Mike Hewitt/Getty Images

Saša Ozmo

27.08.2018 | 16:29

Italijani ko Italijani, Vini Čejs i ludilo NY metroa

Autor

Letim u Njujork preko Rima. Jedna sasvim obična rečenica, ali nema tog prijatelja/poznanika koji prethodnih dana nije prokomentarisao kako Italijani često umeju da izgube prtljag. I, nećete verovati, izgubili su mi prtljag.

Mike Stobe, Getty Images

Nisam čovek od luksuza ni preterano prohtevan, ali u poređenju sa mojim dosadašnjim iskustvom dugačkih letova, AlItalia je ubedljivo najgora. Sedište mi je bilo rasklimatano, kao i mnoga druga u avionu, a na letu od devet i po sati dobili smo jedan obrok, na početku leta, plus još sendvič sa mocarelom pri kraju. Ljudi su toliko ogladneli da su pokrenuli revoluciju, nekoliko njih “orobilo je“ one frižiderčiće i podelilo gladnome narodu neke grisine sa ukusom ruzmarina. Realne opasnosti nije bilo jer su se članovi posade skrivali bolje od stelta.

Žena do mene tri puta je u toku leta tražila slušalice kako bi mogla da gleda TV (sa svim ostalim kompanijama one čekaju na sedištu) i dobila ih je dva-tri sata pre kraja leta. Ja sam ih dobio na početku (ona je tada spavala), ali neprestano su gubile kontakt i onda tačno gledaš ljude kako stoje kao kipovi dok gledaju nešto kako ne bi naljutili plahovite sluške. Ruku na srce, i nije neka šteta, izbor filmova i serija takođe je bio siromašan. Pogledao sam Se7en ponovo, kakva filmčina, a zatim i nešto što se zove “Red Sparrow“, tako glupav film i tako vulgarno-banalnu propagadnu davno nisam video... Toliko je bilo glup da sam zaspao posle njega da odmorim mozak, a inače me san ne hvata tako lako u avionu.

Sletesmo i , kao i pre dve godine kada sam bio na aerodromu JFK – gužvetina. Primetio sam da “dobrodošli“ piše na svim većim svetskim jezicima osim na ruskom, a iznad gužve crtežima upadljivih i istovremeno za oko prijatnih boja predstavljeni su različiti krajevi Njujorka – Menhetn, Bruklin, Kvins, Long Ajlend...

"Ovde idem", rekoh cariniku.

Julian Finney, Getty Images

"Ovde idem", rekoh cariniku.

Čekao sam tačno sat vremena da dođem na red, a ispred mene je stajao jedan španski par. Očigledno su bili u nekoj svađi, on je jadnik s vremena na vreme pokušavao da poljubi devojku, koja se izmicala i ljutila. Pa se onda i on kao naljuti, uzme da drnda telefon, pa posle pet minuta ponovo. Dok stigosmo na red, izmirili se nisu, mada je momak stvarno dao sve od sebe, tih nekih 110% mogućnosti.

Ljubazni carinik me pitao šta ću i kuda ću, a onda sam prošao tamo gde je trebalo da me čeka kofer. Verovatno mi nećete verovati, ali uopšte se nisam iznenadio kada sam video da ga nema, kao da sam predosetio. To što sam predosetio ne znači da sam bio manje besan, pa sam ih efektivno psovao oko pola sata, uz dva tehnička tajm auta da dođem do kiseonika. Imao sam toliko vremena jer su bila još dva leta iz Rima, pa “da možda nije tu“, kako mi rekoše...



“Izgubili ste mi kofer“, rekoh pribranim tonom koliko sam mogao na AlItalia šalteru. “Nisam vam ja izgubila kofer“, brecnu se devojka sa naočarima sa druge strane. Pa dobro, da l' me zaj...vaš, pomislim u sebi. “Niste vi, ali jeste kompanija za koju radite“. Napravismo tu neki aranžman šta i kako, kofer je trebalo da stigne u nedelju uveče po ovdašnjem vremenu, a da mi ga dopreme u ponedeljak ujutru (sada, dok pišem, taj je ponedeljak ujutru, ali njih još nema). Da ne pričam što uopšte ne znam kako ću i gde da ga pokupim – na US open ne mogu da mi ga dostave, a ne znam mogu li od posla da se vraćam sad do Kvinsa gde sam smešten. Skontaću nešto...

Tako ljut i posle putovanja od 14 sati morao sam još i da budem koncentrisan kako bih metroom došao do smeštaja. Možda od tog mog stanja, ali čini mi se da je metro u Njujorku nešto lošije organizovan nego oni u Londonu, Parizu i Melburnu. Ipak, sve nadoknađuje raznolikošću i ludilom u samim vozovima. Kako sam ušao, neki car je spavao tako što je navukao džemper na glavu odozgo (niko mu nije ni video lice), drugi je urlao po stanici sa slušalicama na ušima, a treći mi je poturio sliku Isusa Hrista pred lice očigledno želeći da me prosvetli. Sad mi žao što nisam bar na kvarno nešto fotkao...



Izmrcvaren stigoh na stanicu, ali morao sam da se nasmejem kada sam video da sam izašao na Queens Boulevard, zavičaja Vinija Čejsa i njegove ekipe iz serije “Entourage“. Moram da vam priznam da mi mnogo nedostaje moj vimbldonski Entourage Kole-Viško-Baki. Mada bi realno tu Viško bio Vini.

Nisam daleko od stanice, a kraj je krcat hranom – Burger king, giros, pekara, diskont i naravno Dunkin' Donuts. Biće borba neprestana kako da se ne ugojim, dve svadbe me čekaju kad se vratim u Beograd. Jutrošnju bitku sam izgubio, jednostavno sam morao da uzmem onu krofnu sa čokoladnom glazurom (još im ispod pišu kalorije, kao da hoće da unište čoveka).

Klonuo duhom nisam, sedoh na sedmicu u jednom pravcu i pokupih akreditaciju, a onda na drugi kraj i Tajms skver. Bog šopinga mora da se zadovoljno cerio jer sam u Njujorku bio prinuđen da kupujem stvari i da idem po radnjama, nešto što i kod kuće najviše mrzim da radim.



Ali već do tada, osim što sam bio fizički umoran kao pas, psihički sam se skroz digao, kao Bora Čorba kad dođe u Čačak. Kao i pre dve godine kada sam sa njima proveo pet divnih dana u Velikoj Jabuci, na Tajms Skveru čekali su me tetka, teča i sestra, ovoga puta pojačani mojom mamom. Dva pivca, večerica, priča i onaj talas ljudi koji Menhetnom teče 00-24 učinili su da mi adrenalin proradi “hej, u Njujorku si!“

“Don't ever change your barber“, jedan crnac sa osmehom od uha do uha rekao je u prolazu čoveku sa originalnom frizurom i bradom, a to je samo jedan od sličnih komentara koji se mogu čuti tu oko Tajms skvera. Gužva je ogromna, noć je, od svetala bilborda vidi se kao da su bele noći, tu su i Miki Maus, Supermen, gole žene “obučene“ u farbu za telo, Kip slobode na štulama...

Znam, nije mnogo (čitaj: uopšte) bilo tenisa u ovom tekstu, ali jesam vam OVDE preporučio mečeve prvog kola.

Odoh na terene, a vi se vežite i polećemo!

Komentari (18)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

maka

Sasa pocinje!Uvodni blog odlican!Sasi verovatno nije zabavno kao nama:).Nadamo se da ce kofer uskoro stici. Novi blogovi sigurno hoce😀

Odgovori 13 0

Sonji

tetak je legenda

Odgovori 16 0

Етобико_до_гроба

Млад теча, добро се држи

13 1

* Sva polja su obavezna

Đoković: Broj 1, planinski čovek i “glava“ pred finale

Autor

Đoković: Broj 1, planinski čovek i “glava“ pred finale

Đoković: Broj 1, planinski čovek i “glava“ pred finale

Kratko smo nazdravili trijumfu Novaka Đokovića, a zatim seli za kompjutere kako bismo uradili barem neki deo posla pre nego što se šampion US opena za 2018. godinu pojavi na konferenciji za medije.

14: Olé Nole!

Autor

14: Olé Nole!

14: Olé Nole!

Na terenu je pakao, deluje kao da se bori za goli život, a ne za pobedu u teniskom meču. U setovima je 1-1, gubi sa 3:1 i protivnik ima brejk loptu. Drugi servis. Bekhend paralela ne toliko prodorna, ali Fučovič forhendom šalje loptu u mrežu. Ništa od duplog brejka.
Loading...