Izvor: Robert Cianflone/Getty Images
Jelena Trajković 06.11.2017 | 08:00

Ako želiš titulu, pozovi ’Doktora’

U ovoj vesti

Jelena Trajković

Valentino Rosi neće voziti doveka, iako je izvesno da bi to volela većina ljubitelja motociklizma. Jasno je da ’Doktor’ još ne planira da uspori, ali je uprkos tome preduzeo korake da bi njegova zaostavština bila mnogo veća od samih dostignuća na stazi.

Valentino Rossi

Izvor: Quinn Rooney/Getty Images

Mnogi se pitaju šta je to veće od njegovih titula, pobeda i podijuma, a odgovor je poprilično jasan – delom je zaslužan za to što italijanski motociklizam ima budućnost. I to nije mala stvar, ogromna je. A ta budućnost do pre nekoliko godina nije bila nimalo svetla, uprkos velikom broju talentovanih motociklista. Svima njima je falilo nešto, a sada je jasno da im je bio potreban neko ko će ih usmeriti na pravi put.

Tu je na scenu stupio Rosi, najbolji, da kažemo, učitelj kakvog neki mladi vozač može poželeti. Na Velikoj nagradi Češke 2011. godine, kada je moj kolega Srđan Erceg intervjuisao devetostrukog svetskog šampiona pitao ga je kako ima strpljenja da se satima slika sa navijačima i potpisuje autograme. Odgovor je bio da nešto mora da dâ zauzvrat, a očigledno je da se time vodio kada je na sebe preuzeo ulogu mentora svojih sunarodnika od kojih bi neki mogli da mu budu i sinovi.

Nije mnogo vremena bilo potrebno da se vide rezultati, a prvi opipljiv stigao je ove sezone u vidu titule koju je u Moto2 kategoriji osvojio Franko Morbideli. Mladi Rimljanin prvi je italijanski motociklista koji je postao šampion još od Rosijeve, za sada, poslednje titule u kraljevskoj klasi 2009. godine. Prethodni Italijan koji je krunisan prvakom srednje kategorije bio je pokojni Marko Simončeli, koji je to učinio pre devet godina.

Franco Morbidelli

Izvor: Mirco Lazzari gp/Getty Images

Italija je punih osam sezona čekala narednog šampiona, a razlozi za to su mnogo kompleksniji od tvrdnji da je u međuvremenu došlo vreme da Španci zasijaju. Jednostavno, italijanska škola je zatajila u doba baš kada je imala najboljeg na svetu, verovatno i najboljeg u istoriji. A baš tada je trebalo da se desi upravo suprotno, kao što je slučaj bio sa španskim motociklistima, koji su od 2010. godine do prošle sezone osvojili 15 titula od 21 moguće.

I šta se tačno desilo? Ništa ne dolazi preko noći, pa tako ni uspeh ili neuspeh, već je sve posledica poteza koji su povlačeni godinama, barem u ovom slučaju. Glas Moto GP šampionata u Srbiji, kako mnogi vole da kažu za Srđana Ercega, kaže da je ako tražimo jedan ključni razlog to promena u svetu motociklizma u smeru njegove ekstremne profesionalizacije.

Promena je prouzrokovana nekolicinom faktora – prelaskom šampionata u ruke Dorne 1991. godine, pojavom Valentina Rosija 1996. godine i ulaskom velikih španskih šampiona i vozača, poput Anhela Nijeta, Horhea Martineza Aspara, Alberta Puđa, Emilija Alzamore, Sita Ponsa, u menadžerske vode“, otkriva Erceg.

Max Biaggi

Izvor: Michael Cooper/All Sport

I te kako je jasno da je italijanska škola funkcionisala uprkos tim promenama, a u prilog tome idu titule koje su osvajali Loris Kapirosi, Maks Bjađi, Rosi i još nekolicina njihovih sunarodnika, koji ipak nisu stekli toliku popularnost. Međutim, tako je bilo samo do jednog trenutka, pošto su u Motociklističkom savezu Italije smatrali da će biti lako nastaviti na tom talasu uspeha, bez potrebe da se nešto menja i podigne na znatno viši, profesionalni nivo. I to se Italijanima obilo o glavu.

Više nije bilo moguće doći do prvenstva sveta za samo nekoliko godina, kao što je to učinio, na primer, Bjađi. Prvi motocikl je dobio sa 17 godina, tek sledeće je počeo da se trka, da bi četiri godine kasnije bio prvak sveta kategorije od 250 kubika. Međutim, u novoj eri čak i ukoliko ste bili ekstremno talentovani, odjednom vam je bila potrebna ozbiljna organizacija iza vas. Motociklistički savez Italije nije bio dorastao tom zadatku, veliki italijanski šampioni nisu sarađivali na nivou na kojem su to činili španski, a pritom je španska kompanija bila na čelu prvenstva sveta“, naglašava Erceg.

Rad obe federacije, dijametralno suprotan u tom trenutku, meteorološke razlike u dve zemlje i način skautiranja mladih talenat doveo je do promene poretka. Jedan od najprepoznatljivijih glasova Sport Kluba svemu tome dodaje i razvoj trkačke infrastrukture u Španiji, u vidu novih, savremenih, staza, i boljeg razumevanja sponzora i medija. Sve to je zajedno doprinelo nastanku, kako kaže, moćne generacije vozača sa Iberijskog poluostrvu, dok su na Apeninskom poluostrvu pokušavali da uspeju samo na talenat, što nije više bilo moguće.

Valentino Rossi

Izvor: Michael Cooper/All Sport

Rosijeva pojava je pritom imala dvostruki efekat, pored još bezbroj drugih, na italijanske vozače – sport je postao globalan, Rosi više nije bio Italijan, već superzvezda u svetskim okvirima i inspirisao je generacije vozača na svim meridijanima. Ali, pošto jeste Italijan, veliki broj italijanskih takmičara je počeo da veruje da je Rosi posle samo jedne pobede, da podsetim i na reči predivnog Marka Simončelija na temu odsustva velikih italijanskih vozača početkom ove decenije“, kaže Srđan, koji je imao priliku da intervjuiše Simončelija samo tri meseca pre njegove pogibije na stazi „Sepang“ 23. oktobra 2011. godine.

Iako je sa strane bilo jasno da je italijanski motociklizam upao u krizu, ljudima na Apeninskom poluostrvu je bilo potrebno vreme da shvate šta se zapravo dešava. Najočigledniji pokazatelj za loš rad italijanske škole je i činjenica da je poslednju titulu svetskog šampiona u najslabijoj kategoriji osvojio Andrea Doviciozo 2004. godine. Kada premotamo samo šest godina unapred, do prve sezone posle Rosijeve poslednje titule, dolazimo do podatka da su italijanski motociklisti u klasi do 125 kubika zajedno osvojili 26 bodova. Da, 26, a Mark Markes je kao prvak imao 310.

Bilo je više nego očigledno da nešto mora da se menja, a italijanski motociklizam je tada pretrpeo novi udarac kada je ’Doktor’ doživeo prelom potkolenice u Muđelu, a potom rešio da pređe u Dukati 2011. godine. Italijan na italijanskom motociklu, to je za mnoge bilo ostvarenje sna, ali se pretvorio u pravu noćnu moru. Rosi je izgubio dve godine, samo dva puta se našao na podijumu i vratio se u Jamahu, a malo ko je mogao da zamisli da će Andrea Doviciozo nekoliko godina kasnije biti taj koji će uspeti u onome u čemu njegov uspešniji sunarodnik nije.

Loris Capirossi, Pol Espargaro

Izvor: Mirco Lazzari gp/Getty Images

Još pre Rosijevog povratka u njegovu Jamahu, koji je Italijanima dao novu nadu, neke stvari su počele da se menjaju. Šampion sveta u klasi do 500 kubika iz 1982. godine Franko Unćini imenovan je za oficira za bezbednost Moto GP šampiona, dok je trostruki svetski prvak Loris Kapirosi posle povlačenja 2011. godine postao savetnik, takođe po pitanju bezbednosti.

Moto GP šampionat je, kao i svaki drugi sport ili aspekt života, veoma političan – zasnovan je na ljudskim odnosima i civilizacijskim i poslovnim kulturama onih koji ga vode. Samim tim, činjenica je da je Dorni odluka da pusti deo moći prihvativši italijanske šampione u svoje vodeće redove bila veoma teška. Ukoliko kažem da je Dorna to učinila pod pritiskom, skrenuo bih pažnju na činjenicu da je s druge strane podržala veliki broj italijanskih vozača u sadašnjem Svetskom prvenstvu za juniore, nekadašnjem šampionatu Španije“, ističe Erceg, „Naime, pojava velikog broja španskih šampiona je dovela do pada interesovanja za sport van Španije, što Dorni, kao komercijalnoj kompaniji – posvećenoj profitu – nikako ne odgovara. Tako je bilo neophodno postaviti novu platformu za Italijane, pošto bi u suprotnom bilo neophodno rasturiti kvalitetnu organizaciju koju su u Španiji svi zajedno iz sveta motociklizma postavili. Destrukcija nije bila opcija, srećom, već stvaranje nečeg novog i većeg“.

Potom do izražaja dolazi Rosijeva uloga u povratku italijanskog motociklizma na staze stare slave. Za 2014. godinu je osnovao svoj tim u Moto3 kategoriji uz podršku italijanskog medijskog giganta Skaja, da bi samo nekoliko meseci kasnije pokrenuo i svoju trkačku akademiju. ’Doktor’ se na takav potez odlučio da bi svojim iskustvom pomogao mladim italijanskim motociklistima. U martu te godine u Akademiji su bila šestorica vozača – Luka Marini, Rosijev polubrat, Andrea Minjo, Nikolo Bulega, Romano Fenati, Frančesko Banjaja i Morbideli, a od tada nije prestala da se širi.

Valentino Rossi

Izvor: Robert Cianflone/Getty Images

Rosi se pojavljuje u prilično velikoj ulozi – Motociklističkog saveza Italije. Devetostruki šampion sveta je bukvalno napravio privatni savez, pošto sam Savez nije imao znanja i mogućnosti da to sâm učini. Šta zapravo radi Akademija? Sve ono što bi trebalo da radi Savez – obezbeđuje bezbedno mesto za vožnju, za učenje i to ne samo kako voziti motocikl, već kako se ponašati, kako se pripremiti za život posle motociklizma – školovanje, zatim menadžerske usluge, marketing, prodaju reklamnih materijala, stvaranje robne marke... Privatna inicijativa, koja zahvaljujući činjenici da ju predvodi Valentino Rosi VR46 već ima orbitalnu polaznu tačku“, naglašava komentator Sport Kluba.

Nije mnogo vremena bilo potrebno da bi se videli plodovi rada Akademije. U sezoni pre nego što je osnovana, Italijani su imali samo jednu pobedu u sve tri klase Svetskog šampionata. Jasno, ostvario ju je Rosi na stazi „Asen“, a tu sezonu je završio na četvrtom mestu u generalnom plasmanu, iza Markesa, svog timskog kolege Horhea Lorenca i Danija Pedrose. U srednjoj kategoriji najbolji je bio Simone Korsi na 11. mestu sa 108, dok se u Moto3 istakao Fenati na desetoj poziciji.

Rad sa Rosijem prijao je Fenatiju, koji se tokom sledeće sezone četiri puta našao na najvišem stepeniku pobedničkog postolja, ali je imao previše padova, pa je bio tek peti u poretku. Godina koja je usledila donela je Rosiju najbolju šansu za osvajanje desete titule, a svi znamo šta se desilo u samom finišu. Ostali Italijani su polako počeli da se bude, pa je tako Enea Bastijanini slavio u Mizanu, a Nikolo Antoneli u Motegiju u najslabijoj klasi. Obojica su se tada već pridružili Akademiji Valentina Rosija, isto kao i Lorenco Baldasari, koji je bio najbolji od svih italijanskih motociklista u Moto2.

Romano Fenati

Izvor: Mirco Lazzari gp/Getty Images

Akademija se prošle godine našla u centru pažnje iz više razloga, a najviše zbog odluke da Fenati bude izbačen iz nje. Rosi je uz mladog Italijana bio od početka njegove karijere, dao mu je priliku u svom timu, ali mu je pred prošlogodišnju trku za Veliku nagradu Austrije uručen otkaz. Kao glavni razlog naveden je njegov sukob sa Učiom Salučijem, Rosijevim najboljim drugom, koji vodi Skaj VR46 tim, a nezvanično nam je potvrđeno da je došlo i do fizičkog obračuna između njih dvojice. ’Doktor’ je za Fenatija rekao da su on i ostali koji su radili sa mladim Italijanom izgubili bitku da od njega naprave profesionalca.

I upravo ta Rosijeva tvrdnja je verovatno i ključ – profesionalac se ne postaje tako što samo znate da vozite, već time što gradite svoju ličnost. Između ostalog, Akademija vozačima obezbeđuje da nauče engleski, kako da se ponašaju prema medijima i navijačima, praktično ih sprema za ono što ih čeka u životu, bilo da budu uspešni motociklisti ili ne.

Pitanje je koliko će ih imati više prilika da se dokažu ili zarade ili budu u centru pažnju, a slava i novac su zarazni i većina ljudi ih želi uvek više i više. Radi se o problemu koji čeka sve sportiste – svi sanjaju sigurnu budućnost, svaki čovek zapravo – i šta ukoliko ne zarade dovoljno za ceo život? Nisu svi teniseri Novak Đoković, Rodžer Federer ili Rafael Nadal, preko 90 odsto njih na kraju karijere nije zaradilo dovoljno za mirnu budućnost, a uložili su, manje-više sve u tu karijeru, uključujući i deo mladosti i detinjstva. Akademija VR46 u tome ima ogromnu mogućnost, nadam se i snagu, da pomogne da mladi ljudi budu spremni za sazrevanje, kada se to desi. Srećni i sposobniji će možda ostati deca do kraja života – ozbiljna deca“, naglašava Srđan.

Franco Morbidelli

Izvor: Mirco Lazzari gp/Getty Images

Šampion se ne postaje tek tako, a prošla sezona dala je prave naznake da je Akademija VR46 blizu svog prvog. Imala je trojicu pobednika u Moto3 i Moto2, a čak šestorica Italijana našla su se među najboljom desetoricom u najslabijoj klasi, računajući Fenatija koji je propustio kompletan drugi deo sezone posle otkaza u Rosijevom timu. Banjaja je slavio dva puta, a Baldasari, Bastijanini i Antoneli (koji nije član Akademije) po jednom, a zapaženi su bili i Fabio di Đanantonio i Bulega.

Morbideli je prošlu sezonu završio na četvrtom mestu, sa 63 boda manje od šampiona Žoana Zarka, a posle odlaska glavnih igrača u kraljevsku klasu bilo je jasno da odjednom postaje glavni favorit za titulu u 2017. godini. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se ta tvrdnja ispostavi tačnom, pošto je već na otvaranju sezone u Kataru došao do prve pobede u karijeri. Slavio je potom i na naredne dve trke, da bi odustao u Heresu, ali se na najviši stepenik pobedničkog postolja ponovo našao u Le Manu.

Od tada je upisao još četiri pobede, uz još tri podijuma, a iako je Tom Luti imao teoretske šanse do Sepanga da ga ugrozi, čini se da njegova titula nijednog trenutka nije dovedena u pitanje. 22-godišnji Rimljanin je 2013. godine debitovao u Svetskom šampionatu, a posle sezone učenja u Italtransu, pokazao se izuzetno konstantnim pre dve godine, da bi zaslužio mesto u Mark VDS rejsingu, bez sumnje najbolje organizovanom timu srednje klase.

Izvor: MotoGP


Prošla sezona bila mu je i te kako potrebna što se tiče sazrevanja, a to što je sedam puta u drugoj polovini godine bio na podijumu bila je jasna poruka kakve su mu namere u ovogodišnjem šampionatu. Bio je klasa za sebe, iako je napravio nekoliko grešaka, pa je tako dobio priliku da naredne sezone debituje u kraljevskoj klasi, ali tim neće promeniti. Timski kolega biće mu baš Luti, koji zbog frakture stopala nije vozio na Velikoj nagradi Malezije, pa je borba za titulu rešena pre samog starta pretposlednje trke sezone.

Mislim da je ključ Morbidelijeve titule bilo pravilno slaganje kockica u prethodnih nekoliko godina, ne samo jedna stvar. Redom – prešao je u Mark VDS rejsing kada se ukazala prilika, u daleko bolje organizovan tim od Italtransa, konstantno je radio na unapređivanju trkačkih veština i psihološkoj snazi“, ističe Srđan.

Rosi će tako sledeće sezone prvi put imati priliku da na velikoj sceni, a ne na svom ranču u Tavulji, odmeri snage sa jednim od svojih učenika, što je još jedan pokazatelj uspeha Akademije. Od ostalih vozača većini je prvi pik za narednog italijanskog šampiona koji će to prvi put postati Banjaja. 20-godišnji Italijan brani boje Skaj VR46 tima u Moto2 kategoriji, a u svojoj debitantskoj sezoni u toj klasi četiri puta se našao na podijumu. Prethodno je ispisao istoriju time što je Mahindri doneo prvu pobedu u Moto3, trijumfom u Holandiji prošle godine, a potom je slavio i na stazi „Sepang“.

Banjaja će svoju šansu da se pokaže imati naredne sezone, a vreme će pokazati da li će uspeti da nastavi tamo gde je Morbideli stao pre prelaska u najjaču konkurenciju. Morbidelijeva titula je prvi dokaz da je Akademija Valentina Rosija delimično zaslužna za buđenje italijanskog motociklizma, ali je za dodatnu potvrdu potrebno imati kontinuitet dobrih rezultata. Italijani su se vratili na pravi put, a na njima je da se na njemu i održe.

Komentari (27)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

rajso

Pozdrav za Jelenu.Briljantan tekst i analiza.Uzivao sam citajuci ga.

Odgovori 27 3

Marjan Mijatovic

Možete da pričate šta hoćete, ali zna se ko je DOCTOR!!!

Odgovori 42 4

Ajduk

Rekoh ja. Kad trebaš pomoć, vikni upomoć. Vale je patrolna šapa!!! Mani se motora, idi u crtaće.

Odgovori 9 36

* Sva polja su obavezna

Mir pred potpisom za Suzuki

Mir pred potpisom za Suzuki

Španski motociklista Đoan Mir, koji trenutno vozi za Estrelja Galisija Mark VDS rejsing u Moto2 kategoriji, sledeće sezone će najverovatnije braniti boje Suzukija u kraljevskoj klasi Svetskog šampionata.

Mijatović za SK: 1998? Pozajmili smo od Juvea šampanjac

Mijatović za SK: 1998? Pozajmili smo od Juvea šampanjac

Prošlo je tačno 20 godina od trenutka kada je svoje ime upisao zlatnim slovima u istoriju Reala. ‚Kraljevski klub‘ je prekinuo post od 32 godine bez titule u Ligi šampiona, a tim trijumfom u Amsterdamu praktično je nagovešteno šta će se dešavati od tada do sada.
Loading...