TSS

Saša Ozmo

29.10.2018 | 12:44

Milojević za SK: Nik je "lud" za sebe, treba više novca

Autor

Bio je najbolji junior sveta, ali prelazak u seniorsku konkurenciju nije bio lak za Nikolu Milojevića jer je bilo prepreka na terenu i van njega.

Nikola Milojević

Mark Runnacles, Getty Images Sport

Nikola Milojević

Momak rođen u Beogradu ima 23 godine, trenutno je 172. na ATP listi, a najbolji plasman mu je 143. mesto. Osvojio je 12 fjučersa, ove sezone i svoj prvi čelendžer, a sledeći korak jeste ulazak u Top 100 i prelazak na viši nivo tenisa.

U intervjuu za Sport klub Milojević govori o troškovima profesionalnog tenisera, o tome šta ga je za sada sprečilo da ispuni potencijal koji poseduje, o ulozi trenera, svom vršnjaku Niku Kirjosu, psihičkoj borbi u tenisu, kao i o brojnim drugim zanimljivim stvarima.

Za početak da rezimiramo ovu sezonu - osvojio si Ferganu, finale u Almatiju, kako si zadovoljan?

Osim tih rezultata koje si naveo, imao sam prvu Top 100 pobedu (Čekinato, pa Bašić), pobede i u dublu koje su bile značajne, kao i prvi trijumf za reprezentaciju u Dejvis kupu. To je poseban osećaj, možda i najdraža pobeda jer prvi put nije bila za mene, nego za našu zemlju. Generalno, ako se izuzmu prva dva i po meseca u kojima sam se jako mučio sa zdravljem i povredama, ostali deo sezone bio je sasvim pristojan. Rang nije najbolji koji sam imao, ali to je baš tih dva i po meseca koje sam propustio i nisam imao rezultate. Da zaključim, prilično sam zadovoljan.

Kakav je plan do kraja sezone?

Kvalifikacije u Brestu nisam igrao pošto sam malo umoran i treba mi malo da budem kod kuće. Uskoro idem u SAD na još dva čelendžera, Noksfil i Hjuston, pa ću time završiti sezonu.

Nikola Milojević

TSS

Predstojeće pripreme biće izuzetno važne, jeste li već napravili program?

Definitivno će biti u Beogradu zato što su mi tu teniski trener Nemanja Kontić i kondicioni Strahinja Tomović. Takođe, neće biti problem da organizujemo jake treninge, pošto će u Beogradu biti prisutno dosta igrača - biće jedan deo Džumhur, jedan deo Zimonjić, pretpostavljam Tipsarević, možda Berankis, u Novom Sadu Filip Krajinović, Danilo Petrović... Kada se sve to uzme u obzir, u mojoj glavi nije bilo dileme gde ću da budem.

Koji su ti osnovni ciljevi u međusezoni, šta želiš najviše da unaprediš?

Fizički uvek mogu da budem bolji, to nikada nije savršeno. Trudiću se da naporno radim taj kondicioni deo priprema, a teniski mi je prioritet napredak na servisu.

Kaži mi malo o saradnji sa Nemanjom – šta ti tražiš od trenera, a šta on traži od tebe?

Specifično je. Trener mora da kaže svoje mišljenje, a opet bi trebalo da se prilagođava igraču da bi video njegove potrebe i šta je to što igraču najviše prija. Dakle, potreban je balans. Koliko god bi igrač trebalo da sluša svog trenera, uvek postoje pitanja koja vise u vazduhu. Generalno, sa trenerom su pred meč najbitnije priprema i taktika, analiziranje protivnika, a posle toga analiziranje mene kao igrača, šta je trebalo bolje da uradim u tom meču. Kada zaključimo šta nije valjalo na turniru, na osnovu toga pravimo plan na čemu ćemo raditi u periodu kada smo kod kuće.

Nikola Milojević

Mark Runnacles/Getty Images

Kako funkcioniše dinamika između tebe i njega – kako izgledaju pripreme mečeva, analiza posle?

Analiza je vrlo prijatna kada je turnir uspešan kao što je to bilo u Almatiju, gde sam skoro sve stvari radio kako treba i psihički i teniski. Sa druge strane, ima i turnira na kojima nisam odigrao kako treba, na primer u Moskvi, gde sam bio umorniji, malo zasićen i nisam igrao dobro. Tu servis nije bio kako treba, to mi je bila najveća mana i to će biti najveći prioritet sada pred put u Ameriku. Jednostavno, posle svakog turnira gledaš šta je to što je bilo najlošije i gledaš da radiš na tome kako bi to nešto unapredio. Iskreno, tenis je takav sport da uvek nešto ne valja i uvek ima nešto na čemu bi trebalo da se radi.

Kako ćeš da radiš na servisu – da bude brži, više varijacija, da bude pouzdaniji?

Ja bih voleo da bude konstantniji procenat i veća preciznost. To su dva prioriteta. Međutim, što ideš na veću preciznost, to pada procenat. Zato bih voleo da nađem konstantu da obe karakteristike budu blago povećane za sledeću sezonu jer svi znamo da kada dobro serviraš, tenis se mnogo lakše igra.

Psihički segment važan je deo svakog sporta, a u tenisu kao individualnom sportu to je dodatno izraženo. Koji su tvoji najveći problemi u tom smislu?

Psihički gledano, u toku meča svi imamo uspone i padove, ali na kraju je uvek najbitnije da posle svakog meča izađeš jači. Konkretno, prva dva i po meseca, imao sam probleme, imao sam veliki kašalj, nisam mogao da dišem i gušio sam se na terenu. To je nešto što mora da se preleži i taj početak sezone bio mi je mentalno jako težak. Osećao sam da sam teniski dosta dobar, ali fizički nisam mogao da izguram meč. Mogao sam da odigram prvi set i onda bih padao. To me je dosta mučilo. Dejvis kup je zatim došao kao presek. Prvi put sam igrao za svoju reprezentaciju. Miljan (Zekić) i ja igrali smo dublove, bili smo dosta dobri i parirali smo Amerikancima. Bili smo blizu da dobijemo šansu za pobedu. Posle toga sam napravio prvi rezultat u sezoni, polufinale u Budimpešti na čelendžeru. Izgubio sam od Pospišila, 6:4 treći set, i tu sam prvi put osetio da mogu da izdržim jer sam u četvrtfinalu dobio Imera, koji je 150. u tom trenutku. Stvari su tu počele da se okreću, osvojio sam 25.000 u Kazahstanu, krenula je sezona na šljaci, pa prva Top 100 pobeda nad Čekinatom, za kojeg znamo kako je odigrao tada na šljaci. Zaista je bila velika borba sa samim sobom. Video sam da mogu, a u stvari nisam mogao. Potom su stvari krenule nabolje. Ta Fergana, u kojoj sam uzeo titulu, meni je oduvek odgovarala – pre toga sam igrao finale, a pre toga polufinale. Taj turnir uvek mi je bio uspešan i uvek sam osećao samopouzdanje kada sam ga igrao. Trofej mi je mnogo značio.


Eto, spomenuo si tu Ferganu kao turnir na kojem se naročito prijatno osećaš. To je jako čest fenomen u tenisu, da nekim igračima neki turniri jednostavno prijaju, iako i drugi turniri imaju slične uslove, terene... Kako to objašnjavaš?


Videćeš da svaki igrač uvek igra dobro u određenim periodima godine. Možda je to mentalno, ali svaki igrač ima dva-tri perioda godišnje kada će svaki put da igra dobro i da pravi dobre rezultate.

U redu, ali kako bi ti to objasnio?

Fiziološki, telo ide gore-dole. Kada je telo gore, fizički se i mentalno dobro osećaš. Za mene je specifičan taj turnir u Fergani jer mi je u toj nedelji rođendan. Teniseri skoro uvek igraju na vrhunskom nivou u nedelji kada im je rođendan. I moje prvo četvrtfinale čelendžera bilo je tu, prvo polufinale i prvo osvajanje. Bukalno, ta nedelja mi baš odgovara, uslovi mi odgovaraju i sve je kako treba.

Da li je tenis onda sport "glave", sport psihe?

Saglasan sam sa tom konstatacijom. Tenis je zaista jedan od retkih sportova gde je sve moguće. Moguće je da odigraš neverovatno kada si u katastrofalnoj formi, a opet ima i one strane kada odigraš bezveze iako se se osećaš dobro i misliš da će sve biti dobro. Mnogi kažu da je sve u glavi. Naravno da nije sve u glavi zato što ona dosta zavisi od fizičkog dela. Po mom mišljenju, "pola glave" zavisi od "fizike“ jer kada si fizički spreman i kada znaš da možeš da trčiš sva tri seta na visokom nivou, tebi će i biti lakše da budeš mentalno čvrst. Ima i drugog dela u vidu samopouzdanja. Mislim da 25% igra samopouzdanje. Jednostavno, da li se osećaš smelo da odigraš neke važne udarce u meču, a drugih 25% je ono koliko sâm sebe bodriš i koliko se trudiš da ostaneš pozitivan u teškim trenucima. To je, po mom mišljenju, najtežih 25%. To je onaj momenat kada je sve kako ne treba, kada protivnik pogađa sve... Tu su uvek negativne misli koje pokušavaš da prevaziđeš. U tim trenucima ja se fokusiram na protivnika i na ono što mi najviše smeta u njegovoj igri, mislim o načinu kako da se izborim sa time. Ako je, na primer, odličan server, gledam kako ću najbolje i najefikasnije to da prevaziđem, menjam pozicije riterna, malo iz terena, malo pozadi. Kada god imaš neki psihički problem, fokusiraš se na elementarni problem u igri, na to da njega promeniš. Jer kada se pozabaviš problemom, polako zaboravljaš te negativne misli jer si koncentrisan na problem. Na kraju, ako je dobar dan, uspeš da ga rešiš i izađeš kao pobednik.

Misliš li da sledeće godine možeš da se etabliraš kao igrač koji igra ATP turnire?

Mogao bih. Ove godine se nije desilo iz dva ralozga. Prvo, zato što mi je rang pao. Drugo, propustio sam jednu četvrtinu sezone zbog zdravstvenog stanja i nisam imao mnogo prilike da igram kvalifikacije. One su veoma bitne - gde god imaš neku rupicu u sezoni kada bi to mogao da uklopiš, to je kao iskustvo jako bitno. Ako se dogodi dobar rezultat to je samo bonus, da vidiš da možeš. Gledaću da sledeće godine odigram što više kvalifikacija za ATP turnire.

Nikola Milojević

TSS

Na US openu si došao na korak do glavnog žreba Gren slem turnira. Možemo li da očekujemo da sledeće sezone preskočiš i tu barijeru?

Da, bio sam blizu na US openu. Bio sam dosta umoran jer sam odigrao veoma naporan meč sa Kecmanovićem u drugom kolu kvalifikacija, a onda sam sutradan opet igrao. Prvi put sam se našao u toj situaciji, sve mi je bilo novo. Granoljes, naravno, nije bio neka nepremostiva prepreka, ali bilo je i lakših protivnika. Žreb je na Gren slemovima jako bitna stvar. Ne mogu da se žalim, odigrao sam dva sjajna meča. Prvi put sam ušao u poslednje kolo, video da mogu, da ništa nije nemoguće, da tu ima mesta i da pripadam tu. Nadam se da će sledeće godine biti korak više, eto prilike već u Austaliji.

Kolika razlika ti je u glavi kada igraš viši nivo ATP turnira u odnosu na čelendžere?

Teže je. Teniseri u kvalifikacijama su oni iz višeg sloja čelendžera. Dakle, kada igraš prvo kolo kvalifikacija, to je kao da igraš polufinale čelendžera. Znaš da tog protivnika možeš da pobediš, ali isto znaš da moraš da budeš na visokom nivou od početka. Nemaš onaj tzv. "ulazak u turnir". Samim tim navikavaš sebe da odmah budeš spreman. Pošto mi je pao rang, ja sam u Almatiju morao da igram protiv Feliksa (Ože-Alijasima), koji je bio nosilac. Bio je rangiran na 120-130. mestu i vrlo brzo će ući u Top 100. Ja sam bio spreman da u prvom kolu odigram tri seta i da odmah budem u visokom ritmu. To je ono što se malo izgubi sa pozicijom nosioca na čelendžerima jer se desi da odigraš malo slabije prva dva kola, pa onda polako ulaziš u turnir. Na ATP toga nema. Zato i kažem, gledaću da što više igram kako bih se navikao na takav osećaj.

Mnogo se govori o tome da u tenisu treba da bude više novca i za one koji nisu u samom vrhu. Teniseri iz Top 100 lepo žive, ali kako izgleda tvoja finansijska godina?

Trošim između 60.000 i 70.000 po sezoni kada se sve uzme u obzir – i trener i hrana i putovanje i hoteli. Prošle sezone sam imao oko 90.000 nagradni fond, to je bukvalno minimalan plus i verovatno nije ono što bi trebalo da bude za nekoga ko je prošle godine bio 150, sada 170 na svetu u tenisu. Dakle, nije idealna situacija i trebalo bi da bude više novca za te igrače. Ove godine ću biti u malo većem plusu samo zbog US opena.

Možemo li da te očekujemo u Top 100 u sledećoj sezoni, postavljaš li uopšte sebi takve ciljeve?

Postavljam postepene ciljeve. Ne volim da pravim "bum". Ako sam 170, prvi mi je cilj da budem 125. To bi značilo da nosilac u kvalifikacijama na Gren slemu, pa bi mi onda sledeći cilj bio da uđem u 100. Generalni cilj za 2019. godinu jeste Top 100, ali ne bih da sebi stvaram prevelika očekivanja, idemo korak po korak.

Nikola Milojević

Mark Runnacles/Getty Images

Kada ti je bilo finansijski najteže u karijeri?

Nikada nisam mislio da ću odustati zbog novac. Tenis je težak sport i psihički i fizički, tako da se dešavaju periodi kada misliš da ćeš odustati. I meni je došlo dva-tri puta. Ne sećam se tačno tih perioda, ali znam da ih je bilo. Kada igrači pređu iz juniorske u seniorsku sezonu, tek tada vide kolika je to razlika, pogotovo mentalno. Konkretno, ja sam u juniorima bio prvi, osvoji sam sve i imao sve osim Gren slema, izgradio sam se kao igrač i onda došao u seniorsku sezonu, dobio novu konkurenciju i shvatio da sam sve "džabe krečio“. To je baš šok psihički. Odjednom su svi igrači mnogo fizički spremniji od mene. Imao sam sreću da sam sve fjučerse osvojio, tako da mi je taj prvi korak bio bezbolan. Prvi put kada sam imao "vajld kard" za ATP u Dizeldorfu, dobio sam Mirzu Bašića, znači odmah sam prošao prvo kolo. Meni su ti prvi koraci bili dosta bezbolni, ali znam mnogo igrača kojima nije bilo tako.

U redu, gde si se onda posle izgubio?

Dobijao sam zaista neke dobre igrače poput Edmunda, Ćorića, Kokinakisa, igrao sam i sa Kirjosom gusto, od Zvereva sam izgubio polufinale Rolan Garosa i tada sam već znao da će on biti jako dobar. Trenirao sam sa svim tim momcima koji su sada u 100, vrlo su mu poznati jer su bili moja konkurencija. Fizički sam bio dosta slabiji, nisam bio dovoljno spreman i tek sam u poslednje dve godine počeo u tom aspektu da hvatam priključak. Takođe, moj tata je preminuo kada mi je bilo 20 godina, bio je to veliki šok za mene, godinu-godinu i po dana sam lutao u tenisu, nisam znao ni šta radim ni kako treniram. Jednostavno, glava mi nije bila tu. Tata mi je bio veliki oslonac, svuda je putovao sa mnom, prošao je sa mnom kroz razne trenere, sve Gren slemove i sve moje bitne turnire prošli smo zajedno. Posle njegove smrti nisam ja popustio na terenu, radio sam sve kako treba, ali sam imao periode kada sam osećao da sam pomalo zbunjen na terenu i nisam baš bio siguran šta se događa. Tako sam tek u 22. godini počeo da pravim zapaženije rezultate na čelendžerima i to je tačno taj period kojeg sam tražio sebe... Shvatio sam da život ide dalje. To su stvari koje moraš da preboliš, meni je bilo potrebno toliko da krenem dalje i smatram da sam iz svega izašao jači.

Koliko ti to što si nekada ravnopravno igrao sa teniserima iz Top 20 daje za pravo da misliš da ćeš i ti jednom biti u tom društvu?

Ja svim igračima želim uspeh. Na primer, sada u Moskvi sreo sam se sa Kirjosom dva puta, izgrlili smo se pošto se dugo nismo videli. Čestitao sam mu na svemu, on je pratio moje rezulatate i rekao mi je: "Hajde brate, uđu u 100. Ti to možeš“. Mnogo mi je drago zbog njih, smatram da to apsolutno zaslužuju i to mi samo daje podstrek kako bih i ja ostvario nešto slično.

Nik Kirjos

Getty Images Sport, Julian Finney

Nik Kirjos

Hajde sada kada si spomenuo Kirjosa, on je momak koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim - ima i onih koji ga vole, ali je uglavnom "radio" na negativnoj reputaciji. Kakva su tvoja sećanja na njega iz tog perioda?

Opušten je momak. "Lud" je na terenu, ali za sebe. Pošto sam igrao sa njim i trenirao sa njim, nikada nisam stekao utisak da nekome želi loše i da nekoga namerno provocira na terenu. Mislim da je korektan. Njegovo ponašanje nije uvek primereno, to je tačno, ali to je njegovo "ludilo" i siguran sam da to ne radi namerno. Da bi trebalo da se kontroliše, trebalo bi, dobijao je i različite kazne za sve te stvari... Ipak, znam ga i mislim da je sjajan momak.

Da li je bio isti kada ste bili klinci?

Jeste. Lomio je rekete. Oduvek je takav, on se nije uopšte promenio.

A kakvo ti je iskustvo sa ostalim momcima koje si spomenuo?

I sa Bornom i sa Edmundom sam u dobrim odnosima. U tenisu je to specifično - što su igrači uspešniji, manje su uobraženi, mada mnogi misle da je suprotno. Uglavnom su uobraženi ovi slabiji koji se nisu toliko ostvarili, verovatno oni tako kriju nesigurnost.

Kada maštaš o završnicama Gren slemova, gde se najčešće zamišljaš?

Juniorski Rolan Garos bio mi je najuspešniji, što je paradoksalno jer Rolan Garos najmanje volim da igram. Voleo bih da to bude US open. Uslovi su mi tamo prilično odgovarali, podloga i cela atmosfera.

Kada bi mogao da se opišeš igrački nekome ko te nikada nije gledao, sa kime bi se uporedio?

I ranije i sada je to Endi Mari, zbog mog ravnog bekhenda i riterna, koji je moj najbolji udarac, a to su i Marijeve osobine. Takođe, teniser sam koji voli da igra iz kontre.

Janko Tipsarević

Clive Brunskill, Getty Images Sport

Janko Tipsarević

Često si trenirao sa Novakom, Jankom, Viktorom, ali i ostalim vrhunskim teniserima. Neretko od igrača čujemo kako se na takvim treninzima mnogo nauči - možeš li da plastično da mi objasniš kako se to na treningu uči od nekog drugog?

Jednostavno, dobiješ savet od iskusnijeg od sebe. Treneri su veoma bitni, ali oni ponekad ne mogu da daju tako dobar savet kolega igrač. Trener može da ti kaže jednu stvar koja je potpuno tačna, ali teniser tenisera bolje razume, pa kaže tu istu stvar na drugačiji način. Tada igrač koji je primio savet uspe da primeni odmah to što je rečeno. To je problem u tenisu jer više stvari možeš da kažeš na mnogo načina, naročita u vezi sa tehničkim greškama. Imao sam mnogo sreće jer sam trenirao dosta sa Jankom i sa Viktorom. Kada sam bio junior, Janko je preuzeo ulogu mentora meni u vidu korigovanja i neprestano mi je nešto sugerisao, toliko da mu je njegov trener Dirk (Hordorf) zabranio da trenira sa mnom jer se više fokusirao na mene i na moju igru nego na sebe. Neverovatno je koliko možeš da napreduješ brzo ako uspeš da primeniš te stvari koje ti on kaže. Odjednom imaš dva nova elementa koja više nisu problem, a do tada su te mučili.

U junu si napunio 23 godine. Vidimo i Andersona i Iznera i Vavrinku, tenisere koji su zenit dostigli pri kraju ili posle treće decenije života. Da li te to ohrabruje i da li se još osećaš teniski mladim?

Naravno. Da sam u eri pre 10-15 godina, već bih se zabrinuo zašto nisam u 100, pitao bih se da li kasnim i da li je sve u redu. Ipak, sada vidim da momci koji su 12-13 godina stariji od mene igraju najbolji tenis u karijeri. Baš sam s Jankom razgovarao kako je prosek godina u Top 100 oko 30. Dakle, debelo je ispred tog proseka svako ko u mojim godinama uđe u Top 100. Imam još vremena da sazrim fizički i psihički, takva je era.

U tom smislu je najvažnije da nemaš nikakvih hroničnih problema sa telom. Imaš li ih?

Za sada ne. Tenis je takav sport da smo maltene poluinvalidi kada završimo karijere. Nažalost, niko od tenisera nije prošao bez barem jedne operacije. Ranije sam iskrenuo oba skočna zgloba, ali sam to regulisao jer sam se temeljno oporavio. Imao sam rupturu stomačnog mišića, i tada sam se dobro oporavio. Ti problemi nisu se vraćali, što je najvažnije. Sada sam pred Kazahstan imao bol u desnom kolenu, ali to je bilo jer sam ove sezone često menjao podloge – šljaka-beton, šljaka-beton. Faktički, menjao sam dva puta više zbog Dejvis kupa, ali zbog toga ne žalim jer je to iskustvo koje ne može da se poredi sa ni sa čim, uradio bih to svaki put. Za sada, bez ozbiljnih povreda.

Komentari (14)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Komsija

Sjajan momak, cvrsto na zemlji i realan, a opet spreman za velike stvari. Prati Sale malo vise nase zvezde u dolasku, da kada bljesnu, to ne bude iznenadjenje, vec ostvarenje ocekivanih stvari.

Odgovori 11 1

tetka

Dug tekst, ali je bilo zadovoljstvo procitati ga u celosti. :)

Odgovori 20 3

/

Zaradio 20 000 e godišnje, tj. Toliko je u plusu i žali se... Pa ljudi u Srbiji toliko zarade za 10 godina rada.

Odgovori 12 66

* Sva polja su obavezna

Kurijer: I Đoković će sa 36 godina moći kao Federer

Autor

Kurijer: I Đoković će sa 36 godina moći kao Federer

Kurijer: I Đoković će sa 36 godina moći kao Federer

Nekadašnji prvi teniser sveta Džim Kurijer veruje da Novak Đoković može da igra na vrhunskom nivou još nekoliko godina.

"Lakše sa Federerom i Nadalom nego sa Novakom"

Autor

"Lakše sa Federerom i Nadalom nego sa Novakom"

"Lakše sa Federerom i Nadalom nego sa Novakom"

Nekadašnji 21. teniser sveta Žil Miler kaže da je više voleo da igra protiv Federera ili Nadala nego protiv Đokovića ili Marija.
Loading...