Iz Bijelog Polja, preko Beograda i Istanbula do mesta među odabranima. Osvajao je titule sa Partizanom, Efesom i reprezentacijom Jugoslavije, delio postolje sa Divcem, Đorđevićem, Bodirogom, Rebračom, Stojakovićem, Tomaševićem... Učio od Željka Obradovića, Duška Vujoševića, Nejta Mekmilana...

Predrag Drobnjak je u intervjuu za Sport Klub pričao o najlepšim godinama u Partizanu, šansi koju mu je 1992. ukazao Obradović, odlasku u Sijetl i saradnji sa legendama Gerijem Pejtonom i Rejom Alenom, današnjim trendovima, kopi/pejst košarci, dominaciji državnog tima, ali i trojci u večitom derbiju 2007. godine, koja mu je, ispostaviće se kasnije, u velikoj meri obeležila karijeru.

Krenimo redom, od 1990. godina i dolaska Duška Vujoševića u Bijelo Polje.

Povezano

Milojević za SK: Prošlost nas više ne opterećuje

Skener

30. dec 2018

Skener

30. dec 2018

Micić za SK: Rekao sam Saletu još 2014…

Skener

29. dec 2018

Skener

29. dec 2018

„Imao sam 15 godina kada je Vujošević došao da razgovaramo o mom prelasku u Partizan. S obzirom na to da sam još bio dete složili smo se da je prerano i da bi trebalo da ostanem u Bijelom Polju još nekoliko godinu da sazrem i kao osoba i igrački. Ispostavilo se da je to bio pravi potez. Za te dve godine u crnogorskoj ligi prilično sam profitirao i sazreo igrajući sa starijima od sebe. Iz Partizana su se javili 1992. i rekli: „Hajde da završimo ono što smo se dogovorili.“ U međuvremenu sam dolazio na nekoliko turnira sa mlađim ekipama. U avgustu 1992. sam došao u Partizan posle najvećeg uspeha u istoriji i osvajanja Evrolige, ali i nažalost pred početak sankcija, tako da naredne tri godine nismo igrali međunarodna takmičenja,“ kaže Drobnjak, koji je u prvom mandatu u Humskoj proveo šest godina i osvojio tri titule i dva Kupa Jugoslavije.

„Šta je bilo najupečatljivije? Svakako napredak od nekog klinca u prvoj sezoni i borbe za minute koje sam dobija od Željka Obradovića, kasnije skidanja za prvi tim, do poslednje sezone kada sam sa Dejanom Tomaševićem igrao bukvalno 40 minuta. Naravno, osvajanje titula i na kraju krajeva odlazak na Fajnal-for Evrolige 1998. obeležili su taj period. Za učinak na završnom turniru postoji žal, iako je način na koji smo otišli, ne mogu da kažem bio čudan, ali srećan jeste, zato što smo tokom sezone bukvalno preživljavali da ostanemo iznad linije i plasiramo se u Top 16. Na kraju smo odigrali fenomenalno osminu finala i četvrtfinale sa Olimpijakosom i CSKA i otišli u Barseloni. Na Fajnal-for smo otišli super zadovoljni što smo tamo i realno prilično loše odigrali polufinale sa Kinderom.“

Sa Partizanom se rastao u leto 1998. i njegova prva inostrana stanica bio je Efes. Bogat klub, finansijski možda i najstabilniji u Evropi, ali nešto je nedostajalo. I danas nedostaje… Dva puta je za tri sezone u Istanbulu učestvovao na Fajnal-foru elitnog takmičenja, a 2001. usledio je odlazak u Sijetl Supersonikse.

„Vašington me je draftovao 1997. godine, ali da se ne vraćam na neke detalj. Ja sam očekivao da ću biti draftovan od neke druge ekipe, ali su se desile neke stvari sa Partizanom i od toga nije bilo ništa. Posle drafta vratio sam se i još godinu dana bio u Humskoj. Kasnije je bilo kontakata sa ljudima iz Vašingtona, jednom sam i išao u prestonicu SAD, ali bio sam pod čvrstim ugovorom sa Efesom. Kasnije sam saznao da su me ljudi iz Sijetla gledali na Fajnal-foru u Parizu i posle mojih dobrih igara kontaktirali Vizardse i insistirali da me dovedu. Pred dratf 2001. u nekom trejdu završio sam u Sijetlu. Na kraju sam se odlučio da odem u NBA,“ priseća se.

*Sve ekskluzivne intervjue i tekstove iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE

Životni san nije mu bio da ode po svaku cenu preko Atlantika, ali otišao je i to u tim čiji je zaštitni znak i danas Geri Pejton.

„Geri je na terenu stvarno bio super. Izuzetno je bilo igrati sa njim. Čovek koji je nesebičan, koji hoće da vam doda loptu kada ste sami, koji hoće da igra za tim. Izuzetna odbrana, izuzetan igrač. U tom trenutku u top 10, 15 u NBA nema nikakve dileme. Što je bilo važno za mene, ja sam uspeo da se izborim za značajnu minutažu, pogotovo u drugoj godini, kada sam bio u startnoj petorci i igrao 27, 28 minuta u postavi sa Pejtonom, Rašardom Luisom, Brentom Berijem. Nisam se družio sa Gerijem van terena, ali imali smo dobar odnos. Sreo sam ga pre nekoliko godina na Ol-staru u Hjustonu, super se pozdravili, popričali… Maksimalno je srdačan bio. Za Pejtona je važilo da je prek na terenu, da ulazi u svađe, ali ja to nijednog trenutka nisam primetio za godinu i po dana u Soniksima. Najviše sam se, ne računajući Vladu Radmanovića, sa kojim sam bio nerazdvojan, družio sa Berijem i Kelvinom Butom. Sa njima se i danas čujem.“

Godinu i po dana sa Pejtonom i potom pola sezone sa još jednom legendom – Rejom Alenom, najboljim trojkašem u istoriji NBA lige.

„On je već sedam godina bio u Milvokijku i već je bio veliki igrač, sa Semom Kaselom i Glenom Ribisnonom činio je „veliki trio“ Baksa. Njegovim dolaskom promenio se stil igre Sijetla. Umesto sa Pejtonom i Luisom, koji su voleli da igraju na niskom postu, igrali smo mnogo brže i to je bila preteča ovog današnjeg „smol bola“, gde sam ja na pet, Radmanović na četiri, plus Alen, Luis i Beri. Mnogo se trčalo i šutiralo. Promenio se način igre i možda je to najupečatljivije iz tog perioda saradnje sa Rejom Alenom.„

U to doba najjača liga sveta imala je visoke, snažne i brze centre, koji su igrali leđima i oko kojih se gradila filozofija većine timova. Drobnjak jednog ‘teškaša’ posebno ističe.

„Jeste, to je tačno, drugačija se košarka igrala. Danas se NBA uglavnom fokusira na bekove, bekovi su najbolji igrači u ligi, a centri su zaduženi samo da trče, da postavljaju pik i idu ka obruču, na neka lob dodavanja. Tada se igra bazirala na centrima i svi klubovi su imali dominantne visoke igrače, od Šekila O’Nila, Dejvida Robinsona, Tima Dankana, Alonza Morninga, Patrika Juinga, Hakima Olajdžuvona, Vlada Divca… Fizički je najteže bilo igrati protiv O’Nila, tu nema nikakve dileme. Nestvarna, nestvarna fizična snaga, okretnost, brzina, visina… Samo čekate iza i neku stranu pomoći. Možda je najteže bilo igrati protiv San Antonija, protiv Robinsona i Dankana, kada su u paru na terenu. Sa jednim i nekako uspete da se izborite, ali sa dvojicom je bilo skoro nemoguće. Sa ostalima je i moglo da se igra,“ tvrdi 43-godišnji Drobnjak.

Posle rastanka sa Soniksima po sezonu je proveo u LA Klipersima i Atlanti, a u julu 2005. godine odlučio je da prihvati ponudu tadašnje Taukeramike (Baskonija) i vrati u Evropu. Ubrzo je zažalio, a i danas sebi teško može da oprosti što nije ostao u NBA.

„Tako se izdešavalo. Imao sam ponude da ostanem u NBA, ali sam se odlučio da ioem u Taukeramiku. Sad, iz ove perspektive to izgleda kao pogrešna odluka, ali u datom momentu morate da donesete neku odluku. Sad kad gledam vidim da sam pogrešio, ali lako je reći neke stvari koje su se desile i biti general posle bitke. Tako se izdešavalo, mislio sam da je u tom trenutku prava stvar bila da se vratim i igram Evroligu, ali nije bilo kako sam zamišljao. Tako je ispalo i žala za tim nema.“

Sijetl od 2008. nema klub u najjačoj ligi. Godinama se spekuliše o mogućnosti da Kišni grad ponovo dobije NBA franšizu, a poslednja u nizu je pretnja vlasnika Finiksa Sansa da će klub preseliti u Sijetl ukoliko grad ne obezbedi novac za izgradnju nove dvorane.

„Bila je priča sa Nju Orleansom, pa priča sa Kingsima… NBA ima 30 timova, kako će da se prebace na 31? Pominje se i Las Vegas, a da li će neki klub da se preseli stvarno ne znam. Da Sijetl želi i hoće tim u NBA to nema nikakve dileme. Da ljudi vole košarku, takođe, nema nikakve dileme. Na kraju krajeva Sijetl zaslužuje klub u NBA. Sijetl je jedan od najmoćnijih i najbogatijih gradova u Americi. U njemu se nalaze Amazon, Majkrsoft, Boing, Starbaks, dakle, mnoge najveće američke kompanije. Pored Sihoksa i Marinersa u bejzbolu, Sijetl će od 2021. imati ekipu u hokeju i ostaje im još samo košarka. Problem je nastao kada je NBA zahtavala da se dvorana renovira ili gradi nova. Grad nije hteo da uloži novac, nastao je kratak spoj i već 10 godina Sijetl je bez ekipe u NBA.„

U poslednje tri godine Drobnjak je skaut Sakramento Kingsa. Mnogi kažu da je to posao iz snova, ali samo oni koji su ‘unutra’ znaju koliko vremena, truda i posvećenosti iziskuje danonoćno skeniranje igrača.

„U kontaktu sam svakodnevno sa različitim ljudima iz Kingsa, sa kolegama skautima, sa direktorima skautinga… Nema tu tajni, gledate utakmice, dajete neko mišljenje i analizu kako vidite pojedine igrače i na kraju se donosi odluka, ako govorimo o draftu, koji košarkaš će da se izabere. Svaki klub ima svoju politiku i gleda šta mu je potrebno. Generalno u sportu neko nam se sviđa više ili manje, nekoga ne volimo, neko nam se ne sviđa kako igra… Kada je draft u pitanju svi donose neki sud i iznesu ideje i na kraju svi zajedno donesemo odluku i izaberemo igrača.„

Drobnjak je na prethodnom draftu bio u kancelariji Kingsa i sa generalnim menadžerom Vladom Divcem, njegovim asistentom Predragom Stojakovićem i nekolicinom ljudi iz skauting tima učestvovao u donošenju odluka. Peđa nam je približio kako je biti deo draft ‘ludila’.

„Nije to trenutak, priprema se mesec, dva… Rade ljudi, gledaju, obsevriraju, prave se liste i skautinzi i donosi se odluka. Nije to kao mi dođemo tamo i u jednom trenutku kažemo: „E sad ćemo ovo“. Sve se to priprema. Koliko ljudi ima? Sve zavisi od timova, 15-20. Skauti, generalni menadžeri, asistenti generalnih menadžera… Svako ima svoje zaduženje, svako pričao o svojim domaćim zadacima koje je radio tokom godine. Pričate, pitaju vas za nekog igrača, kažete svoje mišljenje, zna se unapred koji igrači dolaze u obzir, koji bi mogli da budu izabrani, koji vam se sviđaju. Trejdovi su van mog domena. Generalni menadžeri i vlasnici klubova razgovaraju sa klubovima ko šta nudi, ko šta daje, ko je šta napravio u svojoj glavi i šta mu treba. To traje dan, dva, ali pripreme traju duže.„

Posle odluke Finiks Sansa da sa prve pozicije draftuje Diandrea Ejtona, mnogi su bili ubeđeni da će Adam Silver saopštiti da su se Kingsi odlučili za Luku Dončića. Međutim, komesar lige je pročitao ime Marvina Beglija sa prestižnog Djuk univerziteta.

„Ne znam šta bih mogao da kažem, a da ne ulazim u neku dublju analizu. Jednostavno, takva je bila odluka i videćemo ko je bio u pravu. Ne sad, nego u narednih pet, šest godina. Ne možemo na osnovu nekoliko meseci da donosimo sud. Mislim da ne bih smeo da kažem zašto su se odlučili za Beglija, a ne za Dončića. Desilo se.“

Begli u prvoj NBA sezoni prosečno beleži 12.7 poena, 6.1 skokova i 0.9 asistencija, dok se Dončić već nametnuo kao lider Mavsa sa 19.5 poena, 6.6 skokova i 5 asistencija po utakmici. Ipak, Kingsi su sezonu počeli iznad svih očekivanja.

„Prvi put od sezone 2004/05. Sakramento je na božićni dan u Americi imao iznad 50 odsto pobeda i poraza. Igraju dobro, dobro guraju, nadamo se da će da potraje što duže, do kraja sezone. U NBA je teško igrati, uvek možete da upadnete u loš ritam, u seriju gostovanja protiv teških protivnika i vežete šest, sedam poraza. Morate da imate što manje neuspeha u nizu, to su stvari koje mogu da vas ostave u borbi za plej-of,“ poručuje Drobnjak, koji je u NBA ligi odigrao 278 utakmica sa prosekom od 7.9 poena, 3.5 skoka i 0.8 asistencije.

U sezoni 2006/07. bivši reprezentativac se vratio u Partizan, kod trenera koji ga je 16 godina ranije pronašao u Bijelom Polju. Crno-beli su te sezone prvi put osvojili ABA ligu i kasnije prvenstvo Srbije, a o čuvenoj Drobnjakovoj trojci iz auta u finalu plej-ofa protiv Crvene zvezde i danas se priča.

„Ja kao da ništa nisam igrao osim što sam šutnuo tu trojku. Svi me pitaju za to i svi pričaju o tome. Ta trojka nije bila presudna, a nisam je ni šutnuo iz auta. Pitanje je da li sam sa obe noge bio na parketu pre nego što je lopta došla do mene. Pokušavao sam ljudima da objasnim u čemu je razlika. U košarci kad ulaziš iz auta moraš sa obe noge da budeš na terenu, to su delići sekunde koji ne mogu ni da se vide. To je bila prva utakmica, realno bili smo mnogo bolji od Zvezde i mi bismo to bez ikakvih problema dobili. Zvezdu smo sledeću utakmicu pobedili sa 20 razlike, treći meč je bio bez veze, a četvrtu smo ih ponovo dobili sa 20 razlike na njihovom terenu. Bili smo bolji i osim što bi oni poveli sa 1:0 nemam nikakvu dilemu da bismo seriju završili u našu korist,“ kaže Drobnjak i potom ističe još jedan detalj koji je usmerio Partizanovu uspešnu sezonu.

„Meni su, iskreno da kažem, drage dve trojke u Zagrebu protiv Cibone u polufinalu Jadranske lige, koje su Partizanu trasirale put da prvi put posle 17 godina pobedi Cibonu u gostima i kasnije osvoji titulu. Te trojke su možda ekvivalent toj trojci protiv Zvezde.„

Podvlači Drobnjak da mu je svaka titula draga na svoj način.

„Sve četiri, tri u prvom naletu i četvrta, zbog te trojke najmopinjanija. Ima titula kada smo gubili 2:0 od BFC iz Beočina kada smo napravili preokreti i pobedili 3:2 u sezoni u kojoj je ekipa koja osvoji titulu prvi put posle sankcija direktno dobijala mesto u Evroligi. I ta titula je značajna.„

Tri velika takmičanja i tri osvojene zlatne medalja Drobnjakov je bilans u dresu sa državnim grbom. Svetska zlata 1998. i 2002. i evropsko 2001. obeležili su godine jugoslovenske dominacije.

„Najviše mi je žao neuspeha na Olimpijskim igrama u Sidneju i Atini. Tada smo imali ekipu da osvojimo zlato. U oba slučaja presudili su unuštrašnji nemiri i unutrašnji sukobi. Ne bih sad da se vraćamo na to i ne bih da pričamo o tome. Ključna stvar su bili unutrašnji problemi koji su prouzrokovali te dve neosvojene medalje. Kontinuitet je postojao i ranije, reprezentacija iz 1995, 1996. i 1997. bez dileme je bila najbolja u Evropi. Sa Divcem, Paspaljem, Đorđevićem, Danilovićem, Savićem, tu se pitanje osvajanja zlatne medalje nije ni postavljalo. Posle taj prelaz 1998. preuzimanjem glavnih rola od Bodigore i Rebrače dominacija je nastvaljena, a 2001. potpuno druga reprezentacija je u Istanbulu igrala možda i najdominantniju, najlepšu i najbolju košarku, gde smo dobili sve ekipe sa više od 10 razlike.„

Drobnjak napominje da mu se današnji stil igre ne dopada, pogotovo što centri ne mogu da dođu do izražaja.

„Ja ne volim kopi/pejst. Pojavi se jedan igrač u NBA i svi sada forsiraju šut za tri poena. To je sada ključno oružje u NBA. U Evropi su verovatno sa pojavom Kajla Hajnsa počele da se traže ‘andersajz’ petice od dva metra koji nemaju napadački uticaj i sve se svelo da može da igra pik en rol, da može da trči i preuzme. Prave petice su izgubile značaj i svi su bili u potrazi za novim Hajnsom. Pojavili su se Brajant Danston, Otelo Hanter… Smatram da svaka ekipa treba da ima svoj identitet, da gradi igru, da trener i čitav tim imaju svoju igru, da se zna da se igra sa dve petice, ili sa pet malih, ali jednostavno da je to timski identiten i da ne mora neko da se kopira. To je stvar koja meni smeta i koja ne bi trebalo da se radi na taj način.„

Zanimljivo je Drobnjakovo mišljenje i o brojnim idejama o promeni pravila i unapređenju igre, kao i o eventualnom uvođenju linije za četiri poena.

„Mislim da bi to bilo previše. Onda možemo da idemo i sa linijom od pet poena, da šutiramo od koša na koš. Igra bi izgubila na draži. Mislim da bi bilo previše glupo jer kada bi se uvela linija za četiri, pretpostavljam da bi postojala grupa igrača koja bi samo pokušavala da šutira za četiri poena. Ljudi vole da gledaju košarku i treba da ostane ovakva kakva jeste. Ne traba da izmišljamo toplu vodu i novitete koji nisu baš dobri za košarku.„

„Nisam pobornik ovakvog evroligaškog sistema takmičenja, koji je već poluzatvoren. Ne volim licence. Rezultati su jedino merilo. Ovo što igraju svi sa svima je neizvodljivo u Evropi, teško je za igrače i dešavaju se velike povrede. Ne treba da kopiraju NBA, već fudbal u Evropi, da svi igraju i imaju šanse. Da li mislite da bi Crvena zvezda bila u zatvorenoj Ligi šampiona i da li bi imala priliku da pobedi Liverpul i igra nerešeno sa Napolijem da je kao u košarci liga zatvorena? Ne bi imala. Neke zemlje će da dignu ruke od košarke zato što ne mogu da igraju Evroligu.„

Ne želi mnogo Drobnjak da priča o dometima reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu, ali nema dilemu da su Đorđevićevi Orlovi u samom vrhu.

„O tome ćemo moći da pričamo tokom leta. Vrlo je teško reći dok ne bude žreb i dok se ne vidi ko će sve biti spreman. Srbija ima izuzetne igrače i tu nema nikakve dileme. Sa Jokićem, Bogdanovićem, Teodosićem, Bjelicom, Miltunovim, Lučićem, Jovićem… Izuzetan sastav kadar da dođe do finala,“ dodao je i osvrnuo na (ne)igranje Nikole Jokića.

#related-news_0

„Pojavljuje se veliki broj raznoraznih otkaza i to je kod nas možda specifičnije i najviše se odražava. Imate pozitivne primere u Španiji, gde braća Gasol igraju konstantno, Francuskoj, gde je Parker igrao sa 36 godina… Smatram da su reprezentacije značajne i da publika voli da ih gleda. Detalj da su sve dvorane u kvalifikacijama bile pune dovoljno govori. Publika voli da gleda svoje reprezentacije. Možete da zamislite da su igrali svi najbolji igrači kolika bi tek bila gledanost.“

Sa Partizanom smo počeli, sa Partizanom da završimo, odnosno dolaskom Andree Trinkijerija u klub iz Humske.

„Ljudi rade i u Partizanu su procenili da im je Trinkijeri dobro rešenje, objasnili mu šta žele i kakvi su planovi. On je prihvatio i to je to. Za ove naše standarde i iz naše perspektive izgleda kao da je iznenađenje jer je čovek vodio Bamberg, Uniks i grčku reprezentaciju i stekao reputaciju velikog trenera. Iz naše perspektive izgleda čudno da jedan trener iz Evrolige dođe u Partizan koji muku muči poslednjih godina da se dočepa i Evrokupa, a ne Evrolige. Morate Trinkijerija da pitate koji su njegovi razlozi za prihvatanje Partizanove ponude,“ istakao je Drobnjak, koji je pored pomenutih klubova igrao još u Đironi, Bešiktašu, PAOK i Iraklisu u kome je 2011. završio karijeru.

Drobnjak je otkrio i koje su mu titule sa Partizanom najdraže, ko je najbolji teniser među košarkašima, pričao je o Dejanu Bodirogi, relaksaciji uz utakmice NFL šampionata, odličnoj saradnji sa Nejtom Mekmilanom u Sijetlu, viziji trenera Njujork Niksa Dejvida Fizdejla koga poznaje iz vremena provedenog u Atlanti…

U video prilogu pogledajte ceo intervju sa Predragom Drobnjakom.