Sarah Crabill, Getty Images Sport

Branimir Smilić

08.01.2019 | 20.00

Kako sam 'ukrao' Pekovića i zašto sam 'poklonio' Jokića

Jedan je od stubova srpske košarke, iako je daleko od glavne scene. Bio je odličan igrač, danas je sjajan trener i još bolji pedagog. Pravičan je, njemu roditelji veruju, njegova reč i procena imaju težinu i sve će vam dati osim obraza.

Žarko Vučurović

SK

Žarko Vučurović

Prošlog leta je posle ko zna kog poziva prihvatio ponudu Partizana da bude koordinator mlađih selekcija, ali nije želeo na cedilu da ostavi svoj Radnički. Ostanak na Crvenom Krstu bio mu je jedan od osnovnih uslova da dođe u Humsku. Danas je nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Žarko Vučurović angažovan i u Partizanu i u Radničkom.

Pedesetosmogodišnji Vučurović je za Sport Klub pričao o tome kako je došao do Nikole Pekovića i od njega napravio jednog od najboljih centara u Evropi, propalom dogovoru sa Nikolom Jokićem, sjajnoj generaciji koja nije dočekala da se dokaže u Hemofarmu, komplikovanom odnosu sa ambicioznim roditeljima, pogubnosti ranog odlaska dece iz Srbije, saradnji sa Andreom Trinkijerijiem...

"Kako radim i u Partizanu i u Radničkom? To je faktički isti rad. Napravili smo takav plan da uklopim i jedno i drugo, a rad sa decom je rad sa decom. Nemam problema što se tiče organizacije vremena. Ujutro je Radnički, posle toga je Partizan i uveče eventualno neka utakmica ukoliko postoji dete koje hoću da pogledam i na koje hoću da obratim pažnju. Vikend je obično malo zgusnut. Igraju se utakmice, pa treba da stignem i tamo i ovamo. Ali, stižem, tako da sam zadovoljan kako sve funkcioniše i na jednoj i na drugoj strani," ističe neumorni Vučurović.

Proces 'stvaranja' igrača nije nimalo jednostavan. Potrebno je mnogo strpljenja, pažnje, ljubavi, progutanih 'knedli'...

"Prvo se kreće od selekcije i biraju se deca koja mogu da razumeju i sa kojima možete da nađete zajednički jezik. Kada kažem 'deca', mislim i na porodicu koja prati to dete, da roditelji veruju u ono što možete da pružite i da je to najbolje za njihovo dete. Što se tiče same dece, svako dete mora da se gleda kao da je vaše. Mora da se obrati pažnja na svaki detalj; da li ide u školu, kakav je đak, da li izostaje, zašto izostaje, da li se povredio, kako se povredio. Telefon može da zvoni bukvalno 24 časa. Ako se neko javi u 11 uveče da ima temperaturu, odmah se ide i reaguje se. Faktički morate da ih gledate kao svoju decu," ističe Vučurović i otkriva deo tajne zašto roditelji baš njemu poveravaju svoju decu.

"Od kada sam počeo da se bavim ovim poslom vremena su se promenila i okolnosti u društvu su se promenile. Donekle mogu da razumem roditelje, ali sve je teže ubediti ljude u iskrenu priču zato što imamo mnogo neistine na mnogo strana, posebno u mlađim selekcijama. Mnogo ima škola košarke, protiv kojih nemam ništa jer je to neminovnost današnjeg vremena. Ali, mi smo izgubili snagu u radu sa mlađim selekcijama kada su klubovi izgubili snagu. Čim su krenule da se plaćaju članarine i komercijala, izgubili smo neke selekcije. Sve je teže. Roditelji iz najboljih namera ne znaju kome da veruju, a ako nemaju pravog sagovornika koji će da ih uputi u nešto u šta se ne razumeju, onda se dešava da dete za godinu i po dana promeni tri, četiri kluba. Tim selidbama se traći talenat koji dete poseduje, nema kontinuiteta u radu, treneri ne mogu da zapaze šta treba, a šta ne treba. Ko se malo bolje raspita i upućen je u priču, sa velikim poverenjem mi poveri dete jer zna da neću da obećam nikome ništa ako ne mogu da stanem iza toga. To je pravilo kojim se vodim od početka svog rada. Ako je neki igrač doveden kod mene kao pionir ili kadet i kod mene je dve-tri godine i ako ne vidim unapred dve, tri godine da mogu da ispunim ono što sam mu obećao i ne mogu da uradim to što sam naumio, onda ne preuzim odgovornost. Ne pričam prazne priče da bih ga doveo negde, da bi on posle godinu i po dana otišao nezadovoljan. Samo ako imam prostora i neki klub koji će da stane iza mene, onda dovedem to dete i mogu da mu se posvetim sto odsto. Tada mogu da kažem neku procenu gde bi on trebalo da bude i gde će biti."

Lazar Vasić, Nemanja Popović, Lazar Živanović, Đorđe Pažin

fiba.basketball

Nije tajna da deca imućnijih roditelja često šansu dobijaju 'preko veze'. Priznaje Vučurović da mu je novac nekoliko puta nuđen.

"Pripadam generaciji koja je igrala košarku u nekom drugom vremenu. Neki roditelji misle da ako imaju novca mogu da urade šta su naumili sa svojim detetom i nažalost mnogima to i uspeva. Upravo zbog toga što su klubovi izgubili snagu i ne mogu da svoje mlade selekcije drže bez članarina roditelji će uvek da nađu neki klub gde će da pokriju nekoliko članarina, da plate dresove, što su sitnice koje školama košarke i ljudima koji drže male klubove znače. Roditelj, dakle, od početka pravi grešku prema svom detetu. Ja sam nekoliko puta tokom karijere imao ponude te vrste, ali ko me zna, a vi možete da mi verujete ili ne verujete na reč, zna da to dete od tog trenutka više nije bilo kod mene. Mene je interesovalo samo da li je to dete za moju sredinu i to mi je bila jedina vodilja pri selekciji. To je jedino što ima smisla."

Vremena su se promenila, pa samim tim i deca koja su svakodnevno izložena brojnim spoljašnjim uticajima. Vučurović je svestan da mora da ide u korak sa vremenom i da, koliko je u njegovoj moći, zaštiti golobrade mladiće.

"To je sada jedna papazjanija od društvenih mreža i svega ostalog. Statistika, na primer, ako se ne vodi službeno za zapisničkim stolom, nego roditelji ili menadžeri vode sa strane... Niti oni realno znaju koliko su dali koševa, niti šta treba na sledećoj utakmici da urade. Nemam ništa protiv menadžera, oni su deo sporta. Ima i njih raznih, kao što ima raznih trenera i razne dece. Drugi i treći ešalon menadžera ulazi u priče sa roditeljima i obećava im svašta i ljudi koji se manje razumeju poveruju u sve to. Ne znam da li to isprate novcem, ali svakako najveću štetu u svemu tome imaju deca. Deca su u današnje vreme, u odnosu na selekciju koja se ranije pravila, prezaštićena. Današnja deca ni za šta nisu kriva. Kada sam svojevremeno bežao iz škole, znao sam za posledice onoga što sam uradio. Nikad neko drugi nije bio kriv za moje roditelje, već isključivo ja. To su moji postupci, ja sam bio kriv i snosio sam posledice. Današnje dete bilo šta da uradi, da li mu se ne sviđa trener, da li mu je neko rekao nešto, ode kući, ispriča šta se dogodilo i nikada nije krivo. Uvek je kriv trener koji ga ne voli, koji gura nekog drugog..."

"Misleći da je njihovo dete bolje od drugih, roditelji se iz ovog ili onog razloga odlučuju za odlazak u inostranstvo. Svi su otvorili granice i oni bez izuzetka biraju taj put. Kao što kod nas dolaze deca iz Republike Srpske, Crne Gore ili Makedonije, tako naša deca idu u Evropu. To je moglo da se nasluti još kada je Muta Nikolić osvojio juniorsko svetsko zlato u Novom Sadu, kada su igrali Katnić, Mačvan... Tada smo još razgovarali i ni sam ne želeći da verujem u to, rekao sam da će za desetak godina doći do toga da nam cela mlada, juniorska ili kadetska reprezentacija dolaze iz inostranstva. Nažalost, to se obistinilo i to je nešto sa čime moramo da živimo. S druge strane, klubovi koji imaju neku snagu i moć, moraju da rade mnogo ozbiljnije, a to znači da moraju da imaju kontinuitet. Da roditelji i menadžeri prepoznaju to i da talentovano dete ostane u Srbiji. Ja garantujem da ni u Španiji, ni u Italiji treneri nisu bolji. Nije mi jasno zašto odlaze. Mnogo njih ode, a zanemarljiv je broj dece koja isplivaju do vrha. Iščupati nekoga iz prirodne sredine i pustiti ga sa toliko godina, to je za mene, kao roditelja pre svega, iluzorno."

Vučurović je pre više od decenije pitao roditelje zašto decu šalju u inostranstvo, isto ih pita i danas, ali valjan odgovor nije dobio.

"Upravo o tome se radi. Jedno vreme, pre okvirno deset, petnaest godina, jedna grupa ljudi je vodila decu u Sloveniju. Postavio sam pitanje nekim roditeljima koji su se opredelili za Sloveniju, a ne za Vršac i Hemofarm, koji je bio ozbiljan klub i fina sredina: 'Koji naš igrač se vratio odande?' Nisu znali odgovor, ali su se ipak opredelili za Sloveniju. Taj mali je bio talentovan, ali nije postao košarkaš. Ja mislim da je mnogo veće šanse da postane igrač imao da je ostao blizu svoje kuće, u tom mirnom Vršcu, da je trenirao kako je trebalo da trenira, da je išao u školu najnormalnije, da je imao prirodno okruženje i svoje drugare. Gde god da ode, tamo je stranac. Može i da ima njihove papire, ali je stranac - stranac u glavi, stranac u mentalitetu i mnogim drugim kriterijumima. Problem je što roditelji sami prave tu grešku, a posle ne znaju kako da se iščupaju. Da li će majka da živi sa njim ako je mnogo mlad, ili će tata da ide sa njim, a mama će da ostane ovde sa drugim detetom. To je već socijalno pitanje i drugi ljudi, pametniji od mene, bi trebalo da daju odgovor na tako nešto."

Jasno je Vučuroviću da uvek ima izuzetaka, a poslednji primer je Luka Dončić, koji je vrlo mlad iz Slovenije otišao u Real Madrid i posle osvojene Evrolige odlučio se za odlazak u NBA i već sa 19 godina je velika zvezda.

"Uvek ima izuzetaka. Kao što je Dejan Bodiroga otišao u Italiju i postao nešto. Ali isto tako Sale Đorđević nije otišao nigde, Predrag Danilović je bio ovde, taj Nikola Jokić je bio ovde, da više ne nabrajam. Mnogo više je momaka koji su stasali ovde i otišli u inostranstvo, nego što je ovih drugih. Iako su kao ekstemno talentovani odlazili u inostranstvo, nisu stigli do tih visina."

Vučurović je 'napravio' Nikolu Pekovića, Nikolu Milutinova, Luku Mitrovića, Nemanju Dangubića, Dejana Davidovca, Luku Anđušića, Dragana Apića... a igrom slučaja ostao je bez Nikole Jokića. Objašnjava kako je ispustio najboljeg igrača Denver Nagitsa.

"Jokić je jedna moja, ne tužna priča... Imali smo dogovor sa Jokićem da dođe u Hemofarm i u tom momentu godišta 1993. i 1994. su bila izvanredna. Ja mislim da je to bila najbolja generacija u Evropi. Kažem, bio je napravljen dogovor sa Nikolom da dođe u klub, međutim, tada već nije bio Hemofarm, već Vršac. Kasnije kada sam došao u Vizuru, snimali smo neku reklamu i Jokić me u jednom momentu pita: 'Čika Žare, što ja one godine nisam došao u Vršac?' Rekao sam mu da je moja procena bila da je to, nažalost, gotova priča i on je otišao u Megu jer je Miško Ražnatović njegov menadžer. Sa Jokićem bi Hemofarm imao izvanrednu i sledeću generaciju. Faktički on bio igrao sa Milutinovim, tu bi bio i Apić i sa momcima rođenim 1995. i 1996. Bursaćem, Karadžićem, Beslaćem... Hemofarm bi u kontinuitetu imao igrače iz svog pogona jer smo bukvalno zatvorili ciklus. Međutim kada smo došli do toga da ti klinci uđu u prvi tim i da iz mlađih kategorija dolaze igrači, dogodio se raskid saradnje sa Hemofarmom. To je priča o Jokiću, ali gde god da je otišao on bi bio tu gde jeste. On je takav i to je to."

Vučurović je bio prvak Srbije sa juniorima Atlasa 2004. i treći na prvenstvu Srbije i Crne Gore. U igri tima iz Novog Beograda sve se vrtelo oko Nikole Pekovića, koji je slučajno završio baš u rukama čoveka koji mu je trasirao put do neslućenih visina.

"Verovao sam u Nikolu. Sada kada pričamo o tome, neko će možda da kaže da je to naknadna pamet, ali nije. Imao sam interesantnu ekipu, ali nisam imao visokog igrača koji može da sve izniveliše. Tražio sam ga i dobijem informaciju da jedan mali iz Crne Gore treba da dođe na probu u Crvenu zvezdu i u Hemofarm. Ja sam pitao da li mogu da se napravim blesav, kao da ne znam to, i da izvedem 'baj pas'. Pozovem ga da dođe u goste u hotel Putnik da odradi sa mnom dva jutarnja i dva večernja treninga i posle neka ide u Zvezdu na probu ili gde je već naumio. Pristali su. Odradili smo treninge i odmah sam otišao u klub i kazao im da samo treba da se dogovore. Peković je otišao u Zvezdu na probu i kako mi je pričao trčali su na Kališu i on se vratio sutradan. Pitao sam ga zar ne ide u Hemofram, a on kaže: 'Ne'. Zvao je tatu da dođe, seli smo i dogovorili se. U Hemofarm nije ni otišao na probu, a u Zvezdi su rekli da imaju takvih od 2.10 koliko hoće i u tom momentu nisu prepoznali njegov talenat. Retkost je da se dete koje dođe iz unutrašnjosti istog momenta postavi na pravo mesto. Saigrači su ga u startu prihvatili kao ravnog sebi, a vrlo brzo i kao lidera i nosioca ekipe. On je juniorsku ligu odigrao izvanredno. Kada sam pričao ljudima o njemu, nisu mogli da veruju," ističe Vučurović i nastavlja:

You Tube

"Luki Pavićeviću, koji je došao za prvog trenera u Atlasu, rekao sam da pogleda Nikolu, a on mi kaže da je to ipak klinačka košarka. Kažem mu: 'Vidi, Luka, u zavisnosti od toga koga budeš doveo za prve opcije, ovaj mali će ih pojesti. Da li za tri meseca, ili šest meseci, ali ja ti garantujem. Stojim iza toga'. To može Luka da posvedoči, kao i njegov asistent Finac Miljković. Imao sam toliko poverenje u njega i kada sam otišao u Avala Adu i on je trebalo da ide sa mnom. Da sam bio sebičan i tip bezveze ja bih ga uzeo na pozajmicu, međutim, rekao sam hajde na dvojnu. Otišli smo zajedno na pripreme i Luka ga posle drugog treninga faktički više nije vratio. Peković je odigrao nekoliko utakmica za Avala Adu i ubrzo je postao prvi igrač Atlasa. Kada je otišao u Panatanaikos, došao je neki novinar iz Grčke i tražio me je da uradimo intervju. Kada me je pitao da li mislim da Nikola može igra u NBA, odgovorio sam da je jedino pitanje da li je iz Partizana odmah trebalo da ode u NBA, ili iz Barselone, Reala ili Panatanaikosa. Nije se postavljalo pitanje da li je on igrač za NBA. Povrede su ga nažalost sputale da pokaže do kraja sa kakvim kvalitetom i ozbiljnošću je mogao bez problema da igra u najjačoj ligi sveta."

U proteklih godinu i po dana mnogo toga pozitivnog dogodilo se u Partizanu. Uporedo sa rešavanjem nagomilanih finansijskih obaveza i formiranjem konkurentnog seniorskog tima u Humskoj su mnogo pažnje posvetili mlađim kategorijama. Crno-beli su angažovali nekolicinu talentovanih košarkaša, a neki od njih neprocenjivo seniorsko iskustvo stiću u KLS u dresu zemunske Mladosti.

"Da li Partizan može da dobije igrače za prvi tim? Mislim da može. Velika je stvar što tih nekoliko klinaca, koji već treniraju sa prvim timom, pokazuju kvalitet da će sve ozbiljnije moći da se uključe u rad najjače selekcije. U narednih godinu, dve, imaće sve veće minutaže. Ja sam došao u klub kada su mi rekli da su jednu halu zakupili na tri godine. To je meni bio prvi signal. Želeo sam da dođem jer imamo nešto naše, gde treniramo, gde niko neće da mi određuje vreme. To je važno za rad, da nismo razbacani po silnim školama jer to je komercijala koja me ne interesuje. Sada je pitanje kontinuiteta, strpljenja, dobre organizacije i kvalitetnog rada i ja se nadam da će ostati tako."

Vučurovića raduje i što trenera Andreu Trinkijerija interesuje šta se dešava u mlađim kategorijama i kakva je pesrpektiva crno-bele škole košarke.

"Interesuje ga sigurno i to je jako dobro. Mnogo dece, čak i one koja igraju za Mladost, često treniraju sa prvim timom i imaju veliku ulogu u tim treninzima. Ne možemo ni mi da zahtevamo od čoveka koji je došao u Partizan i zatekao to što je zatekao da radi ono za šta nije inicijalno doveden. Ali ako se zadrži kontinuitet i Trinkijeri ostane duže vreme, sigurno će imati bolji uvid u stručni rad i nas kao trenere koji se bavimo time. U naše kvalitete i u decu koju ćemo mu prezentovati danas, sutra za prvi tim. Granica se spustila i to što sada imamo u kadetima i juniorima je faktički to što treba da bude. Ko kuca na vrata prvog tima, da bude tu na treninzima i da bude interesantan, već je gde treba da bude. Tada se okreće ka pionirskom uzrastu, oko 14 godina, kojima predstoji ozbiljan rad u naredne tri, četiri godine. Drugačije ne može da se radi, to je kao olimpijski ciklus. Samo tako može da se pravi selekcija. Ako sada pogodimo pionira, moramo da predvidimo gde će on biti za četiri godine."

Odlično je upoznat kakvu decu Srbija ima i siguran je da za budućnost ne treba brinuti.

"Kada se vratimo malo unazad, pitali smo se šta će biti kada prestane da igra ovaj ili onaj igrač. Imali smo post iz nekih razloga, da li hoće da dođe u reprezentaciju ili neće, a ako se to poverenje vrati neće biti problema. Kao što se ne bavim visokom politikom, tako ne bih voleo da se bavim ni visokom politikom u sportu, ali ne treba da brinemo, definitivno. Juniori su prvaci Evrope, ima dobrih klinaca. Jokić faktički nije odigrao za reprezentaciju u kontinuitetu. Milutinov se pojavio prvi put i izdominirao. Voleo bih da igrači imaju svest o reprezentaciji, kao što selektor Đorđević, koji je bio deo te cele priče, ima svest o tome. Kako može neko da ne želi ili ne dođe da igra za svoju reprezentaciju? Ako to legne kako treba, da ti momci imaju taj osećaj, onda nema brige da ćemo biti još mnogo godina u vrhu bez obzira na decu koja odlaze. Mislim da ne bi trebalo da imamo problema što se tiče A reprezentacije."

Vučurović za kraj naglašava da je njegova misija da decu nauči da zavole košarku i ostanu u sportu.

"Ja sam ponosan na svu decu koja su ostala u košarci. Moj zadatak je pre svega da decu zadržim u košarci. Kada kažem 'moj zadatak', pre svega mislim na trenere mlađih selekcija. Naš zadatak je da deca ostanu u košarci i zavole taj sport. Ima mnogo dece koja zbog nerazumevanja trenera odu iz košarke i počnu da se bave drugim stvarima. Ja sam rano postao trener mlađih selekecija. Igrao sam za OKK Beograd i tokom poslednje dve godine karijere sam vodio kadete Radničkog. Mnogo dugo se bavim ovim poslom. Na primer, Aleksandar Nađfeji, koji je napravio izuzetnu karijeru u Nemačkoj je počeo kod mene. On je bio prvi od igrača kojima sam poklonio veliku pažnju, iako nisam bio trener. I dalje sam igrao i trenirao dva puta dnevno, a radio sam sa njim individualno na Krstu i uveče držao treninge kada su bili kadeti. To je bila specifična situacija. To dete je bilo izuzetno, nikada nije propustio trening. Upio je sve ono što sam ja znao i čemu su mene treneri naučili. Na svu decu sam ponosan. Neke češće 'vidim', gledajući utakmice i prateći određene klubove. Normalno je da ću da pratim Bajern, Olimpijakos, Fenerbahče... Drago mi je da je jedan Dragan Apić trenutno prvi igrač ABA lige. U Zvezdi je mali Deki Davidovac. To su sve deca koja su neki deo svog razvoja provela uz mene. Da ne nabrajam dalje," srećan je i u isto vreme više nego skorman veliki stvaralac Žarko Vučurović.

Kompletan intervju pogledajte u video prilogu.

Sport klub

*Sve eksluzivne intervjue i tekstove iz našeg Novogodišnjeg paketića pronađite OVDE.

Komentari (14)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Marone

Тренер који би требао да одржава тренерска предавања и едукативне тренинге младим играчима, за њега треба место у Кошаркашком савезу. На жалост радо вићен гост на клиникама у Црној Гори и Републици Српској, код нас је утркивање да се доведе тренер са Америчког континента. Жаре је учио занат од покојног Пиве Ивковиђа, радио са Дулетом Вујошевиђем у БКК Радничком. Јако цењен у тренерским круговима, али свој рад је посветио раду са младим кошаркашима. О Жарету могу многоооо да пишем.. Жив био комшија.

Odgovori 11 1

Krstas

Milutinov je iz ns škole kosarke od Selima Hodzica, Apic od trenera Mija Babica koji ga je našao u Djurdjevu a Jokica je iz Sombora u Vojvodinu doveo trener Ljuba Aničić...cisto nek se zna a veliko poštovanje za Zareta.

Odgovori 11 3

Nikola

Prerano je poceo kao Bard,afirmisao je on sve

Odgovori 6 31

* Sva polja su obavezna

Blamaža Pirejaca - završnica EL bez Olimpijakosa!?

Blamaža Pirejaca - završnica EL bez Olimpijakosa!?

Blamaža Pirejaca - završnica EL bez Olimpijakosa!?

Košarkaši Gran Kanarije ubedljivo su pobedili Olimpijakos u 28. kolu Evrolige 90:67 i timu iz Pireja dodatno zakomplikovali borbu za mesto u plej-ofu.

Koponen u poslednjoj sekundi srušio Barsu!

Koponen u poslednjoj sekundi srušio Barsu!

Koponen u poslednjoj sekundi srušio Barsu!

Košarkaši Bajerna košem Peterija Koponena u poslednjoj sekundi pobedili su Barselonu 73:71 u 28. kolu Evrolige i tako ostali u trci za plasman u četvrtfinale.
Loading...