Julian Finney, Getty Images

Saša Ozmo

10.07.2018 | 09:00

Hajde da zajedno prošetamo Vimbldonom (FOTO)

Autor

Čak i tepisi na Southfields stanici u bojama su i znakovima Vimbldona, a redari usmeravaju ljude na levu stranu kako bi se izbegla gužva. Prvo što vidim kad izađem jeste ogroman čovek u “siledžijki“ sa kosom ofarbanom kao teniska loptica.

sport klub

Prve godine me je prestravio jer sam naleteo tačno na njega po izlasku, ali sada sam se već navikao. Modernizovao se, ima bluetooth u ušima, ali ponuda je uvek ista: “Podelite taksi, dve i po funte do Vimbldona“.

Kole, Viško i Baki uvek odlaze na autobus broj 39 koji vodi tačno do kapija Vimbldona – za razliku od Rolan Garosa, u Londonu prilazi stadionu nisu zapečaćeni. Na stanici je jedna radnja koja prodaje i stare knjige o Vimbldonu, drevne rekete i noviju sportsku opremu. Čudan i zabavan spoj.

Ipak, češće biram da prošetam do kompleksa tipično engleskim ulicama – raskrsnice pod pravim uglom, jasno naznačeni nazivi ulica na metar visine i slične, ljupke kuće sa baštama. Upozorenja da se ne kupuju karte od tapkaroša, molba da se bude što tiši iz obzira prema lokalnim stanarima, tipovi koji Biblijom uveravaju prolaznike u istinost reči Božje, rumeni matorac u japankama koji prodaje hladnu vodu iz lavora sa ledom i štand sa hot-dogovima do njega, sve to deo je uobičajenog folklora na dolasku.

Sveta je raznog – od doteranih starijih gospođa koje se sporo i graciozno kreću, onih koji rade u organizaciji i večito žure, kicoša u pratnji devojaka u letnjim haljinama, nekoliko grupa mladih koji će čekati u redu jer kartu trenutno nemaju, do novinara, igrača, trenera...



Što sam bliži, gužva je veća i penjem se uz stepenice kako bih prošao kroz najbliži ulaz. “Oh, tebe volim da vidim“, kaže mi simpatični crnac na ulazu s osmehom od uha do uha. Laptop ostavljam u kompleksu, pa ima samo da mi prekontroliše torbicu oko vrata. Procedura je sada još i duža sa lap-topovima jer ponekad traže i da se uključe.



Prvo što vidim jeste ogromna konstrukcija na mestima gde su ranije bili tereni za trening broj 1 i 2, konstrukcija koja će sledeće godine biti krov iznad Terena 1. Do nje je ograda uz koju se od ranog jutra nabijaju fanovi sa džinovskim loptama, kačketima i spremnim blokčićima. Baš tu, iza ograde, nalazi se Aorangi park – prostorije za igrača, malo travnate površine sa klupama i savršeno potkresanim žbunjem i ljubičastim cvetovima umesto zidova, kao i 19 terena za trening. Na njih ne sme da kroči niko osim igrača i njihovih timova. Čak i kada se završi turnir, nije moguće javiti se sa trave, trava je ovde kao krava u Indiji.



Pogledam li levo, ugledaću jedan od ogromnih semafora sa rezultatima postavljen na jednu od tribina Terena 1. Blaga uzbrdica donosi mirise kuhinje, uglavnom brze hrane poput pohovane piletine i pomfrita – veoma blizu je Food Court, a nad njime čuveno Henmanovo brdo sa džinovskim ekranom na kojem se prikazuju najvažniji mečevi, uz uživo rezultate.

Uglavnom se sedi na travi, ljudi su bosi i nasmejani, mažu se kremema, ispijaju Pims, šampanjac, neki i pivo, a hrana se nosi i od kuće. Kada igraju najveći, ni igla ne može da padne, buka i smeh čine deo doživljaja, a ako neko želi malo da se izoluje, može i to sebi da omogući – iznad brda, odeljene potočićem punih lokvanja, nalaze se klupe pod gustim krošnjama idealne za odmor.

Spuštam se niz Henmanovo brdo, sa desne strane mi je Teren 18 na kojem su Izner i Mau odigrali čuveni meč, a sa leve su klupe sa dekorativnim cvećem za one koji žele da sednu i u miru jedu i piju. Prolazim dalje, nailazim na ludnicu zbog Federerovog zagrevanja na Terenu broj 14 i probijam se polako ka pres-sobi. “Samo akreditaciju, gospodine, molim vas“, kaže mi momak koji me vidi svakog dana kako tu prolazim, zavukla mi se akreditacija ispod torbice...



Izlazim na balkon, jedno od mesta na kojem se rade TV intervjui, tu novinari vrebaju veterane za izjave i puše i pričaju dok čekaju sledeći radni zadatak. Uz poseban “tag“, može se proći i do prostorija za igrače povezanih sa Centralnim stadionom – tu uglavnom ručaju i opuštaju se, a prolaz kojim idu na mečeve može se videti i odozdo, pa često i otpozdravljaju navijačima.



Uslovi za novinare su odlični, mada je ove godine wi-fi znatno slabiji nego prethodnih. Ipak, imamo kablovski net za kompjuter, a na ekranima iznad svakog stola možemo da pratimo uživo dešavanja sa svakog terena, da vidimo žreb, raspored, a omogućen je i “plej-bek“ mečeva sa najvećih terena, što i te kako pomaže u pisanju. Ne treba zanemariti, pogotovo ne tokom Mundijala, da imamo pristup i kanalima BBC i ITV, tako da smo manje-više i sav fudbal ispratili.



Izlazim iz presa, idem niz stepenice kojima sam se maločas popeo i dobijam klimanje glavom od onog momka. Tri su puta odatle, prvo idem nazad kako bih prijavio intervjue – Cicipas me uporno ignoriše, ali ja i dalje uporno pokušavam. Biće lakše ako ga uhvatim posle treninga, znam, ali pokušavam i zvaničnim putem – popuni se formular u kojem navedeš s kim želiš da razgovaraš, koliko će to trajati i koje će biti teme, uz osnovne podatke o firmi i sebi. Za razliku od ostalih Slemova, o tome ovde vode računa organizatori, a ne ITF. Hajde samo da kažemo da je ITF iskusniji u tom poslu...



Vraćam se u podnožje stepenica i preda mnom su dva puta. Nastavljam pravo, sa leve strane su mi tereni 14, 15 i 16, a sa desne Centralni stadion sa ogromnim žrebom na jednoj od tribina, pored kojeg se svi fotkaju. Nastavljam dalje, svi se fotkaju i pored statue Freda Perija, a duž te strane kompleksa mogu se kupiti i razne krofne, zatim jagode (dve i po funte), šampanjac, kobasice (pet funti) , pice (osam do deset)... Imaju i orkestar koji s vremena na vreme svira, uglavnom klasičnu muziku.



Kada obiđem pun krug oko Centralnog, u okviru njega s druge strane nalazi se glamurozan i istovremeno diskretan ulaz u The All England Lawn Tennis & Crocquet Club. Pobednici Vimbldona automatski postaju članovi Kluba, ali nama smrtnicima nije dozvoljeno ni da priđemo ulazu – ogradom je šetalište odeljeno tako da dva metra po širini i desetak po dužini niko ne može ni da priđe vratima, a pažnju svakako okupirao cveće koje je na sve strane.



Sa te strane kompleksa su i kafići u koje mogu samo sponzori da uđu, zatim nekoliko manjih terena, Teren broj 3 i, na samom kraju kompleksa sa te strane, Tereni broj 2 i 12. Dvojku i Trojku volim jer su veliki, a ipak intimni, plus su novinarska mesta malo iskosa iza igrača, dok smo na Dvanaestici nisko i gledamo u leđa sudiji. Nekada i to ume da bude dobro doduše jer smo blizu članova tima i svašta tu može da se čuje...



Vraćam se do medijskog restorana da nešto prezalogajim. Pisani novinari imaju na raspolaganju 27 funti “kredita“ za koje se može pojesti više nego pristojno. Više nemam tu akreditaciju, kao što sam vam pisao, ali se snalazim, malo “grebem“, Baki ima i jedan metod koji nije za javnost... Uglavnom, klopa je dobra – paste ne preporučujem, ali stejk je odličan, piletina takođe, a uvek se nađe i neko toplo jelo tipa pirinač sa goveđim karijem. Ko porani i doručkuje na Vimbldonu, može sebi i da napravi sendvič od različitih vrsta sireva, piletine, šunke, dok su u ponudi i različite torte, krofne, “cookies“...



Sad kada je mečeva manje, volim da prošetam i da vidim prazne, travnate terene. Nijedan teren nije lepši prazan nego travanti, ima nešto umirujuće u tome da se gleda u zeleno, pogotovo u toku dana koji su ispunjeni adrenalinom i stresom.

Mene je i ova šetnja opustila, nadam se da je i vas.



Komentari (6)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Pjer Đokovski

Ozmov brat, steta da ljudi koji toliko putuju imaju toliko primitivne stavove !

Odgovori 5 17

mira

@Pjer Đokovski - ne razumem tvoj komentar???

3 2

Tennis lover

Ozmo, majstore, hvala ti. Ovo je za sve koji mozda nisu u mogucnosti da ikada odu na taj kompleks. Milina je bilo citati, a jos veca kada je Nole pobedio!

Odgovori 29 4

* Sva polja su obavezna

Da li je Vimbldon opet Novakov katapult?

Autor

Da li je Vimbldon opet Novakov katapult?

Da li je Vimbldon opet Novakov katapult?

Vimbldon je mesto koje je Novaku Đokoviću obično služilo kao katapult ka teniskoj vasioni.

Zar nije lepo naterati ih da progutaju svoje reči?

Autor

Zar nije lepo naterati ih da progutaju svoje reči?

Zar nije lepo naterati ih da progutaju svoje reči?

Motiva nije bilo kao ranije. Pauza zbog povrede. Dilema oko operacije. Porazi od igrača od kojih ranije ni u snu ne bi gubio.
Loading...