Sarah Crabill, Getty Images Sport

Jelena Trajković

03.01.2019 | 12:00

Zorana za SK: Olimpijska medalja mi je najveći pokretač

U ovoj vesti

Jelena Trajković

Od početka Olimpijskih igara u Tokiju nas deli nešto više od godinu i po dana, a upravo ona je ta od koje je krenulo stvaranje tima Srbije. Može se reći da je sebe ovoga puta poštedela nerviranja jer pre dve i po godine praktično do poslednjeg časa nije znala ide li na Igre u Rio de Žaneiru ili ne.

Zorana Arunović

Privatna arhiva

Bez sumnje, Zorana Arunović se ubraja među najbolje strelkinje sveta, a od svih medalja koje može da ’upuca’, samo joj fali olimpijska. Kaže da joj je ona pokretač što se tiče sporta, a čini se i samog života, ali će to biti tema kasnije tokom intervjua. Red je da krenemo od početka, kako se odlučila da se bavi baš streljaštvom, a glavni ’krivac’ za to je njena starija sestra Jelena.

Bilo je logično jer je Jelena počela pre mene, a znate kako je to kada mlađa sestra pokušava da u svemu isprati stariju, kul stariju. Meni je barem bilo logično. U tom periodu naš otac je baš preminuo, nas dve smo se tada zbližile više nego ikada do sada, provodile smo mnogo vremena zajedno. Krenula sam jedan dan sa njom na trening, ona je insistirala, samo da budem tu i to je zapravo bio i moj prvi trening – 1. novembra 2001. godine“, rekla je Zorana Arunović na početku intervjua za Sport Klub.

U početku nije ni mogla da zamisli da će streljaštvo biti njeno zanimanje. Pre 17 godina je zha nju to bio samo vid provođenja van kuće, nešto kao hobi, ali nije mnogo vremena bilo potrebno da bi se to promenilo.

Brzo sam napredovala, na neki način sam bila akcelerant i u roku od dve godine sam ušla u reprezentaciju, u roku od tri sam uzela svoju prvu medalju na Evropskom prvenstvu, a u roku od četiri i po godine sam postala prvakinja Evrope i sveta. Mislim da je upravo taj trenutak bio odlučujući u smislu da li ću da se bavim ovim kao hobijem ili će to biti moj životni poziv. Naravno, bilo je i onih teških trenutaka kada sam se dvoumila da li će to biti to, ali 2006. godina bila zapravo prekretnica u mojoj sportskoj karijeri“, otkriva Arunovićeva.

Zorana Arunović

Privatna arhiva

Na neki način, Zorana je bila i ostala Jelenina učenica. Pratila ju je na treninge, zajedno su se i takmičile, a već godinama joj je starija sestra trener i čini se da je to dobitna kombinacija. Na pitanje koliko je dobro imati sestru za trenera, a koliko loše, 32-godišnja strelkinja kaže:

Ima daleko više dobrih stvari, nego loših. U svemu ima nešto što ne štima, ali je meni konkretno bitno da je to neko ko me zna bolje od bilo koga drugog. Da je to neko na koga mogu uvek da se oslonim i za koga znam da će uvek da stavi naš rad i zajedničku dobrobit na prvo mesto. Nemam nikakve sumnje što se tiče toga. Moram da naglasim i da je ona, bez obzira na to što mi je sestra, stvarno neko ko svakoga dana radi da bi bio bolji, da nauči i istraži više, da nađe način da ja budem bolja, a samim tim i ona sama“.

Streljaštvo je izuzetno zahtevan sport, koji mnogi potcenjuju i misle da se sastoji samo iz pucanja u metu. Jedna od najboljih srpskih strelkinja kaže da se često susreće sa ljudima koji misle da bi mogli isto što i ona, ali da uvek ima spreman odgovor za njih.

U principu, svi kažu: ’Šta je to problem, odeš na trening, podigneš pištolj, opališ i to je centar’. Sad, ako ćemo da se vodimo tom logikom, svako ko bi se uhvatio tog pištolja bio bi olimpijski šampion. Svi bismo bili, a kao što vidite nismo svi. Šalu na stranu, u pitanju su sati i sati treninga. Minimum tri sata dnevno, uz kondicione treninge i sve što ide uz to, ne svodi se sve na pucanje. I, naravno, nije lako ubiti taj centar, nekad izgleda kao da je veličine lubenice, a nekada koliko god da ste precizni ne možete da ga pogodite jer izgleda kao da je manji od makovog zrna“, naglašava Zorana i dodaje, „Dešavalo se da pozovem ljude na strelište, pa da mi kažu: ’Uf, pa ovo je teško’. Jeste, ali nema problema. Predrasuda svuda ima, nisam saglasna sa tim, ali mislim da smo mi takav narod i da ih imamo. Neko će da kaže da je moj posao lagan, ja ću da kažem: ’Izvoli, samo napred, dođite, vrlo rado ću da ostavim adresu strelišta i da budem tu da objasnim kako, pa da vidimo da li je lako’. Ako nije već lako, taj neko će da mi se izvini, možda i neće, ali će da kaže kako stoje stvari. U 90 odsto slučajeva je bilo baš tako, da nisu znali koliko je teško, ali sada znaju“.

Zorana Arunović

Lars Baron/Bongarts/Getty Images

A da se vratimo na to kada se dešava da je centar veličine lubenice...

Davno je to bilo. Morala bih da se prisetimo. Poslednji put da je to bilo na izuzetno visokom nivou je bilo pre mesec i po dana na Otvorenom prvenstvu Mađarske, tada sam postigla novi državni rekord koji je trenutno izjednačen sa svetskim rekordom. Jedna Grkinja i ja držimo najviši rezultat na svetu otkako su promenjena pravila i otkako su izjednačen broj serija kod žena i muškaraca. Kada se to desi, podigneš pištolj i ideš tako hrabro na svakom hicu, hvataš tako dobar ritam i kako opališ i bude, kako ja kažem, pljas, po sred srede. I to samo ide, ide, ide, i to su jako lepi mečevi i ne događaju se često. Što je najgore, dešavaju se izuzetno retko, da ide kao po loju i da sve bude fantastično“, ističe Arunovićeva.

Uslovi u streljaštvu u Srbiji nisu najsjajniji, ali Zorana naglašava da je napredak iz godine u godinu očigledan.

Nisu idealni uslovi, ali pitanje je gde su uopšte idealni. Ono što ja mogu da tvrdim jeste da je ove godine bolje nego što je bilo prošle, da je prošle bilo bolje nego pretprošle. Ako nastavimo ovako smatram da ćemo za nekoliko godina biti još mnogo mnogo bolji, a tu mislim na to da ćemo imati objekte u kojima će moći da se trenira po 12 meseci, da ćemo moći da idemo paralelno sa ostalim reprezentacijama i da ćemo biti konkurentniji za odličja na Evropskom prvenstvu, Svetskom prvenstvu i ono što je najbitnije Olimpijskim igrama“, kaže Zorana.

Zorana Arunović

Privatna arhiva

Sezoni za strelce praktično nema kraja. Broju takmičenja se praktično ne zna broj, a mnogo ih je onih važnih, pa prostora za opuštanje i nema.

Imamo minimum jedno Evropsko prvenstvo s obzirom na to da svi pucamo dva programa  - vazdušni i malokalibarski. Evropsko prvenstvo u malom kalibru se održava svake druge godine, pošto su u pitanju različite distance na kojima se nalazi meta, a u vazdušnom oružju, na deset metara, svake godine. Ako uključimo u to četiri Svetska kupa, kao i finale, koje je svake druge godine, Evropske igre na svake četiri, kao i Olimpijske igre i Svetsko prvenstvo, kada se sve to zbroji sezona ume da bude izuzetno duga“, rekla je Arunovićeva.

Ono što Zorani i njenim kolegama ne olakšava posao jesu pravila. Konstantno se menjaju, taman što se naviknu na jedna, usledi promena...

Kod nas se pravila iz nekog pravila stalno menjaju pravila na nivou Svetske streljačke federacije. U Londonu smo 2012. pucali četiri serije i na osnovu kumulativnih rezultata prvih osam je išlo u finale i na taj rezultat se nadograđivalo još deset dijabola ili u malom kalibru još 20 metaka. Onda su 2013. uveli nova pravila, da ostaju četiri serije, kod puške su uvedene decimale, nema punih krugova, a u finalu se kreće od nule. Zatim smo ušli u 2017. godinu, kada su promenili da se više ne pucaju četiri serije, već šest, čime su izjednačeni muškarci i žene i u finalu se kreće od nule. Takođe je promenjeno da u malom kalibru više nema 20 hitaca, već nešto drugo“, otkriva Arunovićeva.

Zorana Arunović

Jamie Squire/Getty Images

Forma je zbog toga izuzetno bitna, a Zorana otkriva da u najvažnijim trenucima do izražaja dolaze sposobnosti trenera.

U svakom sportu, u svakoj životnoj sferi, ako radite nešto što vam je bitno, naravno da ćete dati sve od sebe. Ako imate više takvih trenutaka, na svakom morate da date sve od sebe. Naravno, u nekom ćeš biti lošiji, nekad fantastičan, ali gledaš da svaki put budeš na maksimumu i da on bude konkurentan, što se mene tiče barem za finale, a onda s obzirom na to da svi krećemo od nule sve je moguće. Na tim takmičenjima sve sposobnosti i znanje trenera dolaze do izražaja, planiranje forme, dostizanje pika, tu trener nosi veliku odgovornost i izuzetno je bitno da bude potkovan da zna mnogo o tim stvarima i da može sve da isplanira unapred“, naglašava Zorana.

Kao što je već pomenula, njeni treninzi se ne svode samo na pucanje. Izuzetno je važan i rad na jačanju ramenog pojasa i lakta, ali i sveukupnoj kondiciji.

Pištolj ima jedan kilogram i na okidanju, koje vi treba da vučete dok je ruka najmirnija, ima od 500 grama na vazdušnom do kilogram na malokalibarskom. Treninzi traju oko tri sata, u zavisnosti od dela sezone, da li je pripremni ili takmičarski period, imam i kondicione treninge četiri puta nedeljno po sat vremena, kada se radi na stabilizaciji, balansu i jačanju celog tela, a posebno ramenog pojasa i streljačke aktivne ruke. Posebno jer mi imamo malo više problema sa ramenima i laktom, to je potrebno rehabilitovati i jačati. Ali, treninzi su mi tri sata pucanja, sat vremena kondicione pripreme i onda popodne još jedan trening“, otkriva Zorana.

Zorana Arunović

Privatna arhiva

Debi na Olimpijskim igrama Zorana je imala 2012. godine, kada je slično kao i sada iskoristila prvu priliku da obezbedi normu. U malom kalibru je bila četvrta, a vazdušnim pištoljem sedma.

Četiri godine kasnije nije imala normu za Rio, već su je osvojile Jasna Šekarić i Bobana Veličković, da bi Streljački savez Srbije odlučio da se ona nađe u timu umesto osvajačice pet olimpijskih medalja. Na tim Olimpijskim igrama su je mnogi videli kao kandidata za medalju, ali ona sama sebe nije, a takmičenje je završila na 11. i 19. mestu.

Ako uzmemo u obzir moje mesto na rang listi te godine, moji rezultati jesu bili takvi da sam bila konkurentna za finale, ali nisam mogla da se svrstam na listu favorita. Opet, možda će da zvuči prepotentno, ali nekoga sa mojim medaljama i uspesima normalno da će uvek da  smatraju favoritom i meni je to jasno. Ali, ako uzmemo sve što se dešavalo i pre Rija, tokom priprema, odlazak na Olimpijske igre i sve što ima svima tim ne bih bila saglasna da sam bila među favoritima“, kaže Zorana.

Za razliku od Rija, Zorana je svoj posao što se tiče norme odradila čim joj se ukazala prilika – na Svetskom prvenstvu u Čangvonu, osvojivši srebro. To ne znači da do početka Igara u Tokiju ima prostora za opuštanje, naprotiv.

Dve godine će proći dok si rekao keks. Bila sam u situaciji kao za London da odmah uzmem kvotu za Olimpijske igre, a za Rio je bilo mučenje do samog kraja i izuzetno komplikovana situacija. Drago mi je što je ova kvota odmah uzeta i na neki način mislim da je ispalo jako dobro zato što su otvorena ta vrata. Mi volimo da kažem da je neko povukao nogu i da je neko započeo građenju tima, to je izuzetno važno. Drago mi je da je u pitanju streljaštvo, da sam to ja i na neki način je lakša situacija jer na svim tim Svetskim kupovima koji slede svi strelci će imati pritisak toga što moraju da se bore za još nešto osim za sam visok plasman. A ja neću imati taj teret, a on je izuzetno velik. To ne znači da ću u nekom trenutku izaći nonšalantno da pucam jer ne moram da jurim kvotu“, ističe Zorana i dodaje, „Svoj posao nisam odradila, već sam ga samo započela. Mi imamo i interne kvalifikacije, ja sam samo uzela kvotu za državu. Sve zavisi kako se sve bude odvijalo, ko bude kvalitetniji, taj treba da ide, takav je i moj stav. Ako ja nisam dovoljno dobra, u redu je, realna sam po pitanju toga, neka se izabere neko ko ima bolje šanse“.

Zorana Arunović

Jamie Squire/Getty Images

Iako je ispunila normu i uprkos tome što je čeka još mnogo takmičenja u narednih godinu i po dana, srpska strelkinja kaže da ne postoji šansa da neće razmišljati o onome što je čeka u Tokiju. Međutim, ima cilj koji samo može da joj pomogne da ostvari željeni rezultat kada dođe vreme za naredne Olimpijske igre.

Pitali su me nedavno da li su Olimpijske igre i dalje inspiracija. To ne da su inspiracija, nego veliki motiv jer je to jedina medalja koju nemam. Dok je ne osvojim, to će biti najveći pokretač u mom životu kada je u pitanju sport. Ako stavimo Tokio sa strane, najveći cilj je podizanje prosečnog rezultata ili najnižeg rezultata, koji bi kada bih pucala bila konkurentna za finale na svakom takmičenju. Ako to uspem, biću na visokom nivou. I to je cilj – podizati nivo, ispravljati loše stvari, otkrivati slabe tačke, raditi na njima“, otkriva Zorana.

A koje su to slabe tačke...

I posle ovoliko godina i ovoliko duge karijere imam ja mnogo slabih tačaka, ali ih imam neuporedivo manje nego prošle godine, a tada sam imala manje nego pretprošle. Ono na čemu Jelena i ja radimo jeste otklanjanje slabih tačaka, jačanje tih tačaka, rad na njima, da one stvari koje ne radim dobro počnem dobro da radim. I samim tim moj najniži rezultat će da raste. U pitanju su tehničke, streljačke stvari, koje posle toliko godina postoje, nemam ništa senzacionalno ili revolucionarno da otkrijem“, kaže Arunovićeva.

Pored toga što je karijeru gradila uz svoju stariju sestru, Zorana je isto radila uz legendu srpskog i svetskog streljaštva Jasnu Šekarić. Njih dve su zajedno branile boje Crvene zvezde i reprezentacije dugi niz godina, a tako se rodilo i prijateljstvo za ceo život.

Jasna Šekarić

Mike Hewitt/Getty Images

Kako je raditi sa Jasnom? Jasna je super. Ona je na neki način moja produžena porodica jer se mi poznajemo izuzetno dugo. Prošle smo kroz svakojake stvari i bile smo zajedno u Zvezdi i reprezentaciji. Jedna od mojih najdražih medalja jeste ona sa Svetskog prvenstva 2010. godine, a osvojile smo je Jasna, Jelena i ja. Biti u timu sa Jasnom Šekarić i svojom sestrom, i izaći na seniorsko prvenstvo sveta i uzeti medalju, to je bilo ostvarenje svih mojih klinačkih snova. Prvo imati Jasnu, koja nije bila idol svakom strelcu, već svakom sportisti, a pritom biti sa sestrom koju sam ganjala od svojih klinačkih dana i takmičila se na neki način a njom, to je stvarno bilo fantastično. Posle toga zlato na Svetskom prvenstvu, opet sa Jasnom, ali sa Bobanom, u ekipi. Imamo mnogo sportskih uspomena, a jako mnogo i privatnih, svi se družimo, toliko godina smo bile u istom timu“, naglasila je Zorana i nastavila, „Nama koji smo sledili posle nje put nije malo olakšan, ona je utabala put srpskom streljaštvu u svetu. Od Jasne Šekarić svi znaju gde je Srbija, šta je Srbija, zna se kada se u streljačkim krugovima pomene Srbija zna se da se priča o kvalitetnom streljaštvu i dobrim strelcima i to sve jer je to Jasna Šekarić započela. Za nju nemam ništa drugo osim velikog poštovanja kada je u pitanju sport“.

Strelci mogu da imaju izuzetno duge karijere, pa se čini da je Zorana sa 32 godine tu negde na polovini, a na tu konstataciju odgovara:

Ne bih rekla da nisam došla do polovine svoje karijere, mislim da sam u drugoj polovini, a pucam već 17 godina. Možda mi je ostalo još 17, možda 15, a možda samo tri. Ono što je svakako cilj jeste olimpijska medalja. E sad, ako se olimpijska medalja desi u Tokiju, ko zna da li ću imati više motiva da se bavim streljaštvom. Mislim da hoću, ja sad to tako pričam iz ove perspektive, ali znajući sebe, ja ću to da ’guram’ koliko budem mogla, dokle god budem konkurentna za visoke plasmane, do tada će biti motiva. Da li će to biti tri, pet, deset, 15 godina, ne mogu sa sigurnošću da kažem“.

Zorana Arunović

Privatna arhiva

A čime bi se bavila po završetku karijere pitanje je koje se samo nameće.

To je još teže pitanje od prethodnog, zato što ne znam. Šalu na stranu, sebe vidim na neki način povezanom sa olimpijskim pokretom, Međunarodnim olimpijskim komitetom. Sad, da li će se to i desiti ne znam, ali bih volela da na taj način ostanem u sportu. Ne vidim sebe kao dobrog trenera, mislim da nisam od toga satkana. Čovek mora da ima još nešto, u redu da ima znanje, ono je neophodno, ali može da se nadogradi, mislim da se svako rađa ili ne rađa sa tim, a mislim da se ja nisam rodila sa tom žicom da postanem trener. Zbog toga smatram da bi bila greška da se posvetim sportu na taj način. Sebe vidim možda u sportskoj diplomatiji“, kaže Zorana.

Za kraj, Arunovićeva nam je otkrila koja je najvažnija lekcija koju je naučila tokom karijere, a to koji je savet najvredniji dobila saznaćemo neki drugi put.

Najvažnija lekcija jeste da nije kraj dok ti onaj jedan čovek ne kaže da jeste. Dokle god ima vremena, čovek treba da pokušava. Koliko god da možeš iz sebe da povučeš, to duguješ samom sebi, da guraš sebe do krajnjih granica. Čak i kada misliš da si završio, a još ima vremena da nešto uradiš, iskoristi to. Bilo je mnogo saveta, ne znam da li bih mogla da izdvojim jedan. Mislim da su mnogi od najdragocenijih saveta došli od Jasne, od nekoga ko je imao toliko dugačku i plodonosnu karijeru“, rekla je Zorana Arunović u intervjuu za Sport Klub.

Sve tekstove u novogodišnjem paketiću Sport Kluba možete da pronađete na ovom linku.

Komentari (3)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Dalmos

Svaka cast Zorani na vrhunskim rezultatima i posvecenosti koju daje za ovaj predivni sport. Puno srece i sportskih rezultata od srca u novoj 2019. i dalje. O Jasni se nema sta reci nego extremno postovanje za sve sto je uradila i osvojila svih ovih godina... Bravo za sve i sportski pozdrav iz Banja Luke

Odgovori 0 0

goca

Bravo za intervju!Sadrzajno i znimljivo!

Odgovori 11 1

nenad

Odlican intervju,vidi se da ga je radio neko ko se dobro spremio.

Odgovori 13 1

* Sva polja su obavezna

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Redakcija Sport Kluba potrudila se da vam začini novogodišnje i božićne praznike i po vašim reakcijama vidi se da smo vas prijatno obradovali.

Devojka koja je uz rame Vidiću, Ivanoviću i Stankoviću

Devojka koja je uz rame Vidiću, Ivanoviću i Stankoviću

Devojka koja je uz rame Vidiću, Ivanoviću i Stankoviću

Tek su joj 24 godine, ali može da kaže da je iskusila ono o čemu sanjaju ne samo fudbalerke, već i fudbaleri. Godinama brani boje najboljih evropskih klubova, a sa jednim od njih je uspela i da pokori ’Stari kontinent’. Njeno ime je Jovana Damnjanović.
Loading...