Izvor: St. Maria kindergarten
Ranko Čabarkapa 27.09.2017 | 16:11

Od južne pruge do južne prestonice – Rekoba u Nanđingu

Kada vas životni put navede daleko od doma i poznatog okruženja, kada se zateknete u potpuno novom svetu, uz minimalno predznaje o istom, početak može biti izuzetno težak.

Rekoba

Izvor: St. Maria kindergarten

Jedna od mnogih posledica burne istorije nemirnog podneblja sa kojeg smo svi potekli, jeste ta da se u svakom kutku planete može pronaći neko ko je došao sa istog prostora, sa kim delite jezik i do tada naučene običaje. Pre tri meseca, autora ovih redova život je odveo u prestonicu kineske provincije Đangsu, Nanđing.

Grad koji je nekada bio prestonica kineskih careva, u kojem se dogodio jedan od najvećih zločina u modernoj istoriji, u predvečerje Drugog svetskog rata, jedan je od brojnih gradova u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, koji u prethodnih nekoliko godina doživljavaju veliki ekonomski napredak.

Ogromna finansijska sredstva koja Kinezi ulažu na mnogim poljima, privlače u ovu zemlju i ljude koji poseduju znanje i talenat, pa su u minuloj deceniji mnogi „gastarbajteri“ pronašli svoju sreću u „divu Azije“. Jedna od sfera u kojoj je Kina napravila veliki pomak, jeste fudbal. Već nakon nekoliko dana provedenih u Nanđingu, putem društvenih mreža uspostavio sam kontakt sa momkom rođenim u Vranju, koji je u Kini već bio starosedelac.

Saša Stojanović, u fudbalskim krugovima poznatiji pod nadimkom „Rekoba“, živi i radi u Kini već dve godine. Priznaćete da je vrlo je zabavna činjenica da je dobio nadimak po legendarnom urugvajskom napadaču, čiji je nadimak sa druge strane – „Kinez“. Usled poslovnih obaveza, tek tri meseca nakon „virtuelnog“ upoznavanja, konačno su se stvorili uslovi i za formalno upoznavanje „u četiri oka“. 

Saša Stojanović

Izvor: St. Maria kindergarten

Za početak, otkud nadimak „Rekoba“?

"To je interesantna priča. Moj bivši saigrač iz niškog Radničkog, Malesija Vojvoda, dao mi je taj nadimak. Kasnije ga je preuzeo čuveni sportski novinar iz Niša, pokojni Mija Nikolić. Kako se često provlačio po novinama, nadimak se ustalio i eto i danas me više ljudi iz sveta fudbala zna po nadimku, nego po imenu i prezimenu".

Kako je došlo do toga da „Rekoba“ završi u Nanđingu?

"To se dogodilo preko jednog kontakta iz fudbalskog kluba Turku u Finskoj. Ja sam tamo radio dve godine i taj čovek me je preporučio čuvenoj akademiji amsterdamskog Ajaksa. Usledilo je nekoliko intervjua sa njima i nakon što sam zadovoljio njihove kriterijume, dobio sam radnu dozvolu, tačnije moj direktni sponzor bila je kineska Vlada. Nakon što sam dobio radnu dozvolu, došao sam u Nanđing, pre nepune dve godine i evo tu sam i dalje".

Kakvi su tvoji utisci, život u Kini, život u Nanđingu?

"Prvih šest meseci trajao je proces adaptacije, što zatekne svakoga ko dođe u novu sredinu. Kina je mnogo specifična i u početku, vremenski uslovi su mi jako smetali. Ovaj region je poznat po jako toplim i sparnim letnjim periodima ali sada sam se privikao i mogu reći da mi je ovde super, posebno mi odgovara hrana a ni klima mi više ne predstavlja toliki problem".

U kojoj meri si uspeo da ovladaš kineskim jezikom?

"Dovoljno da mogu da vodim čas, mogu da odradim trening na kineskom. Već neka ozbiljnija konverzacija mi još uvek predstavlja problem zato što nemam dovoljan fond reči ali trening bez većih problema mogu da vodim na kineskom, što mi znatno olakšava posao".

Saša Stojanović

Izvor: St. Maria kindergarten

Kada si već pomenuo treninge, možda je pravi trenutak da približiš našim čitaocima sistem rada sa mlađim kategorijama u Kini. On se umnogome razlikuje od nama poznatih sistema, profesionalni klubovi nemaju podmladak. Na koji način se radi sa mlađim kategorijama u Kini?

"To su me često pitale i tvoje kineske kolege, pošto sam radio nekoliko intervjua za kineske medije i jedno od najčešćih pitanja koje su mi postavljali bilo je: „Gde je problem u kineskom fudbalu?“. Ja kažem da je problem upravo u mlađim kategorijama gde oni nemaju izgrađen sistem i uopšte nemaju ligu za mlađe kategorije. Svaki profesionalni klub mora da ima sve kategorije, od „petlića“ do profesionalnog ranga a to u Kini ne postoji. Čak ni najbolji klubovi to nemaju i to je veliki problem. Fudbal se igra u sklopu školskog sistema ali ne postoji organizovano takmičenje poput lige pa tako mladi igrači do svoje 18-19 godine ne odigraju nijednu takmičarsku utakmicu. Kada takvih utakmica nema, nema ni prostora za napredak mladog igrača jer situaciju i iskustvo koje se može steći na utakmici, trening jednostavno ne može da pruži".

Ipak, svedoci smo velikih promena. Predsednik Si Đinping je poznat kao veliki ljubitelj fudbala. Imaju ambiciju da postanu prvaci sveta do 2050. godine a najavljuje se da će podneti kandidaturu za organizaciju nekog od narednih Mundijala. Dosta novca se ulaže u fudbal, koliko tu ima prostora za napredak kineskog fudbala?

"Između ostalog, ja sam upravo u sklopu tog programa i došao ovde. Ta ideja je potekla od predsednika, koji je u mladosti igrao fudbal čak i profesionalno. U prethodnih 10 godina Kina ima katastrofalne rezultate pa se došlo na ideju da se pokuša sa razvojem kineskog fudbala. Počelo se od dovođenja stranih igrača koji su plaćani basnoslovno. Ranije čak nije ni bilo bitno u kom klubu će neki stranac završiti, bilo je samo bitno da dođe i da svojom reputacijom promoviše kineski fudbal. Kada su videli da puko dovođenje skupo plaćenih stranaca nije rešenje, napravili su plan koji nije na period od 5 ili 10 godina, već do 2050. godine. U narednih 5 godina, od 5000 škola koliko ih trenutno ima a u kojima rade strani treneri, plan je da se do 2020. dođe do brojke od 20000. Napravili su i jedan sistem koji je vrlo interesantan i koji može itekako da pomogne razvoju kineskog fudbala. Naime, svaki učenik osnovne škole koji igra za školski tim, pri upisu srednje škole samim igranjem za školski tim „vuče“ određene poene. Zbog toga sam ja imao određene pritiske roditelja da „guram“ njihovu decu a ja ne volim takvu vrstu pritiska. To je dovelo do velikog preokreta u načinu razmišljanja roditelja. Ranije su izbegavali da šalju decu na fudbal jer se to smatralo gubljenjem vremena ali sada, sa novim sistemom, uspeli su da privuku i roditelje i motivišu ih da šalju svoju decu na fudbal".

Rezultati jasno pokazuju da Kinezi jesu talentovani za individualne sportove, što nije slučaj sa ekipnim. Takođe, stiče se utisak da su devojčice talentovanije od dečaka, što se može videti kada se recimo uporede rezultati fudbalske i odbojkaške selekcije u ženskoj, odnosno muškoj konkurenciji. Imaš li neki zaključak, na osnovu ličnog iskustva, zašto je to tako?

"Pre određenog vremena radio sam u jednom kampu, pod okriljem lokalnih vlasti. Birani su najtalentovaniji dečaci i devojčice iz lokalnih škola, a kasnije su najtalentovaniji među njima išli dalje, da bi se na kraju to sve spojilo u reprezentaciju Kine. Ja sam na tom kampu sprovodio testove, koji su pokazali da devojčice imaju mnogo bolju motoriku kretanja, mnogo bolju promenu pravca, agilnost, mnogo su hitrije. Njihova genetika je mnogo drugačija nego kod dečaka. U početku sam mislio da je to jednostavno slučajnost ali nakon toga sam slične testove sproveo i u nekim školama u kojima sam radio i svi su pokazali isto – devojčice imaju bolje motoričke sposobnosti od dečaka. Da bi jedan fudbaler bio na vrhunskom nivou, on mora da ima dobru genetiku, da se rodi sa tim. Ti brzinu kod mladog igrača možeš da razviješ 5 do 10 procenata tokom trenažnog procesa, za više od toga potrebna je genetika. Stoga je potrebno raditi sa klincima od najmlađeg uzrasta, da im se menja tip treninga i da kroz odgovarajući trening oni poboljšaju motoričke kvalitete. Još jedna stvar u kojoj greše u radu sa mladim igračima jeste da se u periodu od 5. do 12. godine trenira po 2 sata dnevno, što je mnogo čak i za profesionalnog fudbalera. Ljudsko telo nema dovoljno energije za 2 sata i takav trening ne može biti progresivan. Ovde se insistira na kvantitetu umesto na kvalitetu, ne radi se na razvoju agilnosti i brzine. Dakle, pogrešan sistem treninga, uz nedostatak takmičarskih utakmica za mlade igrače, su dva ključna problema kineskog fudbala i po mom mišljenju, dok se nešto ne promeni na tom planu, izostajaće dobri rezultati".

Saša Stojanović

Izvor: St. Maria kindergarten

Ovim možemo zaokružiti priču o kineskom fudbalu i preći na tvoje prve fudbalske korake. Karijeru si započeo u Dinamu iz Vranja a sledeća stanica bio je niški Radnički?

"Iz omladinaca Dinama sam ušao u prvi tim i prvu sezonu sam odigrao vrlo dobro. Kako je Niš fudbalski centar tog dela Srbije, moja ambicija je bila da dođem u Radnički, kako bih lakše privukao pažnju nekog većeg kluba. Stoga sam se uvek trudio da, kada igramo protiv Radničkog, odigram najbolje što mogu. Tako je i bilo, primetili su me čelni ljudi kluba, Dragan Pantelić i Miloš Drizić i sa „Realom sa Nišave“ sam potpisao trogodišnji ugovor. Naredni, logičan stepenik, bio je da me vidi neko u Beogradu. Primetili su me neki klubovi iz prestonice, između ostalih i Partizan, koji je u to vreme trenirao Lotar Mateus. Međutim, sa crno-belima nije došlo do dogovora. Zemun je u to vreme bio u vlasništvu porodice Karić i oni su bili vrlo uporni u želji da me dovedu. Mislim da je transfer iznosio oko 370.000 evra, što prema mojim saznanjima i danas predstavlja rekord kluba".

Zemun je u tom periodu bio prvoligaš i imao je odličnu generaciju fudbalera. Ipak, na ličnom planu, nije sve prošlo onako kako si zamišljao. Šta se dogodilo?

"Igrao sam za Zemun 5 godina i klub je sve to vreme bio u Prvoj ligi. To je generacija u kojoj su bili braća Milijaš, Stevo Glogovac, Dušan Đokić, Vladimir Stojković, kasnije i Brana Ilić kao i Dejan Lekić. Ja sam igrao standardno prve 2 godine ali sam napravio veliku grešku, tipičnu za mlade fudbalere koji dođu iz provincije. Mlad si, imaš novac i sve te interesuje osim fudbala tako da je moj učinak na terenu bio i korektan kada se pogleda kako sam trenirao i kako sam se ponašao. To mi se na kraju osvetilo i pokidao sam ligamente kolena tokom druge ili treće sezone, nakon čega sam pauzirao godinu dana. Kompletan oporavak i povratak u takmičarsku formu potrajali su gotovo dve godine, tako da sam odigrao još nekoliko utakmica za Zemun i zatim otišao u inostranstvo. Imao sam nekoliko ponuda i odabrao sam ponudu Milana iz Kumanova. Ispostavilo se da je to bio pravi potez pošto sam po broju golova jedne sezone bio najbolji strelac lige ali se tu dogodio jedan presedan. Naime, čelni ljudi makedonskog fudbala doneli su odluku da se na kraju te sezone uračunaju i golovi iz prolećnog dela prethodnog šampionata, pa se tako dogodilo da je titula najboljeg strelca lige otišla u ruke jednog drugog igrača. Sa Milanom sam igrao finale Kupa protiv Rabotničkog, koji je u to vreme sa klupe predvodio Dragoljub Bekvalac. Rabotnički je ipak tada uzeo „duplu krunu“ a mi smo u kvalifikacijama za Ligu Evrope eliminisani od Omonije sa Kipra. Ukupno sam u Makedoniji proveo dve godine i taj period pamtim po dobrom. U obe sezone smo završili kao vicešampioni, imali smo odličnog trenera, Đorđa Jovanovskog kao i gazdu koji je u finansijskom smislu podržavao klub. Usledio je odlazak u grčku Trikalu, gde sam se zadržao šest meseci i taj period mi nije ostao u lepom sećanju".

Dolazimo do dela koji će najviše zanimati naše čitaoce, pre svih, navijače Partizana. Ne ide baš veliki broj srpskih igrača u Albaniju. Kako se dogodilo da završiš u Skenderbegu?

„Pozvao me je jedan menadžer iz Ohrida, koji je pratio moju karijeru u Makedoniji. Postojalo je nekoliko opcija sa klubovima u Albaniji ali sam ja odlučio da potpišem za Skenderbeg, pre svega jer je njihova ponuda finansijski bila najisplativija, ali i stoga što su mi garantovali minutažu i bitnu ulogu u timu. U trenutku kada sam ja došao, ekipa se borila za opstanak. Trener koji je bio u klubu u to vreme je insistirao na mom angažovanju, međutim, došlo je do problema sa mojim sertifikatom. Ljudi u Upravi tražili su moj sertifikat iz Makedonije a trebalo je da ga traže iz Srbije. Tu sam izgubio 4 meseca čekajući da se reše birokratski problemi, takmičarske utakmice su prolazile a ja nisam imao pravo da igram. U tom periodu se završava jedan ciklus i dolazi do kompletne transformacije kluba. Jedan od najbogatijih biznismena u Albaniji, Agim Zeću, inače glavni uvoznik „Red Bula“ za ceo Balkan, preuzeo je klub i od tima koji se bori za opstnak stvorio kandidata za šampionsku titulu. On je uložio svoj kapital a takođe je okupio i sponzorski pul, odnosno privukao još nekoliko bogatih poslovnih ljudi u Albaniji, pa je vrlo brzo od Skenderbega napravio respektabilan klub. Promenjen je kompletan sistem, stigao je novi trener, Mirel Joša, koji je sa sobom doveo i svoje igrače. Skenderbeg na kraju te sezone osvaja titulu ali sam ja odlučio da odem, upravo iz razloga jer sam usled promene na klupi izgubio svoje mesto u timu. Tada je počela dominacija Skenderbega u Albaniji koja traje i danas. Mnogo se ulaže u tim, dovode se kvalitetni igrači a izgradili su i novi stadion na kojem je svoje mečeve igrala i reprezentacija Albanije. Klub dolazi iz Korče, malog grada u kojem interesantno, hrišćani čine većinski deo populacije“.

Saša Stojanović

Izvor: St. Maria kindergarten

Kako je izgledao život u Korči? Kakvi su im navijači i kakva je atmosfera na stadionu?

"Ja nisam imao nikakvih problema i u to vreme, Srbi u Albaniji nisu imali probleme. Kasnije, nakon 2-3 godine, ispratio sam putem medija da su neki naši igrači imali problema u Albaniji ali u vreme dok sam ja igrao, toga nije bilo. Štaviše, pamtim neke situacije koje su mi ostale urezane u sećanje. Lokalci su gajili čak i veliku dozu respekta prema strancima, konkretno prema nama, Srbima. Tako mi se često događalo da mi ne naplate račun u prodavnici ili restoranu iako je standard na poprilično niskom nivou i običnom čoveku 10 evra znači puno. Navijači obožavaju klub i svaki igrač uživa maksimalno poštovanje kod njih. Stadion je uvek pun, navija se svih 90 minuta i kada fudbaler istrči na teren, nađe se u pravom „grotlu“. Navijači su vrlo bučni i ko god da gostuje tamo, nije mu svejedno što se tiče pritiska koji dolazi sa tribina. Inače, oni ime kluba, kao i ime čuvenog vojskovođe izgovaraju - Skenderbeu".

U kojoj meri si upućen sa trenutnim stanjem i igračkim kadrom u klubu?

"Uspevam da ispratim njihove rezultate i igre. Igraju u formaciji 4-3-3 ili 4-3-2-1. Ne znam kakva će biti situacija do utakmice sa Partizanom ali trenutno imaju dosta problema sa povredama bitnih igrača. Povređen je hrvatski štoper, Marko Radas a probleme sa povredama imaju i defanzivci Bajram Jašanica kao i Tefik Osmani. Na golu je kapiten tima, Orgeš Šehi, koji ima 40 godina i mislim da je ove sezone najstariji igrač u Ligi Evrope. Levog beka igra Gledi Mici, štoperski tandem će, ukoliko budu spremni, činiti Jašanica i Radas, desno je Vandžili. U sredini im je najiskusniji i jedan od najboljih igrača, Sabijen Lilaj, koji igra i za reprezentaciju. Na levom krilu je Bakari Nijamaga, rođen u Kamerunu ali je igrao za mlađe selekcije Malija. Ima 20 godina, visok je, potentan i fizički izuzetno moćan fudbaler. Desno će igrati Bruno Dita dok u napadu imaju trojicu izuzetno brzih igrača – to su Muzaka, Abazaj i Ali Sou. Ovaj poslednji je stigao na pozajmicu iz italijanskog Kjeva i radi se o odličnom igraču koji je izuzetno probojan i odlično gradi loptu. Trener im je Ilir Daja, koji jedini u Albaniji igra moderan, evropski fudbal. Igraju lepo, brzo, jaki su u tranziciji i čim oduzmu loptu imaju odličan kontra-napad, gde koriste brze napadače, Soua i Abazaja. Poslednjih 6 godina su dominantni u albanskom fudbalu, imaju najbolje uslove za trening, imaju svoj kamp kao i četiri terena – dva sa veštačkom i dva sa prirodnom podlogom, tako da imaju vrhunske uslove za rad i zimi i leti. Vrlo je važno da ih Partizan ne potceni jer su Albanci napredovali kako u taktičkom, tako i u fizičkom smislu i igraju brz i fizički zahtevan fudbal“.

Saša Stojanović

Izvor: St. Maria kindergarten

Nakon epizode u Albaniji, vratio si se u Srbiju i „zaokružio“ fudbalsku karijeru povratkom u klub u kojem si ponikao?

"Najpre sam igrao za Budućnost iz Valjeva i nakon toga sam se vratio u Dinamo, gde sam i završio karijeru. Imao sam hroničnih problema sa povredama a mnogi treneri su me „gurali“ da igram povređen. Iz ove perspektive, ja nikada ne bih pustio povređenog igrača da igra utakmicu, najpre jer on ne može da pruži svoj maksimum ukoliko nije potpuno spreman a pod dva, tako se rizikuje zdravlje igrača. Povrede kolena i tetive su kod mene postale hronične, a nisam želeo više da se nosim ni sa svakodnevnim stresom. Kao što je i posao komentatora stresan, jer vi odgovarate za svaku izgovorenu reč, tako je i ovaj moj posao bio stresan, jer sam ja na terenu odgovarao za svaki potez. Rekao sam sebi da je bilo dosta, završio karijeru u Vranju, gde sam započeo i da se bavim trenerskim poslom. Stekao sam potrebne licence i nakon toga otišao u Finsku, da bi me na kraju put doveo ovde u Nanđing.“

Za kraj, kakvi su dalji „Rekobini“ planovi i da li su i u narednom periodu vezani za Kinu?

"Svakako ostajem ovde do daljnjeg. Imam opciju da radim u jednom klubu kao sportski direktor a postoji mogućnost otvaranja agencije, preko koje bismo dovodili igrače u Kinu. U periodu od narednih 4-5 godina svakako planiram da nastavim rad sa decom jer je to posao koji me ispunjava i čini me srećnim. Ne osećam nikakvu tenziju, nema pritiska i to mi trenutno prija. Kada sam dolazio ovde, imao sam i neke ponude da treniram niželigaške seniorske ekipe ali sam želeo, što se kaže, da „odmorim mozak“ od profesionalnog fudbala i trenutno „punim baterije“. Nakon toga ću se svakako oprobati u nekom profesionalnom klubu ali sve u svoje vreme", zaključio je Stojanović.

Za kraj, velika zahvalnost rukovodećim ljudima predškolske ustanove „St. Maria“ u Nanđingu, koji su velikodušno ustupili svoje prostorije i fotografije, i tako omogućili da ovaj intervju ugleda svetlost dana. Do sledećeg teksta, veliki pozdrav iz „južne prestonice“.

Komentari (4)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Milan

Svaka cast Rankinjo! Odlican tekst.

Odgovori 2 0

Meraklija

👍

Odgovori 2 0

Milan

Rekoba je bio u generaciji Radnickog Ivana Belija Krstica.

Odgovori 5 0

* Sva polja su obavezna

Loading...