Izvor: Michael Steele/Getty Images
Ranko Čabarkapa 02.01.2018 | 12:00

Od ku-đua do moderne reforme: istorija kineskog fudbala

U ovoj vesti

Ranko Čabarkapa

Jedna od najčešće korišćenih fraza u srpskoj sportskoj terminologiji jeste ona čuvena da “danas svi igraju fudbal”.

Beijing Guoan FC

Izvor: Kevin Frayer/Getty Images

Tom krilaticom koriste se uglavnom treneri i funkcioneri kada je potrebno objasniti rezultatski neuspeh ili novi debakl, bilo da se radi o klupskom ili reprezentativnom fudbalu na prostoru Balkana.

I zaista, u drugoj deceniji 21. veka, fudbal je postao vrlo unosan biznis, što je za logičnu posledicu imalo porast njegove popularnosti, a samim tim i kvaliteta, u gotovo svakom kutku planete. Sličan proces događa se prethodnih nekoliko godina i u Kini, čiji je ekonomski napredak u protekloj dekadi za posledicu imao i sticanje afiniteta domaćeg stanovništva ka onoj robi koja je donedavno bila simbol “trulog kapitalističkog Zapada”. Kao i u većini evropskih zemalja nekadašnjeg Istočnog bloka, i u zemlji “potomaka zmaja” vesnik promena predstavljalo je otvaranje prvih restorana brze hrane, baš onih koji imaju tu nesreću da u Beogradu nastradaju nakon svake društveno-političke turbulencije (doduše, Pukovnik je prvi “probio led”). Kada je u pitanju sport, pionir na tom polju bila je NBA liga. Jao Ming i Kobi Brajant su imena koja će svaki Kinez prvo izgovoriti kada se pomene reč – košarka. Ona i danas predstavlja najpopularniji kolektivni sport u Kini, ali sada ima opasnog konkurenta u, sada je vreme za još jednu otrcanu frazu, najpopularnijoj sporednoj stvari na svetu.

U junu 2013. godine, Kina je doživela jedan od najtežih poraza u svojoj istoriji, kada je u prijateljskom susretu, pred svojim navijačima poražena od mlade selekcije Tajlanda rezultatom 5:1. Bilo je u prošlosti naravno i ubedljivijih poraza, ali ne od protivnika tako slabe reputacije poput Tajlanda. Da stvar bude gora, nacionalni tim je u tom trenutku već izgubio šanse da se domogne Mundijala u Brazilu, pošto nije uspeo da prebrodi treću rundu kvalifikacija, u kojoj su od Kine uspešnije bile selekcije Iraka i Jordana. Sa tribina Olimpijskog stadiona u Hefeiju, navijači su zahtevali da se nacionalni tim rasformira, dok je predsednik Si Đinping, na čiji 60. rođendan je odigran meč, ubrzo nakon toga izjavio da je „postiđen slabim rezultatima i plasmanom Kine na rang listi FIFA“. Fudbalske „velesile“, poput selekcija Nove Kaledonije i Haitija, bile su u tom trenutku bolje rangirane na lestvici FIFA, što je doprinelo stvaranju osećaja kolektivne sramote u čitavoj naciji.

Kobe Bryant, Yao Ming

Izvor: Jeff Gross/Getty Images

Imajući u vidu populaciju od 1.4 milijarde stanovnika, zaista se postavlja logično pitanje: Kako je moguće da se od 700 miliona muškaraca, ne može naći 11 vrhunskih fudbalera? Prostom matematikom dolazi se do zaključka da bi bilo dovoljno da se na svakih 65 miliona ljudi, pronađe jedan vrhunski fudbaler, kako bi Kina oformila respektabilan tim. Ili da nastavimo da se igramo brojevima – broj muškaraca u Kini jednak je celokupnoj populaciji Islanda, pomnoženoj sa brojem 2099. Dakle, na Islandu se radi sa 4198 puta manjim uzorkom, odnosno „bazenom“ iz kojeg se regrutuju fudbaleri, a porediti rezultate jedne i druge selekcije bilo bi potpuno deplasirano.

Možda bi frazu sa početka ovog izlaganja trebalo preformulisati u nešto poput: „Danas svi igraju fudbal, osim Kineza!“.

To je donekle i razumljivo ako imamo u vidu činjenicu da moderan fudbal nema veliku tradiciju u Kini. Profesionalna liga formirana je tek 1994. godine, no i pored toga, prvi tragovi nečega što možemo nazvati pretečom fudbala, mogu se pronaći upravo na ovom prostoru i sežu više od 2000 godina u prošlost. Igra kakvu poznajemo danas nastala je u Engleskoj, u drugoj polovini 19. veka, međutim, još u 3. veku p.n.e. u Kini je postojala igra pod nazivom ku-đu (cuju). U vekovima koji su usledili, igra je doživela nekoliko modifikacija, ali je najpopularnija verzija bila ona koja je podrazumevala nadmetanje dve suprotstavljene ekipe (u svakom timu bilo je između 12 i 16 igrača), koje su za cilj imale da kožnu loptu, napunjenu perjem, proture kroz rupu u mreži. Gol, tačnije ram sačinjen od bambusovog drveta, preko kojeg je bila razvučena mreža sa rupom, bio je postavljen na sredini igrališta, a još jedna sličnost sa modernim fudbalom jeste ta da korišćenje ruku nije bilo dozvoljeno. Ku-đu je i zvanično FIFA priznala kao najraniju formu fudbala, o kojoj su ostavljeni pisani tragovi

fudbalska reprezentacija Kine

Izvor: Masashi Hara/Getty Images

Ponovo ćemo uskočiti u vremeplov i vratiti se u pomenutu, 1994. godinu. Iako je Fudbalski savez Kine osnovan još 1924. godine, promene koje su se dogodile u kineskom društvu u naredne dve decenije, onemogućile su dalji napredak i razvoj fudbala, pa se na bolje dane moralo čekati sve do kraja prošlog veka. Osnivanje Đija-A lige, predstavlja prvu ozbiljnu reformu kineskog fudbala, čime je ujedno započeta era profesionalnog sporta u Kini.

Elitno društvo sačinjavalo je 12 klubova, koliko ih se nadmetalo i u drugom po kvalitetu rangu takmičenja, Đija-B ligi. Prva dva ranga imala su status profesionalnih, dok je treća liga bila poluprofesionalna. U preliminarnoj sezoni, više od 2 miliona ljudi posmatralo je uživo mečeve Đija-A lige, tačnije oko 16.000 navijača po utakmici. To je bila prilika i za inostrane kompanije da svojim kapitalom uđu na kinesko tržište. „IMG“ i „Philip Morris“ uzeli su učešće u premijernoj sezoni, a liga je u prvih pet sezona nosila ime po najpoznatijim cigaretama na svetu – „Marlboro“. Cena za sticanje prava imenovanja lige iznosila je 1.2 miliona dolara u prvoj godini. Naredni sponzor bio je „Pepsi“, koji je 1998. izdvojio čitavih 10 miliona dolara za prvu godinu ugovora, da bi se aktuelni sponzor, osiguravajuća kompanija „PINGAN“, obavezao da će tokom četvorogodišnjeg perioda trajanja ugovora, izdvajati nešto manje od 24 miliona zelenih novčanica godišnje, što predstavlja najveći sponzorski ugovor u istoriji kineskog sporta.

Ipak, Đija-A liga nije ispunila očekivanja, pa je nakon nekoliko uvodnih godina, domaća javnost polako počela da gubi interesovanje za fudbal. Tome je doprinelo nekoliko faktora kao što su brojni korupcionaški skandali, slab kvalitet same lige, kao i činjenica da su fudbalske vlasti bile pod strogom kontrolom Komunističke partije i Vlade u Pekingu. Najuspešnija sportska takmičenja na svetu, kao što su Premijer liga i NFL, funkcionišu kao privatne kompanije, potpuno nezavisne od centralnih vlasti, što u Kini nije slučaj. Administrativni centar za upravljanje kineskim fudbalom (CFAC), koji se nalazi pod kontrolom Opšte uprave za sport NR Kine (koja predstavlja vladinu agenciju zaduženu za sport), upravljao je ligom umesto Fudbalskog saveza (CFA), praktično od njenog osnivanja. Osnovni cilj CFAC jeste stvaranje kvalitetnih igrača za nacionalni tim, kako bi isti bio konkurentan na međunarodnoj sceni. Međutim, to je u praksi dovodilo do mnogih problema, pošto se CFAC mešao u funkcionisanje lige, određivao sistem i raspored takmičenja, nametao zabrane kada su u pitanju transferi igrača, donosio standarde u radu sa mlađim kategorijama, uvek se vodivši željom da ispuni svoje administrativne zadatke, tj. da udovolji prohtevima političkog vrha u zemlji, dok je kvalitet „proizvoda“ bio na dnu liste prioriteta.

Chinese Super League 2004

Izvor: China Photos/Getty Images

To je neminovno dovelo do brojnih konflikata, pošto je bilo nemoguće usaglasiti političke, kvalitativne i ekonomske prohteve, pa je čitava fudbalska struktura bila zrela za nove, ovoga puta korenite promene.

Stiglo se do druge reforme kineskog fudbala, koja je na prvom mestu predstavljala pokušaj da se naprave izmene u upravljačkoj strukturi, po uzoru na engleski i američki model. Formiranjem Kineske superlige (CSL) 2004. godine, kao i zasebne kompanije za njeno rukovođenje (CSLC), značajno su umanjena ovlašćenja CFAC, koja su sada bila u rukama CFA i samih klubova. Sa brojke od 12 klubova, postepeno se stiglo do cifre od 16 prvoligaša, koliko ih ima i danas. Nekadašnja Đija-B liga, sada Liga 1, takođe je proširena na 16 ekipa a značajna novost je i to da je treći rang takmičenja u potpunosti profesionalizovan. Treća liga se najpre sastojala od dve grupe sa po 10 timova, u minulom šampionatu bilo ih je 12, dok će u nastupajućoj sezoni 28 ekipa biti podeljeno u dve grupe, tako da će kinesku ligašku piramidu sačinjavati ukupno 60 klubova.

Fudbalskom savezu (CFA) pripalo je 36% akcija nove kompanije (CSLC), dok se preostalih 64% deli između klubova, po 4% svakom. Upravni odbor sačinjen je od 9 direktora, od kojih njih 5 biraju klubovi, dok trojicu postavlja Savez. Pitate se gde je nestao jedan direktor? Zapravo, u tome se krije jedan od najvećih nedostataka novog upravljačkog koncepta. Deveti član, ujedno i generalni direktor CSCL, paralelno je obavljao i funkciju potpredsednika CFA, a nalazio se i na čelu Administrativnog centra za upravljanje kineskim fudbalom (CFAC), što je verovatno jedinstven slučaj gomilanja funkcija i koncentracije moći u rukama jednog čoveka, u čitavom fudbalskom svetu. Promene su bile kozmetičke prirode, ali suštinski malo toga se promenilo, pošto su fudbalske strukture i dalje bile usko povezane sa političkim. Nan Jong, čovek koji je sedeo na „tri fotelje“, uhapšen je 2010. godine i zajedno sa još nekoliko visokorangiranih zvaničnika, osuđen na 10 godina zatvora, zbog primanja mita i nameštanja mečeva.

Beijing Guoan FC

Izvor: Kevin Frayer/Getty Images

Nacionalni tim ostao je bez plasmana na Mundijale 2006. i 2010. godine, što je samo pogoršalo, ionako negativnu sliku domaće javnosti o kineskom fudbalu. Prosečna poseta na stadionima spala je na broj od 11.000 ljudi po meču, a kulminacija je usledila 2009. godine, kada je nacionalna televizija, CCTV, odlučila da iz svoje programske šeme ukloni direktne prenose utakmica domaćeg šampionata. Kineski fudbal bio je teško bolestan, trulež je zahvatila veći deo „tela“ i bili su neophodni ekstremni rezovi.

Stekli su se uslovi za treću, za sada poslednju reformu kineskog fudbala. Najzaslužniji za njeno sprovođenje, bio je najmoćniji čovek u zemlji, predsednik Si Đinping. Poznat kao veliki ljubitelj fudbala, generalni sekretar Komunističke partije sažeo je ciljeve najnovije reforme u priču o svoja tri „sna“: da reprezentacija njegove zemlje izbori učešće na Svetskom prvenstvu, da isto organizuje i za kraj, da do 2050. godine osvoji titulu prvaka sveta.

Prvi korak predstavljalo je uvođenje fudbala kao obaveznog dela nastavnog plana i programa u kineskim školama. Igranjem za srednjoškolski tim, budući student „vuče“ određene poene prilikom upisa na fakultet, što je iz korena promenilo način na koji roditelji u Kini gledaju na fudbal. Dok se to ranije smatralo gubljenjem vremena, koje bi se moglo pametnije utrošiti na učenje, sada su roditelji širom zemlje dobili podsticaj da svoju decu šalju na fudbal, čime se značajno povećala baza, tačnije broj mladih koji treniraju.

Čitava reforma se sastoji od 50 koraka, kojima su obuhvaćeni gotovo svi aspekti fudbalske igre. Od redefinisanja uloge Fudbalskog saveza (CFA), preko unapređenja i reforme strukture i modela upravljanja profesionalnim klubovima, do poboljšanja sistema takmičenja, svi koraci za cilj imaju stvaranje kvalitetnog domaćeg takmičenja, iz kojeg bi kao logična posledica trebalo da se dobiju vrhunski igrači za nacionalni tim.

Hulk

Izvor: Masashi Hara/Getty Images

Fudbalski savez (CFA) je konačno izuzet iz nadležnosti Opšte uprave za sport, čime je prekinuta višedecenijska praksa uplitanja politike u fudbal. Regionalne vlasti su ohrabrene da stvore povoljne uslove za razvoj lokalnih klubova, dok je investitorima i vlasnicima klubova sugerisano da prestanu sa dotadašnjom praksom čestih selidbi klubova u druge gradove, kako bi se stekli uslovi za stvaranje navijačke baze.

Poseban akcenat stavljen je na rad sa mlađim kategorijama, koji u prošlosti praktično nije ni postojao. U trenutku objavljivanja programa, u čitavoj zemlji postojalo je oko 5000 škola specijalizovanih za fudbal. Taj broj bi do 2020. trebalo da iznosi 20000, a do 2025. godine, čitavih 50.000. U istom periodu, planirana je izgradnja čak 70.000 fudbalskih terena širom zemlje.

Za razliku od većine ostalih grana industrije u Kini, sportska se ne razvija podjednako dinamičnim tempom, te najnovija reforma za cilj ima i ubrzani razvitak čitave ove oblasti. Plan je da industrija sporta u Kini dostigne vrednost od 850 milijardi dolara do 2025. i da iznosi 1% bruto domaćeg proizvoda. Prvi plodovi reforme vrlo brzo su postali vidljivi i ostatku planete, kada su zvezde svetskog fudbala počele da dolaze na istok, u transferima čiji su iznosi pretili da poremete globalni odnos snaga. Kineski klubovi su čak u šest navrata obarali transfer rekord u domaćem fudbalu, uoči sezone 2016. ukupno su potrošili 450 miliona dolara na angažovanje igrača, mahom iz Evrope i Južne Amerike, čime su drugu godinu zaredom potrošili više novca na pojačanja nego klubovi Premijer lige. Didije Drogba i Nikola Anelka otvorili su vrata ostalima, pa su za njima sledili i transferi Karlosa Tevesa, Gracijana Pelea, Džeksona Martinesa, Halka i Oskara.

Nicolas Anelka

Izvor: Dean Mouhtaropoulos/Bongarts/Getty Images

Međutim, brzo se shvatilo da trošenje ogromnih svota novca za dovođenje stranih igrača, osim što će podići prestiž lige, neće doneti ništa dobro nacionalnom timu. Stoga je prošle sezone doneto pravilo kojim se broj stranih igrača, koji se u svakoj ekipi u isto vreme može naći na terenu, ograničen na tri. Takođe, klubovi su u obavezi da među 18 prijavljenih igrača za utakmicu, moraju imati najmanje dvojicu kineskih igrača mlađih od 23 godine, od kojih jedan mora biti u startnih 11. Dovođenje stranih igrača je dodatno oporezovano, pa sada klub koji želi da angažuje stranca, mora izdvojiti za porez, isto koliko i za sam transfer, a najveći deo tih sredstava ulaže se u razvoj domaćih talenata.

Da li će sve ove reforme zaista doneti rezultate, u ovom trenutku je teško proceniti. Dve titule u Azijskoj ligi šampiona, koje je ekipa Gvandžou Evergrandea osvojila 2013. i 2015. godine, pokazatelj su određenog napretka, ali do ostvarenja snova predsednika Đinpinga, ostaje još mnogo napornog rada. Prva dva „sna“ lako su ostvarljiva i pitanje je trenutka kada će postati realnost. Ako ne kroz kvalifikacije, Kina će organizacijom nekog od narednih Mundijala automatski osigurati plasman, čime će oba sna postati java. Kina već sada poseduje svu potrebnu infrastrukturu za organizovanje takvog događaja, a čak i da to nije slučaj, bila bi u stanju da je izgradi za svega nekoliko godina. Kako će Svetsko prvenstvo 2022. biti organizovano u Aziji, Kinezi će na svoju šansu najverovatnije morati da sačekaju do 2030. a među svim fudbalskim stručnjacima koji rade u ovoj zemlji, vlada čvrsto uverenje da će te godine upravo najmnogoljudnija zemlja sveta biti domaćin 24. po redu, smotre najboljih svetskih reprezentacija.

Marcello Lippi

Izvor: Masashi Hara/Getty Images

Kako bi se i poslednji san predsednika ostvario, biće potrebno mnogo više truda. Stručnjaci se slažu u oceni da Kinezima ne manjka talenta, ali je veliki problem taktička nepismenost i još uvek nedovoljno poznavanje i razumevanje same igre. Potrebno je poraditi i na mentalitetu mladih igrača, te načinu na koji Kinezi doživljavaju kolektivne sportove.

Primer Gvandžou Evergrandea ukazuje da budućnost fudbala u Kini može biti svetla. Sedmostruki uzastopni šampion države, za svega deset meseci izgradio je najveću fudbalsku akademiju na svetu, čija je izgradnja iznosila 185 miliona dolara. Oko tri hiljade mališana tu živi i svakodnevno trenira na 50 fudbalskih terena, dok se unutar kampa nalazi 15 metara visoka replika pehara namenjenog osvajaču Svetskog prvenstva, kao podsetnik tim mališanima zbog čega su tu.

Uoči puta u Nemačku 2006. godine, tadašnji selektor Srbije i Crne Gore je na oproštajnoj konferenciji za medije napravio lapsus, kojim je predskazao ono što se nekoliko sedmica kasnije i dogodilo. „Ne mogu vam obećati da ćemo biti svetski prvaci, ali mogu vam obećati i da nećemo“, glasila je izjava Ilije Petkovića početkom juna 2006. Naravno, selektor je zapravo želeo da kaže nešto što će poslužiti i kao dobar zaključak ove priče, uz male modifikacije. Možda vam ne mogu obećati da će Kina biti prvak sveta do 2050. godine, ali vam ne mogu obećati ni da neće.

Komentari (4)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Komsija

Odlican clanak, Kina ce vrlo brzo stvoriti jaku fudbalsku bazu i kvalitetnu reprezentaciju. Vec za deset godina, bice to jaka fudbalska sila.

Odgovori 1 1

Ubiparip

Kina ako se uhvati lopte bit će svjetski prvak

Odgovori 3 5

Komentar

Dobar tekst.

Odgovori 21 1

* Sva polja su obavezna

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Ako ste propustili: SK paketić - sve na jednom mestu

Redakcija Sport Kluba potrudila se da vam začini novogodišnje i božićne praznike i po vašim reakcijama vidi se da smo vas prijatno obradovali.

Sestre Katanić – jedna kapiten na terenu, druga u kući

Autor

Sestre Katanić – jedna kapiten na terenu, druga u kući

Na terenu, ali i van njega krasi ih velika borbenost, osmesi i međusobna povezanost. Oblačenjem dresa Crvene zvezde odmah su postale deo prvog tima. Jedna je kapiten na terenu, a druga u kući. Najvažnija im je podrška roditelja, a male sportske borbe njih dve vode i kada se završi utakmica.
Loading...