Evropsko proleće san je svih klubova sa prostora bivše Jugoslavije, san koji naročito u poslednje vreme vrlo retko postaje java.

Fudbaleri Partizana šest puta su toplije vreme dočekali kao učesnici evrokupova. Najsvetlija tačka u klupskoj istoriji jeste plasman u finale Kupa šampiona 1966. godine, činilo se dobrih petnaestak minuta da će crno-beli i osvojiti trofej, ali Real je ipak uspeo da preokrene.

Godinu 1990. Partizan je počeo vrlo loše, ali promena na klupi označila je početak boljih dana.

“Sećam se te generacije – Milko Đurovski, Goran Bogdanović koji je igrao u životnoj formi, Slađan Šćepović, Petrović, Spasić, Buda Vujačić… U pauzi je došao i Mijatović, a otišao Đurovski. Tada je Partizan bio u turbulentnoj situaciji i Ivan Golac je postavljen za trenera. On je preokrenuo sezonu, od 15. mesta Partizan je došao do situacije da se bori za vrh. Igrao se dopadljiv fudbal na gol više, bilo je čudesnih utakmica, sećam se u prvenstvu je Osijek vodio 3:0, pa je završeno 6:4 za Partizan. Tada je Bogdanović bio u životnoj formi“, kaže komentator Sport kluba Predrag Jurišević.

Povezano

Partizanova proleća: Od Hejsela do Vermezovića

Europa League

11. dec 2017

Europa League

11. dec 2017

Odiseja u Kupu pobednika kupova počela je dvomečom sa Seltikom, i to kakvim.

“Sećam se da su već bili prežaljeni na putu za Glazgov jer su u prvoj utakmici pobedili samo sa 2:1. Ipak, u revanšu je Seltik dobio 5:4, Partizan je prošao, a tu utakmicu uvrštena je među deset najboljih u istoriji. Redak spektakl“, seća se Jurišević.

Partizan je potom u jednako “ludom“ okršaju izbacio Groningen, a kraj evropskim snovima došao je u duelu sa Dinamom iz Bukurešta.

“Iz meča sa Groningenom ostala je zapamćena peta Šćepovića za Đurđevića za 3:1, posle poraza 4:3 u gostima. Bile su to dve lude utakmice, a posle tog gola je nastalo oduševljenje kakvo se teško može opisati. Delirijum. Jedan navijač utrčao je u teren, pa je Partizan zbog toga igrao u Podgorici revanš sa Dinamom iz Bukurešta“, kaže Jurišević i dodaje:

“Tada je Radučoju uneredio Partizan… Spasić je dao gol za 2:1 u Bukureštu, svi su sa nestrpljenjem čekali taj revanš, ali Rumuni su odigrali malo pametnije i Radučoju je bio nezaustavljiv, mada je i Mijatović imao dve stopostotne šanse. Bila je i u Podgorici sjajna atmosfera, ali momci su malo izgoreli. Posle je došlo do neslaganja u upravi i Golac je dao ostavku“.

Partizan je jedini tim iz bivše Jugoslavije koji je “prezimio“ u 21. veku. Nije počelo blistavo, Srđan Radonjić postigao je jedini gol u dvomeču sa Ocelulom. Potom je pao Dinamo Bukurešt, revanš za poraz 14 godina ranije, a u grupi je Vermezovićev tim deklasirao Egaleo 4:0, remizirao sa Lacijom (2:2) i Viljarealom (1:1), dok poraz od Midlzbroa (0:3) nije imao takmičarski značaj.

https://youtube.com/watch?v=SIVrgaAitJ4

Golčina Radovića u duelu sa Dnjiprom odvela je Partizan i korak dalje, ali CSKA je bio prejak u osmini finala.

“Prvi put sam u životu doživeo da mi trener pre sezone kaže da će najbolju utakmicu igrati protiv Lacija. Tačno se videlo kako se forma dizala tokom sezone – mučenje na početku u kvalifikacijama i u prvenstvu, a onda sve bolje. Stvarno izvanredan tim, bio sam faciniran Vukčevićem i Nađom, Emeghara je bio fantastičan na beku, Bata Mirković stub odbrane. Ekipa koja je tačno znala ‘šta i kako‘, videlo se da su taktički perfektno pripremljeni. Moderna igra, Vermezović je prvi od naših trenera počeo da igra taktiku 4-2-3-1“, ističe Jurišević i dodaje:

“Jedini problem bio je nedostatak pravog špica, što je godinu dana kasnije koštalo Partizan u meču sa Artmedijom. Trebalo je Partizan da dobije Lacio, toliko su dobro igrali, ali je izboren bod u meču sa Viljarealom u duelu u kojem crno-beli nisu bili na svom nivou. Uspeli su da prođu Dnjipro, ali CSKA je bio prejak, te sezone su osvojili trofej“.

https://youtube.com/watch?v=2tkkqWJ7zP0

Dugo je Partizan čekao na novo proleće u Evropi, sve do ove godine, ali Crvena zvezda čekala je još duže – dok Milojevićev tim nije pobedom nad Kelnom stavio tačku na nestvarnu polusezonu, Zvezda je na proleće igrala međunarodni fudbal poslednji put još 1992. godine.

Koliko je prethodnih 25 godina bilo sušno, toliko je prethodni period bio plodan u istoriji crveno-belih.

“Kada se osvrnemo na podatak da je Zvezda od 1971. do 1992. igrala 12 evropskih proleća u 22 sezone, od čega je imala dva finala i dva polufinala, sve je jasno. Čak i kada se ispadne tokom jeseni, to se dešavalo ako se izvuku Milan, Bajern, Benfiku, Anderleht (koji je otprilike u istom periodu igrao 7 evropskih finala)“, počinje novinar Sport kluba Vladimir Novaković.

Bila su to vremena u kojima su velike evropske utakmice bile normalna pojava za navijače Zvezde – svakom je u posebnom sećanju ostao neki detalj ili utakmica.

“Prva stvar koja mi pada na pamet su dve back-to-back madridske serije, kada je Zvezda u uzastopnim sezonama igrala sa Atletikom, pa Realom. Prve serije se ne sećam jer sam imao tri i po meseca kada je Atletiko u poslednjoj Miljanovoj sezoni izbacio Zvezdu, a samo godinu više, kada su crveno-beli izbacili Real zahvaljujući Olji Petroviću“, kaže Novaković i dodaje kako se druge serije seća odlično:

“Zvezda je 1986. igrala sa Atletikom, a Milko Đurovski aplaudirao je italijanskom sudiji Luiđiju Anjolinu i dobio je crveni karton u poslednjem evropskom meču pred prelazak na drugu stranu Brda. Sledećeg marta na red je došao Real, stigli su u Beograd na 41. rođendan FK Crvena zvezda. Na poluvremenu po snegu i ledu su gubili 3:0, a Dika Stojanović odbranio je penal. No, u nastavku su uspeli da izvuku 4:2, uz još jedan penal, i posle prođu na gol u gostima. I danas kad gledate te utakmice, nivo fudbala je fascinantan, a legenda kaže da je posle te utakmice donet famozni Petogodišnji plan, koji je u četvrtoj godini doveo do Barija“.

Još tri sezone ostale su urezane u Novakovićevom sećanju, iz različitih razloga.

“Za početak, ona koja je odvela Zvezdu do finala Kupa UEFA 1979, i o kojoj se mnogo pisalo kad je u grupi sada stigao Arsenal, zatim šampionska iz 1991, i ona psihološki veoma teška, godinu kasnije, kada je kao prvak Evrope crveno-beli tim išao od Segedina, preko Budimpešte do Sofije, pošto stranci nisu hteli u Beograd“.

https://youtube.com/watch?v=3mx0CIvlI38

Zvezda je jedini srpski klub sa evropskim trofejom u riznici, a Dinamo Zagreb jedini je koji je to uspeo da ostvari u Hrvatskoj. Davne 1967. godine slavili su u Kupu sajamskih gradova, takmičenju koje je posle preraslo u UEFA kup. Dinamo je to dinala izbacio Spartak Brno, Danfermlajn, Dinamo Ploešti, Juventus, a onda…

“Te godine Dinamo je imao izvanredan tim, a posebno je upečatljivo polufinale sa Ajntrahtom iz Frankfurta. U prvoj utakmici u Nemačkoj poraženi su sa 3:0, ali u revanšu na Maksimiru briljatnom igrom nadoknadili su minus i pobedili sa 4:0. Junak utakmice bio je tada najbolji igrač Stjepan Lamza. Nikada više kasnije na Maksimiru nije odigrana tako dramatična utakmica sa srećnim završetkom“, objašnjava Zoran Grgić, novinar Sport kluba.

Bila je to godina u kojoj je prvi put korišćeno pravilo gola u gostima, ali ono Dinamu nije bilo potrebno u finalu. Na Maksimiru je sa 2:0 pao Lids golovima Čerčeka i Rore, a u revanšu nije bilo golova.

Dinamo je u Kupu sajamskih gradova nastupio šest puta i igrao još jedno finale 1963. godine, tada je najuspešnija bila Valensija. U elitnom evropskom takmičenju Dinamo je nastupio 16 puta, prvi put u sezoni 1958/1959, a do grupne faze stigli su četiri puta.

“Prve sezone 1998/1999. osvojeno je drugo mesto u konkurenciji sa Ajaksom, Olimpijakosom i Portom, ali to nije bilo dovoljno za nastavak takmičenja. Sledeće godine Dinamo je osvojio pet bodova, ali ni to nije bilo dovoljno za nastavak u grupi sa Mančester Junajtedom, Olimpikom iz Marseja i Šturmom. Još beleže nastupe u sezonama 2010/2011. i 2012/2013, ali sa slabim učinkom od samo jednog osvojenog boda, u meču sa kijevskim Dinamom“, rezimira Grgić.

U UEFA kupu/Ligi Evrope Dinamo je učestvovao u 19 izdanja – u 21. veku deset puta su prošli do grupne faze, a ovaj put u tome nisu uspeli. Prekinuta je i dominacija u nacionalnom prvenstvu – posle 11 uzastopnih titula prvaka, Rijeka je prošle godine prvi put postala šampion Hrvatske.

“Bili su brojni evropski nastupi, ali Dinamo od 1967. godine nije igrao na proleće u tom takmičenju, nisu prošli grupe. To je cilj koji nije još ispunjen. Imali su sjajne ekipe sa velikim imenima (Modrić, Ćorluka, Eduardo, Pjaca, Mandžukić i brojni drugi), ali uvek je nedostajao još jedan koračić. Nekoliko puta je to bilo blizu, ali nisu uspevali“.

A zašto nisu?

“Razloge treba tražiti u slabim igrama, ali i nekim drugim problemima vezanim uz navijačku grupa, kao i lošu atmosferu oko kluba poslednjih godina. Navijača ima malo na utakmicama, splasnuo je naboj i klima u ovom trenutku nije dobra. Kadrovski, Dinamo ove godine ima solidnu momčad, prednost je u ovom trenutku 12 bodova i verovatno će iduće godine biti nova prilika. Po mom mišljenju, za veći iskorak su potrebna pojačanja – na desnom beku, veznom redu i jedan pravi napadač. Ukoliko se dovedu kvalitetna pojačanja, Dinamo bi sledeće godine opet mogao da zaigra u Evropi“, zaključio je Grgić priču o Dinamu.

Splitski Hajduk klub je sa velikom i dugom tradicijom igranja u Evropi. Prvi nastup u Kupu Evropskih šampiona imali su 1971. godine, kada su u šesnaestini finala ispali od Valensije na gol u gostima.

U sezoni 1975/1976. igrali su “Bili“ i četvrtfinale – prošli su Florijanu i Molenbek, ali je moćni PSV bio bolji, i to tesno – 3:0 i 0:2. Četiri godine kasnije u istoj fazi zaustavio je HSV, ponovo na gol u gostima.

“U sezoni 1974/1975, Hajduk je igrao u osmini finala protiv Sent Etjena. Pošto su pobedili u Splitu sa 4:1, svi su očekivali siguran prolazak u četvrfinale, ali je usledio poraz u Francuskoj 5:1. Još i danas se svi prijatelji Hajduka prisećaju tih utakmica iako je prošlo više od 40 godina, bio je to jedan od najvećih preokreta u evropskim utakmicama“, evocira novinar hrvatskog Sport kluba jedno ne baš lepo sećanje.

A najlepšu fudbalsku uspomenu Splićani su stvoril u sezoni 1994/1995, kada su u Ligi šampiona stigli do četvrtfinala, i to posle nimalo lakog puta. U kvalifikacijama su u oba meča savladali Legiju iz Varšave, a grupa je bila vrlo teška – Benfika, Steaua i Anderleht.

“To su bili fudbalski velikani tog vremena, ali Hajduk je pobedio sva tri suparnika i plasirao se u četvrtfinale, uz samo jedan poraz u šest utakmica, od Steaue u Bukureštu. U četvrtfinalu je rival bio strašni Ajaks. Sećate se te generacije – Blind, Rajkard, braća De Bur, Finidi, Kanu, Litmanen, Overmars, na golu Van der Sar. U Splitu je bilo tvrdih 0:0, ali u Amsterdamu Hajduk nije izdržao, izgubili su sa 3:0“, kaže Grgić.

Gabrić, Peršon, Praženica, Hibić, Štimac, Vujica, Jurčec, Pralija, Erceg, Asanović, Meštrović, to su imena koja su predvodila tu generaciju Hajduka.

Već dugo je Hajduk daleko od tog nivoa, u sezoni 2010/2011. osvojili su poslednje mesto u grupnoj fazi Lige Evrope (sa AEK-om, Anderlehtom i Zenitom), ali uglavnom su zaustavljani ranije.

„Poslednjih godina Hajduk je doživeo brojne strukturne promene. Ovo je vreme finanasijske konsolidacije i, iako su rezultati Hajduka korektni, ne mogu se ponoviti zlatna vremena isključivo zbog smanjenih finansija, pa samim time niti kadar nije dovoljan za veće domete“, zaključuje Grgić.

Tako je izgledala i izgleda “velika četvorka“ na teritoriji bivše Jugoslavije, ali nisu samo njeni članovi beležili značajne rezultate na internacionalnoj sceni, osamdesete godine u tom smislu donele su priličnu radost.

U toj deceniji najimpresivnija je bila pobeda Rijeke nad Realom, dva gola na Kantridi tada je dao kultni heroj iz Ajdovščine Adrijano Fegic, ali se sudija pobrinuo da Madriđani prođu dalje, kada je Riječanima isključio trojicu u revanšu. Neno Gračan i Damir Desnica bili su istinske zvezde, Mauro Ravnić golman reprezentacije.

“Rijeka je u poslednje četiri sezone bila najbliža evropskom proleću, i ove sezone u grupi sa Milanom i AEK-om smo bili dobri, ali za malo je izmakao plasman dalje“, rezimira sadašnju situaciju Patrik Mršnik, novinar hrvatskog Sport kluba.

Željezničar je bio na samo nekoliko minuta od finala Kupa UEFA, opet sa “kraljevskim klubom“, ali je Čuhai dao gol koji je dalje odveo braću Distl i drugove iz Videotona (koji je ranije tokom sezone dao pet komada Partizanu, što je na naplatu došlo ovog avgusta). Dotle su redom padali Sliven, Sion, Univerzitatea i Dinamo iz Minska (“svi smo navijali za Želju tada, znao sam napamet čitav njihov tim“, kaže Jurišević).

Uz kultnog beka Mirsada “Žvake“ Baljića, u Osimovom timu dubok trag ostavili su Mehmed Baždarević i krila Bahtić i Nikić. Zanimljivo je da su Želju oba puta u evropskim prolećima izbacivali mađarski klubovi (Ferencvaroš ’72).

Radnički nije bio ni blizu Madrida, ali je dobio nadimak “Real sa Nišave“ u ne mnogo dugoj, ali veoma uspešnoj eri početkom osamdesetih, kada su izbacili osam timova u tri pokušaja, dvaput stigli do osmine finala Kupa UEFA i jednom do polufinala. Pobede nad Napolijem, Grashoperom, Fejenordom, Dandi Junajtedom i danas su deo folklora na jugu Srbije. Dušan Mitošević je davao golove, Aleksandar Panajotović držao pod kontrolom put ka sopstvenoj mreži, a krila Stoiljković i Beganović bili su zvezde ekipe Dušana Nenkovića.

Vojvodina je u dve sezone, od 1966. do 1968. godine, igrala prvo četvrtfinale Kupa šampiona (izbacili Admiru iz Beča i Atletiko Madrid, ispali od Seltika), a zatim i četvrtfinale Kupa sajamskih gradova u kojem ih je eliminisala Bolonja.

Dva velika evropska trijumfa u svojoj istoriji ima i OFK Beograd – u sezoni 1962/1963. Romantičari su na putu do polufinala Kupa pobednika kupova eliminisali Napoli, a u sezoni 1972/1973. generacija Santrača, Borote, Stepanovića, Ilije Petkoviča i ostalih igrala je polufinale UEFA kupa prethodno izbacivši i Fejenord.

Sledećeg proleća gledaćemo Partizan i Crvenu zvezdu u šesnaestini finala Lige Evrope, a da li je to samo izuzetak ili početak uspostavljanja novog pravila, odgovor ćemo dobiti narednih godina.