Gray Mortimore/Getty Images

Saša Ozmo

27.06.2020 | 08.00

Partizan, Iva Zorka, Havaji, NBA i Džordan, Baskija

Profesionalni početak u Partizanu sa Rebračom, Brkićem... Beovuk, zatim čuvena Iva Zorka Farma sa Mijailom Grušanovićem. Havaji, raj na zemlji, školovanje i košarka. NBA, Majkl Džordan i Trejsi Mekgrejdi. Život jednog kluba i život u Baskiji.

Predrag Savović

Privatna arhiva

Sve to i još mnogo toga u sebi sadrži Predrag Savović, sadašnji generalni direktor Bilbao basketa, koji je u intervjuu za Sport klub govorio o svemu gorenavedenom, o svojoj neobičnoj i raznorodnoj karijeri i životonom putu praćenom nešto drugačijim razmišljanjima.

U Partizan je došao 1993. godine kao 17-godišnjak – igrao je za juniore, ali je trenirao i bio sa prvim timom Partizana tokom cele sezone.

“Tu su bili igrači koji su dve godine ranije osvojili Evropu – Šilobad, Stragarac (Zoran Stevanović), Rebrača, pokojni Brkić se te godine vratio iz Čačka, Sretenović, Lončar… Stvarno lepa sećanja. Dosta stvari korisnih za život naučio sam sa tom grupom momaka, sada već ljudi, pre svega da se sve u životu stvara teškim radom. Mora mnogo da se radi i da se žrtvuje. Sate i sate smo provodili u dvorani sa Aleksandrom Džikićem i sa trenerom Nebojšom, ne mogu da se setim prezimena, našim individualnim trenerima. Stragarac je najviše pazio na nas koji smo bili malo mlađi, on nam je bio kao tata. Tu je Rebrača, mada je on bio relativno mlad, kao i Drobnjak. Cela ta ekipa je bila mlada, te godine se desila tranzicija“, počinje Savović za Sport klub.

Zadržao se samo godinu dana, a potom je odigrao jednu sezonu za Beovuk u ekipi koja mu je takođe ostala u divnom sećanju.

“Da, stasao sam tu kao igrač i kao čovek – sa Radojičićem, Milojevićem, Vulovićem, zatim Galovac, Sinđa, Sloba Šljivančanin, Mića Radović, Igor Nikolić, koji je sada inženjer u Americi. Iz te generacije svi smo ostali u kontaktu. Svi smo dobri prijatelji. Tu je bilo dosta anegdota i smešnih priča. Kad uđemo u teretanu da treniramo, to je kao da su bodibilderi ušli. Neprestano je bilo guranje ko će više – Savović, Milojević, Galovac. Miša Lakić je bio tu, trener je bio Višnjevac, tu se takođe dosta treniralo, gurali smo jedni druge. Tadašnja situacija u bivšoj Jugoslaviji bila je mnogo teška ekonomski i socijalno, tako da smo morali da se držimo svi zajedno. U košarci je bio život koji smo vodili i svi smo uspeli da napravimo nešto dobro“.

Potom je usledila selidba u Šabac, u ekipu koja mnogima sa romantičarskim pogledom na košarku tog doba budi lepa sećanja – Iva Zorka Farma.

“Fantastičan tim stvarno, sa Manjenčićem, Grušanovićem, sa braćom Ilić… To je bila godina u kojoj sam prvi put igrao evropsko takmičenje. Igrali smo Kup Koraća, sećam se da smo prošli prvu grupu i da smo se plasirali u šesnaestinu finala, ako se ne varam. Bilo je to za mene kao čoveka od 20 godina divno iskustvo, da putujem po Evropi i igram internacionalne utakmice. U Šapcu smo bili odlično tretirani, a ta ekipa je zbog Mijaila Grušanovića bila veoma popularna i zbog njega smo se svi držali zajedno“, kaže Savović i dodaje:

“Mijailo je bio izvanredan i žao mi je što smo izgubili kontakt posle toliko godina. Ja sam posle toga otišao u inostranstvo i nisam se vraćao, ima već 23 godine. On je vrhunski profesionalac, fantastičan čovek i bio je idol mnogima u mlađim generacijama. Imao je neverovatnu sposobnost da se nadmeće sa možda i fizički spremnijim igračima. Bio je neverovatan i kao drugar i kao lider. Bili smo okupljeni oko njega. Mogao je sigurno da zaigra i za veće klubove, ali to je bila njegova odluka. Pretpostavljam da je on u Šapcu bio kod kuće, na svome i bio je srećan. Na kraju krajeva, svi mi uvek tražimo sreću. On je uvek bio srećan, raspoložen, čuvao nas je i držao kao malo vode na dlanu. Sigurno da se na tome bazirala njegova odluka – našao je sreću tamo“.

Predrag Savović u dresu Havaja

Getty images/Donald Miralle

Predrag Savović u dresu Havaja

Od te sezone karijera Predraga Savovića krenuli su u nešto drugačijem i neočekivanom smerom. Relativno kasno odlučio je da ode na koledž u SAD – život je otvorio stazu, a Savović je odlučio da njome krene. Situacija u Šapcu bila teška, razmišljao je o alternativi u slučaju da sve sa košarkom ne ispadne kako se nadao.

“Da, počeo sam da razmišljam na duže staze jer nisam osećao da je karijera išla tokom kojim sam mislio da bi trebalo da ide. Dobio sam ponudu preko mog tadašnjeg drugara, koji je već živeo u SAD, i onda sam potpisao u 'Alabama at Birimngham' da idem na studije. Međutim, tu godinu tamo nisam igrao onoliko koliko sam mislio da bi trebalo, pa sam tražio da se premestim na drugi fakultet. Posle godinu dana u Alabami otišao sam u Los Anđeles, gde sam živeo kod svojih sadašnjeg prijatelja, a tada ljudi koje nisam poznavao – kod Dejvida i Dejne Pamp. Oni su me prihvatili kao svoga. Radio sam kod Dejvida na dečjim kampovima i tražio sam koledž na kojem bih nastavio karijeru, a gde bih se osećao malo bolje“, priča Savović, zastaje na trenutak i nastavlja:

“Zaposleni na tim kampovima su uglavnom bili bivši igrači ili oni koji traže angažman na nekom fakultetu. Igrali smo 'pick-up games‘ po noći, od deset pa do ponoći, kada se završi kamp. Tu se slučajno zadesio jedan od trenera sa koledža sa Havaja. Srećom, tu utakmicu sam odigrao fantastično. On je mog prijatelja pitao za mene i ovaj mu je rekao da tražim angažman, da bih studirao. Trener je pitao da li bih došao na Havaje. Tako se desilo. Kako su mi ponudili, ja sam potpisao“.

Sledeće pitanje samo se nametalo – kako izgleda život na Havajima, a prvo što je Savović izgovorio jeste da je to “raj na zemlji“.

“Imao sam tu privilegiju da kroz sport i studije tamo provedem četiri fantastične godine, sa fantastičnim ljudima, trenerima, prijateljima. Tamo sam stekao i drugu familiju. Nisam se vraćao u Jugoslaviju skoro pet godina otkad sam otišao od kuće. Onako kako zamišljate život na Havajima, e upravo tako i izgleda – mnogo surfovanja, uvek je toplo i lepo vreme. Ne treba ti zimska garderoba, duge pantalone i duge majice. Kada nema škole, petkom popodne i vikendom, uvek smo na plaži. Ljudi su divni. Postoji porodična kultura, koju oni zovu 'ohana‘. Veoma su druželjubivi. Tamo sam stekao prijatelje za života. Stalno smo u kontaktu i sastajemo se i posle 20 godina jer su to stvarno divni ljudi. Tamo sam upoznao i dosta ljudi iz naših krajeva. Ma ta zemlja je zaista raj“.

Iskustvo na Havajima bilo je posebno i u košarkaškom smislu.

“Napravili smo takav sistem treninga i igranja da smo u tri godine okrenuli čitav program i da smo uspeli da budemo među najboljih 25 fakulteta fakulteta u državi, što je veoma retka stvar za univerzitet kao što je Havaji. Ljudi ne vole da idu tamo da igraju, osećaju se malo odvojeno i izolovano od sveta, ipak su pet i po hiljada kilometara daleko od kopna. Kada ekipe dođu da igraju turnire protiv nas, vole da izađu na more i na sunce, ne popiju vode i onda ih samo pretrčimo. To je otprilike bila strategija“, uz smeh prepričava Savović.

Nikoloz Scikišvili, prvi sleva, Denver Nagetsi 2003.

Getty images/Lisa Blumenfeld

Nikoloz Scikišvili, prvi sleva, Denver Nagetsi 2003.

Preko tog raja podigao je i lične ambicije, cilj je bio NBA, a to se i ostvarilo. Bio je u sali u Njujorku u kojoj se održavao draft, ali već je imao 26 godina i nije bilo realno da bude izabran. Ipak, potpisao je trogodišnji ugovor sa Denver Nagetsima, bilo je to pred sezonu 2002/2003.

“Ipak, kako sam počeo da igram, počele su i povrede mišića. S obzirom na to da sam bio agresivan igrač koji se dosta oslanjao na brzinu, skočnost i fizičke predispozicije, vremenom je to počelo da stvara velike probleme. Nisam mogao da se naprežem. Povredio sam zadnju ložu desne noge, to je bila prva povreda, potom mi se desila povreda lista i tada je menadžment Denvera odlučio da šansu dâ mlađim igračima, Vinsent Jarbrou bio je na mojoj poziciji“.


Te sezone sa vama je u timu bio ruki Nikoloz Scikivišvili – biran je kao peti pik, mnogo se od njega očekivalo, ali u NBA je napravio ispodprosečnu karijeru i zadržao se svega četiri sezone.

“Došao je mlad i to je sjajan momak sa kojim sam ostao u kontaktu posle toliko godina. Sve je relativno. Ima divnu porodicu, još igra ako se ne varam (sadašnji klub mu je Bejrut), proputovao je svet, stekao je prijatelje po celoj planeti… Sada, da li je neko imao više ili manje uspeha u NBA... Bitno je da su ljudi srećni. Gledajući njega, on je srećan čovek koji ima divnu porodicu, tako da je iskoristio maksimalno sve što je mogao. Napravio je karijeru, preko 20 godina se bavi sportom“.

Tada je u ekipi bio i Čeh Jirži Velš, a u jednom intervjuu rekli ste da su Scikišvili i on govorili srpski jezik.

“Jesu, poznavali su. Ako se ne varam, Velš je imao nekog prijatelja iz Srbije, a Nikoloz je naučio naš jezik u Sloveniji, mislim. Ne mogu sada dobro da se setim, ali su govorili naš jezik. Družili smo se lepo, ali proveo sam tamo samo jednu sezonu. Dosta ljudi se i iznenadilo kada su me videli u NBA – izgubio sam kontakt sa mnogima jer dugo nisam dolazio u Jugoslaviju. Kada te neko posle Partizana i Ive Zorka Farme vidi da igraš u NBA, zapita se: 'Odakle ti?!“, smeje se Savović.

Majkl Džordan u dresu Vašington Vizardsa

Getty Images/Ezra Shaw

Majkl Džordan u dresu Vašington Vizardsa

U toj sezoni Savović je imao priliku da deli parket sa nekim neverovatnim košarkašima – Majkl Džordan je tada igrao za Vizardse, suočio se sa Trejsijem Mekgrejdijem i mnogim drugima.

“I sa 40 godina Džordan je bio impresivan, samo odjednom nestane čovek – okreneš glavu i nema ga, negde je gore i visi, u tim godinama.... Drugi fascinantni igrač bio mi je Trejsi Mekgrejdi, dao nam je 47 poena u jednoj utakmici. Šta sam mogao da uradim? Napravim tri-četiri faula odmah, da mi bar ne daje poene i da sednem na klupu, ha-ha. Zatim Alen Ajverson... Kada igraš protiv takvih igrača, to ostane za ceo život i šteta je što mi povrede nisu dale da malo duže budem tu“.

Nisu Nagetsi bili posebno jaki te sezone, ali jeste bilo interesantnih saigrača visokog profila poput Markusa Kembija i Džuana Hazarda.

“Oni su bili veliki profesionalci i vrhunski igrači. Ta ekipa jeste bila jedna od lošijih u NBA, ali to što sam tamo naučio o organizaciji privuklo me je da se bavim poslom kojim se sada bavim evo već 11 godina. Impresioniralo me je to kako funkcioniše jedna ekipa u NBA i jedna ozbiljna, profesionalna organizacija – kako na sportskom, tako na organizacionom nivou. To je stvarno bilo fascinantno i tada sam prvi put poželeo da se bavim sportskim menadžmentom“.


Potom je Savović otišao kod Sava Vučevića u Belgiju, u ekipu Šarlroa, ali tu su se povrede nastavila. Zatim se desio prelazak koji će mu odrediti dalje tok života – potpisao je za Bilbao jednogodišnji ugovor, a ostao je pet, kao igrač.

“U Belgiji sam bio strelac, 16-17 poena po meču, a u Bilbau sam bio igrač uloge, u tome sam se pronašao i našao sam drugi dom – već 16 godina sam vezan za Bilbao, osim što sam bio dve godine u Saragosi, generalni direktor u dva različita kluba, to se ne dešava u našem sportu“.

Na pitanje koji su kvaliteti potrebni da bi se vrhunski obavljala funkcija sportskog direktora, Savović odgovara:

“S obzirom na to da imam sportsku pozadinu, da sam bio igrač, a sa druge strane sam školovan i imao sam nekoliko svojih biznisa, posedujem mešavinu potrebnu da se vodi sportski klub. Moj moto jeste da pustiš ljude da rade svoj posao i da ih fino koordinišeš. Moraš da prihvatiš da određene stvari treba da pustiš ljudima da rade i da se ne petljaš u sve, ali da imaš viziju, jasnu i čistu strategiju, da daš ljudima prostora da rade unutar te strategije, da osetiš veoma jasno šta je jedan klub i kako funkcioniše“, naglašava Savović i detaljnije pojašnjava upravo na primeru Bilbao basketa:

“Prvo se definiše šta smo kao klub. Mi smo klub koji je porodično orijentisan. Naši navijači su u većini slučajeva porodice koje dolaze sa decom. Naši igrači moraju da budu dobri ljudi, da shvate da moraju da budu na raspolaganju za bilo kakvu aktivnost sa navijačima, sponzorima. Mi smo inače borci, dolazimo iz sredine u kojoj je fudbal veoma atraktivan. Atletik Bilbao je istorijski i svetski fudbalski klub , pa smo mi morali da nađemo svoje mesto. U gradu koji ima oko milion stanovnika morali smo da pronađemo svoje fanove, u čemu smo i uspeli. Imamo svoju dvoranu i osam hiljada ljudi koji dolaze na svaku utakmicu. Borba preživljavanje, ozbiljnost i porodični duh, to je naš identitet, to se oseti na svakom meču“.

Savović Baskiju opisuje kao stabilnu i razvijenu regiju visokog životnog standarda u kojoj su ljudi organizovani, poseduju autonomiju i svoj jezik.

“I ljudi su veoma prijatni – u početku mogu da deluju zatvorenima, ali nije tako. Koliko sam godina tu, nikada se nisam osećao strancem. Slični su nama karakterom, žele da budu bučni i viđeni. Veoma su pošteni, odgovorni i radni. Divno mesto za život. Vreme može nekada da pravi problem jer je kišovito i brdovito. Leta nisu topla, nema mnogo vrućine, pa može da se uživa na plaži. Svima koji su u Baskiji predlažem da posete i Bilbao i San Sebastjan“.


Za kraj, pitali smo Predraga koji ga je saigrač najviše impresionirao, a da ne spada u red onih najzvučnijih. Odgovor je bio Karl Ingliš, saigrač iz studentskih dana, koji još profesionalno igra košarku u rodnoj Kanadi, a tokom karijere nastupao je za Virtus, Zadar, Gran Kanariju, Baskoniju, AEK, Albu...

“Bio je toliko posvećem sportu i košarci da je to bilo fascinantno. Šteta što Karl nikada nije mogao da dobije priliku da igra u NBA, ali napravio je veoma lepu karijeru. Stvarno je živeo basket, mnogo smo trenirali godinama na Havajima i učili jedan od drugoga“, zaključuje Savović za Sport klub.

Komentari (4)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Beli Vuk

Najviše poštujem što govori o sreći pre svega i to smatra najvećim uspehom

Odgovori 95 0

The Nightwalker

Bio je dobar igrac, skroman, cuti I radi.

Odgovori 61 0

Novo Naselje

Zanimljiva zivotna prica.

Odgovori 74 0

* Sva polja su obavezna

Kuzma doneo pobedu Lejkersima, Jokić odmarao pola meča

Kuzma doneo pobedu Lejkersima, Jokić odmarao pola meča

Kuzma doneo pobedu Lejkersima, Jokić odmarao pola meča

Trojkom Kajla Kuzme u poslednjoj sekundi Los Anđeles Lejkersi došli su do pobede nad Denver Nagetsima 124:121.

Žižić se vraća u Evropu, ali ne u Real

Žižić se vraća u Evropu, ali ne u Real

Žižić se vraća u Evropu, ali ne u Real

Hrvatski košarkaš Ante Žižić će se posle tri sezone provedene u Klivlendu najverovatnije vratiti u Evropu, a njegov novi klub trebalo bi da bude Makabi iz Tel Aviva.
Loading...