Gray Mortimore/Getty Images
Saša Ozmo 02.01.2018 | 09:00

SK susret sa legendom: 80 minuta sa Zoranom Savićem

Autor

Vanserijski individualni kvalitet spreman da se u sekundi podredi potrebama tima. Zato je Zoran Savić uvek bio ideal svakog trenera i zato je tokom igračke karijere bio neodvojivi deo brojnih šampionskih timova.

Zoran Savić

YT Printscreen

Iako je košarkom počeo da se bavi tek u kasnom tinejdžerskom dobu, momak rođen u Zenici brzo se probio do Jugoplastike i tu je zaražen pobedničkim pelcerom koji je čuvao u sebi sve do 2002. godine i povlačenja.

Triput je bio prvak Evrope, dvaput sa Jugoplastikom i jednom sa Kinderom, PAOK je sa njime osvojio Kup Radivoja Koraća, uzimao je domaće titule sa Kinderom i Barselonom, a sa reprezentacijom Jugoslavije bio je trostruki evropski, zatim svetski prvak i olimpijski vicešampion iz Atlante 1996. godine.

Međutim, nisu samo trofeji ono zbog čega se Savića sa setom sećaju stariji ljubitelji košarke – sinonim je za neka druga, romantičnija vremena, borben i predan do krajnjih granica, a svakoj ekipi u kojoj je igrao donosio je sigurnost koju niko drugi ne bi mogao.

Sada 51-godišnji Savić živi na relaciji Dubai-Barselona, bavi se poslom košarkaškog agenta, a u iscrpnom, 80 minuta dugom razgovoru za Sport klub evocirao je s nama uspomene na sopstvenu karijeru, doživljaje, legendarne saigrače i trenere pri tom nam otkrivajući kako funkcioniše jedan autentični košarkaški mozak.

Zato je ovaj intervju namenjen svim onima koji košarku istinski vole. Zavalite se i uživajte.

You Tube

Kasno ste počeli da se bavite košarkom, sa 16 ili 17 godina. Kako je sve počelo i koji sport ste voleli pre toga?

Da, sa skoro 16 punih godina zaigrao sam košarku. Prethodno sam trenirao malo fudbal u Čeliku, svašta sam pokušavao, ali do te 16. godine ničim ozbiljnijim nisam se bavio. Igrao sam sa prijateljima basket non-stop, videli su me i pozvali na trening juniora Čelika. Već posle mesec dana igrao sam prvu utakmicu, sve se desilo veoma brzo.

Čitao sam da ste mnogo voleli da igrate basket “tri na tri“, kako je izgledala kultura basketa u Zenici?

Svi su igrali. Na Kamberovića polju postojali su sportski tereni i bukvalno je čitava Zenica tu bila – mali fudbal, tenis i naravno basket jer su bila dva košarkaška terena.Kad god da dođeš, puno je. Meni je basket ostao navika, čak i kada sam prešao u Jugoplastiku i desi se slobodan dan, odmah bismo igrali, a sećam se i malog fudbala sa zeničkim ragbistima. Dođem uveče, odigramo basket ili mali fudbal, pa se vratim.

Basket koji se kod nas igra drugačiji je od onoga što drugi smatraju basketom, kod nas nije bilo da se lopta posle koša izbacuje na trojku, nego odmah možeš na koš. Prelaz između odbrane i napada bio je dinamičan, brz i zahtevao je čvrstinu. Po mom mišljenju, ulični basket pruža pravu osnovu i svako bi trebalo da je prođe ukoliko želi da postane dobar košarkaš.

Poznato je da ste vezani za Zenicu, kako biste opisali svoje početke u Čeliku i šta vas je preporučilo za Jugoplastiku?

Igrali smo drugu ligu, a ja sam bio i na dvojnoj licenci s Borcem iz Čapljine, tada je Duda Ivković bio trener Vojvodine i imao je sjajnu ekipu sa Ivicom Obadom, Dinom Bilalovićem, to je bio tim na nivou prve lige.

Zapravo me je prvo Cibona kontaktirala i dogovorili smo se, ali desio se zastoj – nisu mi se javljali mesec-mesec i po dana, a u međuvremenu se pojavila Jugoplastika. Boži Maljkoviću preporučio me je moj tadašnji trener Kosta Jankov – oni su bili prijatelji, a Kosta je posle i bio asistent u Jugoplastici. Poznavao me je jer smo radili zajedno dve-tri godine i otišao sam, mada nije bilo baš uobičajeno da se iz druge lige ide u Jugoplastiku, u prvaka Evrope.

Kako su tadašnji treneri objašnjavali vaš rapidan napredak – kasno ste počeli da se bavite košarkom, a onda vrlo brzo zaigrali za Jugoplastiku?

Uh… Što je najgore, osim što sam kasno krenuo, još godinu dana sam bio u vojsci. U to vreme se odmah posle srednje škole išlo u vojsku, bio sam u Rijeci godinu dana, a trenirao sam samo poslednjih pet-šest meseci. Sada je teško imati takav razvojni put jer je sport je mnogo drugačiji.

Imao sam neverovatnu volju, rekao bih da je to glavno. Pre odlaska u vojsku nisam verovao da ću se profesionalno baviti košarkom ceo život, upisao sam Mašinski fakultet i mislio sam da je to moj put. Košarku sam voleo, bila mi je hobi i to je jedna od ključnih stvari, ljubav. Takođe, nikada nisam brzao, uvek sam išao korak po korak.

Kada sam došao u Jugoplastiku, razmišljao sam u stilu “samo jedan trofej da osvojim, bilo bi izvanredno“. Posle se podizala lestvica, ušao sam i u reprezentaciju, prvo na širi spisak, pa na konačni… Sve se odigravalo munjevitom brzinom, za dve godine sam uzeo šest trofeja sa Jugoplastikom i dva sa reprezentacijom.

Božidar Maljković

Christof Koepsel, Getty Images Sport

Hajde da počnemo od prve vaše godine u Jugoplastici i titule prvaka Evrope. Bila je to spektakularna generacija – Zoran Sretenović, Toni Kukoč, Dino Rađa, Goran Sobin, Velimir Perasović, Duško Ivanović, na klupi Božidar Maljković. Kakvu ste košarku igrali, kakva su vam sećanja na tu godinu?

Lako sam se navikao jer sam manje-više i u Čeliku imao treninge istog obima, ako ne nužno tog kvaliteta, i već sam bio upoznat sa tim principima. Maljković je takav trener da sa njim nije samo fizički zahtevno, već te i glava boli od milion taktičkih detalja, Boža je u tom smislu možda i najbolji trener sa kojim sam radio u životu. Sve se radi isplanirano do sitnica.

Ekipa je imala izražene radne navike, mislim da smo se intenzitetom treninga odvajali od drugih, u toj sezoni ne mogu da se setim jednog loše urađenog treninga. Svi dođu ranije da se zagreju, ujutru trening od dva sata i 15 minuta, popodne od dva i po sata, i tako svakog dana. Sećam se da smo prvog januara imali trening u 10 ujutru jer smo već drugog igrali utakmicu.

Uz to, tim je bio izuzetno talentovan. Neverovatno mi je da se u jednoj ekipi spoje Rađa, jedan od centara sa najboljom leđnom tehnikom u istoriji Jugoslavije, kao i Kukoč, čovek koji je genijalac i meni jedan od najdražih saigrača. Toni je uvek voleo da igra za ekipu i sjajan je momak. I ostali igrači, svi su napravili velike karijere posle toga, a pri selekciji tima vodilo se računa i o tome da karakteri budu kompatibilni.

Kada vidim Božu sada, često mu kažem: “Da treba da ponovimo onu prvu godinu, ne znam da l‘ bih opet“. A on: “Bi, bi“. Toliko je bilo naporno, sećam se treninga na Igmanu, na čuvenoj skakaonici. Pa smo se trkali, obarali rekorde, od hotela do skakaonice smo išli četiri puta bez stajanja. A verujte mi da kada obrneš samo jedan krug, zapitaš se: “Da li je ovoliki napor moguć uopšte?“

Sada bi bilo teško, možda i nemoguće naterati igrače na tako nešto. Ali tada... Da ti Boža Maljković kaže da skočiš sa prvog sprata, ti skočiš sa prvog sprata jer znaš da će te to dovesti do uspeha.

Činjenica je da sada ima neuporedivo manje vremena za pripreme i za trening, ali koliko se promenio mentalitet sadašnjeg igrača, u kontekstu toga što ste rekli da bi ih bilo nemoguće naterati na tako iznurujuće treninge?

Normalno je da se promenio mentalitet igrača. Uspešni treneri su oni koji prate mentalitet svojih igrača. U naše vreme postojala su dva televizijska kanala koja su se gasila u pola jedanaest uveče. Osnovna je stvar bila da razmišljaš o školi i košarci, nije bilo ni izlazaka ni ovoga ni onoga. Mi smo gledali ol-star utakmice od pre dve-tri godine na kasetama, a ja sada u telefonu imam dvesta televizijskih kanala…

Drugačije je i zato je vrlo teško uopšte porediti epohe. Razumem današnje igrače, teško je održati koncentraciju kada se milijardu stvari dešava okolo, informacije lete, Tviter, Instagram, svi daju svoje mišljenje… Utoliko je teže i trenerima da održe fokus u ekipi.

You Tube

Da se vratimo na Jugoplastiku. U drugoj sezoni otišli su Rađa, Sobin i Ivanović, a Željko Pavličević zamenio je Maljkovića na klupi. Ipak, titula evropskog prvaka ponovo je osvojena – vi ste na fajnal-foru u Parizu dali 25 poena u polufinalu i 27 u finalu. Kako se ta druga godina razlikovala od prve?

Bilo je totalno drugačije jer niko nije imao prevelika očekivanja od nas, otišli su i njih trojica i trener… Ipak, osetilo se da igramo “na leru“, na krilima kvalitetnog rada i uspeha iz prethodnih sezona, iako je sistem rada i treninga bio potpuno drugačiji. Uprkos tome, ostala je ideja igre među nama, kao i naš pristup.

A imati igrača kao što je bio Kukoč… Ne sećam se nijedne važne utakmice koju je odigrao loše. Bilo je i poraza, a imali smo i sreće jer smo na fajnal-for otišli pobedom nad Pezarom košem u poslednjoj sekundi.

Prethodne dve sezone Jugoplastika je bila prvak Evrope i na završni turnir otišli smo sa vrstom sigurnosti koju drugi nisu mogli da imaju. Barselona je bila vrlo kvalitetna te godine, ali kada je počela utakmica, osećali smo da ne bismo izgubili ni tri dana da igramo. Osećaj kontinuiteta trofeja i pobeđivanja u velikim utakmicama ne može nikako da se plati ni nadomesti, iako su oni možda bili bolji tim u datom trenutku.

Te sezone sam doživeo tešku povredu pre Kupa Jugoslavije u Rijeci, pukla mi je skafoidna kost na ruci. I to je dobar primer osećanja pripadnosti ekipi – rekli su mi da dva meseca moram da nosim gips, ali pokojni fizioterapeut Joža Blažić, koji je bio genijalac, stavi mi lakši gips koji sam skinuo bukvalno noć pre fajnal-fora Kupa šampiona. Da sam slušao doktore, ne bih ni igrao…

Danas to možda doktori ne bi ni dozvolili, ali meni nije padalo na pamet da kažem da ne mogu da igram, bilo bi mi nestvarno da ostavim ekipu u tom momentu i da tako završimo sezonu. Kad su mi saopštili to za dva meseca s gipsom, rekao sam: “Slušajte, ja za sedam dana imam finale Kupa“. Čovek me gleda i kaže: “Kakvo crno finale Kupa, može da ti istrune ta kost, onda će morati da ti vade iz kuka, može da dođe do komplikacija“.

Igrao sam na svoju odgovornost – sada sa ove distance vidim da ne da je bilo riskantno, nego je bila ludost, ali osvojili smo trofeje.

You Tube

I sada u ovom razgovoru sa mnom, a i ranije, mnogo lepih reči izgovorili ste o Kukoču. Šta je to on radio na terenu i van njega što ga je izdvajalo u odnosu na ostale?

Kuki je jedan od najboljih i najnormalnijih momaka koje sam upoznao. Svaki taj veliki igrač ima dozu egocentrizma, zbog toga uglavnom i jesu drugačiji, ali na njemu to nije moglo da se primeti. One najteže stvari radio je sa spektakularnom lakoćom i uvek je igrao za ekipu, uvek spreman da podeli ekstra pâs, da pomogne… Građa mu je bila takva da mu nije bilo lako da izdrži sve treninge, ali svaki je izdržavao.

Košarka je bila njegov život i on je već sa 20 godina imao iskustvo jednog današnjeg 35-godišnjaka. Razumeo je igru i to je ono što ga je najviše izdvajalo, dve sekunde ranije video je šta će da se desi. Jedan je od najboljih košarkaša sa kojima sam igrao u životu, a uz to ponavljam da je bio sjajan momak, voleli su ga i svi saigrači i ljudi oko ekipe.

Tokom karijere ste osvojili sve što se moglo osvojiti i u klubu i u reprezentaciji, i po pravilu ste bili među nosiocima igre u svim tim šampionskim ekipama. Uprkos tome, vaša reputacija takva je da vas se ljudi prvo sete kao prevashodno timskog košarkaša koji je “ginuo“ za ekipu – koliko ste ponosni na takvu percepciju?

To sam oduvek voleo… U životu nisam odgledao teniski meč, možda ponekad Đokovića sa prijateljima kada sam bio u Beogradu. Takav sam, timske sportove obožavam i meni je čak trening pričinjavao veće zadovoljstvo od utakmice. Dešavalo se da se na jutarnjem treningu podelimo i da igramo, pa se dešavalo da oni koji izgube traže od trenera da se i popodne radi isto kako bi imali priliku da se revanširaju. Ne mogu da spavam, a da sam dvaput izgubio.

Jednostavno, takmičarski sam nastrojen čime god da se bavim – sa suprugom sam jednom u životu igrao karte, kada smo se oženili, izgubio sam, poderao karte i od tada više nismo igrali. Ne volim da gubim, u Jugoplastici smo gubili po tri-četiri meča godišnje, posle niko ni sa kim ne priča sedam dana… Nikada se nisam navikao na poraze, nisam ih dobro podnosio i nikada za mene nisu postali nešto normalno, otuda i moja takva energija na terenu.

Dalje, ako govorimo o timskom sportu, uvek je moje razmišljanje išlo u smeru da mora da se zna koja je čija uloga u timu. Mislim da je najbolja osobina svakog igrača da bude svestan svojih kvaliteta, uloge u određenom timu i da zato ne pokušava da radi ono što ekipi ne odgovara.

Kada pogledate neke sastave reprezentacije Jugoslavije i klupske proseke poena, trebalo je da dajemo 200-250 poena po utakmici. Neko je morao da odustaje od svoje statistike i u nacionalnom timu mi centri svesno smo i odustajali od nje. Paspalj, koji je jedan od naših najboljih krilnih košarkaša u istoriji, zatim Divac, oni nisu toliko šutirali jer smo imali čuda od igrača na spoljnim pozicijama – Đorđevića, Danilovića koji mogu da daju uvek koliko treba.

To se pokazalo najispravnijim i mislim da je to jedan od razloga zašto hrvatska reprezentacija nikada nije napravila veliki rezultat – niko nije hteo da odustane od svoje statistike. A kod nas je Divac mogao da igra fenomenalnu utakmicu sa nula ili dva poena i bio je nasmejan posle svakog meča. To je ogroman kvalitet i ja sam se ponašao u skladu sa time, najveće zadovoljstvo bio mi je ekipni trofej, a nije bitno koliko je ko poena postigao.

Generalno mislim da je statistika u današnjoj košarci precenjena jer može da se bude i klasan igrač sa šest poena po meču. U naše vreme treneri nisu dozvoljavali da se unosi statistika u svlačionicu, a sada bi se smejali kada bi im se tako nešto predložilo.

Svaki šampionski tim mora da ima igrače spremne da se podrede kolektivu i time sam se posle vodio i kao generalni menadžer u Bolonji i Barseloni, a ne da pravimo ekipe kao da je ol-star.

You Tube

Da, po tri godine ste proveli na toj funkciji u Fortitudu i Barseloni – kako ste tu vrstu mentaliteta pokušavali da prenesete na igrače?

Svako donosi individualni mentalitet, a moje je mišljenje da se timski pobednički mentalitet stvara treningom, kao i da moraš uvek u timu da imaš dva igrača koja to nose u sebi i koji izraženo ne vole da gube.

Recimo, Saša Danilović mi je bio saigrač u Kinderu 1998. godine kada smo bili prvaci Evrope. Za njega kažu da je težak tip, ali on je jako dobar momak i s njim ako imaš problema, to će pre biti van terena nego na njemu. Na treningu hoće i da se posvađa sa saigračem jer mu nije dodao loptu ili je nešto loše uradio, ali na utakmici ga nikada niste videli da je prigovorio ijednu jedinu reč svom saigraču. Nikad. Prvi je koji će da stane iza svog saigrača i da ga zaštiti. To je ključni kvalitet, a da li će neko da se druži s njim van terena, to je individualno.

Mi smo tu sezonu krenuli sa mnogo problema i poraza, ali na kraju nas je upravo taj pobednički mentalitet izneo – znaš da kada dođe velika utakmica, da će Danilović da odigra izvanredno. I kada odigra ispod svog nivoa, znaš da će tim biti kompetitivan. Takve igrače nije lako pronaći, to se vidi i po uspesima koje su on, ali i igrači poput Kukoča, Đorđevića i ostalih, pravili tokom karijere i posle nje. Ta energija vuče sve oko sebe.

Maločas ste spomenuli da se statistici možda poklanja i previše pažnje u modernoj košarci. Šta biste vi rekli da su najpotcenjeniji kvaliteti nekog košarkaša, oni koji se ne vide u statistici?

Kada razgovaram sa igračima, uvek im ukažem na primer Šona Stounruka iz Sijene. Njegova statistika bila je takva da bi se lako moglo zaključiti da i nije neki igrač, ali to nema veze sa realnošću i sa njegovim uticajem na igru. Nije bio izrazito precizan šuter i neće sad da šutne deset lopti kad ga puštaju – prvo što uradi jeste da ide na uručenje i pravi blok, a njegov igrač je četiri-pet metara udaljen jer ga pušta. Njegov plejmejker Mekintajer je tada davao mnogo trojki na taj način, i u nizu. Zatim pomoć u odbrani tamo gde je napad ne očekuje, postavljanje za faul u napadu, bacanje za loptom, povezivanje ekipe… To se ne može kvantifikovati.

Karijera vas je vodila u prilično emotivne sredine, nekoliko puta govorili ste o dočecima posle trofeja u Solunu i Bolonji, a bilo je i mnogo uspeha sa reprezentacijom – koliko vam kao igraču znači kada osetite i vidite strast navijača?

Umem da kažem da najviše volim te klubove koji su samo košarkaški. Igrao sam i u Barseloni i u Realu, gde je košarka bila samo jedna od sekcija. Ja sam igrao u Barsi, pa u Realu, pa se vratio u Barsu i kao igrač i posle kao funkcioner. Tu je bilo malo emocija prema košarci, malo ljudi koji znaju košarku i nedovoljno ljudi koji dolaze na utakmice. Na košarkaškoj utakmici Barselone vidite 500 ljudi sa dresom Mesija, u Realu u dresovima Raula, a to nema veze jedno s drugim.

Sa druge strane, kada smo sa Kinderom postali evropski prvaci, to je bilo čudo, osam hiljada ljudi iz Bolonje došlo je na fajnal-for, sve sami Italijani u dvorani. Kada sam bio generalni menadžer u Fortitudu i kada smo uzeli titulu u seriji od pet utakmica sa Milanom, o tome se govorilo godinama. To su ogromni pritisci, ljudi žive za košarku, u Bolonji je košarka sport broj jedan, pune su im dvorane i kada su u drugoj ligi, plaćale su se karte i po 200-220 evra, dok se u Barsi toliko plaća da cele sezone gledaš Evroligu i domaće prvenstvo.

Voleo sam da igram u Italiji i zato što tamo najbolje poznaju košarku, vidi se to i po tome kako novinari pišu posle utakmice, kao da su treneri pisali neke tekstove, dok je u Španiji to… Baš mi je supruga skrenula pažnju, tamo spomenu pet puta rezultat meča u izveštaju, ne znaju o čemu da pišu, nego u tom i tom minutu je bila ta razlika.

Dalje, kroz Italiju je prošlo mnogo naših igrača i trenera, od profesora Nikolića nadalje – oni su ostavili dubok trag, a Italijanima nije problem da kažu da su učili od naših trenera, dok u Španiji jeste. Imaju jaku trenersku orijentaciju, iako njihovi treneri ne mogu da se pohvale velikim rezultatima.

Getty Images/Mansoor Ahmed / Stringer

Kad smo već kod trenera, u Kinderu ste sarađivali sa Etoreom Mesinom, kakav je on bio kao mlad?

Težak karakter. On je prvi trener sa kojim sam imao direktnih nesuglasica. Došao je sa predrasudama u odnosu na moj stil igre i tražio je da ga promenim, da ne igram više toliko unutra, nego da sa pozicije četiri širim spolja. Meni se to nije sviđalo, uvek sam više voleo da igram unutra i nisam baš bio oduševljen idejom da šutiram pet trojki po utakmici.

Vodili smo nekoliko teških razgovora i rekao sam mu: “Možda se tebi ne sviđa kako ja igram, ali mislim da teško mogu da ispunim to što ti želiš od mene niti mi se to dopada“. Rekao sam mu posle tih početnih poraza da mislim da ekipa teško može da funkcioniše na taj način, da stil igre nije u skladu sa igračima koje imamo.

Vremenom smo pronašli kompromis, počeli smo dobro da igramo i uspostavila se hemija u ekipi, pa je ta dobra atmosfera postala ključ uspeha. Bila je to ekipa sa mnogo stranaca – naših, Argentinaca, Rašo Nesterović kao mlad igrač, Francuz Rigodo… Lepo smo se slagali – ponedeljak je bio slobodan dan, a onda bismo u utorak ujutru igrali fudbal, svi smo dolazili u dresovima Srbije, Argentine, Francuske... Zbližili smo se i postali smo dominantni, osvojili smo i Evroligu i domaći šampionat.

Mesina je izvrstan trener, mislim da je posle te sezone postao i znatno bolji nego što je bio pre. Sistematičan je, pametan i ima jako dobar osećaj za prostor, tačno zna gde igrači treba da stoje i kod njega se retko dešava da dvojica igrača stoje preblizu jedan drugom.

Spomenuli ste nekoliko saigrača iz tog perioda, a upravo sam želeo da vas pitam o Antoanu Rigodou – bio je izuzetan igrač, a često se on preskače u pričama o zvezdama iz prošlosti?

Veoma je potcenjen, a fantastičan igrač, posle njega su počeli da mi se dopadaju visoki plejmejkeri. Nije jedan od onih koji će da preskoči preko petorice i da zakuca, ali je vrlo inteligentan – uvek nađe najbolje rešenje kada igra na postu, šutne kada treba, a pri tom i odličan i korektan momak. Za mene je Rigodo bio jedan od najboljih plejmejkera svih vremena koji su igrali u Italiji.

Te 1998. godine na fajnal-foru u Barseloni u polufinalu Kinder je pobedio Partizan 83:61. Kakva su vam sećanja na tu utakmicu?

Bila je velika nervoza jer je to bio prvi fajnal-for za Kinder, ranije nije bilo mnogo uspeha u Evropi, pa je pritisak bio veći. Imali smo dobru sezonu, a Partizan je bio izuzetno talentovan, mada neiskusan i to smo mi iskoristili.

Tu je npr. Mesina pokazao svoju veličinu jer smo promenili neke detalje u igri, a njemu tada nije bilo teško da uvaži mišljenje igrača. Trebalo je ja da čuvam Drobnjaka, a Nesterović Tomaševića. Onda sam mu rekao: “Pusti meni da ja čuvam Tomaševića. Neka Rašo čuva Drobnjaka, on nam je jedina prava petica u timu i imaćemo veliki problem ako on uđe u problem sa faulovima. A ja sam iskusniji, sudije me više respektuju i moći ću duže da igram sa eventualnim faulovima“.

Malo sam se i našalio rekavši: “Šta ćemo ako Bineli bude morao da igra?“, to je opustilo atmosferu i Mesina je pristao na to. Malo je trenera koji bi to učinili.

You Tube

Osvojili ste mnogo toga sa reprezentacijom, hajde da počnemo od svetskog zlata 1990. godine, kada je Jugoslavija savladala SSSR i SAD. Bila je to strašna ekipa u kojoj su igrali Petrović, Paspalj, Divac, Kukoč, Komazec... Uz veliki individualni kvalitet, šta je činilo taj tim superiornim?

Mislim da je na tom šampionatu nedostajao Rađa, sa njim bi to bila možda i najdominantnija generacija u istoriji evropske košarke, neverovatna koncentracija kvaliteta. Svi znamo kakav je igrač bio Dražen, po mom mišljenju najbolji u istoriji Jugoslavije. Onda Divac i Paspalj, za kojeg smatram da je najpotcenjeniji u toj generaciji i mislim da bi on danas svojim igračkim karakteristikama bio moćan i u NBA ligi – u kontri je sa centra maltene sa tri koraka polagao, izuzetno čvrst, nezgodan i levoruk sa svojih 208 cm…

Da ne nabrajam sve, ta ekipa je bila popunjena na svim pozicijama baš dobro i pripreme smo uradili na adekvatan način. Videla se prava organizacija i prava ideja, a Duda je bio maher da napravi atmosferu. Pet-šest dana smo bili tu svi zajedno sa suprugama – igrao sam u mnogo ekipa i još nisam video da se posvađaju dvojica igrača čije su žene u dobrim odnosima. Takve sitnice su bitne za ambijent – posle španskog Algesirasa otišli smo na Roglu, ukupno su dva i po meseca trajale pripreme i odradili smo ih perfektno.

Mislim da je kvalitet tadašnjeg rada bio ispred vremena jer su uključivani svi treneri – dolazio je Pepsi Božić, Šakota je bio pomoćni, kondicione trenere smo menjali u različitim fazama priprema, tako da je organizacija bila perfektna. Od 12 igrača koji su nastupali za SAD, mislim da je 11 posle igralo u NBA, a mi smo pobedili i njih i Ruse.

Onda se isprečio rat... Niko ne može da prežali 1992. godinu i sudar dva “drim tima“. Šta mislite, kako bi se to odigralo?

Ne samo ta godina, rat je uzeo tri trofeja nama igračima iz Srbije i Crne Gore. Rat nisu sprečili time što su nam zabranili da igramo, čak smo razmišljali nekoga da tužimo, ali koga? To su bile naše najbolje igračke godine, spremni i željni igranja za reprezentaciju, a danas neke moraš i da teraš da igraju…

Ma koliko da smo pre i posle osvajali, te tri godine su mi jako teško pale – prvo neigranje na Olimpijskim igrama u Barseloni, a zatim ni na svetskom prvenstvu koje je trebalo da se održi u Beogradu, što bi za nas bio vrhunac karijere. Drugo, mi smo bili mladi, mogli smo da igramo zajedno još sedam, osam, deset godina.

Da li bismo pobedili drim tim, verovatno ne bismo, ali imali smo jako dobar tim koji se nije bojao nikoga. Siguran sam da bismo pružili jak otpor.

You Tube

U glasu se oseća koliko vam je krivo zbog te tri propuštene godine, a kažete da sada neke treba i terati da se odazovu pozivu. Šta se promenilo u mentalitetu za dvadesetak godina, pa je danas takva situacija?

Treba biti objektivan i reći da su sezone teže, sa mnogo više utakmica, i sa tog aspekta je dobro što je sada ustanovljeno da jedno leto bude slobodno. Sa druge strane, mislim da tu igrač mora da donese odluku. I mi smo bili oženjeni, i mi smo imali problema sa povredama, ali niko nikada nije odlučio umesto mene da li ću da igram ili ne.

A ne kao sad da selektori zovu agente da pitaju hoće li se određeni igrač odazvati – to je meni suludo i stvari tu moraju da se postave na drugačiji način. Treba igrači direktno da se izjašnjavaju – kao agent sam dobio nekoliko takvih poziva, ali rekao sam da sam ja pogrešna adresa, svako je odgovoran za ono što radi u životu.

Meni niko ne bi smeo da priča o tome niti da mi spomene da ja moram nekoga da konsultujem u vezi sa time. To je malo i stvar karaktera i teško mi je da proniknem šta se zapravo toliko promenilo. Možda moja generacija još živi u iluzijama, da je sve kao pre rata, ali nije tako – mentalitet se promenio i sa time treba živeti.

Ako neko neće da igra, ima ko hoće, i mislim da je Saša Đorđević na pravi način demonstrirao takav pristup – bez kukanja da ne igra ovaj, da je povređen onaj, i takav je po mom mišljenju jedan od glavnih razloga za velike rezultate koji su ostvareni, nekada veći i od očekivanja i realnog kvaliteta.

Mislim da je Sale napravio i pravi potez što je nedavno u A tim pozvao momka koji se odazvao pozivu u univerzitetsku selekciju kada je više od 20 njih otkazalo (Iliju Đokovića). Te stvari vraćaju deci veru u košarku, kao i entuzijazam i strast Marine Maljković koja je i žensku košarku podigla na visok nivo.

Godine 1995. konačno ste ponovo mogli da igrate. Tadašnja SR Jugoslavija jedva je prošla kvalifikacije, zatim je u Atini uzela zlato antologijskom pobedom nad Litvanijom u finalu, posle čega je usledilo ogromno slavlje na ulicama širom zemlje i veliki doček u Beogradu koji je potom postao tradicija.

U to vreme su emocije bile jako izražene i svega se sećam kao kroz maglu. Jeste, taj kvalifikacioni turnir je bio baš težak, jedva smo Bugare dobili, Paspalj je neke penale važne dao…

Posle smo pokazali da smo ekipa koja je sposobna da odgovori na izazov važnih utakmica. U tom finalu s Litvancima mislim da je presudno bilo što smo stali u zonu, u suprotnom bismo teško pobedili uprkos tome što je Sale dao 41 poen. I oni su bili sjajni, možda najbolja Litvanija u istoriji sa Arvidasom Sabonisom, Marčuljonisom…

Na dočeku nažalost nisam bio, otišao sam direktno u Barselonu. Niko od nas nije mogao da pretpostavi niti da očekuje da će nešto tako da se desi, čak se ni Saša nije vratio sa ekipom. Verujte mi da sam bio toliko umoran… Ma toliko u životu nisam bio umoran od silne želje, pritiska, emocija. Bukvalno sam narednih deset dana spavao u proseku 12-13 sati dnevno.

Sada mi jeste žao što sam propustio doček, to je bila spontana, divna stvar. Drago mi je što je to postalo tradicija jer igračima mnogo znači kada se ljudi okupe i stave im do znanja da cene taj trud.

You Tube

Spomenuli ste Predraga Danilovića, a kakav je Saša Đorđević bio kao saigrač?

Sale je bio izvanredan igrač, mada imamo neku internu šalu i s vremena na vreme mu pošaljem poruku tipa: “Izvini što sam te ‘pljuvao‘ što ne igraš odbranu, sad stalno nalazim neke koji su gori od tebe, hahahah“.

Sale je imao neverovatnu košarkašku “glavu“, čak i u poznoj fazi svoje karijere samostalno je držao Milan, nije mu padao intenzitet. Vođa na terenu , igrač na kojeg možete da računate u velikim utakmicama i koji voli košarku, ali i čovek sa kojim možete da razgovarate i o drugim stvarima.

Samo pogledajte šta je sve osvojio i kako je odigrao kada je trebalo, ali sada je jednako važno što ima sposobnost da sve svoje znanje prenese na druge kao selektor – pri tom uvek veruje nestvarno u ono što radi, a svojom harizmom tera i svoje igrače da veruju. U trenerskom smislu mislim da mu tek predstoji ostvaranje trofeja na klupskom nivou, a tri srebra koje je uzeo sa Srbijom ravna su trofejima.

Ipak ste dočekali svoje olimpijske igre, bilo je to u Atlanti 1996. godine, kada je Jugoslavija izgubila u finalu od SAD u meču koji ste vi propustili zbog povrede. I danas se često povede priča sa pitanjem: “Da l‘ bismo mogli da je Savić igrao?“…

Naše finale je bio meč sa Litvanijom, bili su nezgodna ekipa i jako smo ih teško dobili. Finale s Amerikancima za nas je bio šlag na torti, oni su tada imali fizički znatno moćniji tim nego taj originalni drim tim iz 1992. godine. Tada su u Atlanti svi bili u naponu snage i bilo ih je preteško pobediti, iako smo mi zaista igrali na visokom nivou tokom celog turnira.

Usledilo je Evropsko prvenstvo 1997. godine, nova zlatna medalja i ono vaše čuveno “prebijanje“ Fućke u poslednjem velikom takmičenju za reprezentaciju. O tome ste govorili mnogo puta, pa ćemo ovoga puta preskočiti, a umesto toga nam recite da li vam je žao što niste još malo igrali za nacionalni tim?

Još godinu dana ranije najavio sam da će mi to biti poslednje takmičenje da ne bi došlo do spekulacija. Ni Paspalj ni Divac tog leta nisu došli, ali nije više bilo pitanje mog igranja ili ne, nego procene da neki drugi treba da dobiju šansu. Dolazili su Rebrača, Tomašević, Drobnjak i imali smo ozbiljno zaleđe – da se nije moglo bez mene, igrao bih još godinu-dve bez problema.

Sa Željkom (Obradovićem) sam uvek imao odličan odnos, bili smo i cimeri, zvao me je na pripreme 1998. i raspitivao se da li sam promenio mišljenje, ali zahvalio sam mu se i rekao mu upravo ovo što sam sada vama, da su tu momci koji su i sadašnjost i budućnost reprezentativne košarke.

Dušan Ivković

Christof Koepsel, Getty Images Sport

Sarađivali ste sa brojnim legendarnim trenerima tokom karijere, uključujući i Željka Obradovića i Dudu Ivkovića. Možete li da uporedite njih dvojicu, njihove metode i način komunikacije?

Volim Željka jer kod njega je crno crno, a belo je belo. Mnogo je jasan i svi igrači vole da igraju za njega, ja sam bio kod njega u Realu… Znalo se da će da bude trener jer je još kao igrač non-stop razmišljao o košarci, pisao treninge i sl. Ima pošten odnos sa igračima i svakome kaže u lice šta misli.

Duda je čovek koji je mnogo toga prošao u životu, izuzetno dobro zna košarku i uvek zna da se postavi prema ekipi. Npr, pred velika finala kada su svi nervozni, on je umeo maestralno da rastereti ekipu. Dan pred finale Svetskog prvenstva 1990. išli smo na Peronov grob, posle smo otišli na ručak i družili se. Mislim da bi se nekim današnjim trenerima digla kosa na glavi kada bi im se tako nešto predložilo. Duda je neverovatan psiholog, zna kada da stisne, a kada da olabavi.

Rekao bih da su veoma različiti, ali da su najčešće dolazili do cilja pre ostalih.

Imali ste ponudu da 1996. odete u Detroit Pistonse. Niste to učinili i rekli ste da niste baš veliki ljubitelj NBA lige – da li sada žalite što ipak niste otišli?

Ne žalim. NBA počinjem da gledam kada je plej-of, to je totalno druga košarka u odnosu na regularni deo sezone. Mnogo toga možemo da naučimo od NBA u smislu organizacije, biznisa, marketinga i fizički su igrači superiorni u odnosu na evropske, ali u to vreme nisam bio nešto oduševljen celom tom pričom.

Rekli ste da je Dražen Petrović najbolji jugoslovenski igrač u istoriji. Kako je bilo igrati sa njime i koje biste još ubrojili među elitnu klasu?

Draženova želja za košarkom i želja da bude najbolji bila je neponovljiva. Igra protiv juniora Olimpije i ubaci 100 poena, uvek je hteo da odigra maksimalno. On je radio na jednoj stvari dok je ne dovede do savršenstva, bio je u stanju da trenira deset sati dnevno i mentalitet je ono što ga je izdvajalo više nego bilo šta drugo.

Đorđević, Danilović, Kukoč, Rađa, sve naše legende koje se i inače spominju. Od ostalih bih izdvojio Baneta Prelevića, sa kojim sam igrao dve godine u PAOK-u i jednu u Kinderu. Ovde ga ljudi mnogo ne poznaju, ali on je bio izvanredan šuter. Razumeo je košarku, imao je i osećaj za dodavanje i ko zna gde bi mu bio kraj da je imao Draženove radne navike…

Bio je jedan od onih koji prvi odlaze u svlačionicu, ja mu kažem: “Bane, bolan, ostani, šutni barem pet lopti“, a on meni: “Ma jok, ako do sad nisam naučio, neću ni sad“. I onda sutra dođe i ubaci 30 poena. Bio je igrač sa urođenim osećajem za košarku, uvek sam voleo njegovu ležernost – on već od nove godine gleda prospekte za letovanje, ja mu kažem da nas ne ubija sada time, a on se smeje: “Drugi je deo sezone, krenulo je vreme nizbrdo“.

You Tube

Ostali ste u košarci, po tri godine ste bili generalni menadžer u Fortitudu i Barseloni, ali zašto nikada niste želeli da se oprobate kao trener?

Imao sam šansu jer mi je predsednik to ponudio moje poslednje godine igranja u Fortitudu. U stvari, prvo mi je ponudio da igram još dve godine, a ja ga gledam i kažem mu: “Jes' ti normalan, ne mogu do ve-cea da odem koliko me koleno boli, jesi ti mene gledao, u plej-ofu nisam mogao da hodam?“ On je insistirao, ali ja stvarno nisam mogao više, pa mi je ponudio da budem trener.

Odgovorio sam mu da mi je sad jasno zašto je igrao osam ili devet finala i samo jedno dobio u svom mandatu: “Kako ti znaš da bih ja bio dobar trener, daješ mi ekipu sa budžetom od 10-15 miliona evra?“ Rekao mi je da je siguran da mogu, ali kako je on mogao da bude siguran kad ja nisam bio?

Nisam nikada razmišljao o tom poslu – poznajem sebe, znam da bih se maksimalno posvetio tom poslu, a kao trener bih ponovo morao da idem tamo gde mi daju dobru ekipu, ne bih mogao stvarno da biram gde ću da živim sa porodicom. Kao igrač sam mnogo menjao, nisam imao želju da sa familijom prolazim kroz sve to.

Sada se bavite poslom agenta, imate kompaniju Invictus Sports Group. Šta je najizazovnije u tom poslu?

Dok sam igrao, nikada nisam razumeo ljude koji gledaju treninge i govorio sam sebi da neću nijedan trening pogledati kada završim karijeru. Međutim, sada su mi treninzi zanimljiviji i od utakmica na televiziji, više se o igraču vidi na treningu – ponašanje na terenu, a pogotovo ko ostane posle jer niko nije postao as na ta dva sata treninga. Ne niko, ali veoma malo njih. Vrhunski se postaje dodatnim radom. A najizazovnije u poslu agenta jeste kada vidiš mladog igrača sa potencijalom da postane as i onda se trudiš da ne ponovi greške koje smo svi mi pravili.

Česte su predrasude o agentima kako oni kvare igrače i kako nisu dobri za košarku, kako se snalazite u takvom miljeu?

Mislim da nemam tipičan mentalitet agenta jer ne volim da ubeđujem, ni klubove ni igrače. Ponašam se prema igračima onako kako bih se ponašao prema svom detetu ili prema sebi. Mislim da su klubovi veći problem jer dozvoljavaju da ih vode agenti – čim to vidim, znam kako će da se završi jer je uvek identično, bilo da je u Španiji, Italiji ili Srbiji. Uvek ispašta klub jer ne mogu se uzimati igrači samo zato što su kod nekog agenta, ne znam nijedan klub koji je napravio zapažen rezultat sa takvom politikom. To su čudne stvari, u Španiji su npr. neke ekipe tako napravile velike dugove.

U moje vreme postajao je jedan agent, Kaprikjoni, ali niko ne bi ni mogao da odlučuje umesto mene i da mi kaže: “E, ti ćeš da ideš tamo“. Deo posla igrača jeste da ima sopstveno mišljenje i samostalno, uz pomoć familije, donosi odluke, a agent treba da predloži jednu ili drugu stvar i da bude tu da posavetuje.

Miloš Teodosić

Srdjan Stevanovic, Getty Images

Kratko smo se dotakli i uspeha koje reprezentacija Srbije beleži poslednjih godina sa selektorom Đorđevićem na čelu. Koji igrači vam se posebno dopadaju iz nove generacije?

Teodosić je izuzetan igrač, lider ekipe i neverovatno je napredovao u odnosu na ranu fazu karijere – uprkos tome što nije atleta kao ostali u NBA na toj poziciji, uspeo je da dođe do lige koja je najjača na svetu. Naravno, tu je i Bogdanović koji igra sve bolje kako vreme odmiče.

Najveća prednost nam je što imamo kompaktan tim, ali u poslednje vreme nam nedostaje klasičan šuter, mali Gudurić je dobar i mogao bi tu da pomogne. Ranije smo bili šuterska nacija, a mislim da u poslednje vreme naši treneri prioritet daju fizičkom aspektu, pa tek onda ostalo.

To je generalno trend, uvek se bira bolji fizikalac ukoliko je izbor između dva igrača. Imao sam takve situacije i u klubu, svađe sa trenerima, pa mi u februaru kaže da on ne zna da igra. “Nije znao ni u avgustu, pa smo ga izabrali“.

A nas u odnosu na ostale izdvaja košarkaško znanje i snalažljivost, trebalo bi u mlađim kategorijama da se vratimo stvaranju šutera. Ranije, od petorice ne bi mogao da promašiš koga god da “ubodeš“, sada to ide znatno teže.

Komentari (21)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Padobranac

Odličan intervju. Uživao čitajući!

Odgovori 3 0

Mr Bejn

bolji intervju nisam citao... fali nam ovakvih kosarkasa...

Odgovori 28 0

Dejan

Zoki Legenda! Hvala na svemu majstore.

Odgovori 25 0

* Sva polja su obavezna

Srpska NBA petorka: Jokić vođa, Bogdan da se “ne stidi“

Autor

Srpska NBA petorka: Jokić vođa, Bogdan da se “ne stidi“

Srpska NBA petorka predstojeću sezonu dočekuje sa različitim ambicijama i ciljevima, ličnim i timskim.

Obradović: Svi učestvovali; Veseli: Zabavno s Lovernjom

Autor

Obradović: Svi učestvovali; Veseli: Zabavno s Lovernjom

Trener Fenerbahčea bio je veoma zadovoljan i rekao je da je njegov tim odigrao jako dobro u pobedi nad Gran Kanarijom 97:72 na startu Evrolige.
Loading...