Getty Images/Alex Grimm

Branimir Smilić

28.04.2020 | 08.00

"Bili smo sjajni, ali nismo imali kontinuitet za zlato"

Nije rukomet uvek bio sport na marginama, nije tavorio u prosečnosti, bilo je novca, dobrih igrača, entuzijasta, bio je gledan, ljudi su ga voleli.

Nenad Peruničić i Nedeljko Jovanović

RSS

Nenad Peruničić i Nedeljko Jovanović

Pre raspada SFR Jugoslavije, reprezentacija je osvojila sedam medalja na najvećim takmičenjima - tri zlata (OI 1972, 1984. i SP 1986), srebro (SP 1982) i tri bronze (OI 1988, SP 1970, 1974). Verovatno bi u vitrinama bilo još neko odličje, ali prvi Evropski šampionat održan je tek 1994.

Stariji sportski zaljubljenici sa setom pričaju o vremenima kada je Jugoslavija bila svetska sila, a vrhunac je bio osamdesetih godina prošlog veka kada je generacija predvođena Veselinom Vujovićem, Miletom Isakovićem, Mirkom Bašićem, Momirom Rnićem... bila aktuelni olimpijski i svetski prvak.

Posle raspada moćne države u svakom smislu, selekcija SR Jugoslavije se 1996. prvi put pojavila na velikom takmičenju i na EP u Španiji osvojila je bronzanu medalju. Okosnica tima ostala je ista i narednih godina, ali na Svetskom šampionatu u Egiptu 1999. i dve godine kasnije u Francuskoj nije se moglo više od famoznog trećeg mesta.

Odnosno, moglo je, ali uvek je nešto nedostajalo. Dve decenije kasnije Žikica Milosavljević, jedan od retkih koji je osvojio sve tri medalje u poslednjoj trofejnoj eri srpskog rukometa, za Sport Klub priča šta je to nedostajalo Plavima da naprave još jedan korak i napadu najsjajsniju medalju. Trener Crvene zvezde se prisetio nekih bitnih detalja, detaljno je analizirao kako se godinama urušavao ovdašnji rukomet, a dotakao se i aktuelne situacije, njemu apsolutno nepojmljive.

"Nedostajao je bukvalno jedan korak, jedan gol, jedna sudijska odluka... Čak i kasnije na SP 2003. u Portugalu, kada nas je vodio pokojni Zoran Kurteš i tada nam je falio jedan pogodak protiv Nemaca da uđemo u polufinale. Bilo je nerešeno. Razmišljajući o tome šta nam je nedostajalo, došao sam do zaključka da nismo imali kontinuitet, ne igrački, već na mestu selektora. Živković je bio 1996, godinu dana kasnije Jovica Elezović i Ljuba Obradović, 1998. opet Tuta, 1999. Pokrajac ne ode na SP u Egipat, već Tuta i osvoji bronzu. Vratimo se iz Egipta, Kraja postane selektor za OI, ali zbog previranja u savezu i nekih pretnji nije želeo da radi pod pritiskom i ekipu preuzmu Veselin Vujović i Veselin Vuković. Pokrajac je 2001. opet preuzeo reprezentaciju i osvojili smo medalju. Nakon toga dobio je posao u Sportingu iz Lisabona, a Savez ga je smenio jer nije želeo trenera koji vodi i reprezentaciju i klub. Vratili su Živkovića sa kojim smo doživeli krah u Švedskoj, iako smo na startu deklasirali Hrvatsku sa 14 golova razlike. Posle Tute došao je Kurteš, kasnije ponovo Vujović koji je bio do 2006. i raspada Srbije i Crne Gore. Menjali smo selektore bukvalno svake godine. Da li je to bilo zbog igrača, da li se neko ljutio ili je to menjao savez, i nije bitno. Nedostajao nam je kontinuitet da bismo bili zlatni. Kada smo 2001. sa Krajom osvojili bronzu u Francuskoj nije bilo razloga da ga menjaju, ali oni su našli neki razlog da ga sklone. Da ne nabrajam šta se sve dešavalo posle raspada Srbije i Crne Gore," ističe Milosavljević i nastavlja:

"Nije bilo sve sjajno. Oprema je dolazila kasno, neko je patike dobijao bukvalno pre početka takmičenja, imali smo problem sa avio kartama, putovali u dve grupe, pa vize... Sve je nekako bilo teško i to su situacije koje apsolutno utiču na rezultat, ali u tom trenutku toga nisi svestan jer ti je samo važno da igraš za reprezentaciju i pružiš maksimum. Mi smo uhvatili poslednji voz za osvajanje medalja."

U periodu o kom priča nekada ubojito desno krilo državni tim sa klupe su uglavnom prevodili legendarni Zoran Tuta Živković i profesor Branislav Pokrajac. Njihov sistem rada dobro je bio poznat, ali su imali i sa kim da rade.

Milosavljević, Krečmar i Šterbik

Andreas Rentz/Bongarts/Getty Images

Milosavljević, Krečmar i Šterbik

Milosavljević se vraća na 1996. i duele sa Belgijom, Belorusijom i Francuskom u kvalifikacijama za EP u Španiji.

"Sjajno smo igrali i protiv Francuske, aktuelnog prvaka Evrope, napunili smo Pionir. Za tu generaciju bio je to prvi odlazak na veliko takmičenje. Čini mi se da su samo Škrbić, Perić i Vujović učestvovali na SP 1990. u Češkoj, a mi ostali nismo imali pojma kako se igra veliko takmičenje. Ali osvojili smo medalju, bronzanu. U polufinalu smo naleteli na domaćina Španiju i nije bilo varijante da ih pobedimo, pogotovo što se tražilo još jedno mesto za dolazak na Olimpijske igre u Atlanti," seća se Milosavljević, koji je potencirao još jedan detalj.

"Selektor Živković je odlučio da u ekipu uvrsti Veselina Vujovića, koji je bio njegov pomoćnik. Ja sam bio najmlađi i pratio sam starije braću Peruničić, Acu Kneževića, Butuliju, Perića, Đorđića, Belog Stojanovića, Neđu Jovanovića... Sećam se, nismo bili najsrećniji što je Tuta odlučio da Vuja igra na EP. Prvo, čovek je već bio u godinama, totalno rovit, a drugo, nije trenirao i nije prošao pripremni period sa nama. Nije bio sporan kao igrač i znalac, kao neko ko će da nam pomogne, ali bio je problem što jedan određeni period nije bio na terenu. Čak je i on sam u nekim situacijama to priznao. Jedno je trening, utakmica nešto sasvim drugo, a one je sazao da će igrati bukvalno noć pre početka takmičenja. Nije mogao da se snađe, ne u smislu da on ne zna šta treba da radi, već mu je u jednom trenutku teren širok, te mu je uzan, dugačak, kratak... a ulog je bio veliki. Zbog toga nismo bili srećni jer smo smatrali da nije bilo potrebe da se ubacuje neko iko je ozbiljno na zalasku karijere. Imali smo generaciju koja je bila fenomenalna i nije bilo potrebno da se ubacuje neko da bi nam pomogao. Mi smo Vuju svakako respektovali, Vujović je Vujović, tu nema dileme, i nikako ne želim da umanjim njegovo učešće. Međutim, činjenica je da nam nije dao nešto što ne bismo mogli da ostvarimo i bez njega. Nije napravio prevagu."

You Tube

Plavi se nisu plasirali na Olimpijske igre 1996. godinu dana kasnije na SP zaustavljeni su u osmini finala, dabi 1998. na kontinentalnom prvenstvu bili peti. Povratak na tron usledio je 1999. na prvenstvu sveta u Egiptu.

"Ono što je krasilo našu generaciju je da smo igrali svi za jednom, jedan za sve. Bilo je velikih zvezda u ekipi, sa ozbiljnim karijerama poput Perića, Rastko Stefanovića, neprikosnovenog kapitena Škrbića, Jovanovića, koji je probijao glavom zid nemačkih odbrana, a ne nekih reprezentacija, Nenada Peruničića... i sa takvim zvezdama smo funkcionisali besprekotno. Bili smo dobra grupa, kohezivna, gde je drugarstvo bilo osnov svega. Nije bilo bitno ko će koliko golova da postigne, važan je bio generacijski uspeh. Ne mogu da odredim nekog ko je donosio prevagu, imali smo više superstarova. U Egiptu je u ekipu ušao Arpad Šterbik i kao iznenađenje u nekoliko situacija spasao nam život, pa Blažo Lisičić, Beli Petrić, naravno i Nenad Maksić, koji je, moram da priznam, u nekoliko situacija bio čak i mnogo korisniji i bolji od mene. Pojavljivali su se kvalitetni igrači - Ivan Lapčević, kasnije Nebojša Golić, Ratko Nikolić... Kažu da smo igrali najlepši rukomet u tom periodu, ali nije bilo sreće da osvojimo najsjajniju medalju."

Milosavljević naglašava da je uticaj Živkovića i Pokrajca bio nemerljiv, ali i u njima vidi krivce što je ovdašnji rukomet vremenom izgubio korak za konkurencijom.

Dragan Škrbić

Andreas Rentz/Bongarts/Getty Images

Dragan Škrbić

"Već u tom periodu o kome govorimo, bez obzira na to kolika su imena bili i koliki su ostavili trag, dok smo mi menjali selektore, drugi su imali kontinuitet i razvijali tehnologiju treninga. U to vreme mi smo se stalno borili sa Francuzima, Šveđanima, Nemcima, Dancima... Mi smo menjali trenere, a Švedska, koja je bila neprikosnovena, za selektora je od 1988, kada se pojavila generacija sa Vilsanderom, Olsonom i ostalima, do 2004. imala Bengta Johansona. Kontinuitet je vrlo važan, a u to vreme dok smo mi menjali Tutu i Kraju svi naši važni igraći već su bili u inostranstvu i mogli su da vide kako se rukomet na svetskom nivou menja. Mi smo se zadržavali u nekoj zoni jugoslovenstva i jugoslovenske škole rukometa, koja se poodavno počela da se gubi. Nismo je gajili. Šta se u međuvremenu promenilo? Već 1995. i 1996. kada su Hrvati osvojili zlato na Olimpijskim igrama u Atlanti počela je da se menja tehnologija treninga. Počelo je ozbiljnije da se radi na snazi, brzini, protoku lopte, još jačoj odbrani. A mi mi smo išli na kraju: 'Mi smo Srbija, Jugoslavija, mi ćemo na motiv, na borbenost.' Nema borbenosti, već je ozbiljno počelo da se radi na taktici, video analizama, skautingu... Mi nismo pratili trendove, nismo ulagali, ne na reprezentativnom, već i na klupskom nivou. Generalno, nikako da se ubacimo u te evropsko-svetske trendove. Istina je da nemamo dovoljno finansijskih sredstava, ali možemo da pratimo trendove."

Svaka od tri medalje Žikici je podjednako draga, ali svestan je i on propuštenih šansi, pogotovo na SP u Francuskoj 2001. Polufinalnog duela sa Šveđanima, koje je Jugoslavija dobila pet godina ranije u borbi za treće mesto u Španiji, seća se kao da je bio juče.

"U Španiji 1996. isprečila se Španija, a bili smo uvereni da možemo do zlata samo ukoliko savladamo Furiju. Bilo je ozbiljno domaćinsko suđenje. Bilo je i malo antagonizma jer su Neđa, Perun, Perić i Stojković igrali u Španiji i tenzija je bila mnogo veća. Špancima je dopušteno da igraju nenormalno grubo i u takvim okolnostima jednostavno nismo imali šanse. Ostala je žal što nismo otišli na Olimpijske igre, ali još više žalim za propuštenom prilikom u Francuskoj 2001. Bukvalmno za gol smo ostali bez finala. Gubili smo od Švedske sa sedam razlike, vratili smo se, a onda nam je Lovgren posle tajm-auta dao gol sa 12. Želeli smo u produžetke jer smo osetili da možemo da ih dobijemo, međutim, psotigao je pogodak iz velike udaljenosti... Igrali bismo za zlato protiv Francuza, aktuelnih šampiona, ali pobili bismo se i verovali smo da imamo šanse. Imali smo snage, motiva, znanja, dobro smo igrali, dobro smo bili vođeni od Pokrajca i njegovih pomoćnika Ljube Obradovića i Kurteša."

Friedemann Vogel/Bongarts/Getty Images

Kako su godine prolazile gubio se i kult reprezentacije. A sve je počelo počekom 21. veka.

"Zašto se to dogodilo? Zato što su se selektori menjali kao na traci i igrači su učestalih poraza počeli da gube motiv igranja za reprezentaciju. Kada nemaš rezultat i stalno gubiš, teško je da nađeš motiv za novo prvenstvo i novi trening. Igrači su počeli da dolaze jer im je to bio način da se vrate u zemlji iz inostranstva i da se pojave malo kući, malo da se zabave u Beogradu. Odlazilo se na prvenstva tek tako. Zašto onda idete, da budete deseti? Deseti smo, ali bez tenzije. Sledeće godine 12. ali nema veze, a onda kažu malo nam je falilo da budemo osmi. Da li ste normalni? Meni je to bilo nepojmljivo, ali tako je bilo. Počeo je da se gubi kult. Otkazi nisu bili dobar primer za mlađe, a onda je došao momenat da momci dolaze u reprezentaciji, kao u fudbalu, da bi negde pisalo da imaju tri meča u državnom timu kako bi u inostranstvu dobili 200 evra više."

Sagovornik Sport Kluba podvlači da ne može reprezentacija da se napravi za dva dana ili šest meseci, već da moramo da imamo program i postavimo čoveka kome ćemo da verujemo.

"Nenad Peruničić je zimus napravio pomak i na prvenstvo je odveo mnogo novih, mladih igrača, a posle neuspeha svi su ga osudili što nije pobedio Crnu Goru. Rekao sam mu: 'Nemoj da daš ostavku, nego napravi tim i stavi savezu do znaja da će taj tim imati rezultat za tri godine.' Odgovorio mi je da je imao veliki pritisak da se prođe u drugi krug. Šta bismo dobili da smo prošli u drugi krug? To je bilo moje pitanje? Odigrali bismo još tri meča u kojima bismo verovatno ubedljivo izgubili. Otvoreno sam Perunu rekao da je pogrešio, na šta mi je odgovorio da je to njeogva moralna obaveza. Znam, on je takav tip. U trenrskom poslu vreme nam nije saveznik, ali nekad moraš da razmisliš koje je vreme i da li je trenutak da baš ti daš ostavku i da li je momenat da se bude moralan," ističe čovek koji je od 1995. do 2006. u kontinuitetu nosio reprezentativni dres, a tačku je definitivno stavio 2010.

"Naše mlade igrače ne teramo da igraju brzo zato što će da greše. Pa neka greše. Pa kad će da nauče ako ne budu grešili? Prvo, moram da ga naučim tehniku da bih ga terao da trči i da tehniku radi u fazi trčanja. Nemam vremena. Tu naši treneri mnogo greše. Treba da se vraćam tri koraka unazad, a neko mi tamo skače po kičmi i traži rezultat. Nemam vremena. Naši treneri da bi ostvarili rezultat pre će da se opredele da igraju sigurno, nego da njihove ekipe trče. Čoveče, pa bolje da budem dva dana general, nego sto dana u blatu. Već sedam, osam godina se priča kako više ovako ne može i kako smo dotakli dno, ali ništa se ne manja. I dalje se projavljuju ekstratalenti, bez obzira što smo desetkovani u odabiru selekcije. Mi dobijemo ono što otpadne od košarke, eventualno od odbojke i fudbala. Nemamo mogućnost da pravimo selekciju, ali i u takvom nepravljenju selekcije imamo neke sjajne talente jer smo kao nacija talentovani za sport."

Milosavljevića frustrira što se gotovo svaki konstruktivni predlog završava sa - nemamo novca.

"Treba da se naprave reprezentativni kampovi, a pod tim podrazumevam da svi koji su kvalitetni i koji su prošli selekcije na regionalnom nivou moraju da dolaze barem jednom mesečno na vikend okupljanja. To je bilo moje viđenje kada sam bio selektor pionira. Moj predlog, međutim, nije naišao na odobravanje. Rekli su mi: 'Pa ti nisi normalan, kako sve to da platimo, nama je prioritet A selekcija'. Nema problema, super, ako ne uložiš u mlađe kategorije selektor za 2020. i 2024. neće imati reprezentacivce. Neće imati ko da igra. Moramo da pravimo reprezentativce i da kroz njih gradimo državni tim. Rekao sam im da moraju da postave ljude u koje imaju poverenje, koji imaju planove i čitav tim iza sebe. I odgovorili su mi: "Nemamo novac za to." Nađite. Savezu ne treba predsednik, već menadžer, čovek koji će da donosi pare. Ne možemo da se oslonimo samo na novac koji dobijamo od Ministarstvo sporta i omaldine i da tako funkcionišemo. Moramo da budemo sveni da će da bude padova i uspona, da je put težak, trnovit i dug, da će biti kolateralne štete, ali će svi ti igrači biti vrlo važna karika na putu do uspeha."

Rukomet se izgubio trku sa ostalim klupskim sportovima, medijski je sve manje zastupljen, tribine su prazne, novca skoro da nema...

Dejan Perić

Oliver Hardt/Bongarts/Getty Images

Dejan Perić

"Ozbljno smo došli u situaciju da moramo da vraćamo sport na staze stare slave. Svi kažu da je reprezentativni uspeh znak da se vraćamo, međutim, da bismo imali uspeh moramo da se vratimo na bazu, a baza su klubovi i naša deca. Da bismo vratili publiku na tribine moramo da uložimo u naše dečake. Ko će da dođe na utakmicu da gleda srpsku ligu kada na televiziji iz nedelje u nedelju prati mečeve gde se trči, gde je rezultat 38:35. I onda dođe na Banjicu i gleda duiel Partizan - Zvezda, večiti derbi, sa milion tehničkih grešaka. Rezultat je 21:21 ne zato što se igrala dobra odbrana, već što ima mnogo grešaka. Logično je da ljudi kažu: 'Ma ide bre, neću ni da dolazim da gledam, samo se iznerviram.' Izgubili smo bazu, a mi u našoj ligi nemamo igrače kalibra Šešuma, Prodanovića, Milosavljevića, Perića, Šterbika... naši stariji igrači nisu tog kalibra, moramo da damo priliku mladima, ozbiljnu priliku. Tako je u Metaloplastici ili u Vojvodini, gde ima određeni broj starijih dobrih igrača, ali i mlađih koji se pojavljuju. Pre godinu i po dana u Nišu, kada je Vujović došao za trenera, pričalo se o velikom novcu, promenili su 15-20 igrača tokom sezone i ništa, nula. Ko će da odgovara za to, neko mora da odgovara," kaže Milosavljević.

"Igrači nisu uvek cvećke"

"Često se dešavalo da su igrači bili iznad trenera, pogotovo poslednjih deceniju i po. Bilo je ekipa koje selektori nisu mogli da isprate. Ali istina je i da trenere nikad niko nije imao da zaštiti. Od trenera se sve očekivalo, tražio se rezultat u momentima kada nije bilo realno da se ostvari, a nismo dozvoljavali da se ne napravi, ne samo u javnosti, već i u savezu. Vrlo je napeto kada si selektor, treba da okupiš igrače, a igrači nisu uvek cvećke. Zavisno od toga ko je selektor biraju da li će da se odazovu ili ne. Ko si sad ti da biraš kad ćeš da igraš za reprezentaciju, a kad nećeš?"

Da li će se liga nastaviti?

Zvezda je u trenutku prekida šampionata zbog koronavirusa bila poslednja, sa tri boda manje od Proletera i Obilića.

"Pojedini klubovi su za to da se nastavi liga pod nekim uslovima, neki su da se proglasi prvak, ali ne znam kako kada treba da se igra još i plej-of. Mišljenja sam da sve zavisi od toga koliko će ovo da potraje i koliko ćemo biti u mogućnosti da treniramo. Ako potraje do 15. maja ekipi je minimimalno potrebno tri nedelje da bude u treningu. Kompleksna je situacija i pitam se da li treba da izložimo igrače riziku od povreda. Otvoriće se teretane, ali kada će da se otovore dvorane. Čim se otrove, mi počinjemo sa trenizima bez obzira da li će da se nastavi prvenstvo ili ne. Imamo ideju da pravimo selekciju za sledeću sezonu, ali hajde da vidimo da li će da se igra," rekao je Milosavljević.


Škrbić: Bili smo velika ekipa

Nekadašnji kapiten reprezentacije Dragan Škrbić nikad nije voleo izgovore. Tako je i sada.

"U sportu rezultat sve pokazuje. Nema - mogao sam. Ako si mogao, zašto nisi? Bronzane medalje su očigledno bile naš limit. Na pet takmičenja uzastopno bili smo u polufinalu i to je pokazatelj da smo bili velika ekipa. Kvalitet je ako imaš kontinutit, a mi smo ga imali i to mi je neka uteha što nismo osvojili zlatnu medalju. A mislim da smo mogli." kaže Škrbić.

Komentari (3)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Coa

Pretalentovani i prerazjedinjeni.

Odgovori 15 0

De Sisti

Vrlo pametno čovek govori. "Već 1995. i 1996. kada su Hrvati osvojili zlato na Olimpijskim igrama u Atlanti počela je da se menja tehnologija treninga. Počelo je ozbiljnije da se radi na snazi, brzini, protoku lopte, još jačoj odbrani. A mi mi smo išli na kraju: 'Mi smo Srbija, Jugoslavija, mi ćemo na motiv, na borbenost.' Nema borbenosti, već je ozbiljno počelo da se radi na taktici, video analizama, skautingu... Mi nismo pratili trendove, nismo ulagali, ne na reprezentativnom, već i na klupskom nivou. Generalno, nikako da se ubacimo u te evropsko-svetske trendove. Istina je da nemamo dovoljno finansijskih sredstava, ali možemo da pratimo trendove." Mislim da je ovde ključ našeg propadanja, i to ne samo u sportu. Sjajna je bila ta generacija iz 90-ih, ubi onaj Dušebajev raspali, još ga pamtim... Pozdrav za Žikicu.

Odgovori 13 0

Samo navijac

Potpuno se slazem sa vama,uz to mogu i da dodam da bi neko od tih velicina i vlastodrzaca mogao da pogleda neku utakmicu mladjih kategorija gde bespogovorno ima pregrst talenta,gde gro ekipa (MTP,PAR,VOJ,STG,RUD,SD,CZV...) igra moderan i brz rukomet,i odatle pronaci bazu kako igraca tako i trenera i postaviti sistem na duze staze...

6 0

* Sva polja su obavezna

Đerona objavio spisak za svoj debi

Đerona objavio spisak za svoj debi

Đerona objavio spisak za svoj debi

Selektor srpskih rukometaša Toni Đerona objavio je širi spisak igrača na koje računa na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2022. godine u Mađarskoj i Slovačkoj.

Nikolić: Svi hoće da igraju, mnogo radosti sa Đeronom!

Nikolić: Svi hoće da igraju, mnogo radosti sa Đeronom!

Nikolić: Svi hoće da igraju, mnogo radosti sa Đeronom!

Kad mislimo da ne može gore - može. Rukomenta reprezentacija Srbije navikla je javnost na neuspehe, a i oni 'odabrani' navijači, starije generacije, koji pamte uspehe iz doba velike Jugoslavije digli su ruke od Orlova.
Loading...