Matthew Lewis, Getty Images Sport

Nebojša Višković

09.07.2019 | 13.15

Hvala, mali

Sedim na Vimbldonu i dosađujem se. Bože, da je 22-godišnji Ja mogao da pročita ovu rečenicu, pljunuo bi me u lice. Jer mladi Ja je u tom trenutku sedeo na dnu močvare i disao na slamku.

Wimbledon

Clive Brunskill Getty Images

Kada je mladi Ja 1992. godine prepunom 65-icom došao na probni rad u „Sportski Žurnal“, bio je klasičan gušter. Nije baš kuvao kafe i kupovao burek starijim kolegama, ali je spektar sportova o kojima je pisao bio od A do Š. Prva vest bila je iz rvanja, prvi veći tekst o automobilizmu. Ubrzo je postao ekspert za vaterpolo, hokej na ledu i beogradske zonske fudbalske lige. E, onda je došao dan koji ga je možda i definisao kao sportskog novinara.

Jedan od tadašnjih urednika Gaga Bogojević Kinez (čovek odavde 100 posto, samo igrom slučaja rođen u Pekingu i ima one njihove iskošene oči, neverovatno) reče mu tog dana: „Mali, lepo pišeš, hajde odaberi jedan sport da ti bude osnovni, slobodno koji hoćeš, vidiš da nas je malo“.

Zaista, ono đubre od vremena i plata od koje si mogao da dođeš kolima iz Novog Beograda do Vidikovca i ostaviš ih tamo jer kinte za povratak nema, uslovili su da redakcija zvrji poluprazna. Tenis je radio samo jedan čovek, doajen novinarstva u pravom smisu te reči, Voja Veličković. Zato ga je mladi Ja stidljivo pitao da li mu je potreban ađutant. Odgovor je bio potvrdan. Tako je počeo da prati tenis, ali ne samo iz ljubavi kao do tada, nego i za platu koju inflacija na kraju meseca pretvori u par dojč maraka.

Zavitlavanja su počela brzo. Košarkaši, odbojkaši i vaterpolisti su terorisali planetu, ali uspeh na teniskom terenu izgledao je daleko koliko i danas orlovsko osvajanje Mundijala. Bukvalno.

„Super ti je sport, brate.. Jel' imamo igrača u 400 na svetu? Jednog? Super. Cela država manje terena nego jedna akademija u Engleskoj. Ljude više zanima školsko prvenstvu u klikerima“... Tako je to odprilike izgledalo. I mladi Ja je pognute glave prihvatao peckanja, jer ni on sam nije video izlaz. Neću da se foliram, ono kao oduvek je verovao da će se nešto promeniti... Nije, brate. Niko nije. Ova teniska revolucija nas je sve potpuno zatekla.

I kako su se pojavili, kako su iznikli, nikome nije jasno. Cvetovi u sred pustinje. Umesto ljudi u uniformama i redova za hleb, brendovi Srbije polako su postajala neka mlada, lepa i nasmešena lica. „Otkad Srbi nemaju brade, fuck?“ – pitao se svet. Ali došli su i ostali tu. I dolaze novi. Proces je krenuo.

I tako sam se našao u situaciji da sedim na Vimbldonu i dosađujem se. Jer je mladi Ja bio delfin koji prati kruzer. Dobro si se snašao, mali. Hvala ti. Jer ako se dosađujem na Vimbldonu, realno nemam razloga mnogo da kukam.

Komentari (39)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Jelena Nbgd

Viško najbolji! Veoma poštujem njegov komentatorski stil, a eto i novinarski zahvaljujući ovom blogu. Uvek raspoložen za šalu ali nikad ne prelazi granice pristojnosti i poštovanja. Ma svaka čast! Nepresušan izvor i zanimljivosti i profi informacija tokom svakog prenosa. Uživanje slušati! Čak su mi simpatični i njegovi lapsusi( doduše retki), jer pokazuju koliko se čovek i srcem i dušom unese u svoj posao... 😊 Viško forever!

Odgovori 12 0

Realan Lik

❤️

Odgovori 5 0

Stefan Sedlarević

Mali,objašnjavaš neke stvari! Što se kaže...

Odgovori 10 0

* Sva polja su obavezna

RIP Dejvis kup

RIP Dejvis kup

RIP Dejvis kup

Sa lokalnog groblja u gradiću Matapoiset u Masačusetsu već neko vreme dolaze čudni zvuci. Poslednjih 10-ak dana intenzivno. Konačno je utvrđeno. To se Dvajt Dejvis prevrće u grobu. Jer njegova vizija sada je sa njim.

Cicipas: Zaslužujem da budem Gren Slem šampion

Cicipas: Zaslužujem da budem Gren Slem šampion

Cicipas: Zaslužujem da budem Gren Slem šampion

Grčki teniser Stefanos Cicipas, koji je pobedom nad Dominikom Timom 6:7 (6), 6:2, 7:6 (4) postao šampion završnog mastersa u Londonu, istakao je da oseća da sve bolje igra, te da zaslužuje da se nađe među najboljima.
Loading...