti favorit, Norveška je eksplodirala prošlog januara osvajanjem drugog mesta na SP... Ko su favoriti?

"Iznenađenja su uvek moguća, pogotovo na Evropskim prvenstvima. Prošle godine niko nije očekivao da će Norvežani da uđu u finale. Oni su ekipa u naletu, Francuzi dominiraju celu deceniju i za 99 odsto ljudi koji prate rukomet oni su favoriti. Danci su uvek kvalitetni, Španci imaju dobru školu i dobrog trenera, Hrvatska je opasna, pritom je i domaćin. Oni su prvom planu, a tu su i Slovenija, Srbija, Švedska... Možda su Francuzi apsolutni favoriti, a ostalo je sve otvoreno."

Gro srpskog tima godinama igra zajedno, a vrhunac je bilo osvajanje srebrne medalje na EP 2012. u Beogradu. Da li je to prednost "orlova"?

Dragan Škrbić

SK

"Naravno da je dobro ako se igrači znaju i dugo igraju zajedno. Oni jesu godinama deo tima, ali mnogo vremena ne provode zajedno. Primera radi tek 1. januara smo na raspolaganju imali sve igrače i posle tri, četiri treninga i nekoliko prijateljskih utakmica počinje šampionat. Lakše je uigrati ekipu ako se momci dugo poznaju, a u kolektivnom sportu to je najbitnije i bez uigranosti i kolektivnog duha nema uspeha. Problem sa malim brojem treninga imaju sve reprezentacije s tim što neki imaju jake lige i više igrača je zajedno u klubovima. Mi to nemamo, naši su raštrkani po celoj Evropi i teže ih je uvesti u sistem."

Velika rukometna takmičenja su svake zime i za razliku od ostalih sportova održavaju se usred sezone. Da to nije malo preterano?

"Gledajući sa igračke strane naravno da nije lako igrati svake godine, pogotovo zbog termina svetskih i evropskih prvenstava. Osnovni problem je nedostatak vremena za pripreme. Košarkaši su letos imali dva meseca da se pripreme i uigraju. Kod nas to nije slučaj. Lično smatram da za rukomet, koji hoće da se takmiči sa sportovima kao što su fudbal, košarka i odbojka, uopšte nije loše da se velika takmičenja održavaju tako često. Ko je bio zna da je to istinski spektakl i tek tada se vidi koliki rukomet ima uticaj u medijima, kod navijača... Svima je cilj da naš sport napreduje i da se što bolje 'proda'."

Više od tri decenije bili ste aktivan igrač. U karijeri ste promenili devet klubova (Crvenka, Crvena zvezda, Atletiko Madrid, Alzira, Ademar Leon, Hameln, Pivovarna Laško Celje, Nordhorn, Barselona) i osvojili mnogo trofeja. Između ostalog sa Barsom, u kojoj ste 2008. završili karijeru, bili ste prvak Evrope 2005. Gde vam je bilo najlepše?

"Gde god sam igrao, bez neke lažne skromnosti, ostavio sam trag. I na terenu i privatno. Nikad nisam bio nostalgičan i uvek sam se prilagođavao i lako uklapao u novu sredinu. Svi periodi igračke karijere su mi dragi, a mogu da izdvojim neke detalje. Barselona je vrhunski klub, izuzetno organizovan, neki drugi svet u odnosu na sve ono što smo navikli u rukometu. U Ademar Leonu smo se najbolje družili. Od prosečnog kluba napravili smo giganta i ljudi u Leonu i danas cene sve što smo uradili. Ademar je bio ekipica, a posle našeg boravka postao je veliki klub. Pivovarna Laško je u vreme kada sam ja bio u Celju bila najbogatiji klub u Evropi. Mnogo se ulagalo, bili su najpopularnija ekipa u Sloveniji. Ipak, nikad se nisam bolje osećao nego kada sam igrao za reprezentaciju. Kada stojim sa svojih 15 drugara sa kojima sam odrastao i slušam himnu naše zemlje... Znam da me gledaju roditelji, familija i prijatelj i navijaju. Sportskiji osećaj od toga nije postojao."

Čuvena generacija Škrbića, Jovanovića, Peruničića, Butulije, Perića... tri puta u šest godina bila je bronzana, dva puta na svetskom (1999. i 2001) i jednom na evropskom prvenstvu (1996), a veliki uspeh ostvaren je i Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju osvajanjem četvrtog mesta. Da li se slažete da je ta ekipa bila zrela i za najviši domet?

"U sportu rezultat sve pokazuje. Nema - mogao sam. Ako si mogao, zašto nisi? To je očigledno bio naš limit. Na pet takmičenja uzastopno bili smo u polufinalu i to je pokazatelj da smo bili velika ekipa. Kvalitet je ako imaš kontinutit, a mi smo ga imali i to mi je neka uteha što nismo osvojili zlatnu medalju. A mislim da smo mogli."

Nenad Peruničić

Getty Images/Andreas Rentz

Srpski rukomet vapi za ljudima sa imenom i prezimenom. Zašto pored vas nema još nekog bivšeg asa u rukovodećim strukturama?

"Ima mesta za sve i svi koji hoće i mogu treba da se uključe u rad saveza. Za ljude koji hoće da rade i imaju ideju uvek mora da ima mesta. Pogotovo za veličine i moje bivše saigrače koji žele da ostanu u rukometu. Žikica Milosavljević je trener u Bosni i Hercegovini, Dejan Perić je bio selektor, Neđa Jovanović je završio trenersku školu... Da ne spominjem sve ostale. Na Upravnom odboru je predloženo da se obavi razgovor sa svim nosiocima nacionalnih priznanja, da čujemo njihove predloge i ideje. Otvoreni smo za saradnju, sve za dobrobit srpskog rukometa."

Poslednja vaša utakmica u Crvenoj zvezdi ujedno je i utakmica o kojoj se i danas priča. Partizan je u proleće 1993. boljim izvođenjem penala u prepunom "Pioniru" stigao do šampionske titule, a vi ste se od crveno-belog dresa oprostili u suzama?

"Ta utakmica obeležila je našu generaciju i srpski rukomet u celini. O tom meču još svi pričaju. Skoro sam ga ponovo gledao na Jutjubu. Kada me neko pita da li si zadovoljan svojom karijerom, kažem im da sam prezadovoljan jer sam do poslednjeg dana uživao u onome što sam radio, a ako za nečim žalim onda je to što nisam bio prvak Jugoslavije. Posle te istorijske utakmice većina igrača iz oba tima otišla je u inostranstvo. Bez obzira na poraz rado se sećam tog meča. I danas kada se skupimo pričamo o njemu kao da ćemo sutra ponovo na teren," ističe Škrbić i podseća na sudijsku odluku i večitu ranu crveno-belih.

"Kada ja napravim faul na centru, a vi loptu izvedete sa 9 metara onda naravno da je sudijska odluka bila presudna. To kažemo mi iz Zvezde, a oni iz Partizana kažu da su dali gol projektilom Neđe Jovanovića sa centra. Mislim da se nikada neće završiti polemika oko te utakmice."

You Tube

Tri tima iz bivše Jugoslavije bili su prvaci Evrope, Metaloplastika 1985. i 1986, Partizan iz Bjelovara 1972. i banjalučki Borac 1976, dok su posle raspada SFRJ do trona stizali Zagreb 1992. i 1993, Pivovarna Laško 2004. i Vardar 2017. godine. Da li Srbija u dogledno vreme može da ima klub koji će da parira najjačima?

"Nismo uspeli da napravimo moćan klub kao ostale države u okruženju. Savez nema zakonsku mogućnost da daje novac nekom klubu, niti da bude deo organizacije nekog kluba. Naša velika prednost bila bi da imamo ekipu koji stalno igra Ligu šampiona. Znam, u navijački podeljenoj Srbiji nemoguće je odlučiti se između Zvezde i Partizana, ali to ne moraju da bude ni crveno-beli ni crno-beli. Može da bude neki klub koji nije u Beogradu. Ranije smo imali Sintelon, Metaloplastiku, Proleter..."

Mnogo je problema u srpskom rukometu, da li ste optimista?

"Jesam jer vidim da se ovde sport voli, da se rukomet voli. Gledao sam nedavno meč između Metaloplastike i Zvezde i video sam petoricu igrača od 20 godina koji mogu da budu vrhunski rukometaši. Talenta ima koliko hoćeš. Pričam i sa prijateljima iz ostalih zemalja i svi oni vide da ovde ima mnogo talentovane dece. Moj nekadašnji saigrač iz Barselone, danas selektor reprezentacije Saudijske Arabije Fernando Barbito je krajem decembra na pripremama u Beogradu igrao protiv Dinama iz Pančeva. Kaže mi da tamo ima pet momaka koji u svakom trenutku mogu da igraju kod njega u reprezentaciji. To je lepo. Imamo razloga da budemo optimisti," zaključio je Škrbić.

Komentari (2)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Lee

Ovo Škrbić? Pa gde je druga polovina onakve ljudine?

Odgovori 22 2

Fre

I ja se pitam. Ne verujem da ima 49 godina, kao da je juče igrao

3 0

* Sva polja su obavezna

Baraž za SP: Renovirana Srbija sa +7 ide u Portugal

Baraž za SP: Renovirana Srbija sa +7 ide u Portugal

Renovirana rukometna reprezentacija Srbije u niškom "Čairu" pobedila je selekciju Portugala sa 28:21 u prvoj utakmici baraža za plasman na Svetsko prvenstvo 2019. godine.

"Prozivali bi me i u Hrvatskoj, ali vodio bih Srbiju"

"Prozivali bi me i u Hrvatskoj, ali vodio bih Srbiju"

Reprezentacija Srbije je bez selektora, legendarni Nenad Kljaić je bez posla. Poslednji angažman imao je u reprezentaciji Saudijske Arabije, a kada bi dobio ponudu da sedne na klupu srpskog tima rado bi je prihvatio.
Loading...