SK
Dragan Čiča 02.06.2018 | 09:00

SK u Španiji: Endavant Villarreal

Ovo nije priča o klubu ili gradu. Ovo je priča o dramatičnom putovanju, španskom gostoprimstvu, fudbalu iz perspektive navijača…

Novinar i kamerman Sport kluba na stadionu Viljareala

SK

Novinar i kamerman Sport kluba na stadionu Viljareala

Početak maja. Jedan običan dan na poslu. Vesti su pripremljene. Dilema. Da li krenuti kući ili čekati Dejanu da završi svoj posao? (zvanično radi do pet, ali najčešče ostaje i duže). U prolazu pojedine koleginice stidljivo se nude da idemo na kafu. Na hodniku nailazim na direktora:

Zdravo Dragane! Baš dobro što sam te video. Ideš u Španiju!“, rekao mi je i već bio u svojoj kancelariji.

Zatečen, odlazim kod glavnog producenta da me upozna sa novim momentima, a on mi objašnjava da to shvatim kao nagradno putovanje. Ukratko, Filip (snimatelj) i ja smo specijalni gosti u okviru akcije „LaLiga Santander Experience“ koja je zamišljena da vam na najdirektniji način omogući da doživite strast španskog fudbala, osetite uzavrelu atmosferu na tribinama, uživate u prepoznatljivom stilu fudbala I da uživo u akciji gledate najbolje igrače današnjice. Vrhunac predstavlja odlazak na utakmicu Viljareal – Real Madrid. I ne samo to, ljubaznii organizatori se trude, da svi gosti maksimalno uživaju i u drugim čarima života u Španiji, u zavisnosti u kom gradu se nalazite. Ipak, profesionalna etika mi ne dozvoljava da idem samo kao turista.

Snimatelj Filip

SK

Dobili smo plan puta. Deluje poput najbolje ekskurzije, Za Valensiju letimo preko Ciriha. Između dolaska u Švajcarsku i polaska za Španiju razlika je četrdeset minuta. Pitam u Beogradu pri ukrcavanju u avion, imajući u vidu rigorozne kontrole, da li ćemo na vreme stići na avion za Valensiju?

Apsolutno“, uveravaju me.

Avion iz Beograda kasni u startu deset minuta. Filip je poznat kao paničar. Ova informacija ga je dotukla. Pokušavam da budem pribran, iako u glavi već razmišljam kako ćemo čekati sledeći let.

Slećemo u Cirih. Do polaska aviona za Valensiju imamo manje od trideset minuta. Dok smo izlazili iz aviona, verovatno sam svakih deset sekundi gledao na sat i delovao čudno ljudima oko sebe. Nekoliko minuta traje dolazak do carinske kontrole. Da li zbog toga što smo sa Balkana, ili zato što obojica imamo guste brade, ljubazni carinici su na nas dvojicu „obratili“ posebnu pažnju. Filip je imao uredno prijavljenu kameru, ali je morao detaljno da je rastavi.

Završilo se. Sad brzo prema „gejtu“ 63. Trčimo kao negativci u nekom akcionom filmu kada ih juri odred specijalne policije. Ljudi se panično sklanjaju. Stižemo na pasošku kontrolu. Ispred nas je red. Spreman da se pomirim sa činjenicom da ne stižemo, uočavam da većina ljudi ispred nas (ima ih oko dvadeset) pričaju srpskohrvatskim jezikom. Objašnjavam situaciju i puštaju nas. Opet smo u igri.

Jurnjava se nastavlja. Stižemo do terminala koji je već zatvoren. Ne mogu da dođem do daha, ali radnica shvata šta se dešava. Interveniše da nas sačekaju. Filip poput Ramba utrčava u avion, a jedna od stjuardesa gotovo da je pala u nesvest. Njen vrisak uznemirio je putnike u blizini. Od pojedinih putnika dobijamo i spontani, a lično mi se čini cinični aplauz.

Ulazak u avion je predstavljalo veliko olakšanje. Na aerodromu u Valensiji nas je dočekala Ćori, koja je na naše „Zdravo! Kako ste?“, izgovoreno na engleskom, odmah kratkim i jasnim „No Ingliš“ stavila do znanja da ne postavljamo pitanja i ne ulazimo i bilo kakvu konverzaciju. Ne poznajem znakovni jezik, ali sam na osnovu njenog mahanja rukama shvatio da ne treba ništa da brinem jer nas u hotelu čeka osoba koja će biti naš vodič. I Filip i ja smo bili pomalo nesigurni u sebe kada je u pitanju konverzacija na engleskom, ali posle ovakve „dobrodošlice“, Filip ponosno reče: „Pa ja sam za ovu profesor engleskog.“

Real Madrid

SK

Real Madrid

Bili smo smešteni u samom centru grada koji je po broju stanovnika treći u Španiji, ali se način života znatno razlikuje od onog u Madridu ili Barseloni. Drugim rečima ovde se živi bez pritiska. Ujutro nas nisu budila buka ili sirena automobila, već crkvena zvona. Valensija, industrijski razvijena, nalazi se na obali sredozemnog mora, sa brojnim kulturnim i istorisjkim znamenistostima i drugim turističkim atrakcijama.

Slobodno popodne prvog dana iskoristili smo da se nađemo sa Sašom Lukićem. Bivši as Partizana je prethodnu sezonu proveo u Levanteu, kao pozajmljen igrač Torina. Bio je pravi domaćin i veliki profesionalac. Nakon snimljenog intervjua odlazimo u obližnji lokal. U neformalnom delu razgovora priča mi koliko je oduševljen gradom I kako bi voleo da ostane u Španiji. Ipak smo najviše razgovarali o fudbalu. Priznaje da je Mesi najbolji igrač protiv kojeg je igrao I slikovito objašnjava da ne postoji način da mu se oduzme lopta. Filip uleće pitanjem, kao Serhio Ramos klizećim startom:

A Ronaldo?

Ma kakvi, ne mogu da se porede. Bar protiv nas Kristijano je bio indisponiran”, jasan je Saša, a Filip, sa pogledom školarca kojem je Portugalac neka vrsta Panteona, ostaje razočaran. Otvorili smo mnogo tema, mogli bi diskutovati do kasno u noć, ali stiže mi poruka da nas čekaju u hotelu i da kasnimo na zvaničnu prezentaciju.

Po povratku u hotel upoznali smo ostatak grupe (petoricu Južnoamerikanaca), koji su poput nas bili gosti (ali bez radnih obaveza) i naše domaćine, Đuliju, glavnog koordinatora, Serhija, Aleksa I Ćemu. Svi sasvim korektno govore engleski. Ekipa “Latinosa” držala se poput nekog kartela, potpuno zatvorena I nezainteresovana za bilo kakvu komunikaciju ili druženje, a ubrzo sam shvatio i da bi to bilo nemoguće jer im se poznavanje engleskog svodi na jednu do dve reči. Ipak bili su impresionirani sa mojih nekoliko reči španskog (ola, como esta, muy bien, gracias. De nada). Preko Đulije se raspituju odakle smo. Na ime Srbija samo bledi pogledi. Filip iznervirano konstatuje:

Da li je moguće da nisu čuli?

Pokušavam da popravim pomalo neugodnu situaciju pa kažem:

Jugoslavija”!

Najstariji od njih (Argentinac od oko šezdeset leta) ponosno uzvikuje:

“Tito!”.

To nam je bila prva i poslednja razmenjena rečenica sa njima.

Nakon što smo se još jednom upoznali sa našim aktivnostima tokom boravka u Španiji, usledila je degustacija lokalnih vina I pršute, kao jednog od specijaliteta ovog kraja. Za vina nisam stručnjak, sva koja sam probao su mi odgovarala, ali pršuta ne može da se poredi sa ovdašnjom. Objasnio sam im da je i kod nas pršuta jedna vrsta specijaliteta, ali da se ne mogu porediti jer njihova klima ne dozvoljava da se meso lepo suši, kao što je slučaj u našim krajevima. Prkosno, ne žele to da prihvate.

Pivo

SK

U petak smo bili gosti na treningu Viljareala. Pri ulasku u grad smo se prvi put susreli sa izrazom „Endavant Villareal“. Karakterističan samo za ovo područje, znači otprilike „Napred Viljareal“. U ovom gradu taj izraz predstavlja neku vrstu pozdrava i lozinke koja otvara sva vrata. Na samom terenu fantastičnog sportskog kompleksa smo se lepo družili sa Antonijom Rukavinom. Otkrio nam je da ostaje u klubu. Trenutni ugovor mu ističe krajem juna. Naši domaćini i “Latinosi” su bili začuđeni kako spontano razgovaramo sa Tonijem. Oni su očekivali da će im “njihova zvezda” Karlos Baka posvetiti bar nekoliko minuta. Jedva da im je mahnuo u prolazu.

Usledio je odlazak na kultni stadion “El Madrigal”. Danas se zvanično zove “de la Keramika”, ali za mene će uvek biti “El Madrigal”, kao što će I “stadion Rajko Mitić” zauvek biti "Marakana". Najvećim delom stadion je od keramike, ali se zato na svim okolnim fasadana može videti ispisano „Endavant Villareal“. Obilazak stadiona predvodi Lusi, Engleskinja koja već tri godine živi i radi u Španiji. Kada je čula iz koje zemlje dolazimo, euforično nam je rekla da joj je deda Živojin Petrović iz Uba. Zna i nekoliko reči srpskog, ali nikada nije bila u Srbiji. Filip je velikodušno poziva da dođe.

Dragan Čiča sa domaćinima u Valensiji

SK

Dragan Čiča sa domaćinima u Valensiji

Vraćamo se u Valensiju. Planiran je ručak u jednom elitnom restoranu na obali mora. Nisam bio impresioniran. Atmosfera i gosti podsećaju na “beogradsku silikonsku dolinu”. Takva mesta me nikada nisu privlačila.

Krećemo na sastanak sa Nemanjom Maksimovićem, a ostatak grupe u obilazak grada. Đulija me je zamolila da joj, kao velikom navijaču Valensije, donesem Nemanjim autogram. Maksimović predstavlja primer kulturnog i lepo vaspitanog momka. Iz prve ruke se upoznajemo sa veličinom kluba čiji je član. Za vreme snimanja intervjua i kasnije u restoranu prilaze ljudi, navijači Valensije. Pozdravljaju ga i fotografišu se sa njim. On nam priča kako klub funkcioniše.

Toliko se vodi računa da je u stručnom štabu i jedan nutricionista. Za trenera Marselinja kaže da je opsednut fudbalom, ali izdvaja i jednu pomalo neobičnu stvar:

On je na mesto jednog od pomoćnika doveo svog sina. Taj momak ima više isključenja nego ceo tim zajedno”, ističe Nemanja.

Očigledno mu je ideja da na taj način vrši pritisak na sudije”, poentira Filip i prvi put ravnopravno učestvuje u debati.

Viljareal

SK

Subota je bila poslednji dan naše mini turneje. U Viljareal stižemo u vreme ručka. Nema potrebe da kažemo ni Zdravo, ni „Helo“, ni „Ola“. Bilo je dovoljno reći „Endavant Villareal“. Čekala nas je “peña”. Izraz specifičan samo za ovo područje. Teško je objasniti značenje ove reči, ali grubo prevedeno to znači grupa. Bili smo deo jedne grupe navijača Viljareala. Kada popularna “žuta podmornica” igra domaće utakmice ceo grad je ispunjen takvim grupama. U svakoj ulici i ispred svakog lokala postavljeni su stolovi. Služi se paelja i pije isključivo pivo. Svi redom imaju žute dresove.

Tog dana su nam se pridružila i dvojica nemačkih novinara, Saša i Marko. Do odlaska na stadion i za vreme utakmice smo se sjajno družili. I oni vole pivo, ali su jednom trenutku odlučili da u kriglu sa pivom sipaju i Koka-kolu. Predlažu nam da probamo. Filip kategorički odbija, a ja se setih šta se desilo kada sam poslednji put na takav način mešao pića i takođe ne prihvatih tu ideju.

Bliži se vrhunac našeg boravka ovde. Stigli smo na stadion. Uvode nas na teren. Neposredno iza gola gde se zagrevaju igrači Reala iz Madrida. Posmatram šta rade Marselo, Modrić, Kros, Ronaldo, Bejl... Ne vidim razliku od onoga kako se mi zagrevamo u balonu na terminu utorkom. U želji da napravim što bolju fotografiju ulazim jednim korakom na teren. Đulija umalo nije dobila nervni slom. Na osnovu njenog pogleda mislio sam da će me momentalno deportovati.

Igrači se povlače u svlačionice, a nas sele na tribine, tačnije u lože, poznate pod imenom “ Casals Grocs”. Pored ostalih priviligeija, ovde su vam dostupni hrana i piće. Stadion je pun. To znači da je pola stanovništva mesta na stadionu. Oko nas je sve žuto, kao nepregledna polja suncokreta. Spontano počinjemo da “navijamo” za Viljareal. Domaćin je izjednačio iako je gubio 2:0. Na stadionu delirijum. Ori se „Endavant Villareal“!

Čiča, Maksimović i snimatelj Filip

SK

Čiča, Maksimović i snimatelj Filip

Dolazimo do suštine. La Liga Santander Experience je akcija i zamišljena da vam na najdirektniji način omogući da doživite strast španskog fudbala, osetite uzavrelu atmosferu na tribinama, uživate u prepoznatljivom stilu fudbala i da uživo u akciji gledate najbolje igrače današnjice.

Kao akreditovani novinari posle meča odlazimo u miks zonu. Prisutno je na desetine, pre svega španskih novinara. Vrlo su navalentni. Od svih igrača Reala zaustavila su se samo dvojica. Kasemiro I Lukas Vaskes. Moja ideja je bila da pokušam da dobijem izjavu od Modrića i Kovačića. Prvo je izašao Luka. Usledio je horski nastup domaćih novinara. Kada su završili shvativši da neće dobiti izjavu, obratio sam se hrvatskom reprezentativcu rečima:

Luka, ne moramo na španskom”.

Stao je, nasmejao se i pitao; “Otkud vi?”. Razmenili smo još nekoliko reči, ali je ljubazno objasnio zbog čega ne može da priča. Za razliku od njega, Mateo Kovačić se nije udostojio ni da nas pogleda.

Posle smo još posetili “Deportivo Bar” koji se nalazi preko puta stadiona. Lokalcima smo bili čudni jer nismo imali na sebi nikakva obeležja kluba, ali kada smo objasnili ko smo i zašto smo došli (ne znam kako jer apsolutno niko ne govori nijedan jezik osim španskog), brzo smo stekli nove prijatelje i u pravom smislu osetili gostoprimstvo žitelja Viljareala.

Pri odlasku bilo je dovoljno reći samo „Endavant Villareal“.

Filip, Čiča

SK

Komentari (5)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Super karamela

Aha! Koji vam je to srpskohrvatski jezik? On nigde ne postoji. Ne budite ljudi bez obraza.

Odgovori 2 5

Carlito Brigante

Jako mi je drago što je konačno neko bio na stadionu Viljareala, trening komplexu itd itd, jer mi je to omiljeni španski klub. Text je bio ok,ali ipak više kao putopis nego kao fudbalski put. Očekivao sam više i o trening kampu i o stadionu i o klubu i o gradu i o navijačima. Pozdrav

Odgovori 3 2

pobro

Aaaa odlicno :) mislim da bi najbolje bilo posjetiti Sevilju, ali zeleno-bijeli dio grada i prisustvovati Betisovoj utakmici.

Odgovori 15 0

* Sva polja su obavezna

Rukavina za SK: SP kao kruna karijere

Rukavina za SK: SP kao kruna karijere

Antonio Rukavina, pouzdan, beskompromisan, prodoran u napadu, agresivan u defanzivi, predstavlja savršen primer modernog desnog beka. Reprezentativac Srbije je već četiri godine u Viljarealu. Za razliku od prethodnih sezona, ove je igrao relativno standardno.

Lukić za SK: Nisam bio svestan da je pored mene Mesi

Lukić za SK: Nisam bio svestan da je pored mene Mesi

Levante nije značajan deo istorije španskog klupskog fudbala. Drugi tim iz Valensije koji se takmiči u La ligi jednom je igrao u polufinalu Kupa Kralja, a jedini nastup u Evropi imao je u sezoni 2012/2013 kada je dogurao do osmine finala Kupa UEFA.
Loading...