Od detinjstva je obožavao sport, izbor je pao na košarku i nije pogrešio – sada, sa nepunih 29 godina, Stefan Marković igra sezonu karijere u Zenitu, a deset godina bio je neizostavni i veoma važan činilac nacionalnog tima.

U intervjuu za Sport klub Marković je ponovio da je definitivna njegova odluka da se povuče iz reprezentacije, govorio je o tome kako su mu “pokvarili“ šut na prelazu iz juniora u seniore, o tome kada je bio najbliži prelasku u Crvenu zvezdu, kao i o tome razmišlja li da bude trener posle igračke karijere.

Takođe, dotakli smo se i saradnje sa trenerom Vasilijem Karaševom, uspomena iz reprezentacije, Evrolige…

Zenit je u četvrtfinalu Evrokupa eliminisan od Lokomotive uprkos odličnoj Markovićevoj igri – srpski plej ove sezone u EK prosečno je beležio 11,9 poena, 3,3 skoka i 9,1 asistenciju, uz neverovatnih 40% šuta za tri poena.

“Sve mi se poklopilo – godine iskustva, ekipa, trener. Često ističem da mnogo zavisi od samopouzdanja – bez njega i najboljima teško ide. Sa druge strane, kada veruješ u sebe i imaš podršku trenera, sve je dosta lakše. To sam naučio za sve ove godine, a sada mi je takva situacija – maksimalna podrška trenera, saigrači mi veruju, pa sam u situaciji da mogu da uživam kada igram. Mnogo sam srećan, prelep status imam“, počinje Marković priču za Sport klub.

Često čujemo da igrači ističu “podršku trenera“, a na pitanje kako se ona konkretno manifestuje, Stefan odgovara:

https://youtube.com/watch?v=B6cXIpPsvCI

“Kada si svestan da nekada imaš ’blanko’… Ti znaš kada napraviš glupu grešku, ali nema povratne reakcije u vidu širenja ruku, niti odmah sledi izmena. Ako nemaš pritisak da greška ili promašeni šut odmah znače klupu, to je veoma važno i jednostavnije se igra. Psihički je mnogo lakše“.

Upravo takav odnos Marković je ostvario u Sankt Peterburgu sa Vasilijem Karaševom, nekada izvanrednim plejmejkerom koji je sa Rusijom osvojio dve srebrne medalje na svetskim prvenstvima, kao i srebro i bronzu na evropskim.

“Izuzetno je značajno kada je trener bio vrhunski igrač, onda razume apsolutno sve što se dešava. U zavisnosti od statusa i pozicije u timu, moraš da ispunjavaš zadatke koji su postavljeni, ali Karašev ne opterećuje igrače previše komplikovanim šablonima, daje im slobodu. Drugačiji je od većine trenera, jedan od najboljih sa kojim sarađivao u smislu odnosa sa košarkašima, tako uspeva da izvuče maksimum iz svakoga“.

Kao dečak je igrao u Alimenti basketu, potom je prešao u Atlas, zatim je četiri godine igrao u Hemofarmu, a nosio je i dres Benetona, Valensije, Banvita, Unikahe i sada Zenita. Iskustvo se nagomilalo, a Marković je oduvek imao karakter predvodnika, pa sada nastoji da što više pomogne mladim igračima.

“Iskustvo mnogo znači – neki put mlađima bukvalno kažem šta će da se dogodi jer sam prošao svašta. Ne računajući završnicu Evrolige, igrao sam sve najveće utakmice u evropskoj košarci, na klupskom i na reprezentativnom planu, pa je lakše pripremiti se za ono što te čeka. U igrački sam zrelim godinama, drugačije rezonujem i kao čovek. Kad si klinac, razmišljanja su drugačija, u stilu “lako ćemo“, vruća je glava, ali zrelost dođe sa iskustvom – zato se sada trudim da pomognem mladim igračima, mogu u nekima od njih da vidim sebe i način na koji sam donosio neke odluke. Kao mlađem sve ti je u trenutku, ne sagledavaš širu sliku“.

Široj javnosti manje je poznata činjenica da je Stefan kao junior bio izuzetno precizan šuter – “ne promašuje trojku“, često se govorilo za njega. Šta se dogodilo?

“Problem je nastao u tome što su se neki treneri pravili pametni. Smetalo im je što ne šutiram pravilno i što to ne izgleda lepo estetski, pa su mislili da treba da mi poprave tehniku. S ove distance gledano, ne bih im dozvolio, ali tada si mlad i neke stvari ne možeš da kažeš, da odbiješ. U tom periodu se nisam izborio, a posle je sve postalo psihički problem, šut je često stvar psihe. Zato sam otišao u drugu krajnost i jako mi je krivo što su mi to pokvarili“, kaže Marković i dodaje:

“Međutim, košarka se sastoji i od nekih drugih stvari, pa samo uspeo da nadomestim to. Nije to bilo presudno za moju karijeru, verovao sam u sebe i gledao napred“.

https://youtube.com/watch?v=Yjjg6hKsDmw

Tokom nekoliko leta aktuelna je bila priča o dolasku Markovića u Crvenu zvezdu.

“Najbliži sam bio posle moje treće sezone u Hemofarmu, kada je Pešić bio trener. Nije se desilo… Dosta je teška priča – ne volim da govorim o takvim stvarima javno, nikada nisam bio takav, ali istina je bila drugačija u odnosu na ono što se tada govorilo. Na kraju sam ostao u Hemofarmu još godinu dana i posle otišao u Italiju“.

Pitali su ga već više puta, ali razgovor sa Stefanom ne bi bio potpun da se još jednom nismo dotakli njegove odluke da se povuče iz reprezentacije. Marković kaže da razume medije i javnost, ali…

“Nije to odluka koju sam doneo preko noći, niti neko treba da me moli, nisam klinac. Jedini razlog jeste moje fizičko stanje – godine sam proveo u jakom ritmu bez pauze i to je ostavilo traga, telo mi ne dozvoljava više. Krivo mi je i teško mi je, ali morao sam to da donesem tu odluku, pitanje je šta bi bilo u budućnosti da sam nastavio takvim tempom“, ističe Marković i dodaje:

“Vratio sam se posle povrede, želeo sam po svaku cenu da budem deo te priče u kvalifikacijama – ispunili smo svoj san posle, uzeli medalju na OI, neka to bude jagoda na šlagu i srećan sam što je tako, ali moja odluka bila bi ista i da nije bila tog uspeha. Odluku sam doneo još pre Rija, to su znali ljudi oko mene i saigrači sa kojima sam baš blizak. Slučajno je izašlo u javnost i napravio se ’bum“.

Član je seniorske reprezentacije još od 2007. godine i deo je generacije koja je Srbiju vratila u borbu za medalje, ali od toga ima jedna draža uspomena na brojna leta sa nacionalnim timom.

“O medaljama sanjaš kad si dete, donele su nam neopisivu sreću i znali smo da ih proslavimo, ali za mene su ipak najdraže uspomene prijateljstva. Pogotovo smo poslednjih godina jedva čekali da ponovo budemo na okupu – to nam je davalo dodatnu snagu kada dođemo poluistrošeni posle sezone. Bili smo zajedno i u dobru i u zlu“.

Odbrana je zaštitni Markovićev znak, ali svi njegovi saigrači bivši i sadašnji uvek ga ističu kao primer ponašanja, energije i svih onih stvari koje povezuju ekipu. Šta je to u njemu?

“Moja glavna osobina jeste to što sam timski igrač. Nas dvanaest u timu funkcionišemo kao celina i zavisimo jedni od drugih – koliko god da je jedan igrač dobar, ne može sâm da pobeđuje, da igra jedan na pet. Generalno volim timske sportove upravo zbog toga što oni nose druženje i prijateljstva koja ostaju za ceo život. Meni je to to nešto posebno i to mi sport čini prelepim, za to živim – možda saigrači osećaju koliko mi timski duh znači i koliko se predajem svemu tome“.

https://youtube.com/watch?v=n44YGDS9OFE

Marković blista i u VTB ligi, prvi je asistent takmičenja (7,9 po meču), a beleži i 9,5 poena i 4,1 skok. Povratak u Evroligu sledeće sezone više je nego realna opcija.

“Ne razmišljam o tome, za to su zaduženi agenti – kada ponude dođu, oni će mi ih staviti na sto. Sada imam decu, sešćemo i videćemo gde nam je najbolje za život, drukčiji su rezoni kada imaš porodicu. Ipak, trenutno sam fokusiran na Zenit, na to da se izborimo za što bolju poziciju u VTB ligi, a za ostalo ne brinem, niti sam se bojao ikada – šta bude, biće“.

Iako ne igra, Marković u Evroligi uživa kao pravi košarkaški fanatik i naglašava da je ta pozicija mnogo komfornija od one u kojoj su igrači.

“Kao navijaču mi je drago što mogu da gledam – samo uključim Sport klub i vrtim kanale, gledam utakmice. A tek sledi kulminacija. Ipak, nije toliko sjajno za igrače, tačnije taj ritam nije human. U borbi za trofej mnogo toga će zavisiti od toga ko bude svežiji i ko bude bio kompletniji jer su povrede ove sezone češće – ne znau ni košarkaši koliko su putovali i gde su sve igrali do sada… I najbolji timovi poput Reala i CSKA imali su loše periode, teško je prognozirati sada ko će da izgura do kraja, ali uz te dve ekipe, dodao bih i Fenerbahče u prvi krug favorita. Naravno, ima i onih koji mogu da iznenade“.

Zvezda je trenutno sedma na tabeli sa 14 pobeda i 11 poraza.

“Igraju fenomenalno, pred početak sezone niko nije očekivao toliko pobeda, želim im svu sreću i nadam se da će dogurati što dalje. Imali su fantastičan niz trijumfa, a učinili su i da se svako boji kada dolazi u goste da igra s njima“.

U karijeri je prošao bezbroj lepih trenutaka, ali bilo je i onih teških. Pitali smo Stefana koje bi utakmice voleo ponovo da odigra. Nije mogao da se odluči za jednu ili dve.

“Uh, teško pitanje. Sigurno jednu utakmicu sa reprezentacijom – koliko je realno da dobijemo Amere u finalima SP i OI, i da odigramo ponovo, verovatno bi bio ishod, mada mi Srbi volimo da maštamo… Trebalo je bolje da odigramo u Riju, ali imali smo iza sebe mnogo teških utakmica. U Poljskoj 2009. bili smo zeleni, tu su nas Španci ’išamarali’. Izuzetno nam je teško pao poraz od Turske 2010. u polufinalu, bili smo mladi i potonuli smo u meču za treće mesto. U našem sportu treba odmah da se restartuješ, ali nekada to nije moguće, i mi smo ljudi“, kaže Marković i osvrće se na klupsku karijeru:

“Krivo mi je što nisam uspeo da za četiri godine uzmem bar jedan trofej sa Hemofarmom, a nedostaje mi i Evrokup – igrao sam u završnici, u finalu, ali nikada nisam osvojio titulu. Eto, u tom smeru bih tražio utakmice koje bih voleo ponovo da odigram“.

Za kraj, pitali smo Stefana da li se u budućnosti vidi uz parket u ulozi trenera.

“Uf… Naučio sam već do sada onu izreku ’nikad ne reci nikad’ i stvarno jeste tačna, ali trenutno se ne vidim u tom poslu. Ipak, ko zna šta će biti kada završim karijeru, može lako da se desi da i to postane realnost jer volim sport i košarku“, zaključio je Marković za Sport klub.