Izvor: sport klub
Ranko Čabarkapa 07.11.2017 | 13:57

Kina: Život, sport i još ponešto

U ovoj vesti

Ranko Čabarkapa

Svaki period istorije ljudske civilizacije imao je svoje osobenosti, dominantne sile koje su obeležile to doba, kao i one koje su bile u nastajanju, da bi ih u dogledno vreme nasledile na „svetskom tronu“.

Izvor: Ranko Čabarkapa

  Period u kojem svi mi živimo obeležiće nesumnjiva dominacija jedne sile u političkom, ekonomskom i svakom drugom smislu. Međutim, vrlo je moguće da ćemo i za naših života biti svedoci promene na prestolu, u igri zvanoj globalna dominacija.

Najmnogoljudnija zemlja sveta dugo je važila za „uspavanog džina“, koji je decenijama, ako ne i vekovima unazad, funkcionisao kao zaseban entitet, potpuno isključen iz globalnih tokova, samodovoljan i nesvestan postojanja ostatka planete. Taj odnos je bio obostran pa je i za ostatak sveta Kina imala pomalo mističan predznak, nešto gotovo apstraktno, o čemu smo gotovo sva saznanja crpeli iz filmova Brus Lija. 

U protekle dve decenije ta slika je počela da se menja, takvom dinamikom da sada već Kina predstavlja mnogo manju nepoznanicu zapadnoj civilizaciji a mnogi su odlučili da okušaju svoju sreću u globalnoj velesili u nastajanju. Pre jednog veka, ljudi su masovno odlazili na zapad, preko Atlantika, u potrazi za boljim životom, ali stotinu godina kasnije smer globalnih migracija se promenio. Sjedinjene Američke Države, Njujork i Kip slobode bili su simbol potrage pojedinca za „boljim sutra“, međutim početkom ovoga veka ti simboli su zamenjeni. Kina predstavlja nove Sjedinjene Američke Države, a neboderi Šangaja postaće novi Kip slobode.

Izvor: Ranko Čabarkapa

U proteklih pet meseci često su me prijatelji i kolege pitali o utiscima i životu u Kini. Ono što sam shvatio već nakon sedam dana provedenih u Nanđingu jeste da je rečima nemoguće dati iole precizan odgovor na to pitanje, jer ni 20 kucanih strana odgovora ne mogu pružiti sliku kakvu možete steći nakon nekoliko dana provedenih na licu mesta. Stoga sam svestan težine zadatka sa kojim sam se uhvatio u koštac, ali ću u ovim redovima pokušati da koliko-toliko približim Kinu onima koji još uvek nisu bili u prilici da je posete.

Ukratko, Kina je zemlja paradoska i mesto na kojem zdrava logika i racionalnost, makar po našim merilima, prestaju da postoje. Najveća razlika, i svakako prvi veći problem sa kojim ćete se suočiti, jeste jezička barijera. Usled decenijske izolovanosti, ali i specifičnosti kineskog jezika i pisma, vrlo mali procenat stanovništva je uspeo da savlada makar osnove engleskog jezika. Bez minimalnog poznavanja kineskog, a takva je situacija sa većinom „gastarbajtera“, čak i naizgled obične stvari poput odlaska u prodavnicu ili restoran mogu predstavljati pravu noćnu moru. Kada je u pitanju kineska kuhinja, potrebno je napomenuti da ono što je nama u Srbiji poznato kao „kineska hrana“ nema dodirnih tačaka sa autentičnom kineskom kuhinjom, koja je u mnogo manjoj meri bazirana na mesu a mnogo više na povrću i obiluje začinima. Kina je tek nedavno „otkrila sklonosti“ ka mesu ali i dalje namirnice poput pirinča, kupusa i paprike predstavljaju temelj domaće ishrane. Svaka provincija ima svoje osobenosti i specifičan način pripreme jela a ono što im je zajedničko i što se može pronaći u mnogim jelima, jesu naravno pirinač i nudle.

Izlaskom zemlje iz višedecenijske izolovanosti i njenim otvaranjem prema svetu, porasli su i apetiti kao i potreba Kineza za inostranom robom. Najvrednija „roba“ i ono za čime vlada najveća potražnja jeste učenje engleskog jezika. Engleski se uči u vrtićima, osnovnim i srednjim školama, na fakultetima kao i u trening centrima, svojevrsnim školama jezika, gde se kroz igru i zabavu najmlađi uče osnovama engleskog jezika. Porodica je stub kineskog društva i velika pažnja se posvećuje obrazovanju dece. Prosečno je za jednu godinu školovanja deteta u vrtiću ili trening centru potrebno izdvojiti između četiri i šest hiljada evra. Svaku obrazovnu ustanovu pohađa po nekoliko stotina đaka pa je vrlo lako doći do zaključka koliki profit samo jedna ustanova može ostvariti na godišnjem nivou. Potreba za radnom snagom je tolika da se ne može podmiriti isključivo angažovanjem onih kojima je engleski jezik maternji, usled čega sve veći broj stranaca iz drugih zemalja dolazi u Kinu kako bi najmlađe podučavali jeziku koji ni njima nije maternji. Naravno, uvek su u prednosti vlasnici američkog, australijskog ili britanskog pasoša, pa su tzv. „nejtiv spikeri“ bolje plaćeni od onih koji to nisu, što nikako ne znači da su ovi drugi slabo plaćeni.

Još jedna oblast u kojoj Kinezi imaju sve veće apetite, jeste sport. Tradicionalno najpopularniji sportovi oduvek su bili i još uvek jesu, badminton i stoni tenis i u njima Kina predstavlja velesilu. Od kolektivnih sportova, košarka je pojavom Jao Minga doživela vrtoglav porast u popularnosti a dolaskom na vlast Si Đinpinga, slična stvar se događa i sa fudbalom. Predsednik je poznat kao veliki ljubitelj fudbala, u mladosti se njime bavio čak i profesionalno, pa je sve ono što se događa sa kineskim klupskim fudbalom u proteklih nekoliko godina, u velikoj meri posledica želje najmoćnijih ljudi u zemlji da se tu napravi ogroman iskorak. O načinu na koji se radi sa mlađim kategorijama, o nedostacima u celokupnom sistemu u Kini, mogli ste da pročitate u intervjuu sa Sašom Stojanovićem, momkom koji u Nanđingu radi kao fudbalski trener. On je jedan od mnogih ljudi sa naših prostora koji u Kini pokušavaju da podignu fudbal, košarku i tenis na viši nivo. Ono što u prosveti predstavlja pasoš Sjedinjenih Američkih Država i Australije, u fudbalu je slučaj sa pasošima Španije, Italije, Nemačke i Portugalije. U košarci, na ceni su treneri iz Srbije i Litvanije a interesantno je da je odmah nakon Eurobasketa porasla i potražnja za trenerima iz Slovenije.

Milan Dimovski, asistent Dragana Stojkovića Piksija u FK Gvandžou R&F

„Kinezi su generalno vrlo talentovana sportska nacija, što rezultati na velikim takmičenjima i pokazuju. Od ekipnih sportova, košarka je daleko ispred fudbala po popularnosti ali je fudbal trenutno u ogromnoj ekspanziji i mnogo se u njega ulaže. To je rezultiralo sve većim brojem inostranih trenera u Kini a jedan od glavnih ciljeva jeste uspešan nastup reprezentacije na Svetskom prvenstvu 2030. godine, koje će gotovo izvesno biti održano u Kini. Što se tiče mlađih kategorija, vrlo sam iznenađen koliko vanserijskih talenata imaju u uzrastu do 15 godina. Veliki problem što se tiče fudbala jeste školstvo. Oni su rešili da ulažu u fudbal ali nisu rešili i tome prilagodili školski sistem. Dok su deca u osnovnoj školi, sve je u redu i ona redovno treniraju i napreduju. Onog trenutka kada završe osnovnu i pređu u srednju školu, prekidaju sa fudbalom jer roditelji žele da im se deca posvete školi a zbog prevelikih obaveza, nemaju vremena da se bave sportom. Po mom ličnom, a i po mišljenju mnogih drugih stručnjaka ovde u Kini, to je najveći problem i prepreka za dalje napredovanje. Neka deca se nakon završene srednje škole vraćaju fudbalu ali tada je kasno, jer su propustila najbolje godine za napredak. Odgovorno tvrdim da imaju bezbroj vanserijskih talenata ali dokle god bude bio na snazi trenutni sistem školstva, teško je očekivati da će Kina mnogo napredovati u fudbalu.

Izvor: Ranko Čabarkapa

Početkom avgusta, u Nanđingu je održan završni turnir „Gran Prija“ u konkurenciji odbojkašica, što je bila izvrsna prilika da steknem prva iskustva o sportu u Kini. Na turniru je učestvovala i reprezentacija Srbije pa sam vrlo lako, uz nesebičnu pomoć kolega, stupio u kontakt sa članovima stručnog štaba srpske selekcije, te koristim i ovu priliku da se zahvalim svim momcima u timu selektora Terzića, koji su mi pomogli da ispratim dešavanja na tom turniru. Bio sam iznenađen popularnošću naših devojaka kod domaćih ljubitelja odbojke, tako da je Srbija imala veliku podršku sa tribina, a nakon mečeva, provodeći vreme sa stručnim štabom ispred dvorane, prisustvovao sam i pomalo komičnim scenama. U prvim danima turnira dešavalo se da put od svlačionice do autobusa koji odbojkašice prevozi do hotela, potraje i nekoliko desetina minuta, jer su igračice poput Tijane Bošković i Brankice Mihajlović bivale okružene desetinama obožavalaca, koji su koristili priliku za slikanje ili autogram. Bilo je i trenutaka kada smo devojkama morali da pomognemo da se probiju kroz gotovo histeričnu masu navijača, kako bi konačno uspele da dođu do autobusa. Vrhunac je usledio poslednjeg dana turnira, kada je organizator poslao policijske snage koje su postavile kordon između navijača i autobusa, kako bi već umorne devojke mogle da bez ometanja uđu u autobus. Nekoliko snalažljivih i upornih momaka uspelo je da probije kordon, ali je nakon toga usledila tako žestoka reakcija organa reda, da su mi se odmah u glavi javile slike demonstracija protiv nekadašnjeg režima u Srbiji devedesetih godina.

Zoran Kitanoski, trener u FK Đilin Baiđja

Fudbal u Kini ima određenu popularnost. Međutim, ta popularnost nije na visokom nivou ako se pogleda broj ljudi koji dolaze na utakmice, i ako se uporedi sa popularnošću ovog sporta u Evropi i drugim zemljama Azije. Vrlo su talentovani za sport što potvrđuje i broj medalja koje osvajaju na Olimpijskim igrama. U populaciji od milijardu i po stanovnika, naravno da ćete naći talente za svaki sport, ali je taj talenat potrebno usmeriti i unaprediti. Ako pogledate sportove u kojima su Kinezi uspešni, to su uglavnom individualni sportovi. Problemi nastaju kod kolektivnih sportova, zašto? Tu stvari postaju malo kompleksnije. Daću vam primer iz fudbala: jedan igrač ima 10 saigrača i 11 protivnika. Bilo da je u posedu lopte ili ne, igrač treba da komunicira sa okolinom (verbalno i neverbalno). Nakon komunikacije, treba da donese odluku i zatim tu odluku izvrši. Kakvu će odluku doneti zavisi od njegovog razumevanja igre a da li će je izvršiti onako kako želi, zavisi od tehničke obučenosti. Jedanaest igrača treba da bude kao jedan, da bude tim, a svako od njih je različit, sa svojim vrlinama i manama. Potrebno je da se svi oni uklope, da rade i misle kao jedan, a za to je potrebno vreme. Konkretno u fudbalu, igrači dolaze do prvog tima a da nisu prošli obuku. Mlađe kategorije u klubovima se tek formiraju, veliki klubovi dovode velike zvezde kako bi popularizovali sport i kako bi njihovi igrači napredovali. Popularnost fudbala raste, pored stranih igrača napreduju i kineski, ali to neće u velikoj meri povećati kvalitet fudbala. Potrebna je strategija, sistem koji će uticati na igrače koji tek počinju da se razvijaju, na decu koja tek počinju da treniraju, dakle sistem koji će im omogućiti adekvatan trening i obuku. Prethodnih godina dosta je uloženo u infrastrukturu, talenata ima, samo je potrebno uspostaviti sistem na nivou cele zemlje, koji bi omogućio razvoj mladih igrača i doveo ih do prvog tima. Ako se sve ovo uradi, opet je potrebno vreme jer se do velikih uspeha ne dolazi preko noći.“

Izvor: Ranko Čabarkapa

Nekoliko dana uoči turnira kontaktirao me je momak iz Gornjeg Milanovca, koji već dve godine živi i radi u Pekingu. Đorđe Joksić radi kao košarkaški trener a svoje slobodno vreme u tom periodu iskoristio je da dođe u Nanđing i uživo bodri reprezentaciju Srbije. On je jedan od brojnih primera ljudi koji su se odlično uklopili u novu sredinu – za dve godine je u toj meri ovladao kineskim jezikom da mu ni kompleksnija konverzacija ne predstavlja problem, a takođe je odlično upoznat i sa kineskim mentalitetom i načinom na koji prosečan Kinez razmišlja. Početkom oktobra boravio sam u Pekingu, gde se on pokazao odličnim domaćinom, a jedna od interesantnijih scena dogodila se kada je imao raspravu sa kondukterom u autobusu, na putu ka Kineskom zidu. Greškom tog konduktera, u autobusu je bio jedan putnik više nego što je bilo mesta za sedenje, pa je Đorđe ostao bez sedišta. Usledila je višeminutna prepirka sa kondukterom koja je rešena tako što je isti zamolio, ili bolje rečeno primorao drugog putnika da ustane i ustupi mesto junaku ove priče. Ta anegdota pogađa u srž kineskog mentaliteta. Jedna od najvažnijih stvari u životu svakog Kineza je „sačuvati obraz“, odnosno ne dopustiti drugima da primete neki znak slabosti ili neznanja. Suočen sa neoborivim dokazima, iznetim na kineskom jeziku od strane „laowaija“, što je termin kojim Kinezi nazivaju sve strance, kondukter nije imao kud osim da prizna grešku, koju je ispravio tako što je uskratio za mesto svog sugrađanina.

Đorđe Joksić, košarkaški trener u Pekingu:


„Pored standardnih sportskih grana u kojima su se već ostvarili (uglavnom su to individualne discipline), kolektivni sportovi su tek u razvoju. Posebno se to odnosi na sportove poput košarke i fudbala. Popularnost košarke je na izuzetno visokom nivou, ulažu se velika sredstva u njen razvoj, posebno otkako je na čelo Saveza došao Jao Ming. Njihovo shvatanje je umnogome drugačije od većine košarkaški razvijenih zemalja. Ceo taj pokret je svež i potrebno je da prođe neko vreme da bi se uspostavio dobar sistem. S obzirom na to da je sve ovo novo za Kinu, tako se i talenti još uvek pojavljuju samo sporadično, ali ono što raduje jeste omasovljenost košarke na nivou cele zemlje, posebno u mlađim kategorijama.“

Izvor: Ranko Čabarkapa

Višedecenijsko sprovođenje politike „jednog deteta“, koja je nedavno napuštena, ostavilo je velike posledice na vaspitanje mladih, a to je za sobom povuklo i konsekvence na mnogim poljima, kao što su recimo kolektivni sportovi. Pitate se kakve veze politika „jednog deteta“ ima sa kolektivnim sportovima? Zapravo itekako ima pošto su ta deca odrastala obasuta pažnjom svojih roditelja, što je za posledicu imalo njihovu okrenutost ka sebi, vrlo sebičan i egocentričan pogled na svet, što baš i nisu poželjne osobine u sportovima koji zahtevaju kolektivni duh. Pojednostavljeno, Kinez koji se bavi fudbalom ili košarkom će u svom saigraču pre videti konkurenta od kojeg po svaku cenu treba da bude bolji, negoli saborca sa kojim treba da izgradi harmoničan odnos. Kao što je već pomenuto na početku ovog izlaganja, Kina je zemlja paradoksa, pa je tako u kineskom društvu duboko ukorenjena potreba da se pripada nekom kolektivu, bilo da se radi o familiji, političkoj partiji ili nečemu trećem, što deluje nespojivo sa gorepomenutim načinom na koji se doživljavaju kolektivni sportovi.

Nikola Turinski, hokejaški trener i sudija u Pekingu/Šangaju

„Van Pekinga hokej nije preterano popularan, igra se na severu zemlje i malo u Šangaju. Sve ostalo se svodi uglavnom na klizališta smanjenih dimenzija po tržnim centrima. Kinezi nisu netalentovani, ali im nedostaju edukovani treneri. „Face culture“ (pominjani „obraz“, prim. aut.) ih sputava u igranju timskog sporta a kosti manje gustine i dijeta sa minimumom proteina ih čini sklonim povredama i brzom umaranju. Dodeljivanje organizacije Zimskih olimpijskih igara 2022. godine Pekingu, bilo je dovoljno da državni vrh naredi da se do tada 300 miliona ljudi nauči da kliza. Trenutno imam 2000 dece u školi i oko 70 hokejaša. Dolaze nam i učenici državnih srednjih škola na časove klizanja, njih ukupno 5000.“

Interesantno je i to da čitava zemlja pripada jednoj vremenskoj zoni, te da se kazaljke na satu ne pomeraju niti u zimskom, niti u letnjem periodu godine. Stoga vremenska razlika u odnosu na Srbiju u letnjem periodu iznosi šest, a u zimskom sedam časova. Kako bi, usled veličine zemlje, ona trebalo da bude podeljena u najmanje tri vremenske zone, posledica ove politike je ta da u gradovima na istočnoj obali, poput Šangaja, zora sviće oko 6 časova izjutra dok se na krajnjem zapadu, recimo u Urumćiju, taj proces događa tek oko 9 časova ujutro.

Izvor: Ranko Čabarkapa

Ekonomski najrazvijeniji gradovi poput Pekinga, Šangaja, Gvandžoua i Šendžena nazivaju se gradovima prvog ranga i oni privlače najveći broj stranaca, kako zbog činjenice da pružaju najviše mogućnosti za dobru zaradu, tako i usled toga što su u mnogo većoj meri u odnosu na ostatak zemlje prilagođeni strancima. Posebno je interesantan primer Šendžena, koji predstavlja simbol ekonomskog prosperiteta koji je Kina doživela u protekle dve decenije. Od grupe nekoliko ribarskih sela, za svega trideset godina nastala je metropola sa preko 10 miliona stanovnika, koja predstavlja sedište domaće IT industrije.

Nikola Milojković, fudbalski trener u Šendženu:

„Nasuprot ogromnoj populaciji, činjenica je da postoji veliki broj netalentovane dece za sport. Najveći problem po mom mišljenju jeste što su strašno mrzovoljni i što razmišljaju na drugačiji način u odnosu na „ostatak sveta“. Prosto imaju neki svoj šablon i drže se njega bez pomisli da možda postoji i neko drugo rešenje. Činjenica je da fudbal ovde raste neverovatnom brzinom i da su ludi za njim. Mnogo kompanija u fudbalu vidi dobru priliku za laku zaradu, roditelji plaćaju i ne pitaju, što mnogi Kinezi, ali i stranci koriste da se obogate. Postoji dosta dobre i talentovane dece i uveren sam da bi ti klinci i kod nas imali vrlo dobre rezultate. Jedan moj prijatelj radi za fudbalsku akademiju, čiji je vlasnik Holanđanin, i tamo je cilj vrlo jasno postavljen, a to je da se napravi dobra selekcija i da se sa tom decom ozbiljno radi. U Šendženu i Gvandžou postoje lokalne lige, koje nisu registrovane od strane FS Kine, pa deca nemaju nikakvu identifikaciju, što je poprilično neozbiljno. Ipak, ovde se fudbal brzo razvija i generalna slika je sve bolja i bolja.“

Izvor: Ranko Čabarkapa

Ogromni redovi i gužve u saobraćaju, kao i u metrou, su svakodnevica, na koju je domaće stanovništvo sasvim naviknuto. Kinezi su po prirodi vrlo blagog temperamenta, oslobođeni su svakodnevnog stresa koji je tako tipičan za Zapad, i uopšteno dosta pažnje posvećuju fizičkom i mentalnom zdravlju, pa se po parkovima i trgovima masovno okupljaju kako bi praktikovali jutarnju gimnastiku ili plesali uz muziku u večernjim satima. Ono što je u početku kod mene izazivalo čuđenje, jeste njihova gotovo opsesivna potreba za stajanjem u redovima. Ogromni redovi su gde god da se zaputite, u supermarketima, u restoranima i ispred kioska sa brzom hranom, u metrou, na železničkim stanicama kao i na aerodromima. To ponekad poprima bizarne razmere, pa sam tako nedavno bio svedok situacije na aerodromu u Šendženu, u kojoj je oko 30 Kineza mirno stajalo u redu više od jednog sata, čekajući da se otvori kapija za ukrcavanje, iako je let kasnio i nije bilo nikakvih naznaka kada bi to moglo da se desi.

Dejan Petković, teniski trener u Šendženu


„Verovatno svaki teniski trener bi rekao da su genetski netalentovani za sport, lenji i da sporo „upijaju“, tako da je napredak sam po sebi spor. Razmišljao sam zašto je to tako i došao do sledećeg zaključka: odluka roditelja da šalju decu na preveliki broj aktivnosti u jednoj nedelji i tako svake nedelje. Samim tim, oni nisu posvećeni nijednom sportu „do koske“, kao što se npr. naša deca opredele za jedan, eventualno dva sporta i igraju ga svaki dan, već posmatraju teniski trening kao i svaki drugi čas, pa tako i mene oslovljavaju sa „teacher“ a ne „tennis coach“. Treniraju uglavnom jednom, do dva puta nedeljno, retki su oni koji treniraju više od toga. Nakon dve godine konačno se oseća neka razlika, klinci napreduju i više su zainteresovani za tenis. Za mene lično ovo je veliko iskustvo, koje se razlikuje od takmičarskog tenisa kojim sam se bavio u Srbiji. Ovde se otvaraju nove mogućnosti, kao što je najskorija ponuda jednog mog kineskog prijatelja, da novi klub sa 8 terena, koji je sagradio, nazove po mom prezimenu, što je verujem san svakog trenera. Generalno, mislim da je tržište u Šendženu dobro jer ljudi imaju para i ne libe se da plate kvalitet. U planu je i saradnja sa Teniskom akademijom „Tipsarević“, u kojoj sam radio pre dolaska u Kinu, te koristim ovu priliku da pozdravim sve moje nekadašnje kolege.“

Izvor: Ranko Čabarkapa

Svaka dobro napisana priča trebalo bi da se završi i nekim zaključkom ali usled specifičnosti teme, to u ovom slučaju nije moguće. Jednostavno, Kina je zemlja puna pravila, u kojoj pravila ne važe. Zakoni su strogi, ali se mnogi ne poštuju. Drži se do „časti i poštenja“, ali korupcija cveta. U Kini sve može i ništa ne mora. Ovde ćete doći i ostati ceo život ili ćete nakon jednog meseca kupiti kartu za povratak kući, u jednom pravcu.

Umesto zaključka, želim da se zahvalim svim ljudima koji su svojim opservacijama doprineli da, u meri u kojoj je to bilo moguće, odgovorim izazovu koji predstavlja pisanje o jednoj kompleksnoj temi poput ove. Oni će se već prepoznati.

Komentari (3)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

ds

super prica, samo mi jos uvek nije jasno kako gospon Cabarkapa zavrsi na dalekom istoku?

Odgovori 2 0

Miki

Sjajan tekst

Odgovori 10 0

Нечовек

Занимљива опаска господина Димовског у вези школства: услед превеликих школских обавеза, спорт се занемарује зарад школе. Ех, да је тако и код нас, а не обрнуто. Можда бисмо и били тако паметан народ као што мислимо да јесмо. Спорт, а нарочито нешто што личи на професионалан спорт у тим годинама, је врло нездрав и углавном не доноси много шта паметно. Да, они појединци који су и поред тога успешни у којечему другом су то *упркос* спорту, а не захваљујући истом. А оних пар одсто који су вансеријски успешни у спорту би требало да нам указују на то да то није смер који држава треба да подржава (нарочито зато што такви таленти врло брзо заврше у иностранству). Спорт као рекреативна активност је свакако одличан и препоручљив. Али школа и образовање морају бити на првом месту.

Odgovori 14 1

* Sva polja su obavezna

Potera za "kraljem" – najava sezone La Lige vol. 1

Potera za "kraljem" – najava sezone La Lige vol. 1

Duelom između Leganesa i Alavesa u petak (20:15h, SK3) počinje šampionat Španije u fudbalu. Biće to 87. prvenstvo po redu, otkako se na Iberijskom poluostrvu profesionalno juri za loptom, odnosno drugo izdanje pod nazivom La Liga.

Đukić za SK: Odlazak iz Partizana moja najveća greška

Đukić za SK: Odlazak iz Partizana moja najveća greška

Aktuelni osvajač duple krune u fudbalu, Partizan, predstavio je u ponedeljak svog novog trenera. Miroslav Đukić se nakon deset godina vratio na Topčidersko brdo, potpisavši ugovor na dve godine. Dan nakon zvanične promocije, Đukić je bio gost naše televizije.
Loading...