Darko Plavšić 17.05.2016 | 17:04

SK NA F4: Braća po košarci

“Brate moj, naravno da je bilo pritiska. Stalno se priča kako CSKA vodi pa na kraju izgubi. Ovoga puta smo pobedili”, rekao mi je Dimitris Itudis, trener Cska, 20 minuta po završetku finala Evrolige protiv Fenerbahčea. Dimitris Itudis ne zna kako se ja zovem. Možda je video na akreditaciji ...

“Brate moj, naravno da je bilo pritiska. Stalno se priča kako CSKA vodi pa na kraju izgubi. Ovoga puta smo pobedili”, rekao mi je Dimitris Itudis, trener Cska, 20 minuta po završetku finala Evrolige protiv Fenerbahčea.

Dimitris Itudis ne zna kako se ja zovem. Možda je video na akreditaciji tokom nekoliko intevrjua koje smo imali na završnom turniru u Berlinu. On je znao da konstatuje da razmišlja na srpskom, posebno kad je košarka u pitanju. Emocije koje su ga obuzele posle velikog trijmufa ruske košarkaške armije u blizini ostataka Berlinskog zida proizvele su sa njegovih usana jednu od srpskih reči koja se najčešće izgovara . Pritisak pod kojim su igrači CSKA bili srazmeran je radosti koju su rasuli po Mercedes Benc areni pošto je Bogdanovićev šut ostao na ivici obruča. Više ni naučna fantastika ni prokletstvo CSKA na F4 nisu mogli da spreče Moskovljane da osvoje sedmu titulu šampiona Evrope. Itudis je pobedio učitelja Obradovića, a Miloš Teodosić je iz sedmog pokušaja konačno osvojio završni turnir. Euforično je šetao po parketu i ka tribinama, pogledom tražio drage ljude da sa njima podeli jedan od najlepših trenutaka u karijeri. Trenutak koji ga je rasteretio za sva vremena, kao što je sam rekao: Eto, i Teo uze Evroligu! I pošto mu se osećaj svideo, najavio je još trofeja. Sad će mu svakako biti lakše i da skače i da šutira i da asistira, bez tereta na leđima. I treba ga očekivati još boljeg u reprezentativnom dresu. U kontaktu koji smo kolega Srđan i ja imali sa njim po završetku meča, zaključili smo da je doživeo verovatno najveće olakšanje u košarkaškom životu. Teško je postati apsolutno omiljeni srpski sportista kod Srba, to čak u potpunosti nije uspeo ni Novak Đoković. Ipak, oni koji osporavaju popularnog Tea, ostali su bez bitnog argumenta, izostanka pehara Evrolige.

U jednom trenutku je delovalo da će sve biti lako za CSKA, ali to nije potrajalo dugo. Raspoloženje prvog čoveka kluba Andreja Vatutina menjalo se poput berlinskog vremena, a jedina konstanta bili su njegovo bledo lice i odsutan pogled, kao da gleda nešto što se već ranije dešavalo. Nešto što je nagoveštavalo najsrećniji, a završavalo se najtužnijim ishodom. Ovoga puta bilo je drugačije i eksplozija konfeta koje su letele po glavama Teodosića i drugova bila je smešna u odnosu na emotivnu detonaciju Andreja Vatutina. Turci su teško podnosili poraz. U polufinalu jesu napravili izuzetnu atmosferu, ali ona je zavisila od rezultata, umesto da bude obrnuto. Zato su za finale dobili i pojačanje iz Istanbula, bili su mnogo organizovaniji i na početku drugog poluvremena dali su veliku podršku igračima, koji su poverovali da mogu da nadoknade surov minus. Nada je tinjala među ljudima u žuto-crnom. Trenutak kad je ruski tajkun odgurnuo Kalinića, valjda u nameri da zaštiti svoju lepšu i manje odevenu polovinu, proglasio je ratno stanje u Mercedes Benc areni. Navijači iza nas su bili spremni da ulete na teren, pa je kolega Miha iz Slovenije imao i malo neprijatnosti sa njima. Sve se to nekako smirilo, ali se na parketu osećao miris baruta. Vanredna situacija je odgovarala Feneru. Bilo im je potrebno nešto specijalno da bi se vratili u meč.

U povratničkom naletu, Bogdan Bogdanović pogađa uz zvuk sirene, sudija Lamonika kreće da proveri da li je šutnuo na vreme. Pulsira u glavama turskih navijača dok iščekuju odluku. Jedan od onih sa baš skupom kartom se okreće ka komentatorskim pozicijama. Hoće ekskluzivnu informaciju sa naših usporenih snimaka. Uhvatio je moj pogled i čeka. Čekam i ja da kolega Srđan i ja vidimo ono što gleda Lamonika, ali to nikako da se pojavi na monitoru. Ali, ubeđeni smo da je šut dobar. I klimam glavom. Turčin je u svojoj glavi već upisao dva poena za Fener. Ne zna da raspolažem istim informacijama kao i on. Lamonika prilazi centru terena i podiže dva prsta. Koš važi. Turčin pesnicom udara u grudi i pokazuje ka meni. U tom trenutku sam njegov najbolji prijatelj. Možda čak i brat, kako reče Itudis. Nikad neće saznati da sam malo i blefirao. Bogdanovićev šut je za jednu desetinku bio ispravan.

Fener je uspeo da se vrati, čak i da preokrene, ali su preiskusni Hrijapa i kasnije De Kolo I Teodosić konačno prigrabili ono što im pripada. Slavlje je bilo srazmerno iščekivanju. Čim se završilo veliko finale, organizatori su se razleteli po dvorani, da sve što pre raspreme. Sat vremena posle utakmica, već je I internet bio problematičn, ali uspeli smo da pošaljemo sve izjave. Mercedes Benc arena je bila košarkaška diskoteka nekoliko dana, ali svetla su se upalila, bilo je vreme za fajront.

Berlinska galerija uspomena

Košarka nas je dovela u Berlin, ali je ovaj grad toliko veliki i harizmatičan da granice terena nikako ne mogu da budu i granice utisaka. Lokacija Mercedes Benc arene, u blizini Ist Sajd galerije uticala je da prilično dobro upoznamo deo grada poznat po lakoći življenja meštana. Ona je zarazna i ko god kroči ovde ne može da ostane imun na nju. U večernjim časovima prosek piva po ruci stanovnika je blizu jednog, pošto ima onih koji ga naizmenično konzumiraju iz obe ruke. Tako nadoknađuju neobjašnjivi nedostatak u šakama manjine. Ni preko dana prosek nije mnogo manji. Kako nam je kasnije pričao naš prijatelj Kamil iz Katovica posle nekoliko Berlinera, u noćnom životu ništa ne morate da tražite, ionako će vam sve biti ponuđeno. I kako kaže, retko ko bilo šta odbije. Mi nismo mogli da idemo baš toliko daleko, ipak smo imali mnogo posla, ali i ono što se vidi na samoj ulici ili po pabovima je dovoljno živopisno. Na železničkoj stanici se smenjuju “performeri”. Jedan guta vatru, drugi repuje, treći proizvodi elektornsku muziku po kojoj je, između ostalog, ovaj kraj i poznat. Žurka koju smo posetili, donekle i po službenoj dužnosti, bila je ona koju je organizovala Evroliga i njen partner IMG. U klubu na obali reke videla su se mnoga poznata košarkaška lica, uključujući i prvog čoveka Evrolige, Đordija Bertomeua. Nije baš đuskao uz zvuke hip hopa, ali je bio veoma veseo. Na momente smo se Srđan i ja šalili da postoji nekoliko Bertomeua, jer je čovek bukvalno stizao svuda. Ne znam da li ima nekog klona, ali je na Fajnal foru zaista bio sveprisutan i podsetio da je nosilac projekta koji traje već 15 godina. Sudeći po organizaciji u Berlinu, trajeće još dugo. U klubu je bio i Kenet Farid, zvezda Denver Nagetsa. Voli čovek da dođe na Fajnal for, a rekao bih da mu je  ambijent Berlina prijao. Sve vreme boravka je bio krajnje opušten i pojeo je veliki broj čokoladica.

Imali smo tu sreću da budemo u Berlinu u vreme praznika. Ne samo što je  ponedeljak bio neradan dan, već je baš ovog vikenda održan i Karneval kultura. U kvartu Krojcberg tradicionalno se okupi i do million ljudi željnih dobre zabave, naobaveznog druženja, jela, pića i još ponečega u velikim količinama. Osnovna ideja manifestacije je predstavljanje različitih kultura, pa tako možete da uživate uz karipski zvuk i da pritom jedete, na primer, piletinu na senegalski  način. Gužva je ogromna, ali niko nigde ne žuri, štaviše. U stvari, mi smo žurili na utakmicu za treće mesto, u suprotnom bismo ostali mnogo duže. Ko zna kad bi se to završilo. Doduše, lokalac koga smo upoznali je bio nezadovoljan jer je policija prekinula nekoliko žurki u blizini, za koje kaže da su i najbolji deo cele priče. Uprkos tome, u daljini se čuo veoma kvaitetan elektornski i “crni” zvuk.

Ponedeljak je bio onaj dan koji se provede u čekanju aviona, obilasku znamenitosti I traženju “Sabveja” da se pojede omiljeni sendvič koga nema u Beogradu. I taman kad smo pomislili da je to sve od Berlina, on je rešio da se na pravi način oprosti od nas. Seli smo kod komšije Turčina na pivo (kolega Dule neko bavarsko, ja lokalno), da ubijemo i poslednji sat do aerodroma. Vrlo brzo nam se pridružio čovek koji je tražio predah od naporne šetnje. Bio je to Kamil iz Katovica. Poljak koji uglavnom radi u Berlinu ispričao se sa nama kao da smo rod rođeni. Nešto je i naučio kad smo mu pustili himnu Hej Sloveni, koja ima identičnu melodiju kao poljska himna. Reče da će možda doći u Crnu Goru na more. Za to vreme oko našeg stola se stidljivo kretao jedan tamnoputi mladić. Kad je smogao snage da nas pita da nam se pridruži, saznali smo da je to Romeo iz Jaundea, 28-godišnji Kameunac koji studira u Berlinu. Poljak mu je odmah rekao da je sa tim godinama do sad mogao i da završi fakultet, a onda su nazdravili. Komunikacija u tom delu Berlina je direktna I neposredna. Kaže Romeo da je igrao fudbal, ali da je sad mator za to. Odmah sam pomislio da u njegovim godinama sunarodnici igraju i za kadetsku reprezentaciju svoje zemlje, ali nisam hteo baš da pomeram granice neposrednosti. Voli Nemanju Vidića. Srećom, nije pomenuo 2009. i finale Lige šampiona, kad je Eto učinio nebitnim štopera Mančester Junajteda. Zatim je stigao njegov stariji prijatelj Bobga, koji je insistirao da ga zovemo Bobi. Bavi se humanitarnim radom i prikuplja novac za decu Kameruna. Gadafi mu je idol. Voleo bi da svaka afrička zemlja ima jednog takvog vođu. Pričao je o životu u Jaundeu, kako je igrao košarku u rodnoj zemlji, a kad sam pomnuo Mba A Mutea iz Klipersa, postao sam i njegov prijatelj. Dao nam je po votku u pakovanju koje podseća na ona sa šamponom za jednokratnu upotrebu. Stavio sam je u džep jakne više kao suvenir i zaboravio na nju. Uneo sam je sa sobom u avion. Kad sam se u Beogradu uhvatio za džep, službenik na berlinskom aerodromu je sigurno štucao. Bio je zreo za otkaz, a da to nije ni znao. U svakom slučaju, već na aerodromu mi je stigla poruka od Kamila da mu se obavezno javim kad ponovo dođem u Berlin da popijemo pivo, a Bobi je ponudio čak i smeštaj.

U avionu kojim smo se vraćali u Beograd bili su i juniori Zvezde. Izgubili su u finalu od Barselone zahvaljujući izuzetnom šutu Katalonaca, ali i činjenici da je za Barsu igrao Dianje, koji je bliži tome da bude vršnjak mog novog prijatelja iz Kameruna nego Boriše Simanića. Ali, nema veze, momci su stekli veliko iskustvo i odigrali dobar turnir, pobedili i moćni Real.

U zvaničnoj statistici Evrolige stoji da Teodoras Papalukas ima 977 asistencija u elitnom takmičenju. Od subote, ja tvrdim da ima 978. Odigrali smo presing po celom terenu, lopta je došla do mene, ja sam je dodao Teu, a on mi je vratio za rutinsko polaganje. U pitanju je bila utakmica medija, egzibicija u Mercedes Benc areni, dan uoči finala. Pored brojnih grčkih, ruskih I španskih novinara bili su tu i pomenuti Papalukas, Kostas Carcaris, Dimos Dikudis i proslavljena španska igračica, a sada koleginica Amaja Valdemoro. Trenirao nas je Luka Banki, bivši trener Sijene, a na poraženoj strani bio je, naravno, Serđo Skariolo. Suština ove priče je – ej, asistirao mi je Papalukas!

Tog trenutka Fajnal for je za mene mogao i da se završi, ali dobro je što nije.

Komentari (0)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

* Sva polja su obavezna

Fjuri već proziva Džošuu: Gde si dečače?

Autor

Fjuri već proziva Džošuu: Gde si dečače?

Britanski bokser Tajson Fjuri zakleo se da će vratiti svetske titile, koje su, kako je rekao, pravno njegove.

Lilu zabranjeni transferi, pred izbacivanjem iz lige!

Lilu zabranjeni transferi, pred izbacivanjem iz lige!

Nacionalni direktorat za kontrolu menadžmenta objavio je da je izrekao zabranu transfera fudbalskom klubu Lil u zimskom prelaznom roku zbog finansijske situacije.
Loading...